Фото: Политика

Академик Милорад Екмечић, врсни представник српске критичке историографије, преминуо је у суботу у Београду после краће болести. За професором Екмечићем остаје импресивно, особено дело, незаобилазно у ваљаном разумевању сложених историјских процеса на јужнословенском и балканском простору, у Европи и свету током 19. и 20. века.

Од првих радова објављених током студија националне историје на Свеучилишту у Загребу, Екмечић је дефинисао методолошке и садржинске оквире свог будућег научног рада – посветиће се истраживању социјалних и националноослободилачких покрета на јужнословенском простору, процеса који су водили отварању Источног питања у 19. веку, истраживању настанка идеја и процеса који ће у прве две деценије 20. века довести до стварања Југославије.

Већ у докторској дисертацији „Устанак у Босни 1875–1878”, коју је одбранио 1958. године, Милорад Екмечић је показао свој раскошан истраживачки таленат и модеран приступ критичког разумевања прошлости, изоштрену способност да историјске процесе на простору Балкана сагледава слојевито и неодвојиво од ширих европских и светских токова.

Отуда је за целину његовог дела карактеристично да анализиране проблеме сагледава кроз призму интереса и политика великих сила, који су остављали, а и данас остављају снажан и често трагичан печат на историју српског и других јужнословенских народа.

Преданом истраживању архивске грађе, не само у домаћим, него и у страним архивама, Екмечић се посветио врло рано, као млад истраживач, који је после Беча већ 1960. и наредне године почео истраживања и у америчким архивима, пошто је годину дана провео на специјализацији у Принстону, да би касније био гостујући професор и на чувеном Универзитету „Ен Арборо” у Мичигену.

Педагошку каријеру, прошавши кроз све научне ступњеве, од асистента до редовног професора, текао је на Филозофском факултету у Сарајеву, а последње две године професуре, под притиском ратних збивања у Босни и Херцеговини, био је професор Филозофског факултета у Београду.

Обновљено братоубилаштво и разбијање Југославије професор Екмечић је видео и разумевао из много дубље перспективе, из угла процеса дугог трајања који су стварали трагична чворишта на овом простору током 19. и 20. века. Једно од таквих чворишта, прераслих у симбол страдања, управо су његови родни Пребиловци код Чапљине у Херцеговини. У том селу усташе су 6. августа 1941. године у јаму Голубинка код Шурманаца бациле тела више од 600 побијених, али и живих, недотучених и недокланих Срба, међу којима су многи били из куће Екмечића.

У том трагичном искуству свакако се могу тражити и наћи и дубљи разлози због којих је професор Екмечић толико енергије уложио у истраживање идеје југословенства и историје Југославије, за чију је капиталну синтезу, двотомну студију ,,Стварање Југославије 1790–1918”, објављену 1989. године, добио награду недељника НИН за науку и публицистику.

Последњих година живота усредсређен на историју српског народа, професор Екмечић је објавио, према оценама многих, своје животно дело – историјску синтезу ,,Између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992)”, позајмивши овај наслов од Иве Андрића, који је у тим речима сажео историју једног народа.

Нова политичка конфигурација Европе и света после пада Берлинског зида 1989. године, слом старих пројеката и структура, дубока криза демократије упрегнуте у послове великих финансија и бизниса, осенчили су последње две и по деценије Екмечићевог живота нескривеним неспокојством.

Отуда је у једном разговору пре неколико година изјавио: ,,Живимо у затишју пред буру. Ја не знам од чега ме је више страх, од затишја или од буре која ће једном доћи”.

Животни пут

Милорад Екмечић рођен је 1928. у Пребиловцима у Херцеговини. После завршене основне школе у Чапљини и гимназије у Мостару дипломирао је историју у Загребу, да би исте 1952. био изабран за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву, на коме је радио до 1992. године. Био је члан Академије наука и уметности БиХ и Српске академије наука и уметности, дописни члан Црногорске академије наука и уметности и члан Академије наука и уметности Републике Српске.

Аутор је десетак књига, опсежних, синтетичких историографских студија и више од три стотине научних радова. За научни рад је награђиван 27-јулском наградом БиХ, наградом ЗАВНОБИХ-а, НИН-овом наградом, Специјалном Вуковом наградом, наградом ,,Владимир Ћоровић”, наградом ,,Печат времена” за науку и друштвену теорију, наградом Српске књижевне задруге за животно дело и Кочићевом наградом.

Био је носилац Ордена части са златним зрацима Републике Српске и Ордена Светог Саве I степена. а добитник је Кочићеве награде и Ордена Светог Саве.

Чланак АКАДЕМИК МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ (1928 – 2015): Импресивно, особено, незаобилазно дело се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Академик Милорад Екмечић, један од најумнијих Срба, преминуо је синоћ, послије краће болести, у Клиничком центру Србије у Београду, у 88-ој години.

Рођен је у Пребиловцима код Чапљине.

Докторску дисертацију „Устанак у Босни 1875—1878.“ одбранио је на Загребачком универзитету, 1958. године.

За дописног члана Академије наука и умјетности БиХ изабран је 1973, а за редовног члана 1981. године. Члан Српске академије наука и уметности, постао је 1978.године.

Био је члан Академије наука и умјетности и Сената Републике Српске.

Предсједник Републике Српске Рајко Кузмановић 2010. године одликовао га је Орденом части са златним зрацима.

Вријеме и мјесто сахране академика Милорад Екмечића, биће накнадно саопштени.

Чланак БЕОГРАД: Преминуо академик Милорад Екмечић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика / З. Јовановић

Ни 520 седишта у нишком Народном позоришту није било довољно за све оне који су желели да те вечери, 20. марта, чују предавање академика Владете Јеротића, лекара, психијатра, књижевника. У контрасту са свим оним што он говори и чему нас учи, догодила се гунгула која је настала испред установе културе у којој је гостовао. Више од 1.000 људи остало је испред позоришта незадовољно, љутито што је предавање било предвиђено само за студенте Филозофског факултета, а не за све заинтересоване како је у неким медијима објављено.

У хаосу који је настао око тога ко је добио бесплатну карту, а ко није, ко може да уђе, а ко не, на крају је интервенисала полиција. Само два дана пре ове гужве, професор Јеротић одржао је предавање „Шта човек крије?” на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У пространи амфитеатар испуњен до последњег места доношене су додатне столице, а академика је дошло да чује и старо и младо. И то је уствари уобичајена слика на његовим предавањима годинама уназад.

Ретко који академик се може похвалити чињеницом да је полиција морала да заводи ред пред почетак његовог предавања и смирује разочарану масу. Стиче се утисак да је др Владета Јеротић и последњи академик који би се том чињеницом хвалио. Тако је то са тихим човеком у бучној земљи. Сликовитије од биографије и библиографије о „феномену Јеротић” сведочи то што су нам у тексту којим смо покушали да осветлимо разлоге његове популарности саговорници били митрополит СПЦ, професорка Економског факултета, психолог, уметник и новинар. И сви до једног само га хвале. При том, међу њима су и они који се изјашњавају као православни хришћани, али и оно који су агностици.

Тешко је дати једноставан и прецизан одговор шта то професора Јеротића чини тако омиљеним. Да ли је ствар у његовој смирености, великој ерудицији, једноставности, скромности или у нашој стално немирној души и потреби за лепом, усменом речју, топлином и непосредношћу?

Често је, и највише га по томе и знамо, говорио о религиозности, човековом сусрету са Богом – и са самим собом. Он сам, доведен у ситуацију да мора да направи избор, хоће ли остати лекар у болници „Др Драгиша Мишовић” или ће прихватити позив да на Православном богословском факултету оснује Катедру за пастирску психологију, одлучио се за ово друго. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је наследио др Јеротића на Катедри пастирске психологије, овог академика који плени описује као „урбаног светогорског старца”.

– Владета Јеротић је толико омиљен зато што је човек аутентичне хришћанске љубави. Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу. При том, он је један од ретких класичних ерудита код нас, а у исто време једноставан и свима приступачан. У временима безнађа и усамљености, он свакога теши и милује. То људи препознају. У временима дефицита истине, он се деценијама показује и потврђује као истинити, а не лажан човек. Зато он људе ослобађа и релаксира. Дај нам боже више таквих људи – рекао је митрополит Порфирије.

То што се пред Народним позориштем у Нишу тискало хиљаде људи, за професорку Економског факултета Даницу Поповић није изненађење, такав би одзив био и у Енглеској, Америци, било где на свету – уверена је она.

– Највећи број људи који долазе на његова предавања, читају његове књиге, траже, у ствари, одговоре на питања о себи. Многи од нас имају озбиљну конструктивну грешку и нисмо задовољни, али се не усуђујемо да одемо на психоанализу, а ово је добар начин да сазнамо нешто о себи. То је једна невероватна понуда квалитетних мисли, а Јеротић један фасцинантан човек невероватног памћења. Сваки пут ми нешто осветли. Нико није изашао са његовог предавања да није био паметнији него кад је ушао – каже професорка Поповић.

Она скреће пажњу на два детаља из биографије професора Јеротића: то да никада није био професор на Медицинском, већ на Богословском факултету, иако је медицину завршио и специјализирао (неуропсихијатрију и психотерапију), као и то да је члан Српске академије наука и уметности постао као – писац.

– Треба, дакле, радити оно што најбоље знаш, за шта си рођен, чак и кад су околности неповољне. А професора Јеротића су много пута прескакали. Он је пример да човек треба да истраје у ономе што воли и што најбоље зна, а признања ће стићи, чак и у земљи Србији – каже професорка Поповић.

Владета Јеротић специјализирао је психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској и био је вишедеценијски шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”. Психолог Александра Јанковић каже да је професор Јеротић први међу стручњацима споменуо у психотерапији душу и тако извео психологију из апсурдне позиције у коју је запала поставши наука без душе.

– Чак и да никада није говорио о хришћанству, својим ставом би људе заинтересовао. Такође, он је јако отворен и у односу на друге религије, говорио је и о атеистима. Професор Јеротић људе третира као бића која имају потребу за смислом и бића која су суштински религиозна. Не морате да припадате Цркви, да будете ове или оне конфесије, а да будете верујући, јер човек је у основи религиозно биће – каже Александра Јанковић.

Више од двадесет година уназад др Јеротић је гост „Породице бистрих потока”. Три-четири пута годишње борави на падинама Рудника и држи предавања, а оснивач ове еколошко-уметничке комуне Божидар Мандић описује га као драгог и радо виђеног пријатеља.

– Јеротић је у овом тренутку вероватно „најинтегралнији Србин”, интелектуалац који плени својим понашањем и говором. Између осталог зато што је његов читав животни кредо заснован на етици. Његови искази, говори, пуни су етичних усмерења и указивања на то да се може живети и у овом времену које је доста неморално – морално. Он није ни трибунал ни просветитељ, он је једноставно пример личног залагања да се може бити човечан – каже Мандић.

Од Божића 1998. године, када је урадио први интервју са њим, новинар Студија Б Александар Гајшек, аутор сада већ култне емисије „Агапе”, каже да је невероватна промена коју је доживео и на личном и на професионалном плану радећи са професором Јеротићем емисије.

– Када смо урадили први интервју за Божић, био је то први пут да се професор Јеротић појавио на телевизији и телефони су се усијали, гледаоци су желели да знају како могу да дођу до њега, купе његове књиге. Од када сам почео 2005. године да радим „Агапе”, чуо сам само један злонамерни коментар, а и због њега су ми се касније извињавали. За популарност и утицај те емисије много дугујем професору Јеротићу који је у прве две сезоне био „гост домаћин”. Ни данас када има 91 годину, нема празан дан у свом распореду и сваког дана учи десет нових страних речи – каже Гајшек.

Чланак ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи се појављује прво на ИСКРА.