Пре него што је постао ратник и окитио се Карађорђевом звездом, Вуксан Радовановић Стругопутић побио je општинско руководство у Добром Долу, јер због лоше карактеристике није могао да добије државни посао, а после јуначког ратовања, за чувара државне шуме поставио je га лично регент Александар Карађорђевић, који га је и одликовао.

Животопис витеза Карађорђеве звезде Вуксана Радовановића, коме је због сналажљивости и способности да стругне (побегне) из нежељене ситуације, придодато и презиме Стругопутић, наликује на холивудске приче: лошег момка ослободе из затвора, да би за државу обавио неки посао. Вуксан је рођен крајем деветнаестог века у Иван Кули. Још као младић је показао храброст у свакодневним граничним сукобима са турским низамима и Арнаутима који су од 1878. до 1912. године упадали преко српско-турске границе у села Косанице и Горње Јабланице ради пљачке и убистава Срба.

После војног кадра, потражи запослење у државној служби Краљевине Србије. Али, није било лако ступити у државну службу, од општинара је тражена провера и карактеристика. Вуксан је често одлазио у Прокупље и молио начелника Округа топличког за службу. Начелник га упути у Топли До да му председник и деловођа напишу карактеристику. Дође Вуксан у Добри До и затекне председника, деловођу и благајника општине. Председник му обећа добру карактеристику и рече му да по њу дође сутра. Шта се потом дешавало, за „Политику” прича лесковачки историчар Добросав Туровић.

– Порани Вуксан из Иван Куле и стигне у Добри До. Прими га деловођа и да му коверту запечаћену са пет печата општине. Одатле се запути у Прокупље код начелника. И богами, начелник га прими као свог човека. Отворио је коверту и пажљиво читао и повремено бацао поглед на Вуксана. На крају му рече – побогу Вуксане, са оваквом карактеристиком не можеш ни врата отварати, а камоли радити у државној служби. Хтео сам да ти помогнем, али сад више не могу. Видим да си добар човек, али не могу. Вуксан се врати разочаран и увређен. Ноћ му је била дуга, једва је чекао да сване. Кад пуче зора, скиде брзометку са кућног дувара и брзим корацима је грабио ка Добром Долу. Затекао је председника, деловођу и благајника како пију прву јутарњу кафу. Кад га видеше наоружаног, председник га пита – Вуксане, камо ти добро јутро? Вуксан скиде пушку са рамена, упери је у председника – ово ти је за карактеристику. Одјекну пуцањ, затим још један, потом и трећи. Вуксан им пресуди пушком и даде се у хајдуке.

Више од десет година хајдуковао је по селима и шумама Косанице, Горње Јабланице, Топлице, чак до Копаоника. Држава је често за њим расписивала потерницу и уцењивала му главу. Ни бројне жандармеријске потере, ни војска не могаше му главе доћи. Ни они најупорнији жељни новца за његову главу. Имао је јатаке који су га крили и хранили. Кад му је дојадила хајдучија, под гаранцијом да неће бити стрељан, предао се ондашњим властима и осуђен је на робију у букагијама. Робијао је у нишком затвору. Када је непријатељ навалио 1915. године, робијаш Вуксан је замолио управника затвора да га пусти, како би се прикључио српској војсци. И би пуштен. Није имао времена ни да се јави кући, већ се одмах прикључио Другом гвозденом пешадијском пуку „Књаз Михаило”. Убрзо је постао за пример у елитној јединици – Гвозденом пуку Моравске дивизије.

Са јунацима из Јабланице и Топлице прешао је сурове албанске гудуре. Пушком и бајонетом бранио је рањене и изнемогле војнике од дивљих албанских качака, који су кидисали као којоти ради пљачке и убистава. На горштачким плећима је носио рањене и изнемогле борце. По доласку на Крф, прихватио се стрељачке обуке за капларе. И ту је био за пример. И на Солунском фронту 1916–1918. године испољио је хајдучку сналажљивост. Ишао је из борбе у борбу. Имао је среће, куршум га није хтео. У једној јесењој диверзији на бугарске ровове 1917. године, бомбаш Вуксан је уништио више непријатељских војника. Гвоздени пук се дичио таквим јунаком. Командант српске војске, регент Александар Карађорђевић одликовао га је златним орденом – Карађорђевом звездом са мачевима. Регент му је лично пришио орден и јавно га похвалио. Декретом га је ослободио издржавања казне и поставио га за чувара државних шума. Потом је мирно живео у многољудној породици у Ивању.

Милан Момчиловић,
Политика

Чланак ТО ЈЕ БИО ЈУНАК: Од хајдука до Гвозденог пука се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик угостио је данас у палати принц Александра Карађорђевића поводом прославе Дана Републике Српске и 25 година Српске.

Додик  је угостио и Његову светост патријарха српског Иринеја и архијереје Српске православне цркве.

Са српским патријархом код предсједника Српске су епископи бањалучки Јефрем, бихаћко-петровачки Атанасије, зворничко-тузлански Хризостом и захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

У гостима код предсједника су потпредсједник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић, министар индустрије, енергетике и рударства Петар Ђокић, као и принц Александар Карађорђевић.

Претходно је патријарх српски Иринеј служио Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христа Спаситеља.

Чланак БАЊАЛУКА: Предсједник Српске угостио принца Александра Карађорђевића се појављује прво на ИСКРА.

Посмртни остаци кнеза Александра Карађорђевићу у сриједу су из Париза допремљени у Србију. Ковчег донесен у Цркву Светог Ђорђа на Опленцу, у чијој ће порти племић у петак бити сахрањен.

Кнезу Александру Карађорђевићу, најстаријем сину кнеза Павла, испуниће се завјетна жеља да почива у вољеној Шумадији. У Тополи, у порти Цркве Светог Ђорђа, гдје је прије осам година себи и својој супрузи намијенио вјечно боравиште. Ту, гдје почивају и његови славни преци.

Посмртни остаци кнеза Александра Карађорђевића допремљени су у сриједу у Србију из Париза, гдје је провео последње године живота. Ковчег је накратко заустављен на аеродрому „Никола Тесла“, потом је погребним возилом испраћен према Тополи. На последње путовање од аеродрома до Тополе пратили су га Срђан Станишић, предсједник Фондације кнеза Александра Карађорђевића и представници државног протокола.

– Памтићемо га као великог човјека, нашег кнеза и нашег Шумадинца. Нека почива у миру, у својој отаџбини, својој Шумадији – говорили су у сриједу грађани Тополе о кнезу Александру.

Ковчег са кнезовим посмртним остацима у храм на Опленцу унијели су представници задужбине Карађорђевића у Тополи, Владе Србије и Витешког реда змаја. Испред храма окупили су се грађани који су први стигли да одају пошту преминулом земљаку.

– То је наша дужност према великом човјеку, српском племићу, нашем Шумадинцу – рекао нам је Александар Вулић.

Он додаје да многи у Тополи нису знали када ће тачно посмртни остаци племића стићи на Опленац, али очекује да ће данас велики број Шумадинаца доћи у Храм Светог Ђорђа да запале свеће и одају последњу пошту преминулом кнезу Александру.

Током поподнева и вечери грађани су бдјели поред одра, а данас ће у почасној стражи бити и пилоти Војске Србије. Сви који то буду желели моћи ће и данас да му одају почаст. Црква ће овим поводом бити отворена од осам до 21 сат.

– Мјесто своје сахране у порти Цркве Светог Ђорђа на Опленцу одредио је он сам – прича нам Срђан Станишић. – За ту одлуку затражио је и добио благослов владике шумадијског Јована. О овој жељи обавијештен је и патријарх српски господин Иринеј у два наврата.

Кнежева супруга – кнегиња Барбара од Лихтенштајна и његови синови данас ће стићи на Опленац. Долази и кнежева сестра, кнегиња Јелисавета Карађорђевић, престолонаслодник Александар Карађорђевић са породицом и чланови породице његове супруге. Најављен је и долазак предсједника Томислава Николића, предсједавајућег Одбором Задужбине краља Петра Првог која организује сахрану.

Чланак ТОПОЛА: Сахрана кнеза Александра Карађорђевића – пилоти у почасној стражи се појављује прво на ИСКРА.

Кнез Александар Карађорђевић (92) умро је рано јутрос у Паризу, саопштено је из његове београдске канцеларије.

Кнез Александар, син кнеза намесника Павла и кнегиње Олге Карађорђевић, рођен је 13. августа 1924. године у Вајтлоџу у Великој Британији.

Чукунунук Вожда Карађорђа, потомак је и руске царске лозе Романова, кнежевске лозе Демидова, као и грчких данских краљева и кнежева.

Према породичном правилнику Краљевског Дома од 1930, носио је титулу кнез од Југославије.

Школовао се у Итону. Учествовао је у Другом светском рату као пилот добровољац РАФ-а и имао 1000 сати борбеног лета. После Другог светског рата настанио се у Паризу. Из првог брака са Кнегињом Маријом Пијом од Савоје има синове Димитрија, Михајла, Сергеја и Јелену. Из другог брака са Кнегињом Барбаром од Лихтенштајна има сина Душана.

Од 2000, у настојању да надокнади изгубљене деценије, интензивно је долазио у Србију. Године 2007. обишао је Косово и Метохију пружајући подршку српском народу.

Његова писма, саопштења и разговори сабрани су у четири књиге.

Био је потпредседник Управног одбора Западноевропске епархије СПЦ, обновитељ Витешког реда Змаја и покровитељ Центра за истраживање православног монархизма.

Кнез Александар Карађорђевић биће сахрањен у породичној гробници на Опленцу, наводи се у саопштењу.

Чланак ПАРИЗ: Преминуо кнез Александар Карађорђевић се појављује прво на ИСКРА.

У јесен 1914. земљорадник Будимир Давидовић вратио се у завичајно село са 70 рана, два највећа одликовања и венцем војничке славе. Повесничари су доцније забележили да је он, може бити, највећи јунак Великога рата, удевајући у приче о сељаку из Горачића једну ратну – „Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке” и једну Његошеву – „Благо оном ко довека живи”.

Будимиров подвиг велича у свом дневнику болничарка Драгиња Драга Пурић: „Свуд се чуло какво је јунаштво учинио кад је пресекао жицу и ушао у бугарски положај, ухватио бугарског стражара и донео га живог у чету”, те додаје:

„Данас донесоше са фронта Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци… Шестог дана, дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај, и регент Александар Карађорђевић. Они су пред нама одали захвалност Будимиру, и генерал скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида потом Карађорђеву звезду са својих прса и качи на Будимирова.”

Сећање на Давидовића (1890–1980) и ратне му другове освежено је ових дана у Гучи где је Библиотека општине Лучани представила управо штампану споменицу „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, из пера Радована М. Маринковића, Николе Нике Стојића, Јовише М. Славковића и Зорана Маринковића.

– Трагајући кроз Драгачево и кроз времена, срели смо да је Карађорђевом звездом одликовано 35 завичајаца, и за сваког смо дали животопис. Кад је књига већ била у штампи, „Политика” је из пера Дејане Ивановић објавила причу о Милутину Ристићу из Турице код Гуче, једном од 1.300 каплара који нам некако беше промакао, па смо белешку о његовом војевању сместили на унутрашњу страну корица – каже за наш лист Радован М. Маринковић, књижевник из Чачка.

Он вели да су скоро сви одликовани били земљоделци, и сви веома родољубив сој. Зато је у ратовима за ослобођење отаџбине 1912–1918. погинуло чак 3.240 војника, подофицира и официра из малог Драгачева.

Неки срећковићи, иако већ живи оплакани, успели су да се врате кући из тог страшног боја. Један од њих је Милоје Живановић из Негришора, код Лучана, који је стигао право на свој парастос, а његов повратак касније је овако описао Радосав Раде Јованчевић, хроничар лучански:

„Милоје је нестао у једној од битака и његови другови рачунали су да је погинуо, па је после ослобођења 1918. родитељима тако и саопштено. Чим су то дознали, укућани му издају једно подушје пред црквом у Тијању а друго, по обичају, код куће. И, док су родбина и комшије у дворишту, при упаљеним воштаницама, узимали панаију, изненада стигне Милоје коме се подушје и издавало. Стајао је на капији и збуњено гледао.

Прва се снашла његова мајка Јулка, баци свећу из руке и потрча сину у загрљај, вичући кроз сузе:

– Милоје! Милоје! Жив си ми! Ми те оплакасмо и прежалисмо!

Остали, такође, брзо погасе свеће. Настало је грљење, љубљење и поздрављање, па се парастос претворио у весеље.

Забуну је објаснио сам Милоје. Он је једне ноћи у боју пао Аустријанцима у руке, био заробљен и спроведен у логор. Кући се није јављао пошто је неписмен, а у заробљеништву са њим не беше никога од Срба, да пише уместо њега. Кад је рат завршен ослобођен је, а његови су га већ били ожалили.

Сличном судбинском стазом, из мртвих међу живе, вратио се и Вуксан Тошић (1895–1975) из Гуче, који је сам описао свој повратак и белешку предао Историјском архиву у Чачку:

„Године 1918. остављам јединицу. Из Краљева пешачим кроз ноћ, стижем у расвит, прилазим близу куће. На путу сретнем старца по имену Миљко. Комшије смо, познајем га добро. Пружим му руку и питам се са њим. Руку ми стеже па ме упита одакле сам и од кога рода. Ја му кажем чији сам али ми не хте веровати па ми вели да је Вуксан, то јест ја, прежаљен пре годину и по. Понављам му да сам то ја и да се мојој кући врати и да муштулук тражи. Али, чича ми не смеде веровати…

Прилазим близу авлије. Никога у дворишту нема. Скидам с рамена машинку. Цео рафал, двадесет метака, одједном испалим. Излазе укућани па ме читаво гледе. Изгубили наду, прежалили ме. Тада ми сестра шири руке од милости и врисну. Отац од радости плаче. Околина цела долази да види мене потопљеника. Причају ми како су ми подушје издавали”.

Чланак 100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Милоје се вратио кући право на свој парастос, Будимир преживео 70 рана се појављује прво на ИСКРА.