Фото: in4s.net

Данас се навршава 18 година од почетка НАТО агресије на некадашњу Савезну Републику Југославију, а за жртве, међу којима велики број цивила и дјеце, као и за разарање цивилних објеката школа, болница, до данас није нико одговарао.

Напад на СРЈ извршен је без одобрења Савјета безбједности УН, што је био преседан.

Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је касније у књизи „Модерно ратовање“ написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току“ и да је завршено крајем августа те године.

Од НАТО бомби у Црној Гори је страдало 10 особа, међу којима и троје дјеце. Укупни крвави епилог НАТО бомбардовања СРЈ био је око 2.500 угашених живота цивила.

Првог дана напада пала је и прва жртва деветнаестогодишњи Саша Стајић из Београда, погинуо је на ратној стражи у кругу касарне „Милован Шарановић” у Даниловграду.

У нападима који су услиједили 6. априла 1999. године НАТО је бацио бомбе на аеродром у Голубовцима. Дан касније бомбардована је фарма у Подгорици, када су страдала три радника запослена на њој. Током 16. априла више пројектила и бомби погодило је подручје Подгорице и Даниловграда, а 30. април остаће упамћен као један од најкрвавијих датума у новијој историји Црне Горе.

Тада је бомбардовано Мурино, када је страдало највише цивила током те агресије. Страдало је шест невиних грађана. Животе су изгубила дјеца четрнаестогодишњи Мирослав Кнежевић (1985), тринаестогодишња Оливера Максимовић (1986) и десетогодишња Јулија Брудар (1989). У нападу су страдали и Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Манојло Коматина (1927).

Фото: in4s.net

НАТО агресија на СРЈ, цинично названа „Милосрдни анђео” трајала је 78 дана током које је било 30.000 ваздушних налета, 50.000 испаљених разорних пројектила.

Рањено је 12.500 становника, а огромна материјална штета начињена је на бројним војним и цивилним објектима, школама, здравственим центрима, споменицима културе, медијским кућама и слично.

Акција НАТО, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, услиједила је послије неуспјешних преговора о рјешењу кризе на Косову и Метохији у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

О материјалној штети која је нанијета Југославији током бомбардовања изнијети су различити подаци. Тадашње власти у Београду процијениле су штету на око стотину милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО.

Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савјета безбједности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Космета и улазак у покрајину међународних војних трупа.

НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи, па и из САД.

Према подацима УНХЦР-а, Косово и Метохију је од доласка мировних снага напустило око 230.000 Срба и Рома.

У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина. Од почетка бомбардовања киднаповано је око 1.500 неалбанаца.

Ратни губици НАТО у људству и техници никада нијесу обелодањени. У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила.

Чланак ГОДИШЊИЦА НАТО АГРЕСИЈЕ: Заборавити злочин равно је злочину се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Јуче је у Дому Војске Србије одржан заједнички рок концерт музичара српске и америчке војске.

Иницијатива за заједнички концерт потекла је из америчке амбасаде у Београду.

„Ја на вечерашњи концерт гледам симболично као на слику америчких и српских војника који заједно, не само раме уз раме, већ у хармонији теже истом циљу. То је за мене слика две земље које гледају напред и које нису оптерећене неслагањима из прошлости“, поручује амбасадор САД у Београду Кајл Скот.

Изложба „Агресија НАТО 1999 – Да се не заборави”

Два дана раније, у Великој галерији Дома Војске Србије у Београду је отворена изложба аутора академског сликара Милена Чуљића – „Агресија НАТО 1999 – Да се не заборави”, коју су заједно организовали Медија центар „Одбрана ” и Клуб генерала и адмирала Србије. Изложбу је, у име министра одбране, отворио вршилац дужности помоћника министра одбране за материјалне ресурсе Милош Јанковић, саопштило је Министарство одбране.

Он је истакао да је ова изложба приређена у знак сећања на жртве НАТО агресије на тадашњу СРЈ и путем фотографија, својеврсних чувара прошлости, подсећа на времена неправде и нашег страдања пре 17 година.

Изложба приказује страдање припадника војске, али и грађана, „отвара ране и говори о дубини патње кроз коју је прошао наш народ у том периоду”.

– Са дужним пијететом морамо да погнемо главу због свих оних који нису преживели свих оних 78 дана и ноћи ратног пролећа 1999. Оно што можемо и оно што морамо јесте да од заборава отргнемо њихово страдање. Данас овом изложбом будимо осећај припадности заједништву и одајемо почаст страдалима, али и преживелима – онима који су се борили да сачувају част образ и достојанство ове земље – истакао је Јанковић.

Чланак БЕОГРАД: У једној сали заједнички концерт, у другој изложба „Агресија НАТО 1999 – Да се не заборави” се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

НАТО захтевао неограничен приступ на целој територији СР Југославије, а шта су власти после 5. октобра до данас допустиле. НАТО агресија на СРЈ завршена је тачно 17 година. У њима је, према различитим проценама, погинуло око 4.000 људи и начињена материјална штета у висини од неколико стотина милијарди долара. Тог касног поподнева, 10. јуна 1999. године, нису се огласиле сирене за узбуну од “ваздушне опасности”, већ се славио престанак НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. Грађани Србије су коначно одахнули, након 78 дана проведених у страху од бомби, у склоништима, подрумима, са залихама хране, уз свећу, без воде и струје.

Војно-технички споразум, у јавности познат, као Кумановски споразум, потписан је 9. јуна 1999. године у Куманову. Тим споразумом окончана је седамдесетосмодневна оружана агресија НАТО снага против Србије, односно, тадашње СР Југославије. Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.[1]Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од последица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити. Штета од економских разарања, својевремено је процењена на око 100 милијарди америчких долара.

Агресији НАТО претходили су тзв. преговори у Рамбујеу и Паризу фебруара и марта 1999. Преговора, уствари, није ни било, јер се српско-југословенска делегација коју је предводио потпредседник тадашње Владе Србије, проф. Ратко Марковић и делегација Албанаца са Косова и Метохије, коју је предводио Хашим Тачи, вођа терористичке ОВК, ниједном нису среле за преговарачким столом. Улогу тзв. преговарача-посредника, вршио је амерички представник, амбасадор Кристофер Хил, уз присуство и формално асистирање представника ЕУ, аустријског амбасадора Волфганга Петрича и руског амбасадора Бориса Мајорског.

Како није било преговора тако у Рамбујеу и Паризу није било ни споразума. Помињање тзв. Споразума из Рамбујеа, нарочито у дипломатским и политичким круговима у САД и на Западу, уствари, прикрива чињеницу да се радило о диктату и ултиматуму, а не о основи за преговоре или папиру који би био резултат преговора. Бивши државни секретар САД Хенри Кисинџер то је оценио овако „Текст из Рамбујеа којим се захтева стационирање трупа НАТО на целокупној територији Југославије, био је провокација. То је био изговор за отпочињање бомбардовања. Документ из Рамбујеа био је такав да га ни један Србин не би прихватио. Овај ужасни дипломатски документ никада није требало да буде презентиран на такав начин“.

Амерички дипломата, шеф одсека за Југославију у Државном секретаријату, Џорџ Кени рекао је „Намерно смо подигли лествицу високо како Срби не би могли да је прескоче и дају сагласност“.

Упркос свему, српско-југословенска делегација чинила је напоре да приближи ставове, ако не са делегацијом Хашима Тачија, са којом није ни преговарала, онда бар са америчким представником Кристофером Хилом. Али, то није било могуће.

Хил се служио непојмљивим методама. Иако је формално наступао у име Контакт групе и неколико поглавља текста из Рамбујеа предавао Српско-југословенској делегацији тек након што би претходно чланове Контакт групе упознао са текстом, најважније делове – позната поглавља 2, 5 и 7, предао је нашој делегацији без знања, увида и сагласности чланова Контакт групе и готово истог часа је позвао на потписивање.

А шта се захтевало у тим поглављима?

То је, пре свега, неограничен приступ снага НАТО на целој територији СР Југославије – копну, води ваздушном простору, неограничено стационирање, маневрисање и бесплатно кришћење свих комуникација, инфраструктуре и објеката по слободној сопственој оцени. Ту је затим, дипломатски имунитет и екстероторијалност која не допушта припадницима НАТО ниједну врсту одговорности – ни кривичну, ни грађанску, ни административну, ни управну, без обзира на чињенице. Припадници страних снага – униформисани, или у цивилним оделима – могу бити наоружани.

Оно што је мање познато, текст који је Кристофер Хил уручио нашој делегацији садржао је овлашћење да стране снаге (САД, НАТО) могу, по својој слободној процени, преузети целокупни електро-магнетни спектар у држави, што практично значи све таласне дужине (фреквенције) које користе радио и ТВ станице, војска, полиција, пошта – без најаве, сагласности, или накнаде. Такође је мање познато да је текст из Рамбујеа садржао и неограничено овлашћење припадника страних војних снага да на нашој територији могу затворити нашег држављанина без ичије сагласности, одлуке или одобрења.

Очигледно је да су се текстом из Рамбујеа за стране војнике на територији тадашње Југославије захтевала већа овлашћења и већа права не само од оних што их имају припадници домаћих оружаних снага, него већа права од држављана Србије (СРЈ). Такве ситуације у међународном праву називају се системом капитулација.

Све то што садрже поглавља 2, 5 и 7, није било познато Контакт групи, није било предато ради преговора, већ искључиво ради потписа. По систему – „узми или остави“.

Где је онда основ да се, макар и спорадично, говори оли пише о „преговорима у Рамбујеу“, или о „Споразуму из Рамбујеа“?

Да ли је неко могао да потпише капитулацију и сагласност за окупацију? Српско-југословенска делегација у Рамбујеу и Паризу то није учинила. Као ни руски представник Контакт групе Борис Мајорски.

Кумановски споразум јесте споразум јер су га 9. јуна 1999. потписале југословенска страна и представник међународне заједнице (КФОР-а).

Кумановском споразуму претходила је серија преговора председника СР Југославије Слободана Милошевића и Виктора Ченомирдина који је наступао као лични представник председника Русије Бориса Јељцина, уз сагласност и по договору са САД и ЕУ. Серија тих преговора завршена је 2. и 3. јуна 1999, у Београду, договором Милошевић-Ахтисари-Черномирдин. Ахтисари је имао улогу представника ЕУ и Генералног секретара УН.

Након првог сусрета (2. јуна) Милошевић-Ахтисари-Черномирдин, одржана је седница Народне скупштине Србије (3. јуна) на којој је усвојено следеће: 1) да Скупштина усваја докуменат за постизање мира који су донели Ахтисари и Черномирдин; 2) да се документом потврђује суверенитет и територијални интегритет наше земље; 3) да се потврђује улога Уједињених нација; 4) да је документ, изнад свих важности, основ за мир.

После одлуке Народне скупштине о усвајању документа заседала је Савезна влада СРЈ и такође донела одлуку о прихватању.

Документ Милошевић – Ахтисари – Черномирдин и одлука Народне скупштине о усвајању тог документа, као и одлука Савезне владе СРЈ, представља основу за Кумановски споразум потписан 9. јуна и за резолуцију СБ УН 1244, усвојену 10. јуна 1999.

Стране потписнице Кумановског споразума су, представници Влада Србије и СР Југославије, с једне стране и представници Међународних безбедносних снага (КФОР), са мандатом Уједињених нација (под контролом Савета безбедности), с друге стране. То, дакле, није био споразум Србије и Југославије, на једној, и НАТО-а као агресора, на другој страни. У читавом тексту Кумановског споразума, НАТО се помиње само у једној одредби и то у контексту одређевиња тренутка за суспендовање „ваздушних напада“ (члан 2, тачка 2а).

У Споразуму се, поред осталог, наводи да југословенско-српска страна даје сагласност на распоређивање међународних безбедносних снага, да је у њиховом мандату, поред осталог, гарантовање безбедносног окружења за све грађане (дакле и Србе и друге неалбанце), да се неће дозволити безбедносни вакум након повлачења југословенско-српских снага, да ће КФОР обезбеђивати међународне границе Србије (СРЈ) према Македонији и Албанији, као и то да ће се делови Војске СРЈ и полиције Србије накнадно вратити на Космет.

Ове и низ других одредби јасно говоре да Кумановски споразум не може да се тумачи као капитулација.

Овде можете преузети Куманосвски споразум.

Наредног дана, 10. јуна 1999. Савет безбедности УН усвојио је познату резолуцију број 1244. Пошто има неупућених, и једностраних интерпретација овог, за Србију, историјски битног документа, са циљем да се он обезвреди, или да му се бар умањи значај, сматрамо да треба указати на следеће:

Прво, резолуцијом СБ УН 1244 окончана је агресије НАТО, разарање и све друго што што је агресија донела. Као што знате, преко 2/3 жртава и циљева агресора били су цивилне жртве и објекти.

Друго, по резолуцији СБ УН 1244 проблем Косова и Метохије је пренет у руке Уједињених нација. Покрајина је стављена под мандат УН (не НАТО).

Треће, резолуцијом СБ је загарантован суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а за Покрајину је предвиђена „широка аутономија“ у оквиру Србије. Нема помена о референдуму о будућем статусу.

Четврто, прихваћено је да се делови војске и полиције Србије врате на Косово и Метохију, да би, поред осталог, били распоређени и на граници Србије-СРЈ (према Македонији, Албанији) што је показатељ признавања суверенитета и територијалног интегритета Србије (СРЈ) над Косовом и Метохијом.

Пето, резолуција СБ УН 1244 никако не значи жртвовање Срба са Косова и Метохије да би се, наводно, обезбедио мир у другим деловима Србије. Њоме су гарантована једнака људска права свим грађанима на Косову и Метохији као и право свим избеглицама и расељеним лицима на слободн и безбедан повратак (што значи и Србима, као и другим неалбанцима). У Србији се и данас налази око 200.000 Срба протераних са Космета. Озбиљно је питање шта је званична Србија предузела током протеклих 10 година да протерани Срби остваре право на слободан и безбедан повртак које су својевремено оствариле избеглице и расељена лица других националности?

ко истичем да је у Рамбујеу од српско-југословенске делегације ултимативно тражено да потпише докуменат којим се прихвата окупација целе СР Југославије, то је само зато што је у јавности дуго времена присутна теза да је тамо, наводно, тражено да НАТО уђе и да се стационира само на Космету. Ко и зашто представља искривљено садржину и карактер папира из Рамбујеа јесте питање које тражи одговор.

Резолуција СБ УН 1244 представља докуменат од изузетног, трајног значаја за Србију. Србија не само да никада не би смела да се одрекне директно, или индиректно умањи вредност тог документа, да подлегне притисцима да се резолуција 1244 укине или замени, већ треба да изјави (Влада, Скупштина) да тај докуменат за Србију има трајни непроменљиви карактер и интегрални део извора међународног права.

Како, када и зашто је у пракси дошло до одступања, кршења или чак и до јавног одустајања од примене појединих одредаба резолуције СБ УН 1244, то би требало анализирати.

Живадин Јовановић,
бивши министар спољних послова СР Југославије

Чланак ПОСЛЕДИЦЕ ЋЕМО ЈОШ ДУГО ТРПЕТИ: На данашњи дан окончана варварска НАТО агресија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Ваздушни напади НАТО снага на Србију, односно тадашњу СРЈ, почели су на данашњи дан пре 17 година. За 78 дана убијено је најмање 2.500, а рањено и повређено више од 12.500 људи.

Погинуо је 1.031 припадник Војске и српске полиције, а теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестале. Укупна материјална штета процењена је на више десетина милијарди долара. Ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису обелодањени.

Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање“ написао не само да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ интензивирано средином јуна 1998. већ и да је завршено крајем августа те године.

СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.

Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД. Најпре су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби“ од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије – у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.

После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.

Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили су пали на подручје села Коколеч у 13.30.

Тог дана је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244, а у Покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбедност и повратак више стотина хиљада албанских избеглица док се не дефинише најшири степен њене аутономије.

Чланак ВАРВАРСКА АГРЕСИЈА И ЗЛОЧИН ПРОТИВ НАРОДА: Седамнаест година од НАТО напада на СРЈ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

САД планирају да заједно са три своја европска савезника – Великом Британијом, Француском и Италијом – поново изврше војну интервенцију у Либији, овај пут под изговором заустављања проширења Исламске државе у Сјеверној Африци, пише угледни швајцарски лист „L Tan“.

Три европске силе заједно са својим вјерним савезником „преко баре“ сматрају да је сада право вријеме да се џихадисти сломе у Либији, с обзиром да су захваљујући руским ваздушним нападима и напредовањем сиријских снага они значајно ослабљени у Сирији и Ираку.

По ријечима либијског министра унутрашњих послова, преко 5,000 џихадиста се тренутно налази у тој држави, од којих су већина странци из других сјеверноафричких земаља.

Италија је нарочито забринута због експанзије Исламске државе, јер се џихадисти налазе на мање од 350 км удаљености од њене обале. Французи такође сматрају да је нова интервенција у Либији добра идеја, а посао им додатно олакшава чињеница да присуство њиховог носача авиона Шарл де Гол у Средоземном мору омогућава да бомбардују Либију као што су то урадили са Сиријом и Ираком.

Међутим, постоје и опрезнија мишљења да би одлука француског предсједника Оланда да бомбардује Либију само призвало духове прошлости интервенције које је 2011. године спровео његов претходник Саркози.

Лист на крају закључује да су проблеми у Либији настали када су побуњеници које је подржавао НАТО свргнуле Гадафијев режим. Наследници нису успјели да формирају стабилну владу и држава је врло брзо склизнула у хаос. Џихадисти су искористили ову ситуацију, ојачали свој утицај и преузели контролу над нафтним пољима.

С обзиром да су либијски проблеми почели захваљујући лошој политици западних земаља, можемо само да се надамо да ће САД заједно са својим савезницима научити из сопствених грешака и да ће постојеће проблеме решавати на мудрији начин.

Чланак ТЕРОРИСТИ КАО ИЗГОВОР: Сједињене Државе планирају нову војну агресију на Либију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

У организацији Руса, Романа Иљушкина у Доњецку је отворена изложба под називом  „МИ ХОЋЕМО МИР“.

Роман је фотограф који је за време НАТО агресије живео са српским народом, преживљавао бомбардовања и бележио кроз објектив своје камере агресију НАТО пакта.

Захваљујући њему постављена је изложба о страдању српског народа за време НАТО агресије.

Заменик команданта батаљона, капетан Војске ДНР Дејан Берић је саопштио да докле год има таквих људи, зло које су учинили „западни цивилизовани људи“ неће бити заборављено.

„Мени је веома драго што је Доњецк домаћин такве изложбе, и што народ ДНР-а може да се упозна са много тога што доноси ЕУ и НАТО , као и њихов главни идејни творац САД кроз своју демократију.“, каже Дејан.

Роман већ неколико година као „Деда мраз“ посећује српски народ на Косову и Метохији те деци доноси новогодишње поклоне.

„Желим да изрaзим велику захвалност Никити Михалкову што је спонзор овог пројекта.“, каже Дејан.

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ

Руска Федерација 3. децембар је прогласила даном погинулих војника, а поводом 3. децембра у граду ДНР-а Амвросијевки откривен је споменик Незнаном јунаку.

„Позван сам као гост, пошто смо прошле године ослобађали исти тај град, поново, као у Другом светском рату од фашиста.“, каже капетан Берић.

„Нисам се надао да ћу имати част да држим икону великомученика Евгенија Родионова. Евгеније Родионов је војник руске армије који је за време рата у Чеченији могао да буде ослобођен или да умре брзо, али да се одрекне крста који је носио око врата. Није га се одрекао“, каже Берић.

„То није само споменик погинулима у Другом светском рату, него свим погинулим знаним и назнаним војницима. Много мојих другова је погинуло ослобађајући Амросијевски реон и није било лако стајати и сећати се њих. Међутим, с друге стране осећаш се поносан на овај народ јер они не заборављају оне који су погинули у Другом светском рату, а посебно у овом новом наметнутом рату на њиховој земљи.“, нагласио је Берић.

Чланак ДОЊЕЦК: Изложба о НАТО агресији на СР Југославију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Сутра се навршава 20 година од агресије хрватских оружаних снага на западну Славонију, назване „Бљесак“, у којој је 1. и 2. маја 1995. године убијено или нестало 283 Срба, од којих 55 жена и 11 дјеце, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас“.

„Веритас“ подсјећа да је 1. маја 1995. године 16.000 припадника хрватских оружаних снага напало 15.000 житеља западне Славоније са око 4.000 војника, која је била под заштитом УН.

Народ западне Славоније, памтећи страдања Срба у Јасеновцу, злогласном усташком логору из Другог свјетског рата, и у Пакрачкој Пољани, такође злогласном „новоусташком“ логору из 1991. године, кренуо је у егзодус спашавајући животе, подсјећају из „Веритаса“.

На путу према „мосту спаса“ до ријеке Саве сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци, а рањеници су гажени тенковским гусјеницама или докрајчивани ножевима.

По завршетку акције, Хрвати су покупили 168 тијела убијених Срба и покопали их углавном под ознаком „непознат“, од којих су у посљедњих пет година ексхумирани посмртни остаци 145 особа из групних и појединачних гробница, од којих је 86 идентификовано.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 127 лица, док се међу несталима води још 156 лица, укључујући 65 цивила, од којих је 27 жена.

У овој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, те Пакленица са 20 жртава, укључујући и брачне парове Ковачић, Пантелију /77/ и Верицу /68/ и Вукотић, Петра /76/ и Десанку /70/.

Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара, Ранко и његова супруга Анђелија са дјецом Гораном /11/ и Горданом /8/, те Милутин и његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана /7/.

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине /СВК/ је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН, наглашавају из „Веритаса“.

Хрватски судови осудили су велики број заробљених Срба на дугогодишње казне затворе за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре у логору „Лора“ у Сплиту.

Из „Веритаса“ указују да су хрватски генерали Петар Стипетић, Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су по налогу Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка и Имре Аготића, испланирали и извели акцију под звучним називом „Бљесак“, још на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја.

Хашко тужилаштво никада о њима није отворило интензивну истрагу, али је већ 25. јула 1995. године оптужило тадашњег предсједника Републике Српске Крајине Милана Мартића, зато што је 2. и 3. маја гранатирао Загреб усљед чега је погинуло шест цивила.

За непридржавање „закона и обичаја који регулишу вођење рата“, Хашки трибунал осудио је Мартића на 35 година затвора.

У јуну 2006. године хрватско тужилаштво је одбацило кривичну пријаву за ратне злочине почињене у овој акцији против генерала Младена Круљца и војника Томислава Абрамовића, који је по наређењу Круљца снајпером усмртио српског цивила Мирослава Вучковића уз образложење да је то било „уобичајено војно поступању у борбеном дјеловању у ратним операцијама“.

По другој кривичној пријави за ратни злочин почињен над заробљеним припадницима СВК, коју је 2012. поднијела Иницијатива младих за људска права из Загреба, надлежно тужилаштво још прикупља информације о жртвама и почионицима.

У саопштењу се наводи да су хрватски судови били много ефикаснији у парничном поступку по тужби ћерки Милутина Вуковића, Радмиле и Мирјане, за накнаду штете за убиство блиских рођака.

Суд је одбио њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ „ратна штета“, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави исплате парнични трошак у износу од 24.500 куна /око 3.200 евра/.

Чланак „ВЕРИТАС“: Сутра двадесет година без казне за убијене Србе у „Бљеску“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Споменику деци жртвама НАТО агресије, који су подигле „Новости“ са читаоцима у Ташмајданском парку у Београду – у најкраћем могућем року биће враћен првобитни изглед. Онакав какав је био пре деценију и по, када је 24. марта 2000. године и постављен. Са скулптуром девојчице која је имала лик малене Милице Ракић, једне од болних, невиних жртава.

Споменик ће бити обезбеђен, осветљен. Убележен у регистар споменика Завода за заштиту, као културно добро. О њему ће се старати Градско зеленило, а Скупштина града ће издвојити новац за нову скулптуру.

Ово је најкраћи одговор на иницијативу председника Владе Александра Вучића за обнову споменика која се подударила са намером „Новости“ и Скупштине града да се трајном белегу бола и опомене врати достојан изглед и заштита.
У том смислу у среду је у Градској кући постигнут и конкретан договор – потребним радовима ће се приступити већ наредних дана. С тиме су се сагласили представници града и наше редакције.

– То је наш дуг страдалој деци, опомена ратном бесмислу и лекција за поколења, да је људски живот непоновљив, а страдања невине деце најболнија рана – казао је градски менаџер Горан Весић и најавио да ће у посао обнове споменика бити укључене све надлежне градске службе.

Споменик је, подсетимо, подигнут 24. марта 2000, на прву годишњицу НАТО агресије на СРЈ. Симболизовао је, у лику малене Милице, страдање 79 деце. Идејно решење дао је вајар Остоја Балкански (преминуо у јануару 2013). Бронзана скулптура девојчице, по решењу Балканског, урађена је у ливници добротвора браће Јеремић. Финалну обраду урадили су вајари, браћа Радовић, из Београда.

Мермерна крила лептира која су обгрлила скулптуру рад су мајстора камена, Живана Јездимировића из Аранђеловца. А епитаф на споменику „Били су само деца“, по конкурсу који су расписале „Новости“, срочила је девојчица Ана Голубовић из Костолца. Читава армија поштовалаца „Новости“ била је укључена у то да споменик „Незаборавник“, како су му читаоци дали име, рашири крила у Ташмајданском парку, на месту дечјег састајалишта.

Исте године, само неколико месеци после постављања, међутим, вандали су са споменика однели бронзану скулптуру девојчице. Нико никада није успео да открије ко је то учинио и где је она завршила. Претпоставља се да је била плен крадљиваца бронзе. Спекулисало се да је засметала новим, демократским властима, па су је уклонили. Ове спекулације потире чињеница да је мермерни споменик, са посветом, свих ових година на месту на коме је и био. У прилог томе иде и то што су га, сваке године, на дан обележавања годишњице НАТО агресије, посећивали и полагали венце и цвеће представници градске управе, као и државе.

Како год, споменику ће бити враћен изглед какав је био оног дана када је и постављен. Достојан симболу. Невиним дечјим жртвама, без обзира на то којој нацији и вери припадали.

МАЈКА ДУШИЦА: ЛАКШЕ МИ ЈЕ

– Спокојнија сам и, некако, лакше ми је, одавно сам прижељкивала да се споменик обнови и скулптура, која је имала лик нашег детета, врати тамо где је била – казала је „Новостима“ Душица Ракић, мајка малене Милице. – Када је скулптура постављена, нисам имала снаге да је видим. Када су је однели, чини ми се, било ми је још теже. Захвална сам свима који ће помоћи да буде враћена. Волела бих да лик нашег детета не симболизује само нашу Милицу, већ сву страдалу децу.

Чланак СПОМЕНИК ДЕЦИ, ЖРТВАМА НАТО: Биста мале Милице Ракић опет на Ташмајдану се појављује прво на ИСКРА.