Фото: Спутњик, Pixbay

У току је процес обнове традиционалних империја — Русије, Турске, Ирана, Кине, док су мали народи, као што је увек било кроз историју, или део великих, или су под њиховим утицајем. У тренутку када Балкан тежи ЕУ, не може се очекивати да му Русија једног дана притекне у помоћ, рекао је за Спутњик познати руски писац Александар Проханов.

Током многих столећа појам империја није имао негативан карактер. Ширењем империје, Римљани су доносили осталим народима античку културу. Шпански освајачи су се сматрали мисионарима у Америци, док су Енглези у својим бројним колонијама ширили европску цивилизацију. Империја је представљала царство поретка над анархијом.

Империја је симфонија простора, народа, религија и језика, и свака империја предвиђа своју варијанту симфоније. Са једне стране, садашње империје су оличење ових вечних принципа, док се са друге они, наравно, модернизују, сматра идеолог руске савремене империје Александар Проханов.

„У очима Господа, хиљаду година је трен, док је империја божанска категорија, а не календарска. Империја је тенденција и она нема краја. Руска империја нема сталне границе, то је пулсирајући универзум који се увећава и смањује до црне рупе, а затим у њу пада. Неколико капи животне небеске росе — и долази до препорода империје. Тако је било и са Кијевско-новгородском Русијом, московским царством, са трећом империјом Романова, са четвртом Стаљиновом империјом, док сада живимо у петој империји препорода. Где она иде у својим просторним и метафизичким границама — тешко је рећи, али ја сматрам да, где престаје граница Русије, одмах почиње царство небеско, зато се Русија може сматрати бесконачна“, констатује писац.

Кроз своја деценијска истраживања појма „империје“, он је дошао до закључка да Русија може бити изграђена као мрежна империја, са неколико престоница истовремено. У Евроазијском савезу он види замајац такве империје. „Руско-белоруски односи су темељ ове империје“, мишљења је Проханов и додаје да, иако је Русија изгубила покрајине, велики број народа који су улазили у њен састав и даље остаје део империје и да народ почиње то да схвата.

За Проханова ’90-те године прошлог века представљају црну рупу у руској историји, када „није постојала ни државност, нити народ. Јер народ не може да живи без државе“.

„Руски народ без државе је изгубљена гомила којом почињу да владају друге државе“, сматра Проханов. Са доласком Владимира Путина на власт рађа се руска „пета империја“.

Сан о империји

Након десетогодишње жестоке блокаде Ирана, он се враћа на међународну сцену јачи него икад. То показује и решавање криза на Блиском истоку, од Јемена, преко Ирака, до Сирије — ниједна од њих се не може решити без Техерана.

„Ми живимо у времену рађања империја, а Иран је један од њих. Иран мисли у категоријама древне заратустријске империје, империје Ахеменида, империје Дарија коју је заменио исламски период. Иранско размишљање је империјално размишљање“, каже Проханов.

Поред Ирана, ту је и турска империја. Према њој је посебна пажња усмерена након референдума на којем је Реџеп Тајип Ердоган добио неограничене надлежности. У току је препород османског сна, са територијом у чије границе улазе Кипар, Алеп, Мосул, Киркук, Солун, Кирџали, Варна и острва Егејског мора. Овај сан Ердоган већ почиње да остварује у Сирији, где турска војска води активне борбе.

„Наравно, Турска је империја, шири се, врши притисак на суседе. Затим, империја у успону је пуна успомена, пуна идеја и привиђења из прошлости, а за Турке је Балкан део њихове османске величине. Турска и на Кавказ и на друге регионе гледа на исти начин. Балкан треба опрезно и са пажњом да прати шта ради Турска“, упозорава руски писац.

Осим горе наведених империја, ту је и америчка, која се модернизује, сама Кина је империја, као и Русија и ЕУ. ЕУ тренутно пролази кроз период страдања, али у основи и даље лежи паневропско јединство, које је било римски сан, сан Карла Великог, Хитлера, а сада ЕУ.

„Ја више волим да мислим не геостратешки, већ ‘сновима’: јер постоји амерички сан, кинески сан који се сада реализује — „Нови пут свиле“, постоји ирански сан. Сад и ми покушавамо да формулишемо руски сан. У њему су и простор и праведност и посебан пут који нас води тој праведности“, додао је саговорник агенције.

„Сламка међу вихорима“

По мишљењу Проханова, мали народи никад нису самостални: или су били део неке империје или су били под њеним утицајем, то је њихова судбина.

„Мало небеско тело постаје део снажнијег система и окреће се око јаких светлости. Мали народи треба да изаберу центре привлачења. Зато сада Балкан који се креће ка ЕУ не разуме да је будућност Европе снажна Немачка са њеном ренесансом, у којој се не искључује ни фашистичка варијанта“, упозорава руски идеолог империја и додаје: „Нека, наравно, иду, ако се надају да ће добити од Немачке, на пример, заштиту од османске експанзије. Међутим, на крају, мислим да се све балканске земље враћају Русији и траже од руске војске да положи неколико хиљада глава негде код Шипке (битка за време руско-турског рата 1877—1878) у борби за независност. Међутим, не знам у ком степену Русија може још једном да положи руске главе за земљу која иде у НАТО или у будући немачки рајх“, закључио је Проханов.

Чланак АЛЕКСАНДАР ПРОХАНОВ: Руси неће крварити за земље које уђу у НАТО, ЕУ или немачки рајх се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Руси и Срби имају комплексан однос – иако су нам геополитички и геостратешки интереси различити, ми смо и даље невероватно блиски народи, каже руски књижевник и новинар Александар Проханов.

Чувени руски књижевник и новинар Александар Андрејевич Проханов у интервјуу за Спутњик каже да је Србија све ближа НАТО-у, што је очигледни показатељ да се геостратешки интереси и путеви двеју земаља разилазе. Међутим, ако изузмемо тренутну политичку ситуацију и осврнемо се на економску и културну сарадњу, каже Проханов, Срби и Руси су веома блиски народи.

„Један од најсветлијих примера јесте нови гасовод који ће проћи кроз Србију и на тај начин укључити нашу братску земљу у руско економско пространство и тиме постати директни партнер Русији. На то ништа не може да утиче, ни евентуални улазак Србије у НАТО. Ми јако добро разумемо да је тренутно стање у свету изузетно промењиво и да ништа није вечно. Нико није пре десет година могао ни да претпостави да ће Украјина за тако кратак период у потпуности променити политички курс. Исто тако, нико не може ни да претпостави шта ће се десити у наредних 10 година, то јест да ли ће Србија ући у НАТО или ће због неких непредвидивих дешавања у свету променити своју геополитичку позицију и постати директни савезник Русији“, каже Проханов.

Он наглашава да невезано за тренутну ситуацију у Србији и за који пут ће се одлучити српска власт, народи двеју земаља ће и даље остати фундаментално блиски имајући у виду да нас спаја православна вера која, како каже, тврдо се супротставља новим западним вредностима безбожја.

Александар Проханов, који борави у дводневној посети Србији, каже да је у Београд дошао како би својим очима видео како изгледа Србија након бомбардовања НАТО-а и како данас размишља српска омладина.

„Ја сам у Србији боравио у више наврата, последњи пут сам био када сам са својом српском браћом стајао на Бранковом мосту за време НАТО бомбардовања 1999. године. Док сам у Србији, жеља ми је да поразговарам са српском омладином како бих стекао слику о чему данас размишљају млади, шта их инспирише, чему се надају. Поред тога, желим да им испричам шта се данас догађа у Русији, будући да смо сви саставни део свих ових динамичких промена које се дешавају на светском нивоу“, каже Проханов.

Он додаје да приликом посете Србији нема организованих сусрета са актуелним политичарима нити га то интересује, иако је својевремено, како каже, био близак Слободану Милошевићу и Војиславу Шешељу.

„Тренутна политичка ситуација говори о томе да је Србија под чизмом запада. Осећам да је Србија под велики притиском и да је српском народу нанесен веома тежак ударац. Срби су деморалисани, налазе се под економском и психолошком окупацијом и мислим да се још увек нису опоравили од борбе, која у неком ‘тајном режиму’, и даље траје. Свестан сам да је у Србији на власти прозападна група политичара и да ће она и даље опстати. Али, као што рекох, будућност је непредвидива“.

Александар Проханов, који је уједно и члан „Изборског клуба“, у Србију је дошао на челу трочлане делегације на позив политичке партије „Трећа Србија“. Поред Проханова, у Србију су из „Изборског клуба“ допутовали и шеф Института динамичног конзерватизма Виталиј Аверјанов, и Владика Августин, који ће у суботу, 22. марта, одржати службу у Храму Светог Саве.

Поред тога, Проханов ће у Београду и Сремским Карловцима одржати неколико предавања и разговора. Александар Проханов аутор је многих књига, а ускоро излази и нова књига о ратним страдањима и трагедији у Донбасу под називом „Убијање градова“.

Иначе, „Изборски клуб“, чији је Проханов председник, основало је двадесетак руских патриотски опредељених интелектуалаца 2012. године у Москви са циљем да понуде интелектуалну алтернативу либералном концепту развоја Русије који, по њиховим речима, разара државу. Клуб чине угледни политичари који су својевремено били саветници председника Русије Владимира Путина, јавне личности и стручњаци из различитих области који се баве проучавањем унутрашње и спољне политике Русије.

Чланак РУСКИ ПИСАЦ ПРОХАНОВ: Спаја нас православна вера која се тврдо супротставља новим западним вредностима безбожја се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Народи Русије и Србије, и наша руководства, никако не смеју дозволити да нас било ко завади и посвађа. Била би то обострана трагедија. Осим што смо исте вере, сличне су нам судбине, а кроз историју исти су нам били непријатељи. Драме које смо преживели и ми и ви деведесетих година још више су нас зближиле – каже у интервјуу за „Новости“ Александар Андрејевич Проханов (77), један од најпознатијих руских писаца и новинара.

Проханов у Србију стиже наредне недеље, на челу трочлане делегације угледног „Изборског клуба“. Имаће предавања и разговоре у Београду и Сремским Карловцима, под насловом, како нам каже, „Један нам је Бог и један нам је непријатељ“.

Ускоро вам излази књига „Убијање градова“ о ратним страдањима и трагедији у Донбасу. Шта је оставило најјачи утисак на вас у Доњецкој и Луганској народној републици?

– Моја најновија књига је својеврсна велика репортажа о том крвопролићу. То је прича о људима са којима сам се сретао. У Донбасу сам разговарао са људима који бране своје домове. Садашње украјинске власти воде рат против народа Донбаса. Чак и они који само гледају ТВ могу да се увере како нестају градови и села. Запрепашћујуће је како украјинска армија немилосрдно руши куће, болнице и цркве у Доњецкој и Луганској области.
Извештавали сте из многих ратова…

– Моје књиге су потрага за актуелном историјом. Могао бих рећи за себе да сам „ловац историјских догађаја“. Извештавао сам из 17 ратова. Од Авганистана, Кампучије, Никарагве, Анголе, Мозамбика, Етиопије до Југославије.

Имате 77 година, одакле вам толико енергије да идете и пишете о ратним страхотама?

– У Новоросији су побуњеници скидали са постамената тенкове Т-34 који су старији од мене и нањима су ратовали. Морао сам да идем у Донбас јер су грађани Русије, и не само они, последњих годину дана стално гледали на телевизији како нам убијају сународнике у југоисточној Украјини.

У Русији готово сви говоре „Крим је наш“, али знамо да и међу угледним руским политичарима има оних који су за то да се Донбас препусти Украјини.
– Све док постоји отпор у Донбасу, то је гаранција да Украјина неће постати натовска, русофобна држава. Управо данашњи Донбас штити од таласа националистичких бандеровских антируских расположења. Русија мора да подржава Донбас јер би све друго за нас било крајње опасно.

Вас сматрају добрим прогностичарем. Шта ће бити са Донбасом и Украјином?

– Ако примирје буде стабилно, надам се да ће у Донбасу прорадити индустрија и да ће се нормализовати живот. А Украјину чекају још тежа времена. Русији није у интересу да има у својој близини хаотичну земљу и било би добро да у Кијеву престану да мисле о рату и посвете се решавању економских проблема. Украјина није једнонационална држава и да су ишли на хармоничне вишенационалне односе, данас би се развијали и расли.

Можете ли да објасните како се догодило да Москва буде уз председника Јануковича, човека са мрљама у биографији? На крају се показало да је још и кукавица.

– Драма Русије је настала зато што у Украјини није стварала лоби на који би се могла ослањати. Москва је рачунала на тамошње председнике и елиту.
Да ли је Јанукович могао да спасе Украјину да се није уплашио?

– Јанукович је показао да је слаб човек, а осим тога дволичан. Није хтео да се бори да сачува домовину. Испада да се борио само за свој дебели новчаник.

Одлично сте информисани, путујете по Русији, колико је становништво Русије спремно да и даље трпи санкције због Донбаса?

– Руски народ уме да трпи, али не знам до које мере. Ипак сам оптимиста. Мислим да су Руси стрпљивији од Срба. Ви сте од нас темпераментнији јер сте јужњаци. Руски народ има ужасно искуство губитка државе и територије 1991. године. Када је уништен СССР многи наивни руски људи су то поздрављали и радовали су се Јељциновим лажним обећањима. Касније се догодила катастрофа. Све је то трауматизовало наш народ.

И каква искуства је из тога извукао?

– Без обзира на то како било тешко руском народу, не верујем да он може да крене у неку „цветну револуцију“. Два пута смо у 20. веку губили државу. Осим што смо изгубили време, изгубили смо много људи и развој. Због тога већина Руса не жели никакве револуције. Иако никада нисам био у партији, остао сам „совјетски човек“. За мене је распад СССР-а био велика трагедија, зато сам и ја против револуција.

Олигарси су поново почели да ратују против Путина. Све жешће га из иностранства напада Михаил Ходорковски…

– Конфликт Путина са Западом утицао је на интересе олигарха, па су они после дуге паузе поново почели да мисле о својој политичкој улози. По логици олигарха, Путин би требало да даје Западу политичке уступке, али он на то не пристаје. Тај конфликт није јавни и олигарси који су остали у Русији јавно не наступају против председника Русије. Али, они користе разне форме утицаја јер имају своје људе у власти. Тако се око Путина ствара својеврсна завера. Међу олигарсима нема тако јаке особе, противника Путина, као што је Ходорковски. Он има чак и председничке амбиције.

Али, Путин има огромну подршку народа?

– Не слажем се са онима који мисле да Ходорковски није опасан. Руско друштво је „изминирано“ многим противречностима. Део тих конфликата „спава“, други се не види, а трећи је на површини.

Убиство Њемцова је Запад хтео да „стави на душу“ Путину. Ухваћене су убице, али њих председник Чеченије Кадиров хвали као патриоте Русије…
– Било ко да је организовао убиство Њемцова, све ће то ићи „на рачун“ Путина. Води се рат против Путина и у тој функцији је његова сатанизација. Било би веома опасно кад би се створила конфликтна ситуација између Путина и Кадирова, јер је њихов савез умирио Кавказ.

Како видите будућност Русије и који је њен главни проблем?

– Није модернизована привреда. Када бисмо имали јак економски развој, у који су укључени сви народи Русије, били бисмо сасвим друга земља. Имали бисмо знатно боље односе мањих нација према центру. Кад привреда стагнира, долази до националног егоизма који доноси многе проблеме.
Долазите после много година у Србију, где сте били кад је Србима било најтеже – у време бомбардовања НАТО-а…

– У вашој прелепој земљи сам био више пута за време рата. Осим у Србији, био сам у Босни и Српској Крајини. Упознао сам се са Радованом Караџићем и дружио се с њим, разговарао сам са легендарним генералом Младићем. Сећам се последњег сусрета са Слободаном Милошевићем у његовој резиденцији кад је НАТО бомбардовао Београд. Заједно са браћом Србима сам био на мосту на реци Сави. Сећам се тих дана, био је Ускрс. Београд је био прелеп, све је процветало…

Ко је од Срба на вас оставио најјачи утисак?

– Сви споменути људи су били веома занимљиве личности, храбри и патриоте. Касније су покушавали да их омаловаже. Био сам уз Милошевића кад су летели авиони НАТО и њихове ракете. Није се Слободан скривао по подрумима како су га противници представљали.

Хтео бих да споменем још једног човека кога сам јако волео. Био је то Драгош Калајић. Са њим сам се спријатељио, био сам његов гост, а и он је долазио код мене у Москву.

ВЕЛИКИ СОВЈЕТСКИ НОСТАЛГИЧАР

Писац и новинар Александар Проханов је познат у Русији као врстан полемичар. Његове књиге никога не остављају равнодушним. Добио је многа признања – од награде Лењинског комсомола па до Награде Шолохова, затим Награду за национални бестселер (2002), па Награду Буњина 2009. Члан је Савеза писаца СССР-а постао 1972. Основао је један од првих опозиционих недељника „Дењ“ („Дан“), у децембру 1990. Лист је излазио до октобра 1993. кад је био забрањен. Проханов је био жестоки критичар Јељцина и његовог окружења, који су срозали Русију до дна. Али, већ у новембру 1993. је почео да излази лист „Завтра“ („Сутра“), чији је главни уредник постао Проханов. Не скрива да је велики совјетски носталгичар.

Чланак АЛЕКСАНДАР ПРОХАНОВ: Ако Русе и Србе неко завади и посвађа, биће то трагедија се појављује прво на ИСКРА.