(Бакир Изетбеговић) Фото: intermagazin.rs

Сви грађани треба да се труде да буду више Босанци, јер је то био „аманет Алији“, изјавио је председник Странке демократске акције (СДА) Бакир Изетбеговић поводом годишњице рођења оснивача те странке Алије Изетбеговића, преноси Фена.

Он је рекао и да су у Алијино време урађене „темељне“ ствари за БиХ, као и да је Алија знао да „предвиди многе ствари“.

„У Алијино време је било лоших људи. Како он рече политика, односно власт квари људе и привлачи лошу врсту људи. Међутим, ми чистимо СДА од таквих људи. Мени је важно да је онај први круг људи око мене чист“, рекао је Изетбеговић.

Говорећи о реформи одбране БиХ, он је похвалио издвајање два одсто за модернизацију Оружаних снага „на путу БиХ ка НАТО-у“, преноси Танјуг.

„С тим средствима се могу урадити добре ствари. Онако како сваки вакуум привлачи ветар тако слабост привлачи и суседе и свакога да покушавају да решавају ствари на ваш рачун и да се евентуално осмеле да силом покушају да заврше оно што није урађено 1992. и 1993. године. И за њих и за нас је добро да је БиХ јака. Прошли пут су се преварили, па су сломили зубе од БиХ, али смо и ми јако страдали. Не треба више никада да се доведемо у ту ситуацију“, рекао је Изетбеговић.

Чланак КАД БАКИР СЛАВИ ТАТИН РОЂЕНДАН: У аманет Алији, да сви буду Босанци се појављује прво на ИСКРА.

Алија Изетбеговић (Фото: Sputnik/ AFP 2017/ PIERRE VERDY)

РТРС је објавила снимак за који тврди да доказује да је некадашњи бошњачки лидер Алија Изетбеговић „постројавао одреде муџахедина”.

Како се наводи, из снимка је видљиво и да је он знао да та екстремна јединица, Трећег корпуса такозване Армије РБиХ, држи српске заробљенике, преноси Б92.

На снимку се виде командант те јединице Сакиб Махмуљин и Изетбеговић како поздрављају војнике после окупације места Возуће, на арапском језику, док они одговарају и повиком „Алаху axбaр“.

РТРС додаје и да се види да командант муџахедина Изетбеговића и Махмуљина информише да су заробили српског борца, то јест четника, како га ословљава.

Чланак ПРОЦУРEО ТАЈНИ СНИМАК: Ово је доказ да је Алија Изетбеговић постројавао муџахедине (видео) се појављује прво на ИСКРА.

Изетбеговић и Махмуљин са муџахединима (Фото: РТРС)

Телевизија Републике Српске у посједу је необјављеног снимак на којем командант Трећег корпуса тзв. Армије РБиХ Сакиб Махмуљин, након окупације Возуће, постројава муџахедине. Из снимка је видљиво и да је знао да ова екстремна јединица држи српске заробљенике. Разговарали су о бројним темама, али не и томе како треба поступати са заробљеним Србима.

На снимку се виде Махмуљин и Алија Изетбеговић испред постројених јединица које Изетбеговић поздравља на арапском језику и муџахедини који отпоздрављају.

Иако их је Алија Изетбеговић видио постројене, командант Трећег корпуса тзв. Армије РБиХ Сакиб Махмуљин, у рапорту је додатно потврдио да су у нападу на Возућу учествовали муџахедини. Потврдио је да су дејствовали унутар јединица којима је командовао.

– То су Први маневарски батаљон из Зенице, 372. ослободилачка бригада из Тешња, Седма муслиманска, Специјални диверзантски одред, комплетна 329. која је била овдје, Трећи маневарски и Одред Ел муџахид – наводи Махмуљин.

На снимку командант муџахедина Изетбеговића и Махмуљина информише да су заробили српског борца, то јест четника, како га ословљава. Изетбеговић и Махмуљин нису упозорили како треба поступати са заробљеницима, прешли су на тему досељавања Сребреничана у Возућу.

Махмуљин није реаговао ни кад је писмено обавијештен да су муџахедини од војне полиције отели 60 српских заробљеника и да их муче. То пред Судом БиХ тврде бошњачки официри који су слали извјештаје. А, како судије третирају ове исказе најбоље говори питање свједоцима имају ли повратницу, то јест писани доказ да је њима надређени Махмуљин примио те извјештаје.

Чланак НЕОБЈАВЉЕНИ СНИМАК: Махмуљин знао да су муџахедини заробљавали и мучили Србе (видео) се појављује прво на ИСКРА.

Аеродром Тузла (Извор: bs.wikipedia.org)

Посланици СДА Муамер Зукић и Мидхат Чаушевић у Скупштини Тузланског кантона покренули су иницијативу на данашњој сједници да се аеродром у Тузли именује по Алији Изетбеговићу, првом предсједнику такозване Републике БиХ.

– Поднесена је иницијатива да се Међународни аеродром Тузла преименује у Међународни аеродром Алија Изетбеговић -рекли су за Н1 из Скупштине Тузланског кантона.

Ово није први пут да се у БИХ покреће иницијатива да један аеродром носи име Алије Изетбеговића. Десило се то и прије нешто више од 12 година када је постоајо приједлог да се аеродром у Сарајеву преименује у Међународни аеродром „Алија Изетбеговић“. Међутим, тадашњи високи представник Педи Ешдаун суспендовао је одлуку о преименовању.

Како је навео тада „то је једна од најтежих одлука коју је морао донијети за вријеме мандата у БиХ“.

Чланак БИХ: Аеродром у Тузли ће се звати по Алији Изетбеговићу? се појављује прво на ИСКРА.

Посета турског председника Реџепа Тајипа Ердогана Сарајеву 2015. године (Фото: Спутњик/AP Photo/ Amel Emric)

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган и бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић присуствовали су данас у Анкари обележавању 14. годишњице смрти првог председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, у оквиру које је приказана и премијера серије о животу његовог оца.

Обраћајући се присутнима, у Конгресном центру Бестепе, Ердоган је поручио да је „Европа умрла у Босни, а сахрањена је у Сирији“.

„Европа је умрла у Босни, а сахрањена је у Сирији. Мртва тела невине деце на морским обалама надгробни су споменици западне цивилизације. Нажалост у последњих седам година европске вредности срушили су њихови носиоци, уништивши их једну по једну“, рекао је Ердоган.

Бакир Изетбеговић је захвалио Ердогану и његовој супрузи Емини што чувају сећање на његовог оца Бакира и истакао да је признање Алији и његовој борби признање свим људима који су били уз њега.

Говорећи о односима Турске и БиХ, Изетбеговић је казао да су Турци увек били пријатељи БиХ и помагали су јој колико су могли.

„Али у неким деловима историје су били тако забављени својим проблемима да су помало заборављали на БиХ. Или су били јако заинтересирани да нам помогну али нису имали снаге да то ураде. Данас хвала Богу, Турска држава, турски народ, предвођени нашим пријатељем, Реџепом Тајипом Ердоганом су јако заинтересовани за БиХ и веома су снажни и могу да нам помогну. Помажу нас као никада у нашој историји“, рекао је Изетбеговић.

Чланак ЕРДОГАН: Европа је умрла у Босни, а сахрањена је у Сирији се појављује прво на ИСКРА.

Милорад Додик (Фото: Спутњик/Радоје Пантовић)

Поводом тужбе Лејле Акшамија, Сабине Берберовић и Бакира Изетбеговића против предсједника Републике Српске Милорада Додика због изјаве која се тиче бившег предсједника такозване Републике БиХ, Алије Изетбеговића за време Другог свјетског рата и рата у БиХ, предјседник Додик одговара да су то рекли многи прије њега.

Предсједник Додик наглашава да је ово питање било у америчком листу „Њујорк тајмс“ и да тад није нико тужио.

„Дакле ја сам са тим извором о томе нешто и говорио. У сваком случају то говори о чињеници да се то заиста треба изучити и видјети шта је од свега тога истина. Он има право да тужи. У недостатку силних ствари које су гурали на мене из Тужилштва БиХ, само им је још сада то преостало“, закључиио је Додик.

„Срби не смију пропустити ниједан тренутак да обезбиједе свој статус“

Додик је оцијенио да Срби као народ никада нису престали да буду мета многих, те да морају да буду свјесни да не смију пропустити ниједан тренутак који ће их приближити томе да обезбиједе свој статус онако како желе.

„Данас постоји свијест и у Србији и у Српској да смо били експеримент и да су се други играли са нашим судбинама, историјом, отимали територије и проглашавали их државом. Ништа нас нису питали, али су нас оптуживали за разне ствари, бомбардовали нас, бацали осиромашени уранијум…“, истакао је Додик.

На питање новинара да прокоментарише процјене историчара да ће наредна година бити кључна и за Српску и Србију, а да ће Срби бити „главна мета“, Додик је новинарима у Зворнику рекао да те тврдње вјероватно имају упориште у томе што виде да је „Европа заморена, нема снагу коју је имала прије неког времена, да ЕУ има властитих проблема које не може да ријеши и питање је колико ће у будућности уопште бити кредибилна да успоставља правила која важе за овај простор“.

„Да ли данас постоји ЕУ када у њој није Енглеска или када се распада једна од њених чланица? То говорим да би ми овдје, с обзиром на то да смо склони да пропуштамо историјске тренутке, били свјесни да не смијемо пропустити ниједан тренутак који ће нас приближити томе да обезбиједимо наш статус онако како ми желимо“, истакао је предсједник Српске.

Подсјетивши да САД и њен предсједник Доналд Трамп поручују да се неће мијешати у унутрашње ствари других земаља, Додик је рекао да све то није довољно да се буде авантуриста.

„Ми морамо да водимо рачуна да се очува мир и стабилност и да наш интерес остваримо политичким средствима“, нагласио је Додик.

Чланак ДОДИК: Зашто Изетбеговићи нису тужили „Њујорк тајмс“? се појављује прво на ИСКРА.

(Џевад Галијашевић) Фото: РТРС

2. ТУРСКА СЕРИЈА О АЛИЈИ – ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ РАДИКАЛНОМ ИСЛАМИСТИ

Право на стварање исламског поретка Алија Изетбеговић у ИД тумачи обавезом коју открива чепркајући по мање важним порукама појединих Кур’анских ајета, желећи увјерити читаоце ИД да је његова Исламска декларација само елаборирање хиљадугодишње тежње муслимана за јединственом државом и јединственим поретком – те да то од муслимана не само очекује, него и захтијева Аллах који се муслиманима обратио кроз Кур’ан. Политичко трагање за оваквом визијом новог поретка аутор наставља износећи погледе на нека општа и нимало спорна питања. На тај начин, баш у своме стилу, долази до закључка да муслимани нису баш ни за капитализам – ни за социјализам, ни за – ни против тржишта, него онако, све нешто између, ни лијево ни десно, ни горе ни доле…

Говорећи о исламском поретку, аутор га види као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Наравно да некакав однос између ових јасних али опречних, дијаметрално супротних појмова мора постојати, али је илузија да се може остварити јединство крајности.

Одређени однос између екстрема јесте могућ, али јединство – није. Између ових јалових компарација, тешко је открити прави облик тог новог поретка.

Зато је пуно јаснија слиједећа теза: “Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на своме подручју. Нема дакле, лаичког принципа а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије“ (ИД – стр. 22, 3. пасус).

То је само још једна у низу заблуда Алије Изетбеговића: он у исламу види идеологију и средство владања државом и свијешћу народа. Ислам није идеологија, ислам је вјера („Код Бога је права вјера само Ислам“ (Кур’ан 3/19. стр. 73. Панџа–Чаушевић).

Ставови из Исламске декларације нису ни нови ни једини – они су израз мишљења да је, у судару са временом, исламска порука постала застарјела и склеротична и да је то главни разлог свеопштег муслиманског заостајања, зато та порука тражи ревидирање. Редефинисање исламских циљева тумачи ислам као идеологију, даје исламу облик прагматске политичке линије и негира оно најплеменитије што је ислам дао човјечанству.

Којој цивилизацији и којој идеологији, уосталом, припада идеја по којој „са џамије и телевизијског торња не смију долазити опречне поруке“ (ИД, стр. 32 – 2. пасус) – односно ако тако изгледа тај „тотални ислам“, сам за себе и сам против свега – ко ће гласати за тај пут?! Из ставова турског јунака Алије Изетбеговића произилази да ту неће бити баш превише гласања ни слободног опредјељивања:

СИЛА прије успостављања и СИЛА након успостављања Исламског поретка. Формула за буђење „успаваног“ муслиманског народа је јасна: “Народ који спава може се пробудити само ударцима“ (Исламска Декларација, стр. 35. трећи пасус). Историја ће дати одговор је ли рат требао бити тај ударац – тај начин буђења и кажњавања успаваног и залуталог народа, односно је ли и то био план, жеља или могућност?!

Теза из ИД да су муслимани непросвијећени је тачна, али није тачно да су непросвијећени зато што су добри или лоши муслимани. Цијела Азија, Африка – цијели Балкан, живе у том добу племенске свијести, која каткад и није непросвијећеност али је увијек нецивилизираност. Она је чињеница и данас, као што је била и 1970. године, али њени коријени нису у нашем односу према било којој религији, чак ни у нашем односу према раду. Много је међународних околности и збивања на које не утичу муслимани, у којима не учествују и који од њих не зависе. Много је политичких игара и утицаја глобалних сила – много је планова по којима муслимани представљају само бројку, неважну за статистику свјетског интереса, модерних колонијалних сила. Има ту и пословичне инертности, вјековима старе, која муслимане спријечава да науче како у Европи живјети и дјеловати европски а како на земаљској кугли живјети животом грађанина свијета. Дефинитивно: „Пут рада, борбе и жртве! „ (ИД, стр. 60 – 4. пасус) може бити пут напретка – једино без жртава.

Тотални ислам – ислам као сила и духовност – ислам као насиље над човјеком – то је у ствари визија исламског поретка Алије Изетбеговића. „Он треба да се оствари у земљама у којима муслимани представљају већину становништва“ ИД, стр. 37 – 3. пасус) и то тако да се успостави „исламско друштво и исламска власт“ (ИД, стр. 19).

Трагајући за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу у земљама у којима су муслимани само већина и поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак, понуђена је формула остварења те идеје, а она је слиједећа:

„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима“ ( ИД, стр. 35). Порука Алије Изетбеговића је јасна:

„Морамо, дакле, бити прво проповједници а затим војници“! (ИД, стр. 4)

Визија бољег живота, новог поретка и новог духа не може се реализовати без симбиозе нужности проповиједања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осјећај угрожености, подстичу и распаљују националне и вјерске страсти – распламсава мржња; фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други: “Ми то нисмо хтјели – нама је то наметнуто!?“

За све идеологе таквог поретка, попут Алије Изетбеговића, највећу опасност представља критичка мисао хуманистичке интелигенције. Зато ће Алија у ИД муслиманску интелигенцију (тзв. напредњаке) назвати „правом несрећом за народ“.

„Те, тзв. напредњаке, западњаке, модернисте, и како се све не зову, препознат ћете по томе што се обично поносе оним чега би требало да се стиде, а стиде се онога чиме би требало да се поносе“ (Исламска декларација, стр. 7. први пасус).

„Сви ти силни муслимански реформатори нанесоше само штету муслиманским народима, преузимајући од запада само штетни, загушљиви, нуспродукт једног цивилизацијског процеса“ ( ИД, стр. 7 други пасус).

ИД посебно апострофира Кемал-пашу Ататурка, Хабиба Бургибу и Ахмеда Сукарна.

По Алији Изетбеговићу, Турска је класичан примјер напуштања стазе правог ислама. Турска реформа коју је спроводио Кемал-паша представља издајство самог себе – закључиће у ИД – да би послије двије деценије, као „предсједник“ квази државе настале распадом Југославије, велики дио међународне активности и политике усмјерио према Турској – шаљући свакодневно емисаре и полтроне – одлазећи и сам – да камчи војну и финансијску милостињу – садаку, не због свог народа, него због своје власти.

„Турска као исламска земља владала је свијетом, Турска као еуропски плагијат представља трећеразредну земљу, каквих има још стотине на свијету“. (ИД. стр. 4 први пасус).

Та несвакидашња огорченост аутора ИД турским реформама највидљивија је у нападу на Кемал-пашу, „који је очито већи војсковођа него реформатор“ (Исламска Декларације, стр. 8) те је нужно „да се заслуге Кемал-паше за Турску сведу на праву мјеру“, нарочито због тога што је једним својим декретом забранио ношење феса у Турској. То површно поимање врло значајног периода турске историје свједочи о непознавању улогеи Кемал-паше, и не само њега, већ и у ИД апострофираних и анатемисаних Ахмеда Сукарна и Хабиба Бургибе. Тврдња да упркос увођењу латинице Турци имају више од пола становништва неписмених и да је узрок напуштање арапског писма као званичног писма, те да би од тога „…требали и слијепци прогледати“ (ИД, стр. 8 и 9) – занемарује чињеницу опште неписмености муслимана, нарочито у земљама гдје латиница никада није ни уведена. Промјена писма у Турској управо је била мотивисана великом неписменошћу, показало се да је то ипак успио покушај да се она побиједи. Уз то, увођење латинице није значило укидање арапског писма – ко је хтио бити писмен, могао се описменити и по вјерском моделу, унутар вјерских институција, у којима нико никада није покушао оспорити светост арапског писма у оквиру Објаве, вјерског промишљања и дјеловања. Само злонамјерни тумачи, у свим овим хуманистичким покушајима откривања нових путева напретка и слободе, могу у томе видјети „ново добровољно поробљавање“ (ИД, стр. 10 – 2., 3. и 4. пасус).

Исламска декларација не омаловажава само муслимане другачијег моралног и политичког светоназора – она прелази границе толеранције и политичког укуса, олако процјењујући улогу цркве, која се „у свом повијесном живљењу стално клатила између Кристове науке и инквизиције“ ( ИД, стр. 53 први пасус), откривајући висок степен недостатка толеранције и осјећаја одговорности за људе који су изабрали други пут – у другој вјери или мимо икакве вјере, једнак степену неразумијевања за другачије путеве у Исламу. Условно речено, занимљива је сукобљеност аутора ИД са самим собом док говори о фактору поробљености муслиманског свијета. С једне стране ИД дискредитује и омаловажава највеће муслиманске борце за слободу, са друге стране оптужује и политички запад и политички исток, због вјековног поробљавања и експлоатације муслиманских народа и земаља:

«Ми смо поробљени, у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога» ( ИД, стр. 12 – трећи пасус).

Тај жал за старом Турском као оличењем исламске моћи и ламент над општом поробљеношћу, која се доказује искључиво 1919. годином, погрешна је конструкција на којој стоји велики дио концепта ИД. Јер, занимљива је чињеница да је тај несретни муслимански свијет много више био поробљен прије 1919. године, само што аутор ИД турску окупацију тих земаља доживљава као њихово ослобађање. Друго, нетачан је податак да 1919. године није било независне муслиманске земље. Заблуда свих заблуда и темељ цјелој конструкцији, не само декларације него и схватања по коме је нужно јединство духовног и државног поретка наћи у исламу, је у незнању и пропаганди, створено мишљење, по коме:

„Све што је у повијести муслиманског народа велико и вриједно спомена, створено је под знамењем ислама!“ ( ИД, стр. 3. четврти пасус).

За Алију је само оно што је створено у рату и ратом вриједно, зато пропагира силу:

„Наша средства су особни примјер, књига ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтјева подједнак ступањ психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити“ (ИД, – Исламска власт 3/2).

Кључни извор оваквом приступу и радикалној исламистичкој свијести је у животу аутора Исламске декларације, његова издвојеност ван друштва у коме живи – његово незадовољство тим друштвом, државом, својим народом и свијетом у цјелини. Зато он говори у Исламској декларацији са мржњом о комунизму и капитализму, о кршћанству и жидовству, о Турској и Тунису, о небу и земљи. Само зато, седамдесетих година, он у својим чланцима објављеним у Таквиму под псеудонимом Л.С.Б. инсистира на рушењу као услову рађања и стварања нове вриједности – «Сувише је много ствари, које вапе за својим рушитељима» пише у Таквиму, па то исто и у истој форми у Исламској декларацији. Само због тога расправа са аутором Исламске декларације и са идејама те декларације, са позиција хуманистичког ислама, за не-муслимана је бесмислена и непотребна. «Нема хуманог ислама» рећи ће сваки немуслиман коме је намијењена улога «кафира» и непожељног државног елемента.

„Исламски поредак – што значи ова ријеч преведена на језик којим мисли, говори и осјећа наша генерација? Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Као синтеза ових компоненти исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка“ ( ИД – Алија Изетбеговић).

За творца Исламске декларације исламско друштво представља организовану заједницу вјерника а основна јединица тог друштва је џемаат. У Исламској декларацији манифестована је ригидна спознаја само једног (од мноштва) друштвено-хисторијских конфликата. У визији аутора постоји вјечни и најважнији сукоб ислама са самим собом и са цијелим свијетом – идентификован са невјером. У настојању да докаже неопходност успоставе новог поретка аутор ИД потеже час вјерску, час политичку аргументацију. Само вјера је извор утицаја на појединачну свијест, која мора прихватити неразумно и неправедно „јер иза тога стоји божански ауторитет“. Политичка аргументација не познаје личност, она је упућена народима, и она не слиједи Објаву у лоцирању одговорности на појединца – личност, него се бави искључиво одговорношћу колективитета.

Како би изгледала та нова заједница: муслиман – џемаат – исламско друштво – исламска власт. Све заједно представља исламски поредак. Ријеч је дакле о држави као највишем стадију морално-правног поретка. У промишљању државе европска цивилизација почиње од појединца: појединац има право само у систему објективног морала, јер услови за стварањем различитих облика заједнице настају на нивоу објективног морала.

Први степен објективног морала је породица – мноштво породица чини грађанско друштво а највиши стадиј (баш у складу са Хегеловим учењем објективног морала и заједнице) је држава. По Хегелу, та три стадија самокретања објективног морала обухватају све што се обично назива друштвени живот.

У поимању исламског поретка мјесто породице заузима џемаат, у коме по логици ствари и нема мјеста за друге вјерске заједнице, које остају изван љествице објективног морала, осуђени на стварање изоловане заједнице без политичког значаја.

Коме у ствари припадају босански муслимани: изгледа никоме – вјерска матица им је далеко од ока, у Турској или у арапским земљама, а цивилизацијска матица Европа им је далеко од срца, иако њој и припадају: ето контекста у коме улогу свога народа промишљају радикали блиски Алији Изетбеговићу. Тај умишљени сукоб унутар подвојене личности муслимана на овим просторима вуче коријене из Другог свјетског рата.

Покрет коме властиту припадност са поносом истиче Алија Изетбеговић основан је 1941. године. Из књиге Дервиша Сушића „Парергон“ може се видјети да је тај покрет наступио са „радикалном, фашисоидном, панисламистичком идеологијом“.

Књига истиче да „…они шире образовање, првенствено у познавању ислама. Прихватају окупацију земље са радошћу… Међутим, усташка власт у почетку одбија да одобри правила Младих муслимана јер сматра да је и муслиманској омладини мјесто искључиво у усташкој младежи… У прољеће 1942. године долази до споразума… Крај рата руководство Младих муслимана дочекује прилично поцијепано. Ипак, остала је једна сложна језгра илегалне руководне групе. Назвала је саму себе „Група А“. На илегалним састанцима жустро расправљају шта све да се учини да се спријечи утицај КП и СКОЈ-а на муслиманску омладину. Године 1949. имају у Босни и Херцеговини неколико стотина чланова… У једном слагалишту већ имају и тешки митраљез, 2 аутомата, 6 пушака, динамит…ЦИЉ ОСТАЈЕ ИСТИ: ПРИКЉУЧЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ БУДУЋОЈ ПАНИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ И С Л А М И С Т А Н.“

Тако је то видио Дервиш Сушић, у вријеме када су фундаменталисти имали само један митраљез и када је то представљало стилску фигуру или метафору више него објективну стварност. У рату је ситуација била много гора: армија, полиција и школе постале су мјеста нове радикалне подуке. Из Армије БиХ су уклањани, смјењивани и кажњавани команданти који су ношени визијом секуларне Босне и Херцеговине, којом неће управљати сусједне земље али ни хоџе и хаџије, ушли у тешку борбу за опстанак и слободу. Политичко образовање и оспособљавање након смјене првог команданта (генерала Сефера Халиловића) је у војсци идентификовано са молитвом и учењем о вјери.

„У питању односа према кршћанству, ми разликујемо Кристову науку од цркве. У првој гледамо Божју објаву, у извјесним тачкама деформирану, а у другој, организацију која је својом неизбјежном хијерархијом, политиком, богатством и интересима, постала нешто не само неисламско, него и антикристовско…“ (ИД).

Овакве оцјене, паушалне и пуне мржње, изазивају код немуслимана осјећај који је познати канадски исламист W.C. Smith назвао „осјећајем повијесне нелагоде“.

Пишући о теократској држави проф. Џемал Соколовић је описује као негацију Бога и божанске концепције човјека: „Држава у којој би владали људи на сасвим божански начин, теократски, апсолутно, није ништа друго него довођење у питање Бога и успостављање човјека као Бога“.

То је оно што програм успостављања новог исламског поретка и чини програмом свеопштег ропства – не само ропства за немуслимане али за њих поготово, и због чега немуслиман уопште не поставља питања мјеста и територије на коме би се успостављао тај поредак. То уопште није битно, јер у сваком дијелу свијета (а поготово у БиХ) исламски поредак је увијек и само исламски поредак – а то значи апсолутно непожељан. Не постоји ни питање: какав исламски поредак? Јер ниједан није добар и није прихватљив за онога ко није муслиман и ко има услове да га одбије. Можда се из те урођене аверзије и развила мисао да исламски поредак не треба ни проучавати, што је апсолутно погрешно: приступ по коме се одређеним проблемом треба бавити онда када то и постане стварни проблем и дио свакодневне „главобоље“ може бити промашен и неозбиљан – може, у ствари, дати простора развоју једне негативне друштвено-историјске и политичке свијести, са несагледивим посљедицама. Јер и у Европи, од 01.03.1991. године, након уводника у листу «Препород», све чешће су се јављали памфлети који попут Алије величају идеју остварења јединственог исламског поретка:

„Муслимански свијет све више постаје свјестан да му је будућност у поновном оживљавању власти утемељене на Аллаховој ријечи а не у секуларизованим друштвено-политичким системима…“ (Лист ИВЗ БиХ, «Препород», страна 1).

Деведесетих година био је то стидљивиј почетак (у добу пада комунизма) и Исламска декларација, као и укупна филозофија активног исламизма, нису били тако агресивни. Било је то класично испитивање прага друштвене толеранције према таквим идејама. Алегорије и пјесничке метафоре, симболике и рурална филозофија религије представљали су само прву фазу у неопходном помјерању муслимана БиХ ка радикалном и ратничком поимању властите вјере. Зато је потцјењивачки став како Исламска декларација представља неку благу варијанту покушаја да се муслимани доведу до потпуног препорода те да промијену свој укупни однос према вјери, науци, држави и друштву.

Њен циљ је да искораче у „муслимански повијесни круг“ , како је то формулисано у програму Странке демократске акције, да напусте властиту традицију и начин живота, и да своју мржњу усмјере према свему што није исламско, на овај начин схваћено.

„…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном ријечју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут“ (ИД, Рад и Борба, 2.3. – 13).

Многи муслимани не прихватају учење по коме је „право“ и „држава“ основни смисао исламске вјере која је таквим схватањем оријентисана и лоцирана на „овоземаљски“ свијет, утемељена као политичка идеологија, те нема дубљег смисла. Још мање је прихваћено тумачење по коме је дужност џихада важнија од цјелокупног Имана и Дина тј. цјелокупног вјеровања и свих прописаних исламских дужности.

У суштини, ако би се изводио некакав, коначан закључак о књижици претенциозно названој Исламска декларација, онда је неоспорно да је та писанија програм вјерске обнове и изградње Исламске државе. И више од тога: она је још један промашени покушај националне идентификације у неким општим, понеком вјерском и многим контрадикторним стајалиштима. Без сумње и најрадикалнији покушај дефинисања националног интереса кроз програм једне, за ове просторе нове вјерске обнове. Наравно, овдје појам вјере не значи ништа више од једног искривљеног погледа на ислам, приказан у декларацији. С правом се може рећи да су тих седамдесетих година муслимани Босне и Херцеговине тражили себе путујући историјским лавиринтом националног препознавања. Желећи да одреде свој статус, да дефинишу своје разлике у односу на друге јужнославенске народе, муслимански квази теоретичари, затровани блиским додиром историје пуне мржње, градили су од вјере тврђаву националне самобитности.

Рађено је то на погрешан начин, вршене су криве и неаргументоване идентификације, али све се то у том времену могло оправдати потрагом за властитим субјективитетом. И тај субјективитет тражен је на погрешном мјесту у синтагми „муслимански народ“, а муслимански народ не постоји никако другачије осим као вјерска творевина.

Очито је бесмислено искуство Исламске Републике Иран, или Пакистан (на коју се ослања теорија ИД) пресликавати на другачији историјски простор и на неке друге народе. Предрасуда о постојању једне униформне исламске културе и свијести подразумијева: или да се сав исламски свијет, у било којој држави, на било којој страни земаљске кугле, налази на истом степену правног, економског, политичког и културног схватања, или да тај степен није битан и да је ислам, тј. вјера, оно најбитније што одређује сваки народ.

Ипак, сигурно постоје увјерљивији и важнији разлози турског ангажмана око прикривања злочиначке и криминалне улоге коју је Алија Изетбеговић имао у протеклих четврт вијека.

Колико је новца династије Изетбеговић депоновано у Турској и каква је улога Ердогана у томе те штра је сатисфакција диктаторском и исламистичком режиму изван идеолошких постулата и блиских друштвених вриједности, показаће вријеме које је пред нама. Нешто што припада свим грађанима БиХ, било да је ријеч о БХ Телекому или електро-енергетским постројењима и дистрибутивној мрежи – већ је кренуло на свој лоповски, приватизацијски пут према Ердогану и његовим интересима.

Бошњаци ће наставити плаћати скупу цијену слијепог покоравања једном безобразном и бескрупулозном фанатику и његовом политичком и биолошком наслијеђу. Истина, раније је то плаћано људским животима а у будуће ће имовином и будућношћу.

Босну и Херцеговину и саме Бошњаке ће тек да кошта Ердоганов политички загрљај.

У стварности, можда Бошњаци вјерују да ће овакви, заједно са Ердогановом Турском ући у Европску унију и бити дио европске породице народа и држава.

Чланак ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Алија Изетбеговић као национални херој Ердоганове Турске (2) се појављује прво на ИСКРА.

(Милорад Додик) Фото: Sputnik/ Радоје Пантовић

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је синоћ да је политика Алије Изетбеговића била политика смрти за многе Србе, политика муслиманског национализма и експанзионизма на овим просторима, и да је снимање филма о његовом животу само начин да се опере његова биографија.

Он је истакао да је врхунац свега чињеница да је Бакир Изетбеговић данас учествовао у раду екипе која снима филм о његовом оцу и да се појавио у Тарчину, мјесту гдје су Срби били затварани, шиканирани, гдје су умирали, гдје је његов отац долазио да види да ли је то мучење било довољно велико да би задовољило његову сујету.

Додик је подсјетио да је Алија Изетбеговић написао Исламску декларацију, као и да је био познат и виђен члан Ханџар дивизије у Другом свјетском рату.

„Имајући у виду све то и чињеницу да је Алију Изетбеговић, како је саопштио Хашки трибунал на дан његове смрти, само смрт спријечила да заврши у Хашком трибуналу и одговара за злочине, ово видимо као начин да се опере његова биографија“, рекао је Додик.

Према његовим ријечима, „испаде“ да је Радован Караџић једино крив што је жив и што је отишао у Хаг да му се тамо суди, док је Алију Изетбеговића смрт спријечила да тамо оде да би му се судило.

Додик је подсјетио да је Бакир Изетбеговић прије неколико дана рекао да наставља политику свог оца, што је било познато представницима СДС-а и ПДП-а у заједничким институцијама који нису реаговали.

„Настављајући пут таквог Алије Изетбеговића, па таман и од његовог сина, било је сувишно не прокоментарисати од стране /Младена/ Иванића и других који се у посљедње вријеме бусају у прса како стоје на одбрани српских националних интереса“, рекао је Додик.

Он је додао да је очекивао да ће „они да реагују“, те да због тога ништа није рекао о тој теми јер је његов став од раније познат.
„Бакир Изетбеговић који има презиме, а нема име, једино преостаје да настави и реализује политику свог оца“, напоменуо је Додик.
Предсједник Републике Српске Милорад Додик је додао да Радио-телевизија Републике Српске треба да сними филм о Радовану Караџићу и његовом учешћу у борби за слободу српског народа.

Додик је рекао да Влада треба да обезбиједи сва неопходна средства да би тај филм у најскорије вријеме био снимљен.

„Ако може Алија Изетбеговић да има тај филм уз асистенцију сина Бакира онда не видим разлог зашто не би био снимљен филм о Радовану Караџићу и његовој улози“, закључио је Додик.

Дан након Изетбеговићеве смрти, тадашњи портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман изјавила је да је Изетбеговић био на листи особа које је Трибунал осумњичио за ратне злочине током рата у БиХ.

„Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена“, рекла је тада Артманова на конференцији за новинаре у Хашком трибуналу.

Она није прецизирала за шта је Изетбеговић био осумњичен, као ни друге детаље истраге, наводећи да „не може објелоданити појединости“.

Чланак ДОДИК: Политика Алије Изетбеговића значила је смрт за Србе, а филм о њему је прање биографије се појављује прво на ИСКРА.

Снимање филма о Алији Изетбеговићу (Фото: РТРС)

Турска серија о лику и дјелу Алије Изетбеговића снима се, између осталог, и на мјесту страдања и мучења сарајевских Срба – у Тарчину, у логору Силос. Тако се на мјесту гдје је било заробљено више од 600 српских цивила, снимају сцене које глорификују ратног лидера муслимана из БиХ. За организације из Републике Српске, проистекле из рата, ово је још само један начин провокације.

720 минута у шест епизода – тако су турски сценаристи, са турским глумцима замислили да представе живот Алије Изетбеговића. Сценарио, домаћој јавности непознат, писали су Турци под надзором својих историчара, а већ на представљању серије дало се закључити да стиже још једна једнострана историјска прича.

Доказују то и локације снимања – нарочито она у Тарчину, простору гдје се налазио “сарајевски Аушвиц” и оном за кога постоје свједочења да их је и главни лик серије за живота обилазио. 25 година касније, обилази их његов син, али овог пута на сету снимања серије баш о свом оцу.

“Читав његов живот је уствари био борба, отпор, борба са силама које су наоко изгледале далеко надмоћније у односу на њега. Међутим, нису биле надмоћне чим га нису сломиле”, рекао је Изетбеговић.

Нису сломиле њега, али јесу бројне недужне цивиле – њих 24 умрло је баш у логору “Силос” због посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу. Сигурно је да се ове историјске чињенице у серији неће наћи, али зато сјећања чувају преживјели.

Винко Лале истиче да у 20. вијеку доживијети такве тортуре за људски ум просто несхватљиво.

“Кроз Силос у Тарчину прошло је преко 700 људи, 13 жена, једну су довели у седмом мјесецу трудноће и била је логору. Најмлађи логораш имао је 14, а најстраији 82 године”, прича Спасоје Ковачевић.

За логораше и организације проистекле из рата ово је јасна порука да политичко Сарајево не одустаје од идеје унитарне Босне и Херцеговине. Снимање на локацијама попут Тарчина и представљање приче по мјери само једног народа, сматрају у организацијама, неће донијети ништа добро по БиХ.

„Колико анимозитета имају према Србима гдје управо ових дана снимају серију о Алији Изетбеговићу у Тарчину, тамо гдје је он лично наредио да се отвори логор за Србе. Ово је фашистички потез од самог режисера, а поготово људи који то дозовљавају”, истакао је Бранислав Дукић, предсједник Савеза логораша Републике Српске.

Недељко Митровић, предсједник Републичке организације заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, нагласио је да је готово немогуће снимање оваквог једног филма који ће изазвати само дубље подјеле и неповјерење у Босну и Херцеговину.

Немогуће јесте, али у земљи апсурда попут БиХ, све је могуће. Још већи апсурд је то што ово није прва једнострана прича о ратној историји БиХ, и прича која се из прошлости враћа у времену када се, бар декларативно, сви залажу за мир и јединство, нарочито оно у погледу европске будућности.

Турски сценаристи своју очараност ликом и дјелом Алије Изетбеговића нису крили, али су очито заборавили да у Босни и Херцеговини и даље живе три народа.

Чланак САРАЈЕВО: Филм о Алији Изетбеговићу снимају у злогласном сарајевском логору за Србе се појављује прво на ИСКРА.

Серија о Алији Изетбеговићу (Фото: РТРС)

Сарајево је данас у знаку филма. Вечерас почиње 23. Сарајево филм фестивал. Истовремено, Турска Радио Телевизија почиње снимање серије о Алији Изетбеговићу. Продукција и глумци стижу из Турске, режисер из БиХ.

Ипак, ако је судити по данашњој конференцији за новинаре, на мале екране стиже још једна једнострана прича о ратној историји у БиХ.

Турска серија – бх. ликови. У шест епизода од по 120 минута биће приказан живот Алије Изетбеговића, од ране младости 1944. до смрти 2003 године. Први кадрови снимљени су прошле седмице, а према најави серија ће снимати у Сарајеву, Мостару, Тарчину, Благају, Коњицу и Почитељу. Сценарио су писали Турци под надзором својих историчара, који су у БиХ непознати.

Алију Изетбеговића, чланове његове породице и сараднике глумиће познати турски глумци. Оно што није познато, осим у грубим цртама, јесте сценарио. Тако да је за сада непознато, на који ће начин турски сценаристи представити више него контроверзне дијелове биографије Изетбеговића старијег- од чланства у организацији Млади муслимани, учешћа у Другом свјетском рату, чувене Исламске декларације, па до његове улоге у посљедњем балканском рату. Ако је судити према данашњој реакцији Алијиних потомака, Турци се код писања сценарија, благо речено, нису држали чињеница.

– Превише су идеализирали мог оца који је приказан као добар, стрпљив, мудар. Ми смо се потрудили да ту слику учинимо реалнијом – истакла је кћерка Алије Изетбеговића, Сабина Берберовић.

– Његови пријатељи, породица, његов лик се мора приказати веома прецизно – сматра син Алије Изетбеговића, Бакир Изетбеговић.

Изетбеговић млађи тврди да су Турци очарани ликом и дјелом његовог оца Алије и то више него Бошњаци. За сада није познато када ће овај серија у Турској и БиХ бити приказана.

Чланак САРАЈЕВО: Турска серија о Алији Изетбеговићу – још једна једнострана прича? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Свједок Тужилаштва БиХ Хамдија Шљука, бивши референт безбједности у 35. дивизији такозване Армије БиХ, изјавио је данас на суђењу команданту Трећег корпуса Сакибу Махмуљину да је одред „Ел муџахедин“ једино одговарао бившем предсједнику такозване републике БиХ Алији Изетбеговићу и бившем команданту ове армије Расиму Делићу.

Шљука је рекао да се сјећа састанка којем је, осим Алије Изетбеговића, Расима Делића и Сакиба Махмуљина, присуствовао и командант одреда „Ел муџахедин“ извјесни Шеих, кога су касније убили припадници ХВО-а.

„Колико се сјећам, на састанке код команданта 35. дивизије /Фадила Хасанагића/ долазили су командант одреда `Ел муџахедин` Муртез и њихов преводилац Ајман“, посвједочио је Шљука.

Свједок је рекао да је у операцији „Прољеће 95“ учествовао и одред „Ел муџахедин“ који је, колико је њему познато, заробио један број „непријатељских војника“, али и неколико лица муслиманске националности.

„Заробљене муслимане одред `Ел муџахедин` је предао Армији БиХ, док су српске заробљенике задржали. Мислим да су међу заробљеницима били и неки доктор и медицинска сестра“, рекао је Шљука.

Шљука је потврдио да је и у операцији „Фарз 95“, чији је циљ био ослобађање Возуће, очествовао одред „Ел муџахедин“, те да је било информација да су припадници овог одреда држали одређени број заробљеника.

„Референт за безбједност саопштио ми је да 328. бригада заробила српске војнике, али да их је од њих отео одред `Ел муџахедин`. Према информацијама које сам имао, међу заробљеницима је било и жена“, навео је Шљука.

Он је рекао да је добио наређење да оде на „13. километар“, гдје се налазила касарна одреда „Ел муџахедин“, и провјери те информације.

Према његовим ријечима, када је дошао пред касарну одреда стражари га нису пустили да уђе, већ су уперили пушку у њега и рекли му да сачека да дође неко ко зна језик.

„Када је дошао тај који је знао језик, рекао ми је да командант није ту и да они немају никаквих заробљеника“, посвједочио је Шљука.

Свједок је рекао да се након тога вратио у штаб и реферисао надређенима о резултатима своје посјете, те да му није познато шта се послије тога дешавало.

Шљука је нагласио да му није познато да ли је против одреда „Ел муџахедин“ вођен неки кривични поступак због непридржавања правила такозване Армије БиХ.

Оптужница терети Махмуљина да, као командант Трећег корпуса у чијем је саставу дјеловао и одред „Ел муџахедин“, ништа није предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

Наставак суђења заказан је за 7. јуни.

Чланак СУЂЕЊЕ МАХМУЉИНУ: Одред „Ел муџахедин“ одговарао једино Алији Изетбеговићу и Расиму Делићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/dnevnik.ba

У свијету у којем данас живимо потребно више људи попут Алије Изетбеговића, рекао је замјеник премијера Републике Турске Веyси Каyнак на отварању Цареве џамије у Фочи.

– Он је био и наш јунак. Политику, морал, правду и закон водио је на најбољи могући начин, додао је Каyнак.

Осврнуо се и на период окупације од стране Отоманске империје са дигресијом да се тада на овим просторима живјело, у најмању руку – добро.

За вријеме владавине Османског царства на подручју БиХ владала је правда и није било задирања у вјерски живот или културу, традицију и обичаје немуслимана, рекао Каyнак је и подсјетио да су његови преци на „овим просторима живјели око 500 година“.

– Слободно могу рећи да је ово један од важнијих предјела гдје је владало Османско царство, примјетио је Каyнак.

Истовремено, осврнуо се и на ратни период у БиХ и тадашње лидере муслимана, и истакао да – “ Алија Изетбеговић није био само „ваш“ предсједник, он је био и наш јунак.“

Према његовим ријечима а Влада Републике Турске настоји да помогне очување мира у БиХ.

– Градимо све споменике путем агенције ТИКА, путем Генералне дирекције вакуфа Републике Турске. Тренутно у БиХ ТИКА у овом тренутку реализује око 47 пројеката. Међу тим пројектима трудимо се да радимо и друге пројекте, рестаурације, едукације, образовања, закључио је је Каyнак.

Турски вицепремијер пренио је и поздраве турског председника Тајипа Ердогана.

Чланак ВИЦЕПРЕМИЈЕР ТУРСКE: Алија Изетбеговић је био наш јунак се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AFP 2017/ GERARD JULIEN

Стварање такозване војске Косова било би у супротности са Резолуцијом 1244, али и са Дејтонским споразумом, који у свом саставу има одредбу о војном ограничењу на територији држава-потписника. Косово није међународно признат правни субјект, нити је потписник било ког правног акта, а ни држава која има границе.

Споразум из Охаја који су 1995. године у Дејтону потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, чиме је заустављен рат у Босни и Херцеговини, могао би да се испречи на путу Приштине у намери да оформи своју војску.

Ова теза наметнула се пошто је из Москве стигло упозорење да би формирање оружаних снага самопроглашене Републике Косово било кршење међународног права и Резолуције Савета безбедности УН 1244. И не само то. Русија истиче да би „појава нове војне компоненте на Балкану била у супротности са Фирентинским споразумом“, односно, са Чланом 4 Анекса АБ Дејтонског споразума за Босну и Херцеговину, који се налази у оквиру усвојене резолуције СБ УН 1031. Наиме, ови акти су усвојени да би подржавали регионалну стабилност уз помоћ ОЕБС-а.

Другим речима, формирањем војске Косова дошло би се у ситуацију, како саопштавају из Москве, „да се на територији државе-учеснице Фирентинског споразума — Србије — појави војна структура која није под контролом те државе.

Професор Уставног права Слободан Орловић са Универзитета у Новом Саду појашњава да Русија са правом вета може да спречи формирање албанске војске на Космету.

„Мада се може очекивати да ни не дође до те фазе међународног одлучивања. У пракси, спроводи се режим који не уважава међународне акте (резолуције), нити се обазире на прихваћено међународно право“, наводи професор Орловић.

Он истовремено каже да би такозвана војска Косова потенцијално изазвала војске Грчке, Македоније, Србије, Бугарске и Црне Горе за нови балкански рат.

„Хришћани против муслимана. Исход је предвидив“, констатује наш саговорник.

Славица Којић, експерт за међународно право, подсећа да је Дејтонски споразум Анексом 1Д, који носи назив „Споразум о регионалној безбедности“, уредио питање увођење постепених мера за регионалну стабилизацију са циљем да се избегне трка у наоружању у целом региону.

„Треба рећи и нагласити да су стране-потписнице овог споразума Босна и Херцеговина (Федерација БиХ и РС), Република Хрватска и СРЈ. Споразумом су предвиђене мере за субрегионалну контролу наоружања у циљу предузимања мера регионалног поверења и безбедности, као и контрола наоружања, што подразумева постизање уравнотежених и стабилних одбрамбених снага свих потписника споразума на најнижем нивоу, што истовремено омогућава безбедност тих уговорних страна“, објашњава Којићева.

Наша саговорница каже да се овде, пре свега, мисли на ниво наоружања и ограничавање броја војника. У том смислу су, наводи она, успостављени и критеријуми и границе за сваку земљу, па је за основу узето тадашње наоружање СРЈ. На основу тога, одређене су границе за потписнице ових споразума тако што је утврђено да СРЈ има границе до 75 одсто (са Косовом и Метохијом), Хрватска 30 одсто, а БиХ такође 30, што се даље дели на федерални део и РС, по принципу два према један, и све то под контролом и уз помоћ ОЕБС-а.

Где је проблем овде за Косово?

„Евентуално стварање такозване војске Косова на било који начин, уз промене устава или без њих, кршило би међународно право јер би се тиме пореметила ова сразмера које је установљена међународним уговором. А она је установљена ради очувања безбедности у читавом региону, али и у целој Европи, јер је јасно да Република Србија не би могла да контролише ту новоформирану војску која би се створила на једном делу наше територије“, објашњава она.

Притом, додаје, не треба изгубити из вида да Резолуција 1244 на више места апострофира и гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, чији је правни наследник Република Србија. Та резолуција предвиђа и успостављање међународног безбедносног присуства под покровитељством УН, као и демилитаризацију тог дела територије, дакле разоружавање ОВК и свих других наоружаних група, са циљем стабилизације целог региона.

„Према томе, стварање тзв. војске Косова у сваком случају би било у супротности и са једним и са другим правним актом. Значи, у супротности и са Дејтонским споразумом и са Резолуцијом 1244. Војска, иначе, представаља оружане снаге пре свега државе, која се користи за одбрану те државе од спољног непријатеља. Значи, стварање војске подразумева државу. А држава има своје границе. Било какво стварање војске би значило да се признаје државност тзв. Републике Косово. Пошто ми не признајемо Косово као државу, а то није урадио ни велики број осталих држава, не могу да се признају ни границе, што значи да је стварање војске Косова у супротности са међународним јавним правом и свим постојећим актима, а исто тако и са Уставом Републике Србије“, закључује Којићева.

Она напомиње да Русија као стална чланица СБ УН, али и један од гараната Дејтонског споразума, наравно да ово питање може да покрене у СБ УН јер су у питању мир и стабилност у целом региону.

„Ово је на крају врло осетљив регион у Европи, и наравно да би ово питање могло да се отвори у СБ УН у смислу кршења међународног уговора. Јер међународни уговор не може да се мења на овакав начин. Да би се један међународни уговор мењао, мора да постоји сагласност и воља уговорних страна. То не може да уради само једна страна, посебно неко ко није ни потписник ни међународно признат правни субјекат, као што је то случај са Косовом“, напомиње наша саговорница.

У међувремену, у косовској штампи се појавила вест да ће Закон о формирању Војске Косова који је предложио косовски председник Хашим Тачи бити повучен из процедуре све док се не искористе све могућности да се Косовске безбедносне снаге (КБС) уставним амандманима трансформишу у војску. Уколико се не обезбеди подршка Српске листе за усвајање уставних амандмана, што је неопходно за ову врсту измена, косовске институције имају, у том случају, сагласност међународних фактора да формирање војске остваре изменама и допунама Закона о КБС.

Са повлачењем закона сложио се и сам Тачи, чиме се изашло у сусрет захтевима САД и НАТО-а да се изменама и допунама Устава изврши трансформација КБС у Оружане снаге Косова.

Чланак НОВА ВОЈНА КОМПОНЕНТА НА БАЛКАНУ: Милошевић у Охају зауставио Тачијеву војску се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Radoje Pantović

Осјећам дубоки презир према босанским хоџама – Махом су то били удбашки доушници . Праве карпузе – извана зелени, а изнутра црвени – рекао ми је Алија Изетбеговић.

Срео сам га на ходнику у згради Предсједништва БиХ у Срајеву у разговору са тадашњим реисом Јакубом Селимоским. Било је то прије него што је онај први овога другог замијенио Церићем.

У ранијим сусретима са Селимоским увјерио сам се да се ради о југословенски оријентисаном вјерском поглавару: “По оцу сам Македонац, по мајци Горанац, Сарајево је регионални исламски центар, а муслимани су углавном сконцентрисани у границама скраћене Југославије“.

Чим сам им пришао, рекох, напола у шали, да би било добро да се замијене за функције: “Селимоски има боље политичке ставове, а Изетбеговић боље квалификације за реиса“. Јакуб ефендија се убрзо удаљио, а Алија је почео да ми објашњава како никад не би пожелио да буде реис јер се готово гади босанског муслиманског клера.

Тада сам то био схватио као Алијин револт што се приликом Сарајевског процеса њему и групи исламских фундаменталиста, ИВЗ сакрила у мишију рупу, па је једини протест против тог политичког процеса стигао од Добрице Ћосића и Војислава Шешеља. Вријеме је, међутим, показало да су његове ријечи имале шире и дубље значење. Стари Изетбеговић се у ствари није борио само за реисламизацију, како се тада говорило на Западу, “најсекуларнијих муслимана у свијету“, него и за радикализацију исламских вјерских службеника, који су до тада проповиједали умјерени босански ислам. Мало ко је тада имао у рукама његову “Исламску декларацију“, објављену 13 година раније, у којој је јасно писало да “не може бити коегзистенције између муслиманских и немуслиманских институција“, да “муслимани док су мањина треба да се прилагођавају, а када постану већина, треба да наметну исламске институције“. Заиста, тешко је било и замислити тадашње највише исламске вјерске функционере, попут Хаџиабдића, Ђозе, Шете, Смајловића и др., као реализаторе Алијине хомеинијевске визије исламске теократије у БиХ.

Данас и многи бошњачки секуларни поштоваоци његове личности и дјела ангажовање муџахедина са Блиског истока у Армији БиХ током рата сматрају његовом великом грешком. Кажу: “Мало су нам помогли, а навукли су на нас велику биједу да смо повезани са исламским тероризмом“. Заборављају, међутим, да је Изетбеговић, као лидер СДА и кандидат за члана Предсједништва БиХ, у интервјуима говорио да нема осјећање националног идентитета, него само вјерске припадности исламској уми од Марока до Индонезије. И да, досљедно томе, муџахедине није доживљавао као национално странце из далеких земаља, него као браћу по вјери који су му ближи од комшија невјерника.

Штавише, да су они за Алију били управо антипод оним нагодним локалним хоџама умјереног босанког ислама према којима је гајио презир, и да својим исламским интернационализмом и самоубилачким екстремизмом, порукама из Курана исписаним на тракама око главе и узвицима “Алаху екбер“ при јуришима на невјернике, треба да постану узор домаћим Муслиманима. Алија је био тај који им је, али не само у знак захвалности, него и да би се трајно настанили у Босни, листом подијелио пасоше, односно држављанства, која су касније, под приситиском Запада у неколико наврата ревидирана. Холбруков коментар на кумовање САД у ангажовању муџахедина у ратној Босни, био је више кратак него убједљив: “Мислили смо да се ради о ослободилачком покрету, а испоставило се да је то Ал Каида“.

Каснији творац Дејтонског аранжмана био је “лажа“, а Изетбеговић – “паралажа“, или обрнуто. Адил Зулфикарпашић је написао: “Алија је по западним метрополама причао о грађанској, мултинационалној, мултиконфенсионалној и мултикултурној БиХ, а на Блиском истоку о Исламској држави Босни“. Трагикомично је да је успио да направи будалама многе, па и београдске мултикултуралисте, који нису схватили да њему “цјеловита и јединствена БиХ“ треба само да би, када муслимани добаце до већине, постала Исламска држава.

Адил се дефинитивно разишао са Алијом, шокиран да круг његових најближих сарадника чине конзервативни екстремисти. Нико није био примјетио да још у првом руководству СДА није било истакнутих муфтија, имама, хафиза, мујезина, хоџа, шеријатских судија и других службеника ИЗВ-а – представника службеног умјереног ислама. Доминирали су припадници старе генерације Младих муслимана (Бећирбеговић, Бехмен, Липа и сл.), које је бивши режим одавно рехабилитовао, али Алијини робијашки сапатници уживали су његово највеће повјерење и утицали из другог плана.

Испостава Муслиманске браће – организације која је у Египту била забрањена као терористичка, Млади муслимани су са изборном побједом СДА из илегале искорачили на политичку сцену БиХ. Умјесто секуларних Муслимана, попут Зулфикарпашића, Филиповића, Исаковића, Имамовића, Бегића и др., вођство националног покрета преузели су вјерски екстремисти. Они се нису уздали у ограничен контингент муџахедина као преломан за исход грађанског рата јер су и без њих имали предност у људству, него у САД и НАТО, који су их бомбардовањем српских положаја 1995. и спасли од капитулације. Били су им потребни дугорочно, као фанатични борци за остварење визије исламске државе Босне.

Удомљени у кантонима са бошњачком већином, муџехидини су постали квасац за ширење вехабизма, спонзорисаног од најважнијег америчког савезника на Блиском истоку – нафташке краљевине Саудијске Арабије. Индикативно је да је Алија Изетбеговић у предратно и ратно вријеме, када су га и Блиски Исток и далеки Запад обасипали подршком, највише признања добио баш од Саудијске Арабије: награду “Краљ Фејсал“ за служење исламу примио је 1993; награду исламски “Мислилац године“ Фондације “Али Осман Хафиз“ из Медине – 1996; почасни докторат исламског Универзитета у Ријаду – 1997. Узгред, ону прву (“Краљ Фејсал“) добио је и шејх Јусуф ел Кардави, један од идеолога илегалне организације Муслиманска браћа – са списка терористичких организација заједно са Ал Каидом, Ал Нусром и сл.

У међувремену вехабије у БиХ су се омасовиле и ојачале у односу на ИВЗ и вјернике умјереног босанског ислама, а пријетеће политичке поруке њиховог неформалног лидера Мудериса са џуме у џамији Краљ Фахд, ономад су по први пут одјекнуле и у широј јавности.

Вехабијске комуне у БиХ данас дјелују не само као регрутни центри за слање својих сљедбеника на фронт ИСИЛ-а него и као прихватни центри за повратнике прекаљене у борбама у Ираку и Сирији и будућу војну фракцију покрета за реализацију Алијине визије Исламске државе БиХ.

Са официјелно друге и све слабије муслиманско-бошњачке стране, очито сви, из страха или наклоности систематски избјегавају да их назову правим именом. Оно што су за Алију Изетбеговића били “муслимани који ће немуслиманима наметнути исламске институције“ , за екс реиса Мустафу Церића су били “нови муслимани“, за Бакира – “безазлени хипици“ и за реиса Кавазововића – “параџематлије“. Занимљиво је да је чак и лидер СДП Златко Лагумџија својевремено, у интервјуу “Гардијану“, рекао да ће ако га Запад не подржи, на власт у Босни доћи “неки луди муслимани“, такође избјегавши да каже да је ријеч о вехабијама и о исламском тероризму.

Нови амерички предсједник Трамп најавио је савез са Русијом у одлучном глобалном обрачуну са исламским тероризмом. Тиме је индиректно признао оно што смо сви знали, да до сада није било тако. Односно да су САД створиле Ал Каиду у борби против СССР-а у Авганистану, и послије је, уз спонзорство саудијског двора, усмјеравали на ратишта широм свијета са све новим огранцима. Ако Трамп испуни предсједничко обећање, акција ће обухватити и Босну. Уколико пак закаже, Босна у догледно вријеме неће бити ни српска ни хрватска, ни бошњачка, него исламска држава. Управо онаква какву је пројектовао Алија.

Чланак КЕЦМАНОВИЋ: Вехабије су муслимани управо по Алијиној мјери се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Дејан Иветић, адвокат некадашњег команданта Главног штаба Војске Републике Српске (ВРС) генерала Ратка Младића, рекао је да тужилаштво Хашког трибунала ради као да прикрива злочине које су снаге муслиманског ратног лидера Алије Изетбеговића починиле над становништвом Сарајева.

Иветић је нагласио да је Изетбеговић крив за избијање рата у Сарајеву и подсетио на његове речи да је „спреман да жртвује мир за суверену БиХ“, преносе београдски медији.

„Оптужба да је ВРС неселективно гранатирала и снајперисала цивиле у Сарајеву је мит“, рекао је Иветић.

Алијине снаге цивилима браниле себе

Он је нагласио да је и јединог преживелог сведока којег је тужилаштво извело током суђења – Фадилу Тарчин, која је у време напада имала 16 година, тешко ранила граната коју су испалиле Изетбеговићеве снаге, а не војска под командом генерала Младића.

„Изетбеговићеве снаге користиле су присуство цивила у граду да заштите себе, кријући своје команде у продавницама и поштама, смештајући радионице за оружје у стамбеним зградама и подрумима, обучавајући регруте у основним школама, док су деца седела у разредима“, додао је Иветић.

Према његовим речима, генерал Младић је више пута забранио Сарајевско-романијском корпусу да пуца уколико то није апсолутно неопходно, посебно током бројних примирја, како би политичарима дао шансу да пронађу мировно решење.

Изетбеговић био за рат

Као доказ да је, насупрот томе, Изетбеговић желео рат, Иветић је цитирао извештај Унпрофора у којем је наведено да је гранатирање Сарајева знатно смањено, али да „власти настављају да стварају мит да је град бомбардован очекујући међународну војну помоћ“.

Иветић каже да је тај мит био толико важан да је муслиманска страна гранатирала и снајперисала сопствени народ.

„То је посведочио и командант Унпрофора Мајкл Роуз који је у извештају написао да на трамваје у Сарајеву пуца „тајна муслиманска полиција““, рекао је Иветић.

Говорећи о експлозији на Маркалама, Иветић је нагласио да докази показују да Војска Републике Српске није одговорна за убиство сарајевских цивила на тој локацији.

„Бројни истражиоци УН изјавили су да нису могли тачно да утврде са којег је места граната испаљена, а неки од сведока из Унпрофора били су готово сигурни да то нису учинили Срби“, истакао је Иветић и додао да је главни војни циљ српске војске била потпуна обустава непријатељства у Сарајеву.

„У складу с тим, спроводили су стратегију самоодбране. Нису покушавали да заузму Сарајево“, навео је Младићев бранилац.

Напад на Башчаршију

Одбацујући оптужбе за нападе на Башчаршију, Иветић је рекао да су се Младићеве наредбе односиле само на војне мете од којих су, како каже, многе биле смештене у Старом граду.

„Ниједан доказ није приказан да су мете које нису војне намерно нападане“, нагласио је Иветић.

Он је категоричан да није било удруженог злочиначког подухвата са циљем терорисања становништва Сарајева и оценио као теорију завере тврдњу оптужбе да је генерал Младић цивилима у Сарајеву ускраћивао хуманитарну помоћ, воду, струју и гас.

Сведочењем Иветића окончано је изношење завршне речи одбране генерала Младића. Одговоре на аргументе супротне стране тужиоци и браниоци размениће сутра. Према оквирном плану Трибунала, првостепена пресуда генералу Ратку Младићу требало би да буде изречена до новембра наредне године.

Чланак ХАГ ИМА ДВОСТРУКЕ АРШИНЕ: Зашто се прикривају злочини Алије Изетбеговића? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Радоје Пантовић

Имам позитивно мишљење и о премијеру Вучићу и о председнику Николићу, а Србија ће одлучити ко ће бити кандидат на председничким изборима, рекао је председник Републике Српске Милорад Додик.

У интервјуу за Спутњик после сусрета са премијером Вучићем, председник Републике Српске Милорад Додик је говорио и о плановима о обележавању Дана Српске, Уставном суду БиХ, али и о предлогу председавајућег Председништва БиХ Младена Иванића о тројном састанку представника БиХ, Србије и Хрватске.

Додик се прво осврнуо на састанак са премијером Вучићем. На молбу да прокоментарише медијске спекулације да он — али и министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, који ускоро стиже у Србију — долазе да изврше притисак на Вучића да подржи Николићеву кандидатуру за следеће изборе, Додик је рекао да не би коментарисао разне шпекулације које се креирају.

„Ми ценимо да је наш однос са властима Србије добар, и са председником Владе Вучићем и са председником Николићем, али Србија ће одлучити ко ће бити кандидат“, рекао је Додик за Спутњик.

Он каже да са Вучићем није разговарао о тој теми нити има намеру да се бави тим питањем, али да ће увек рећи мишљење о људима с којима сарађујем.

„Имам позитивно мишљење и о Вучићу и о Николићу“, рекао је председник Српске и додао да нема фаворите.

„Мени је важно да се Србија креће ка добром циљу, а то је стабилна и развијена Србија“, нагласио је Додик.

Исламска држава спроводи Алијину декларацију

На питање где је Република Српска сада и да ли се озбиљно спрема да обележи свој дан 9. јануара, имајући у виду проблеме који су уследили после референдума, Додик је рекао:

„Република Српска је тамо где је и била, у суштини додатно свесна себе, додатно свесна шпекуланата, лоших намера које су годинама концентрисане у Сарајеву према РС и у делу међународног фактора, који је тамо нудећи неке далеке циљеве и повластице покушавао да нам узме оно што је нама важно. Тако и ово питање. Немогуће је очекивати да Срби прихвате да им Бакир Изетбеговић укине њихов датум стварања, без обзира што он то пакује у различите приче. А и та прича је потпуно искривљена јер два Бошњака који су били потпредседници Бакирове партије, а сада су чланови Уставног суда, и три странца доносе одлуку у име девет судија и креирају шта ми треба да урадимо и онда део те булументе и светских хохштаплера гура причу о томе да се то мора поштовати, без обзира што знамо шта се претходно дешавало. Ми кажемо, у реду, нека постоји Уставни суд, али како је могуће да постоји 20 година, а да нема закона о Уставном суду. Сви знамо да је Устав кључни и највиши акт, али да би се увела институција у живот мора да постоји закон о тој институцији“, рекао је Додик.

Он додаје да Српска покушава да предложи закон о Уставном суду, али да је проблем што се креирају одлуке суда путем Правилника о којем одлучују саме судије. Они, каже, све више усложњавају односе у БиХ.

„Странци су закували у бившој Југославији, растурили све, закувавају у БиХ, они ће је и растурити. Они ће бити ти којима је свеједно што се тамо враћају стотине талибана, стотине муџахедина, што постоји скривена локална структура која то ради. Ми потпуно располажемо спознајама и доказима да логистику за живот тих терористичких група даје политички естаблишмент муслимана на челу са Бакиром Изетбеговићем“, упозорио је Додик.

Зато је, каже, Бакира Изетбеговића толико увредило кад је председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић отворила то питање. Подсетио је да је и током ратова деведесетих година прошлог века преко хрватске територије стигло 4.000 муџахедина у БиХ, а да се опет користе исти правци, те је логично очекивати да Хрвати знају о чему се ради.

„А Бакир Изетбеговић се узнемирио око свега тога. Сви знају да је главни и одговорни уредник Исламске државе, која сада егзистира на Блиском истоку, његов отац, јер је он написао Исламску декларацију. Када прочитате Исламску декларацију Алије Изетбеговић видећете да оно што је примењивала у пракси Исламска држава у Сирији и Ираку то је то — шеријат — и нема опроста ником ко није са њихове стране. А Бакир Изетбеговић када је дошао на чело Председништва и као члан Председништва рекао је: ’Ја настављам путем свог оца‘. То су приче које ми не можемо ни секунду да избацимо из посматрања“, рекао је Додик.

Упитан како види предлог Иванића о тројном састанку председника Србије, Хрватске и БиХ И може ли то решити проблем, Додик је навео:

„Проблем могу решити председница Хрватске и власти Србије, а Председништво БиХ ионако ничему не служи. Они немају никаквих ингеренција, то је на нивоу дебатног клуба који странци покушавају да одрже у животу. Стварни живот је у ентитетима, што се тиче безбедности. Покушај да се на нивоу БиХ направи интеграција безбедносног сектора завршила је на некој причи о Министарству безбедности за које су странци веровали да ће преузети неке функције. А у суштини Министарство безбедности је пуко место координације“, уверен је Додик.

Осврћући се на све веће антисрпско расположење у Хрватској, на „српске чоколадице“ које је председница Хрватске делила деци дубровачког вртића, као и све чешће помињање Русије у негативном контексту, Додик каже да се „један грађен менталитет инфериорности, који је увек тежио да се извуче из те позиције и да постане важан фактор, манифестује на различите начине“.

„Без жеље да било кога увредим, неприхватљиво је да се на тај начин односе. Шта је Србија требало да уради? Да сад избаци све ланце, супермаркете и остале хрватске фирме из Србије?! Какав је то однос?! Ја не могу да верујем. Али Срби су такви и ја волим што припадам том народу. Они су толерантни, они то не би ни приметили да Хрвати нису приметили да су то српске чоколаде“, истакао је он.

Он је подсетио и да у Републици Српској има „Конзум“, као и остали ланци продавница.

„Шта би то сад требало да значи, да кажемо — гони то све хрватско одавде? Невероватно. Ако не може једна чоколадица да буде, како овде могу системи да се успоставе? То је неприхватљиво и невероватно“, нагласио је он.

Санкт Петербург шанса за Српску

Говорећи о боравку у Санкт Петербургу и његовим плановима да тамо отвори трговинско представништво, Додик каже да је са губернатором договорено да се што пре крене потрага за адекватним смештајем.

„Наша сарадња се појачава и у том погледу Санкт Петербург на неки начин реагује на то што је Република Српска мало бржа од других. Наравно да смо заинтересовани за сарадњу са читавом Русијом, али Санкт Петербург је једна добра дестинација у којој желимо да презентујемо наше могућности, а и да са њиховим компанијама радимо на многим другим пројектима“, каже он.

На питање шта су то највеће могућности РС које би препознали у Петербургу, Додик да је рекао да је ствар у међусобном односу у којем народ РС воли Русију и то не крије.

„Сви наши послови се базирају на обостраним интересима и нико ту ништа није радио из неког алтруизма, и нема алтруизма у великим питањима. Друго је хуманитарни аспект“, истиче он и додаје да су могућности бројне, наглашавајући оне које се тичу сарадње у енергетском сектору.

„Позната је ствар да су две електране рађене на основу опреме из Совјетског Савеза и да сад те електране улазе у фазу реконструкције. Логично је да та опрема неће бити избачена већ да ће бити реконструисана са новим димензијама. У Санкт Петербургу постоји фирма која се бави производњом турбина. Један од разговара које сам имао је управо са тим фирмама“, појашњава Додик.

Председник РС каже да је Санкт Петербург заинтересован и за пласмане одређене опреме из области здравства, а да је Бањалука пак заинтересована за пласмане пољопривредних производа, воћа, поврћа.

„Ако је сарадња на бази обостране воље и жеље да се то уради, онда није важно ко је велики, а ко је мали и нема малог и великог посла. Увек сви послови добро дођу“, закључује он.

Чланак ДОДИК: Бакиров отац главни уредник Исламске државе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Одбрана генерала Ратка Младића ће у завршној ријечи пред Хашким трибуналом доказати да је рат у БиХ изазвао тадашњи бошњачки лидер Алија Изетбеговић на наговор америчке администрације, каже генералов син Дарко Младић.

Он је навео да ће одбрана веома јасно одговорити на оптужбе хашког Тужилаштва, које покушава да на генерала Младића пребаци одговорност да је започео рат у БиХ, те да ће показати да се оно искључиво служи манипулацијама.

„Оно што је занимљиво је то да је на крају тужилац покушао да пребаци одговорност за цијели рат и све жртве рата на генерала Младића, а сви знамо да је рат изазвао Алија Изетбеговић на наговор америчке администрације“, рекао је Дарко Младић за „Спутњик“.

Он подсјећа да је Алија Изетбеговић одбацио мировни уговор и јасно рекао да ће жртвовати мир за суверену Босну.

„Оно што је примарни злочин у сваком рату, то је злочин против мира, који није у мандату Хашког трибунала. Међутим, тужилаштво је покушало да генерала Младића означи као особу која је изазивала патње свих у грађанском рату у БиХ“, рекао је Дарко Младић.

„Завршна ријеч коју је тужилац изнио у ова три дана за нас је изненађење у смислу онога што јавност није могла да види, а то је апсолутни недостатак доказа којим поткрепљује своје драматичне тврдње. Чак смо утиска да се ишло на додатну драматизацију како би се бацила димна завјеса на недостатак доказа“, каже Дарко Младић.

Он истиче да након завршне ријечи тужиоца не постоји ниједна тврдња на коју одбрана генерала Младића нема одговор.

Тужилаштво Хашког трибунала завршило је данас тродневно изношење завршне ријечи, те предложило да суд осуди генерала Младића на казну доживотног затвора.

Одбрана ће своју завршну ријеч почети да износи у петак, 9. децембра.

Чланак ДАРКО МЛАДИЋ: Рат је изазвао Алија Изетбеговић, а не мој отац се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић рекао је да је масакр на Тузланској капији класични терористички чин и освета Алије Изетбеговића и његових паравојних снага титоитичко-комунистичкој Тузли.

„Тог 25. маја 1995. године, на Дан младости који се обиљежавао у бившој Југославији, десило се брутално масовно убиство младости које је могао да смисли само брутални ум Алије Изетбеговића. Тог дана је послата порука да Изетбеговић и ратно Сарајево неће толерисати ‘црвену’ Тузлу, која је увијек пружала отпор Алији Изетбеговићу, и да ће је кажњавати онако како су кажњавали и смјењивали војне официре и генерале попут Жељка Кнеза“, истакао је Галијашевић.

Поводом данашњег рочишта у Вишем суду у Београду на којем ће се одлучивати о признавању пресуде Суда БиХ генералу Војске Републике Српске Новаку Ђукићу за случај „Тузланска капија“, Галијашевић је истакао да генерал Ђукић као командант тактичке групе „Озрен“ Војске Републике Српске није имао ништа с поменутим масакром.

Он је нагласио да о Изетбеговићевим параполицијским и паравојним убицама говоре Бошњаци који су били жртве такве политике и структура, попут Семира и Сефера Халиловића, Мирсада Кебе, Ибрана Мустафића, који је говорио о убиствима муслимана у Сребреници, те Фахрудина Радончића, који је недавно на свједочењу у Приштини говорио о убиству Рамиза Делалића Ћеле.

„Многи бошњачки политички прваци и грађани убијани су зато да би се створио утисак да страдају само муслимани који јесу највише страдали, али су изгубили властиту цивилизацијску оријентацију. Имали су губитке управо од Алије Изетбеговића чије је убијање муслимана касније кулминирало у аутономној регији Западна Босна у односу на Абдићеве муслимане“, рекао је Галијашевић.

Он је изразио увјерење да ће сви балистички налази, реконструкције и симулације увјерити суд у Београду да нема одговорности генерала Ђукића за Тузланску капију, те да је најмање што може да се уради обнова судског поступка и утврђивање чињеница.

„Ако казните невиног човјека, не само да сте га послали у затвор, него сте амнестирали убице“, констатовао је Галијашевић.

На војном полигону Никинци у Србији изведено је 32 експеримената домаћих и страних експерата који су доказали да експлозија од 25. маја 1995. године на Тузланској капији није проузрокована гранатом са српских положаја од 130 милиметара, већ је то био терористички акт у којем је било постављено више минско-експлозивних средстава.

У експлозији гранате на Тузланској капији, наводно испаљене са српских положаја 25. маја 1995. године, погинуло је 71 лице, а више од 150 је рањено.

На основу тенденциозног вјештачења Берка Зечевића, познатог и по „експертизи“ за случај „Маркале“, генерал Ђукић је прво осуђен на 25, а потом на 20 година робије.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Масакр на Тузланској капији – освета Изетбеговића „црвеној“ Тузли се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић тврди да је некадашњи лидер муслимана у БиХ Алија Изетбеговић, постројавањем муџахедина у Гостовићу код Завидовића прије двије деценије, објавио рат радикалних исламиста Европи.

„Изетбеговић је у Гостовићу најавио нове битке и борбе радикалних исламиста које се више нису водиле у БиХ, него у Европи и свијету. Почело је са терористичким нападом на америчку војну базу 1996. године, наставило се нападом на амерички разарач, затим Свјетски трговински центар да би све кулминирало у Бриселу и Паризу“, рекао је Галијашевић.

Он сматра да Европа нема одговор на терористичку пријетњу и да сама себи угрожава безбједност.

„Када причамо о терористичким нападима у Француској, онда се морамо сјетити да су аутоматске пушке и муниција, који су употребљавани, били из БиХ. Затим, лица која су учествавали у нападима боравила су у БиХ…“, додао је Галијашевић.

Он каже да је садашњи лидер муслимана у БиХ Бакир Изетбеговић највећа пријетња миру и стабилности БиХ и Балкана.

„Он констатно изазива сукобе. Упропастио је Сарајево и Федерацију БиХ, а на исти начин то жели да уради и са Републиком Српском“, упозорио је Галијашевић.

Према његовом мишљењу, јучерашње хапшење припадника терористичке групе Мехмеда Тутмића је театрално због годишњице терористичког напада у Француској.

У Француској ће се данас одржати низ комеморативних церемонија како би се одала почаст за 130 особа које су у нападима убили наоружани терористи и бомбаши самоубице „Исламске државе“.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Изетбеговић објавио рат исламиста Европи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Прије тачно 21 годину, тадашњи предсједник тзв. Републике БиХ, Алија Изетбеговић, на Гостовићу, код Зенице, постројио је припаднике злогласне јединице Ел Муџахид, која је дјеловала у оквиру трећег корпуса тзв. Армије БиХ.

Ову једницу чинили су углавном добровољци из исламских земаља, који су у Босну и Херцеговину почели да стижу већ почетком рата, а њихов ратни пут обиљежили су бројни свирепи злочини и убиства заробљених војника и цивила.

Умјесто да буду кажњени за почињене злочине, јединица Ел Муџахид два пута била је проглашена за најбољу у оквиру тзв. Армије БиХ.

За исказану храброст и злочине над Србима 42 припадника ове јединице добила су највиша признања, деветорица су добитници сребрног штита, а њих 11 добили су највише признање – Златни љиљан.

Да ли је Босна и Херцеговина била пробни балон за њихово касније терористичко дјеловање по Европи?

Алија Изетбеговић у новембру 1995. постројавао је припаднике јединице Ел Муџахид, само мјесец дана након што су њени припаници на Возући починили стравичне злочине над заробљеним српским војницима и цивилима.

–  Одговорни не само да нису били кажњени, него су овим поступком амнестирани од одговорности за ова злодјела, каже експерт за тероризам, Џевад Галијашевић: „Алија Изетбеговић је на том постројавању чак изрекао похвалу. Не само да је потврдио своје учешће у том подухвату, он је похвалио муџахедине због великих побједа које су извојевали и најавио нове битке.“

До краја рата ова јединица имала је више од 1.700 припадника, а њихов ратни пут обиљежили су бројни злочини и свирепа убиства.

Драматична погубљења и муџахедини који у рукама држе одсјечене српске главе снимљени су на пропагандним видео-касетама Одреда Ел Муџахид које се дистрибуиране донаторима по исламским држава, а одсјечене главе српских војника наводно су завршавале у исламским земљама, као доказ вјерности и преданости џихаду.

– Ниједан муџахедин, који је директно учествовао у злочинима, за то није одговарао. Формирање и дјеловање јединице Ел Муџахид био је дио пријекта Алије Изетбеговића по којем је од Босне и Херцеговине требало да буде створена исламска држава, каже Галијашевић и додаје да је то био и увод у дјеловање исламиста у Европи: „Због тога је постројавање на Гостовићу веома битно, јер је то била објава рата Европи. Те друге битке водиле су се ван територије БиХ.“

Да Европа није озбиљно схватила тадашњу пријетњу која је стизала из БиХ, доказ су терористички напади у Мадриду, Паризу, Бриселу, па чак и напад на Свјетски трговински центар у Њујорку, сматра Галијашевић.

Додаје да њихова идеологија у Босни и Херцеговини и даље живи кроз исламистички часопис САФ, 64 вехабијска насеља, параџемате и терористичке кампове, те кроз 100.000 чланова и симпатизера, који представљају велику пријетњу, не само Босни и Херцеговини, него цијелој Европи.

Чланак АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ИХ ХВАЛИО И ОДЛИКОВАО: Постројавање одреда Ел Муџахид у БиХ 95 – улазница радикалним исламистима у Европу? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић рекао је Срни да су породица Изетбеговић и СДА од доласка на власт масовно убијали и муслимане, те да је и налог за убиство српског свата 1992. године у Сарајеву дат Рамизу Делалићу Ћели.

„Сви команданти бригада и безбједњаци убијени су по налогу Алије Изетбеговића“, тврди Галијашевић, коментаришући изјаву лидера СББ-а Фахрудина Радончића на свједочењу у случају Насера Кељмендија у којој је Рамиза Делалића Ћелу директно повезао са Алијом Изетбеговићем као налогодавцем убиства српског свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године на сарајевској Башчаршији.

Он је навео да су по налогу Алије Изетбеговића убијени и Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Јука Празина.

„Значајно је свједочење Фахрудина Радончића који је веома обавијештена личност с обзиром на то да је био шеф кабинета команданта Армије БиХ Сефера Халиловића кога је исто тако Алија Изетбеговић покушао убити“, рекао је Галијашевић.

Према његовим ријечима, Изетбеговић се доводи у вези и са са убиством Јозе Леутара и то након информација из Беча о злоупотреби хуманитарне помоћи, трговини оружјем и крађи новца из хуманитарне помоћи.

„Постоје индиције да је Бакир Изетбеговић директно дао налог за убиство Јозе Леутара, замјеника министра унутрашњих послова Федерације БиХ“, рекао је Галијашевић, додајући да Изетбеговићи стоји и иза убиства Неџада Угљена, главног убице и команданта бошњачке паравојне формације „Шеве“.

Галијашевић истиче да Изетбеговићи, Алија и Бакир, стоје и иза првог терористичког напада у БиХ када је покушано убиство поглавара Исламске заједнице Југославије Јакуба Селимоског.

„Они су тада то договорили са Мустафом Церићем. Зољама је нападнут Ријасет, а погинуло је четворо лица. Убијени су унук и зет бившег реиса Наима Хаџиабдића и погођена је спаваћа соба Јакуба Селимоског“, навео је Галијашевић.

Он је нагласио да су „Изетбеговићи убијали и на Маркалама и у Васе Мискина, постављали експлозиве гдје год су могли, а њихова убиства муслимана кулминирала су ратом у Цазинској крајини и сукобом са Фикретом Абдићем“.

„Радончићево свједочење је веома значајно да расвијетли ту димензију ратних злочина и према муслиманима које су учинили Изетбеговићи“, оцијенио је Галијашевић.

Он је истакао да „Радончићево свједочење разоткрива природу Изетбеговићеве династије која је злочиначка и у односу на муслимане, која је побила све муслиманске команданте и ликвидирала многе безбједњаке из рата“.

Галијашевић тврди да је и убиство Рамиза Делалића Ћеле на капији његове куће, извршено по директном налогу Бакира Изетбеговића, а међу извршиоцима су били поједини Албанци и муслимани из Санџака.

„Оно што је важно код налога за убиство Делалића јесте да се ту сада појављује и судбина шпијунирања, надзора, неовлаштеног праћења и рушења Горана Салиховића, главног тужиоца Тужилаштва БиХ. Ту ћемо дознати да су Радончић и Салиховић имали информације да је Бакир Изетбеговић издао налог за убиство Рамиза Делалића Ћеле и да је тај налог издао управо данашњем директору Обавјештајно-безбједносне агенције Осману Мехмедагићу Осмици, који је тај налог пренио на Делалићевог безбједњака Муриса Друшкића који данас у води одјел за провјере у Обавјештајно-безбједносној агенцији“, навео је Галијашевић.

Он сматра да је „Обавјештајно-безбједносна агенција криминална агенција, која заједно са Агенцијом за истраге и заштиту /Сипа/ БиХ, представља класичну муслиманску милицију, а са министром безбједности у Савјету министара БиХ Драганом Мектићем прикрива масовне злочине династије Изетбеговић и СДА“.

„Крајње је вријеме да Муслимани схвате да су уствари све вријеме трпили и гласали за злочинце“, оцијенио је Галијашевић.

Лидер СББ-а Фахрудин Радончић рекао је на свједочењу у случају Насера Кељмендија пред Основним судом у Приштини да је за убиство Рамиза Делалића одговорна је бошњачка државна мафија, а да су га ликвидирали да „не би открио десетак политичких убистава“.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Изетбеговић и СДА од доласка на власт масовно убијали и муслимане! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

За убиство Рамиза Делалића одговорна је бошњачка државна мафија, а ликвидирали су га да „не би открио десетак политичких убистава“, изјавио је лидер СББ-а Фахрудин Радончић пред Основним судом у Приштини на свједочењу у случају Насера Кељмендија.

Као свједок тужилаштва у случају Кељменди, који је осумњичен за организовани криминал, трговину дроге и оружја, као и могућу умијешаност у убиство Рамиза Делалића Ћеле у Сарајеву, Радончић је рекао да је то Делалић најавио у интервјуу „Слободној Европи“ два дана прије него што је убијен, преноси београдска „Политика“.

„У јавности је постојала верзија да Делалић тражи милионе марака од СДА зато што је по њеном налогу убио српског свата и тако је почео рат у БиХ“, истакао је Радончић наводећи, између осталог, и то да је у јавности, неколико мјесеци након што је Делалић убијен, „било много спекулација, а основна је била та да га је ликвидирала тајна служба како је не би више уцењивао и тражио новац“.

Одговарајући на питања судије, Радончић је изјавио, преносе медији, да је Делалић „био контроверзна личност која је радила за тајну муслиманску службу“, да је „био дубоко инволвиран и чак сам изјављивао да је убијао за председника Алију Изетбеговића“.

Он је додао да је Делалић два дана прије смрти „дао ексклузивни интервју у којем је објаснио које је злочине починила тајна муслиманска служба“, а копије тог интервјуа, објављеног након што је Делалић убијен, Радончић је предао судији, преноси „Политика“.

Руководство СДА посебно су потресле Радончићеве изјаве које је, након што је Делалића описао као „једног од најпознатијих људи у БиХ“ и „једну од икона рата“, директно повезао са Алијом Изетбеговићем и убиством српског свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године на сарајевској Башчаршији.

Из Предсједништва СДА навели су да су, упркос ранијим искуствима са Радончићем, „запрепаштени инсинуацијама и тенденциозним тврдњама“ које је он изнио.

„Посебно су недопустиве, и због тога их са презиром одбацујемо, нетачне и злонамјерне констатације изречене у вези са улогом Алије Изетбеговића. Увијек и наново нас шокира спознаја о спремности Фахрудина Радончића да негира релевантне историјске чињенице, омаловажи колективну меморију бошњачког народа и жртвује његове светиње“, саопштено је из СДА.

Из СДА је најављено да ће коначан став о свједочењу Радончића и неким другим актуелним догађањима саопштити данас након сједнице Колегијума и Предсједништва те странке.

Неколико дана прије одласка у Приштину на свједочење, Радончић је, говорећи о тренутним односима СДА са којом је, како је навео, ушао у коалициони однос „из нужде, да би се стабилизовали односи у Федерацији БиХ“, за једну сарајевску телевизију изјавио да он са Изетбеговићем има врло службене односе.

„Ту није ријеч о неком великом пријатељству. Све наше сусрете имали смо у службеним просторијама, што говори какве односе имамо. Ја само нећу бити ничији медвјед којег ће неко водати по вашарима“, рекао је тада Радончић.

Чланак РАДОНЧИЋ: Српски сват у Сарајеву убијен по налогу СДА се појављује прво на ИСКРА.

Фото: webtribune.rs

Tурски председник Реџеп Tаjип Eрдоган одао jе почаст првом председнику Председништва БиХ Aлиjи Изетбеговићу поводом 13 година од његове смрти.
Eрдоган jе на званичном Tвитер профилу написао да jе БиХ пре 13 година „изгубила великог борца и идеалисту“, преноси регионална тв Н1.
„Aлиjа као лидер у борби босанских муслимана омогућио jе опстанак наjважниjе исламске заjеднице у Eвропи“, додао jе турски председник.
Поводом годишњице смрти, председник Tурске пожелео jе да се „Бог смилуjе на душу Aлиjе Изетбеговића“.
На гробљу Kовачи данас обележена 13. годишњица смрти Aлиjе Изетбеговића, првог председника Босне и Херцеговине и првог председника СДA, преноси Н1.

Чланак САРАЈЕВО: Eрдоган одао почаст Aлиjи Изетбеговићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/АФП

Лош резултат СДА на локалним изборима у БиХ, губитак Сребренице, уздрмали су Бакира Изетбеговића на његовом страначком престолу. Оптужбе на рачун његове политике пљуште и од посланика те партије, али и од тврдих следбеника политике његовог оца.

Алија Изетбеговић је пре више од 15 година лепо саветовао свог сина Бакира да се на бави политиком. Нажалост, није га послушао. Да јесте, не би се данас нашао у ситуацији да му симпатизери његове Странке демократске акције из Крајине пишу писма у којима се одричу његовог имена и његове политике.

„Од ових избора дистанцирамо се од блискости са вама и од вашег имена, ваших позиција, јер смо вас дуго и пуно пута ословљавали именом, али више нећемо. Дистанцирамо се од ваше инфериорне и поданичке политике, политике личних интереса, интереса ваших заменика и саветника, пријатеља и родбине на рачун народа, јер таква СДА постаје приватна странка, а не народна“, поручили су Бакиру следбеници СДА из Крајине.

Да ли је Бошњацима доста Бакирове политике?

Резултати локалних избора одржаних у Босни и Херцеговини, што се странке Бакира Изетбеговића тиче (СДА), сасвим сигурно нису били добри. Странка је у односу на изборе 2012. изгубила четири битне општине, укључујући и власт у Високом, месту из којег потиче „крем“ СДА. Бакир је Високо изгубио од бивше партијске колегинице Амре Бабић, коју је због јавног одбијања послушности лично избацио из странке.

У Зеници, такође упоришту СДА, победу је однео Фуад Кусумовић, такође бивши кадар СДА. Избори су за Бакира слично прошли и у Калесији, Горажду, Старом граду Сарајево, где су на овим изборима грађани уместо политике СДА, изабрали независне кандидате. Ни Бихаћ није више Бакиров, већ извесног Сухрета Фазлића, који је непосредно пред изборе основао странку Грађански савез.

Да ствар по Бакира буде гора, бура незадовољства због лоших изборних резултата странке стигла је и од најближих сарадника из саме странке, од чланова СДА из Бошњачког већа и посланика у босанском парламенту, као што је Сенад Шепић. Он је рекао да ако људи који воде странку нису свесни ситуације и не разумеју поруку народа, може се лако ући у фазу подела.

„Странка којој ја припадам (СДА) није ничија приватна странка и она има у овом моменту највећу одговорност јер управља земљом… А ако неко поставља систем вредности, који је окренут само неким уским круговима, послушницима који испуњавају само вољу вођа који воде странке, и ако се тако успоставља однос унутар политичке странке, наравно да се то пресликава на цело друштво у којем живимо“, навео је он.

Сличну поруку Бакир је добио и од бившег лидера СДА у Сребреници, такође посланика те странке у босанском парламенту, Садика Ахметовића. Он је поручио да је овога пута неко заказао у Сребреници. Како каже, излазност Срба је била мала, што је бошњачком кандидату само могло да олакша победу, те тако не зна шта се десило.

„Губитак Сребренице је помало и подела државе. У Сребреници је становала Босна и Херцеговина“, изјавио је он.

Пацке нису изостале ни од поборника лика и дела његовог оца Алије. Неџад Латић, један од најоданијих следбеника политике СДА из времена Алије Изетбеговића, после избора је рекао:

„Ако има икакво светло на крају овога Изетбеговићевог тунела, онда је то нарасла самосвест бошњачког народа који је показао да не верује Алијином сину, чак ни самом Алији.“

Дакле, Бакиру се, по свему судећи, не пише добро. Студенти су му на улицама Сарајева због високе школарине, претили протестима какве је главни град БИХ већ прошао пре две, три године због матичних бројева. Једино за шта Бакир тренутно може да се грчевити држи јесу — Сребреница и Милорад Додик, који није без разлога рекао да је „мета Бакира Изетбеговића“.

За Бошњаке, рече неко, Сребреница је „срце БиХ“, губитак власти у Сребреници ставља се на душу — Бакиру. Дакле, ако Изетбеговић буде морао да призна пораз своје политике у овом граду, слободно се може очекивати да СДА на следећим страначким изборима, могуће и ванредним, неће изабрати Бакира за првог човека. Додуше, оставку Бакира Изетбеговића на место првог човека СДА још нико није јавно затражио, али је чињеница да би некоме то могло да се ускоро омакне са усана. Да је само Бакир послушао тату…

Чланак УЗДРМАН: Да је Бакир само послушао тату… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Прес служба СДА Санџак

Алија Изетбеговић је 1990. године, носећи селаме из Босне санџаклијама, поручио да Југославије неће бити ако муслимани не добију своје. Његов син Бакир 26 година касније Бошњацима у Санџаку је поручио да политички маратон још није завршен.

Сан сваког оца, па и рахметли Алије Изетбеговића, аутора Исламске декларације и првог председника независне Босне и Херцеговине, јесте да га син наследи. Бакир, син Алијин, очито није заборавио очев сан и аманет, да данашњи Бошњаци, некадашњи муслимани Балкана, буду под једном влашћу — сарајевском. У то име је Алија уз свог верног ученика Сулејмана Угљанина 29. јула 1990. године и основао сестринску странку у Новом Пазару, Странку демократске акције Санџака. Од тада, па ево већ 26 година, води је верни Сулејман, а четврт века касније и Алијин син Бакир стигао је у Пазар истим путем и са истим циљем као и његов отац некада.

Пре 26 година на истом месту Алија је обећао да Југославије неће бити ако пет милиона муслимана Југославије не буду имали иста права као и други народи на Балкану. И тако и би. Бакир је остао веран идеји свога оца, па је са свечане седнице СДА Санџака изјавио да се „од сада без гласа Бошњака више ништа неће моћи решити на Балкану“.

Да ли Бакир наставља стопама свога оца? Савим сигурно, јер у супротном не би током посете Рашкој, Санџаку, држави Србији, као узгред поменуо „да Вучић и Николић долазе у Републику Српску често, а заобиђу Сарајево, па по истом принципу зашто не би и он ишао у Пазар“. На први поглед ништа опасно нема у тим речима Бакира, сина Алијиног, али…

Праву политичку поруку увек треба тражити између редова онога што је политичар рекао. Тако је Бакирова изјава ставила знак једнакости између Републике Српске, која је међународно признати ентитета у БиХ, и географске области у држави Србије. И то није нимало безазлено. Још ако се има у виду да је његов отац пре 26 година са истог места затражио прво културну, а онда и политичку аутономију за муслимане у Санџаку, Бакирове речи имају још већу тежину. Јер од аутономије до ентитета корак може да буде врло мали, ако се жели мир на Балкану. Да ли ће Бакир на крилима људских права и слобода уз помоћ западних ментора завршити посао који је почео његов отац, видећемо.

Али, чињеница да је Изетбеговић млађи, председавајући Председништва Босне и Херцеговине, усред Новог Пазара међународно признати ентитет једне суверене земље упоредио са територијом друге земље, где је већина етничка мањина у тој држави, није само дипломатски скандал. Да је реч о некој другој држави такав би био или проглашен „персоном нон грата“, ако не и ухапшен, због хушкања на рушење државног поретка земље у којој је био гост.

И Алија је 1990. године, носећи селаме из Босне санџаклијама, рекао да „онима који су кренули у крсташки рат против муслимана и ислама поручује да су сви крсташки ратови против муслимана и ислама пропали“.

„Србија не може бити некоме мајка, а некоме маћеха. А они који би у рат против муслимана нека знају да у Југославији има пет милона муслимана и да их нико неће покренути, колико ни ону планину Копаоник“, рекао је тада Алија, и тим речима утро пртину којом очигледно Санџак и данас иде. Некада на крилима рата, данас на крилима „европских слобода и људских права“. Бакир је добро проценио, да је сада погодан тренутак да покуша да реализује очев план и Санџаку издејствује, ако ништа друго, а онда посебан статус. Србија која је на европском путу под лупом Брисела, а чије је добре намере суседа већ осетила од Хрватске, могла би исте да добије и од Босне. Не директно, али индиректно, јер не тако давно Хрватска је као чланица ЕУ у Европском парламенту прочитала у име муслимана из Санџака писмо Сулејмана Угљанина о угрожености њихових права и затражила да се Акциони план о мањинама који је сачинила Србија редефинише. Сулејман је пре 26 година сачинио исту декларацију о угрожености људских права.

Ако томе додамо да је и током боравка Алије Изетбеговића у Санџаку гост био тадашњи високи чиновник Хрватске демократске заједнице странке Фрање Туђмана, онда нема много дилеме да Бакир није празних џепова, то јест да не прича у празно.

Није био ни његов отац Алија у чије име је Сулејман Угљанин само годину дана после оснивања СДА Санџака 1991. године као председавајући Муслиманским националним већем Санџака успео да одржи референдум на коме се 99 одсто муслимана изјаснило да жели аутономију Санџака која је у основи представљала право на политичку егзистенцију Бошњака у некој од новостворених суверених држава насталих након распада СФР Југославије. Дакле право на самоопредељење до отцепљења.

Подсећања ради, годину дана касније 1992. године и Косово је одржало сличан референдум, а данас је готово самостално. У Ахтисаријевом благослову за независност Косова тај референдум је међу првим реченицама као аргумент за државност Косова и као право косовских Албанаца на отцепљење од Србије.

Бакир, ипак зна да промена граница на Балкану не може бити без рата. У рат не може, јер нема међународну подршку, али има Хрватску као тројанског коња у ЕУ да своје истера. Заузврат Хрвати у Босни могу добити свој ентитет и културну аутономију, па и специјалне везе са матицом Хрватском, као што их има Република Српска са Србијом. То је већ прича која има подршку у западним круговима, или боље речено у америчком политичком естаблишменту.

Дакле, рахметли Алија добро је подучио свог сина Бакира политичкој манипулацији, јер 1990. године када је од Србије затражио културну аутономију за муслимански народ Санџака, Србима у Хрватској је поручио да подржава њихов захтев за аутономијом. Ни референдум о отцепљењу Црне Горе од Србије није прошао без да су Бошњаци профитирали. Милу су дали свој глас за независну Црну Гору у замену за потпис на документ да ће црногорски део Санџака уживати статус прекограничне регије што је нека врста аутономије.

Муслимани на Балкану често тврде да су после распада Југославије као народ измасакрирани границама. Али сад имају Бакира, који каже да политички маратон за Бошњаке није завршен. Декларација коју је потписао у Новом Пазару о заједнички циљевима Бошњака у којој ће се залагати за сарадњу у земљама где су мањина, да би остварили вековне циљеве, бојимо се, неће остати мртво слово на папиру. А бабо Алија мора да је у џенету поносан на свог сина Бакира.

Чланак ОЧЕВ САН: Бакир, Сулејман и рахметли бабо Алија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Flickr

Одлука директора Агенције за статистику БиХ да се резултати пописа становништва из 2013. године објаве у законском року, до 1. јула ове године, донијела је нове подјеле у Босни и Херцеговини пише Спутњик.

Попис према чијим су прелиминарним резултатима Бошњаци већински народ у БиХ, без обзира на политичку кризу, ујединио је власт и опозицију у Републици Српској.

Српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Младен Иванић и предсједник Републике Српске Милорад Додик оцијенили су у Бањалуци да је одлука о попису становништва донијета под притиском Тужилаштва и да је као таква неприхватљива.

Наиме, према спорним резултатима пописа, Бошњаци чине 50,1 одсто становништва, а 1991. године било их је 43,5 одсто. Како је то могуће, када је од претходног пописа Босну и Херцеговину због рата напустило неколико стотина хиљада грађана?

Професор међународног права на бањалучком Универзитету Милош Шолаја подсјећа да је и сам попис споран, да је одлаган двије године, а да је његова политизација достигла драматичне размјере управо због система обраде података. Суштинска разлика је у томе ко је држављанин а ко је становник, резидент БиХ, каже Шолаја.

“Попис је вршен као попис становника, људи који тренутно живе у БиХ, а не оних који имају држављанство и живе негдје у свијету. Чак и Евростат, као методолошки главни референтни субјекат, тражи да се пописују становници који ту живе, а не држављани, јер се податак о држављанству добија укрштањем података у оквиру ЕУ. Међутим, након пописа, када је већ обављен, дошло је до захтјева да се око 195.000 држављана, углавном Бошњака, дефинише у попису као да ту станују, иако живе другдје, највише у Њемачкој и другим земљама средње Европе“, објашњава Шолаја.

Он такође подсјећа да је оснивач и предсједник Странке демократске акције, некадашњи председавајући БиХ Алија Изетбеговић рекао да ће БиХ постати исламска држава уколико буде имала натполовични број становника бошњачке националности.

Потпуно је природно да је ово питање у Републици Српској у којој постоје многи политички неспоразуми и разлике, ујединило позицију и опозицију. С друге стране, невалидни подаци онемогућавају економско и демографско планирање земље, утичу на процес доношења политичких одлука, такав искривљен податак имао би погубне посљедице, каже Шолаја.

“Будући да се много калкулисало тим пописом, коштао је око 25 милиона евра, онда је Тужилаштво БиХ рекло да је необјављивање резултата пописа након толико уложених средстава кривично дјело. Сада се калкулише с тим да ли је тужилац притиснуо директора Агенције за статистику БиХ да једноставном одлуком, без усаглашавања са ентитетима, што је био дужан, објави ту одлуку. Он је то и урадио и тако изазвао политичку кризу, практично је у политичком смислу блокирао БиХ“, каже Шолаја.

Чињеница да је на волшебан начин попису додато 200.000 нерезидената са којима би у БиХ било више од 50 одсто Бошњака, за процесе одлучивања у БиХ не значи много. Наиме, Република Српска је институција у БиХ, и она доноси одлуке у оквирима уставног система, али би у оквирима политичких односа могло да значи извјесна калкулисања, односно тежњу за доминацијом.

Шолаја сматра да је зато изузетно важно да се политички представници Републике Српске сложе око квалификације овог догађаја и заједничких акција које ће предузети.

Чини се да су политички противници, предсједник Републике Српске Милорад Додик и члан предсједништва БиХ Младен Иванић, одлучни у намјери да, како кажу, не прихвате превару као механизам одлучивања.

Чланак СРБИ НЕЋЕ ДОЗВОЛИТИ ПРЕВАРУ НА ПОПИСУ: Исламска држава БиХ – остварење сна Алије Изетбеговића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Глас Српске/Срна

Идеја бившег бошњачког лидера Алије Изетбеговића почетком деведестих година у БиХ, у суштини, није била ни БиХ ни Југославија, него успостављање исламског друштва, формирање исламске власти и стварање простора у дијелу БиХ и Југославије на којем је желио да прогласи исламску државу, оцјењује за Срну експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

„Без сумње је да су Алија Изетбеговић и његова политичка странка, уствари вјерски покрет у СДА, приредили Бошњацима највеће историјске поразе и највећу срамоту прихватајући идеју разбијања властите државе, бивше Југославије. Изетбеговић је још у априлу 1991. године, дакле годину дана прије почетка рата у БиХ, регрутовао и наоружао своје кадрове из СДА и посало их у Хрватску на обуку у кампове у Јастребарском и Ђакову“, каже Галијашевић.

Те прве јединице, истиче он, састављене искључиво од страначких кадрова, већ након три мјесеца биле су организоване у батаљон вјерских фанатика из СДА, а касније се то наставило и са дјеловањем са радикалним исламистима и према арапском свијету.

Изетбеговићева идеја је – исламско друштво, исламска власт и исламска држава

„У суштини, Изетбеговићева идеја није била ни БиХ ни Југославија, него успостављање исламског друштва, формирање исламске власти и стварање простора на којем је желио да прогласи исламску државу. Све то, није се могло остварити без фанатика, без убица из арапског свијета, али без убијања властитог народа, и управо је то дио те велике срамоте породице Изетбеговић, не само у вези са инцидентима у сарајевској улици ‘Васо Мискин’ и на Маркалама, него и са дјеловањем злогласне паравојне јединице ‘Шеве’, које су убијале и Србе и муслимане по Сарајеву зарад интереса и циљева Изетбеговићеве клике“, истиче Галијашевић.

Он подсјећа да је Изетбеговић организовао и напад на Ријасет Исламске заједнице у БиХ још 1992. године, када је покушао да тадашњег реиса Хаџи Јакуба ефендију Селимоског истјера из Ријасета у Сарајеву и отјера у Македонију, што се и десило, тако да је тада извршен класични удар у Исламској заједници БиХ.

„Сва та бескрупулозност враћа се и данас кроз недјела Алијиног сина Бакира, актуелног предсједавајућег Предсједништва БиХ и лидера СДА. Та династија наставља са заоштравањем односа и сукобљавањем Бошњака не само са комшијама Србима и Хрватима, него и сукобима према европској цивилизацији. Међутим, та улога жртве коју су они дуго времена успијевали да намећу, очигледно је да је потрошена и сада је пред Бошњацима тежак процес самоизолације од цијеле европске цивилизације То је тешка ситуацију у којој цијела Европа осјећа нелагоду због онога што се дешава у Сарајеву и дијелу БиХ, на који су Бошњаци осуђени“, тврди Галијашевић.

Према његовим ријечима, Изетбеговићи никада нису саопштили Бошњацима да је рат завршен, да су Бошњаци доживјели пораз и да су сведени на „фртаљ“ територије БиХ.

„На тих 25 одсто територије дејтонске БиХ они су организовали радикалне, вјерске и терористичке кампове, затим такозване параџемате који изазивају страх у цијелој Европи“, констатовао је Галијашевић.

Још 1991. формиран главни штаб „Патриотске лиге“

Предсједник Борачке организације Оштине Пале Михајло Парађина истиче да је рат на просторима бивше Југославије, односно у БиХ, пројектован у одређеним међународним центрима моћи, али се његова реализација није могла десити без унутрашњег фактора.

„Сјетимо се само ‘Исламске декларације’ /чији је аутор оснивач СДА Алија Изетбеговић/, која је била темељ за њихово учешће на непосредним вишестраначким изборима, гдје је дошло до хомогенизације једног народа у БиХ или ‘романтичног процвата’ муслимана, односно Бошњака“, рекао је Парађина Срни, који је раније био и предсједник Предсједништва Борачке органзације Републике Српске.

Он посебно битном сматра чињеницу што је 31. марта 1991. године, годину дана прије признавања независне БиХ и за вријеме постојања суверене СФРЈ, у оквиру њеног уставно-правног система и регуларних снага мира безбједности, те полиције у БиХ – формиран Главни штаб „Патриотске лиге“.

„Шта то значи? Ко се спремао, ко се организовао, ко се наоружавао и мобилисао? То значи да су муслиманске паравојне јединице већ у августу 1991. године имале организоване ћелије у свим већим мјестима у БиХ, што довољно говори о томе ко се, када и гдје припремао за рат у БиХ“, рекао је Парађина.

О томе, истиче он, свједочи и плоча код џамије у сарајевском насељу Соукбунар, на којој је написана „заклетва Патриотске лиге у БиХ, на којој су се припадници те паравојне формације још 5. априла 1991. године заклели „Алаху џелашануму“ да ће бранити слободу и интегритет, како кажу, државе БиХ једине своје домовине…, и да су за њу спремни да „жртвују и свој живот“.

Парађина је подсјетио да је српски народ и тада јасно рекао да је неприхватљива идеја о доминацији само једног, муслиманског народа и стварања цјеловите, јединствене, суверене и независне БиХ.

„Србима се тада по трећи пут у 20. вијеку спремао геноцид, али захваљујући храбрости, мудрости и одлучности најчаснијих људи српског корпуса успјели смо то да спријечимо, мада смо за то платили јако високу цијену у људским животима, чијом је огромном жртвом створена Република Српска“, нагласио је Парађина.

Муслимани су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе

Инспектор у МУП-у Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, подвукао је да је припадницима „Патриотске лиге“, „Зелених беретки“ и других паравојних јединица у БиХ признато право учешћа у рату од априла 1991. године, иако је БиХ тада била у саставу СФРЈ.

„Јасно је да су се они већ тада спремали за рат, јер су муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије. Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе“, подсјећа Тушевљак.

Истовремено, наставља он, Хрватска је рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац и друге.

„Због тога не треба само град Сарајево везати за почетак рата у БиХ, јер се то десило на много ширем подручју БиХ“, рекао је Тушевљак.

Он је подсјетио да је 4. априла 1992. године у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин, који је управо тог дана привео једног превејаног сарајевског криминалца.

Истог дана у нападу на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Милета Лиздек и Милорад Пупић, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, те Милорад Марић.

У току борби, од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивила, становници Враца, док је двоје рањено.

„Још 3. априла 1992. године ‘Зелене беретке’ су заузеле све полицијске станице у Сарајеву, осим станица на Илиџи и у Илијашу“, додао је Тушевљак.

Рат у БиХ је почео нападом на село Равно

И бивши посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, све вријеме тврди да се као почетак рата у БиХ званично може сматрати 1. октобар 1991. године, када је званична војска Хрватске, путем својих регуларних и пар авојних јединица извршила агресију на БиХ.

„Хрватска, која је већ у то вријеме извршила сецесионизам и противуставно се одвојила од СФРЈ, организовала је да на територију БиХ стане чизма хрватског војника тако што је извршен напад на село Равно и Требиње, када је дошло до првих већих оружаних сукоба између тадашње регуларне ЈНА и оружаних снага Хрватске“, рекао је раније Јовичић Срни.

Према његовој оцјени, сви они који кажу да је рат у БиХ почео убиством српског свата Николе Гардовића у Сарајеву или нападом на Сијековац – нису у праву, јер је ријеч о догађајима који су се десили послије напада на Равно.

дје су тијела српских жртава у Сарајеву!?

Из Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево Срни су предочена нека од свједочења чланова породица који и данас трпе болне ране из недавне прошлости због страдња својих најмилијих почетком и током рата у Сарајеву и околини.

Потресна су њихова сјећања на српска стратишта у Сарајеву, појединачне и масовне гробнице, измјештање тих гробница с циљем прикривања злочина над српским цивилима, као и масовни егзудус сарајевских Срба по окончању рата, проузрокован страхом од репресије тадашњих муслиманских власти у Сарајеву, њиховом вјековном огњишту.

Најболнији догађаји везани су за третман Срба у сарајевским болницама, којима су газдовале муслиманске војне формације, затим нестанак и страдања Срба у приватним и војним затворима и логорима у граду, али и у Трнову, Брези, Високом, Илијашу, те насељима Храсница, Бућа Поток, Добриња… или кафићу „Борсалино“, школама „Симон Боливар“, „Павле Горанин“, селу Ледићи код Трнова…

Посебно стравичне приче вежу се за смрт Срба који су скончали у јами „Казани“, изнад Сарајева.

„Виши војни суд у Сарајеву, под контролом муслиманских власти, врши увиђаје, доктори констатују начин смрти, поједина лица се наводно осуђују на временску казну, али тијела нема ни дан-данас. Из овога се може закључити сва перфидност суда и такозване Армије БиХ у вези са прикривањем злочина над Србима“, само је дио од многих изјава чланова породица страдалих Срба у Сарајеву.

Из Организацијњ породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево истичу да би били задовољни ако буду пронађена бар она тијела сарајевских Срба са локација на којима су судије Кантоналног суда у Сарајеви вршиле увиђај, јер су они покупили тијела убијених Срба и извршили увиђај. Породице никада нису преузеле та тијела јер још не знају гдје се она налазе – да ли међу бројним гробовима са ознаком „НН“ у Високом или на другим њима непознатим локацијама.

Према подацима ове организације, на подручју Сарајева пронађено је и идентификовано 536 жртава српске националности, а у том граду се још тражи 285 лица.

Организација сматра да, и поред свих институционалних и ванинституционалних препрека које отежавају процес тражења и идентификације несталих лица, власти и институције у Републици Српској не смију да одустану од подизања свијести о страдању припадника српског народа, као ни од перманентног обиљежавања и датума и мјеста страдања Срба током протеклог рата у БиХ.

Чланак ГАЛИЈАШЕВИЋ: Изетбеговић није био за БиХ и Југославију, већ за исламску државу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је вечерас да српски народ из НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године треба да извуче поуку да се мора окупити, гледати у будућност, изградити добре односе са другима и изузетно поштовати и цијенити прије свега своје интересе.
Додик је за Радио-телевизију Србије рекао да су људи у Републици Српској захвални премијеру Александру Вучићу и Србији за бригу коју у континуитету пружају Републици Српској и додао да се Срби данас морају окренути будућности, региону и стабилизацији.

Предсједник Српске је рекао да је Србија данас земља регионалне стабилности, која на апсолутно исправан начин поставља ствари према БиХ, трудећи се да се поштује Дејтонски мировни споразум и договор унутар БиХ.

„То је довољно широко да ми, борећи се за уставни поредак и Дејтонски споразум одбранимо наша права. То је онај оквир који сви знају и који даје довољно кредибилитета и самој Србији да може да разговара са представницима Бошњака у Сарајеву“, рекао је Додик.

Он је поручио грађанима у Србији да треба да схвате да Сарајево и Бакир Изетбеговић нису представници БиХ, него су „Сарајево и Изетбеговић тек представници Бошњака у БиХ, као што су Срби који улазе у заједничке институције представници Срба. „Тек ако имају заједнички координиран став о нечему, онда је то у име БиХ“, рекао је Додик.

Додик каже да је видљива емотивна веза која се још задржава код једног круга људи из Београда, који упорно покушавају да оживе пријератно Сарајево, иако данас тамо нема 150.000 Срба.

„Данас сте слушали кад су осудили Караџића да је крив за депортацију људи из Сарајева, али ту спада и 150.000 Срба из Сарајева, који су се борили да побјегну од Алије Изетбеговића“, указао је Додик.

Поводом оцјене бишег амбасадора Србије у Њемачкој Иве Висковића да су српске власти погријешиле када су током НАТО бомбардовања поставиле радар и војнике код болнице на Дедињу и учинили их легитимним војним циљем, Додик је примијетио да су Срби, за разлику од НАТО-а, осуђивани када су тако поступали током сукоба у БиХ.

„Пуно је таквих примјера у Сарајеву – да су на Кошевској болници постављали топове и штошта, али увијек су осуђивани Срби због тога што су, наводно, гађали цивилне мете“, рекао је Додик.

Он је навео да су Американци након бомбардовања СР Југославије „зашли“ по државама бивше Југославије и од свих власти добили писмену сагласност да се против њих неће водити никаква процедура везано за одговорност за злочине на овом простору, што је потписало и Сарајево.

Додик је истакао да је за Бањалуку веома важна позиција Србије у вези са односом према НАТО.

„Ми не желимо да видимо НАТО границу на Дрини без обзира на ове друге интеграције. У том погледу пратићемо политику Србије везано за НАТО“, рекао је предсједник Републике Српске.

Додик је рекао да се у Сребреници догодио велики злочин, али да је јавности мање познато да Алија Изетбеговић никада није отишао у Сребреницу и да су људи из Сребренице њега кривили за тамошње догађаје.

„Нико не оправдава злочин и убиства. Није нам то апсолутно требало и носимо велики терет, без обзира што је у питању индивидуална одговорност, али о Сребреници је почело да се прича тек послије бомбардовања“, примијетио је Додик.

Он је указао да се из чињенице да су српски народ и Запад прије 17 година били на различитим странама, а сад су на истој, може видјети и генеза дешавања у самој БиХ.

Додик је рекао да је неколико пута био свједок у Хашком трибуналу у различитим предметима и да је од свих који су били укључени у процес чуо да нису успјели да у спис уврсте као доказни материјал „Исламску декларацију“ Алије Изетбеговића, која је била кључни програмски акт – његов и његове партије.

Предсједник Српске каже да су, са друге стране, Меморандум Српске академије наука и умјетности често укључивали у доказе за људе који нису имали везе с тиме, нису можда ни чули да то постоји. „То говори о селективном приступу правди који је /Хашки трибунал/ дефинитивно све вријеме показивао“, навео је Додик.

Додик је рекао да је приликом сусрета са Владимиром Путином, руски предсједник увијек говорио да је НАТО бомбардовање 1999. године била агресија, мимо међународног права.

„То је радило унилатерално неколико земаља и то је била прва здружена акција НАТО-а. Због тога је и код њих било бојазни како ће све испасти и зато су, вјероватно, и појачали примјену силе“, рекао је Додик.

Он је додао да постоје јасни докази да су за вријеме НАТО бомбардовања на простору Републике Српске бацане бомбе са осиромашеним уранијумом.

„Данас је на просторима гдје су бацане бомбе појачан степен малигних обољења, чак и код новорођене дјеце. Ми то пратимо и знамо а, наравно, немате шансе да покренете ниједан релевантни међународни спор по том питању“, рекао је Додик.

Према његовим ријечима, у Италији је постојало удружење италијанских војника у мировним снагама у БиХ који су били распоређени на локацијама гдје је бачен осиромашени уранијум и свих 14 је умрло у међувремену, а њихове породице безуспјешно покушавају да остваре права путем судова.

„Кад они не могу /то да остваре/, онда можете видјети колико је нама то онемогућено и колико је била масовна та ароганција и употреба силе“, закључио је Додик.

Чланак ДОДИК: Како то да у списима Хашког трибунала нема „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Неоплакани синови, непронађене кости најмилијих, бројни злочини које су починиле муслиманске војне снаге предвођене Алијом Изетбеговићем, нису били кочница за бошњачке политичаре да улице, тргове, мостове и јавне институције, скоро без изузетка у свим општинама и градовима Федерације БиХ, назову по Алији Изетбеговићу – творцу Исламске декларације, у чије име су џихадисти одсјецали српске главе и чинили злочине током одбрамбено- отаџбинског рата, за које до данас нико није одговарао, или је био амнестиран од било какве кривице.

Управо најоштирија осуда дошла је из Изетбеговићевог СДА-а који је отварање студентског дома у Палама који носи назив по првом предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу, назвао радикализмом и фрустрацијом српског народа.

„Док жртве прогона, опсаде и геноцида у режији Радована Караџића чекају мјеру правде у пресуди, власти РС упустиле су се у бесрамно подгријавање радикализма, узимајући будуће генерације за таоце властитих националистичких фрустрација“, наводи СДА.

Очекивано, у осуди предсједника Републике Милорада Додика, који је отворио Дом у Палама, прикључили су се и ОХР и америчка амбасада.

“Одлука да се Радовану Караџићу укаже част тако што ће се једна зграда назвати његовим именом, као и вријеме одржавања тог догађаја пред објављивање пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, јесу непотребна провокација. Такви политички потези подривају дух мира и помирења који су непходни за напредак БиХ“, наводи се у саопштењу из Амбасаде САД.

Из ОХР додају: „Упитно је да ли се процес истинског помирења даље унапређује ако органи власти оживљавају или поново буде бол и трауме из рата у БиХ. Чини нам се да је очито да би поруке политичара 20 година послије требале бити окренуте према напријед и усмјерене у правцу еуроатлантске будућности БиХ“.

Индикативно је, сматрају политички аналитичари, да су у ОХР-у и америчкој амбасади све ове године имуни на бол и неправду која се свакодневно наноси српском народу. Поручују да се на овакве иступе не треба освртати и да треба системски бити вођена снажна и сложна политика у Срспкој.

„Они ће упорно да гледају да на сваки начин затру све што је српско и било би им веома драго да Срба нема да ако их већ и има да промијене име да живе у неким земуницама и да се не појављују на овој планети земљи и то је та њихова демократија“, каже за РТРС војно-политички аналитичар Гостимир Поповић.

Политички аналитичар Чедомир Антић наводи: „Сада постоји један тренд да све оно што Бошњаци и Хрвати желе за свој народ то подразумјева да се Србима нешто одузме, РС успијева некако да се одбрани за свих ових 25 година међутим ти напади трају“.

За бошњачке политичаре је оправдано да Алија Изетбеговић има свој музеј, каже Антић упркос чињеници да га и његови сународњаци оптужују за вођење вјерског, а не грађанског рата. Ветерани Републике Срспке сматрају да све политичке структуре морају бити јединствене и да морају дефинисатити минимум националног интереса.

„Зар они Алију Изетбеговића који није имао прилику да се суочи с правдом и жртвама које је изазвао на српској страни, они могу да дају улице и тргове а нама је све забрањемо-поставља се питање докле“, каже Душко Вукотић, предсједник Удружења „Ветерана Републике Срспке“.

Србима је већ одавно све јасно, поручују ветерани. Све што је српско наишло је на оспоравање бошњачке стране – било да је ријеч о химни, језику, званичним државницама, па чак и поштанским маркицама са ликом Патријарха Павла, чувених војсковођа из Првог свјетског рата или и Андрићграду као симболу помирења сва три народа у БиХ.

Чланак СРБИМА ЈЕ ВЕЋ ОДАВНО СВЕ ЈАСНО: Зашто смета Караџић, а не сметају Изетбеговић и Туђман? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је немогуће да је само бивши предсједник Српске Радован Караџић крив за све за шта се терети, ако уопште има кривицу, а да се није поставило питање одговорности Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана и других.

Говорећи о изрицању пресуде Радовану Караџићу 24. марта у Хагу, Додик је рекао да би било изненађење да се одустане од концепта кривице која је у БиХ наметнута већ на почетку сукоба.

„Све што се Радовану Караџићу дешава нема елемент правде већ освете. Жао ми је Караџића, жао ми је и зато што није било адекватног приступа и према другим политичким структурама у бившој Југославији за све оно што се десило. Немогуће је да је само Радован Караџић у свему томе крив, ако има кривице.

Зато ми је жао, јер је остало готово нетакнуто питање одговорности за злочине Алије Изетбеговића за којег се чекало да умре да не би био процесуиран. Остали су и многи његови сарадници који никад нису процесуирани. Један Насер Орића који је клао Србе брани се са слободе у Сарајеву, а оптужују предсједника Републике Српске који никад није дао ни један налог да се почини иједан злочин. Бар мени није познато“, нагласио је Додик.

Предсједник Српске је истакао да је систем правде међународне заједнице био јасан од оног тренутка када је успостављен такав „институт правде“, који је био осуђујући за све припаднике државног и војног руководства Срба на овим просторима.

„Неко је закључио да су Срби ти који треба да одговарају за све што се дешавало. Није било одговорности других ни Фрање Туђмана ни Алије Изетбеговића ни представника политичке елите Хрвата у БиХ попут Стјепана Кљујића и осталих. И зато то нема елемент правде него освете. Караџић се у томе нашао само зато што је био предсједник. Немогуће је да кажете конкретну кривицу човјеку који политички представља један народ. Они су нашли ту причу о колективној одговорности коју приписују многим Србима и тај концепт се одржава“, оцијенио је Додик.

Према његовим ријечима, да је правде, сигурно би све у вези са злочинима давно било завршено, јер је требало да одговара онај ко га је починио.

Предсједник Српске је истакао да је идеја Радована Караџића у том времену била слобода за српски народ, а не злочин над другим народима.

„Ја сам био члан Народне скупштине Републике Српске у то вријеме и могао сам да разумијем ту генералну идеју. Та идеја – слобода српског народа, и данас је присутна и не значи неслободу за друге. Никада нисам чуо Радована Караџића нити је показивао било какву злочиначку намјеру. Његово вођење Српске било је усмјерено ка томе да се очува српски народ на овим просторима и то је успјело“, оцијенио је Додик.

Он је напоменуо да је жртава било на свим странама, али да се концепција међународне заједнице на крају рата заснивала на лажи коју су муслимани измислили, а то је да су Срби побили 300.000 муслимана.

„Хтјели су да БиХ конципирају на бази тога и траже да имају већа права него други. Гдје је сада 60.000 наводно силованих жена и 300.000 убијених. На бази те пропаганде и те лажи овдје је конципиран систем одговорности као и БиХ којој се даје шанса унитаристичког концепта муслимана“, истакао је Додик.

Предсједник Српске је поновио да му је жао Караџића са становишта свега што је прошао у животу али да треба примјетити да је остао чврст на својим првобитним политичким идејама и да је био спреман да се жртвује.

„Тога данас мање видимо него ранијих година. Могао се и Караџић у појединим кључним моментима другачије понашати али је велико питање каква би данас била наша политичка структура“, навео је Додик.

Предсједник Српске је подсјетио да на почетку рата Караџић није имао политичку контролу над многим појединцима у различитим мјестима, од Приједора и неких других мјеста, које сада њему желе да припишу као одговорност, додавши да физички у вријеме док још није био пробијен коридор, Караџић није могао ни да буде присутан на тим просторима.

Чланак ДОДИК: Све што се Караџићу дешава нема елемент правде већ освете се појављује прво на ИСКРА.