ДР РАСТКО КАРОВИЋ: Контраблентарин

Била је то још једна немирна ноћ у животу Тестислава Блентаре. Пробудио се из кошмарног сна, а кроз црнило које му је зјапило пред очима и даље су марширале утваре из његове прошлости. С напором се придигао из кревета, ослонивши се о десну руку. Целом површином шаке, која га је некада тако добро служила, пријањала тачно где треба и била савршена замена за недоступна и далека женска међуножја, ослонио се о влажан чаршав. Зној, којим је натопио постељину, сливао му се низ наборано чело и лагано клизио низ грубо лице, због којег је самом себи изгледао попут корњаче потрпане ужареном, а потом охлађеном лавом.

Дишући још увек убрзано и плитко и чудно се гегајући, кренуо је ка чесми у кухињи. У покушају да прође кроз узана кухињска врата, левим увом је окрзнуо дрвени оквир. Бол је био јак и тренутан. Опсовао је сочно, притиснуо руком уво и наставио даље. “Ништа ново, помислио је, свако моје пијанство завршило се неким ожиљком, зашто не би и ово”. Док је крупним гутљајима испијао другу чашу воде пуне хлора, тог ужасног беличастог напитка, присетио се, међутим, да већ други дан није окусио алкохол. “Можда је све ово због тога”, синуло му је док је целим увелим и спарушеним телом, од којег је изгледом једино одударао отромбољени стомак, покушавао да са себе стресе језиву хладноћу.

Вратио се у спаваћу собу, упалио шкиљаву лампу на ноћном ормарићу и сео на другу страну кревета, на којој је постељина била сува. Урадио је то брзо и неопрезно. Натечени тестиси су га заболели толико да је јаукнуо. У истом тренутку севнула је мисао, која га је пробуразила попут сечива. Поскочио је и прибио се уз наслон. “Добрица, за све је крив Добрица”, прошапутао је дрхтавим гласом. “Добрица и тај проклети интервју у којем сам га толико хвалио! Од тог већ годинама мртвог старца више ни у сан не могу да побегнем. Од њега је сво ово зло и почело”.

Присетио се тог давног септембарског дана када је ушао у Добричин стан. Долазио је по задатку који је сам себи дао као уредник угледног провинцијског књижевног часописа. Требало је да направи интервју са највећим живим српским писцем, некадашњим јастребачким партизанским комесаром, деценијама најутицајнијим књижевником у српској политици и политичарем у српској књижевности, оцем нације.

Без обзира на своју надобудност и сујету, није успео да сузбије трему и осећај инфериорности који га је обузео приликом овог сусрета. Добрица је говорио смирено и самоуверено, равним моравским нагласком. Осећао је да га сваком речју уљуљкује и на неки необичан начин усисава. Причао је о партизанима, четницима, Титу, брионском пленуму, својим и туђим књигама. Изашао је од Добрице полуомамљен, а када се вратио у мали стан који је тада изнајмљивао, сео је и  написао прави хвалоспев на Добричин рачун који је кроз неколико дана објављен. Његов текст, којим је пропратио интервју, врвио је од снисходљивости и скрушености пред Добричиним ауторитетом, то се није ни хтело ни дало сакрити.

Да, волео је тада Добрицу. Љубав је појачана и поткрепљена пристојним хонораром који ће за тај посао сам себи исплатити и, већ је то испланирао, оплеменити и увећати куповином гардеробе у Трсту коју ће касније препродати. Мучило га је само једно. Осећај инфериорности пред Добрицом није га напуштао ни када је од њега већ био далеко и кроз влажну јесењу ноћ у ритму воза лагано труцкао из Италије ка Југославији.

Са нелагодом се присећао тренутка, за који ће се испоставити да је кобан, када је, по пристајању воза у Сежани, по повратку из успешне куповине у Трсту,  ступио  на железничку станицу. Милиција је све путнике избацила напоље у потрази за залихама шверцоване кафе, фармерица и којечега што су са собом носили. Тада је био витак и на себе је могао да обуче три пара фармерица. Преостала гардероба је била у торби и коферу.

Само што је ступио на тло приметио је комешање и зачуо усплахирене мушке гласове. “Држ’те људи педера”, чуло се истовремено са више страна. “Поомеери се од меенее, пеедеерчиино боолеесна”, одјекнуло је громогласно и отегнуто из нечијег грла у његовој непосредној близини. “Ово је неки мој Ужичанин” помислио је и благо се насмејао. У том тренутку ка њему се окренуо огроман човек планинске физиономије и импресивног носа. Црвен у лицу, продрао се тако да је ваздух затреперио. “Штаа мии диишееш заа враатоом и трљааш се о меенее, маајмуунчино пеедеерска”, било је последње што је зачуо пре него што је осетио неиздржив бол у пределу тестиса. И док је, полусавијен, прикупљао снагу да се усправи и изусти да га је грмаљ помешао с неким, на његово лице се већ сручила огромна песница. Последње што је видео пре него што је утонуо у потпуни мрак било је смирено и озбиљно Добричино лице.

Када се након десетак минута пробудио, око себе је угледао неколико забринутих сапутника и младу жену у белом мантилу. Попио је чашу воде са коцком шећера, одговорио на неколико докторкиних рутинских питања постављених на словеначком, стао на стаклене ноге и лагано се упутио ка возу. И поред тога што није имао карту за спаваћа кола, кондуктер га је отпратио до слободног кревета и предложио да ту проведе остатак ноћи. Легао је лагано, осећајући страховит бол у натеклим тестисима који га више никада неће напустити. Истовремено, кроз зујање у глави допирао је глас за који му се у првом тренутку учинило да је туђ. “Платићеш ми, Добрице, за све ћеш ми платити! И ви, који сте тог моравског геџована извикали за највећег србијанског писца и оца нације, и ви ћете платити! И ви који ударате на недужне и нејаке, па макар били и педери, и шта ако су педери, и ви ћете платити! Сви ћете ми платити, не звао се ја Тестислав Блентара!”

“Сви ћете ми платити, не звао се ја Тестислав Блентара… и ти Добрице, и ти… и сви ови што су изашли из твог шињела… и за ону торбу и кофер пун фармерица који су ми цариници одузели… и за ово за педере… и сви… не звао се ја…”, тужно је, готово цвилећи, силазило са Тестислављевих усана док је и ове кошмарне ноћи, тако далеке а тако неодвојиве од оне Сежанске, покушавао да побегне од утвара и утоне у сан.

Др Растко Каровић