Getty © Michael M. Santiago

Напредак у нормализацији односа је међу битним условима за европски пут и подразумева пуну имплементацију споразума, изјавио је данас амбасадор Европске уније при Уједињеним нацијамаСтаврос Ламбринидис.

Он је истакао да то укључује пуну имплементацију Споразума о путу ка нормализацији из 2023. године и свих претходних споразума постигнутих у дијалогу Београда и Приштине који је посредовала ЕУ.

„Европска унија поздравља стране због напретка постигнутог у вези са важним хуманитарним питањем несталих лица одржавањем првог отвореног састанка Заједничке комисије за нестала лица и дијалог“, рекао је Ламбринидис током свог обраћања на седници Савета безбедности УН о редовном шестомесечном извештају о раду УНМИК-а.

Он је поздравио примопредају локалне управе у четири општине на северу АП КиМ и сарадњу између безбедносних актера, укључујући ЕУЛЕКС, као и добру сарадњу са УНМИК-ом.

Како је навео, „ЕУ остаје недвосмислено посвећена перспективи чланства земаља Западног Балкана“ у том блоку.

Чланак Представник Брисела у СБ УН: Услов за чланство у ЕУ је примена споразума Београда и Приштине се појављује прво на ИСКРА.

Линк са видеом

Читавих 67 дана те 1999. године српски граничари, специјалне јединице Војске Југославије и добровољци бранили су караулу Кошаре и околне висове од насртаја тзв. „Ослободилачке војске Косова“, албанске пешадије и артиљерије, и НАТО бомбардера.

Генерал Божидар Делић дао је чувену наредбу: „Нема назад, иза је Србија“.

О догађајима пре 27 година, за Јутро на РТ Балкан су говорили Дејан Благојевић и Мирослав Ивановић, два хероја са Кошара.

Благојевић је био резервиста 63. падобранске бригаде, који се вратио у јединицу по почетку НАТО агресије. Са својом борбеном групом био је првобитно на граници према Македонији, а онда су добили наређење да иду на Кошаре, да врате караулу од такозване ОВК.

„Најтежи тренутак је била битка за Маја Главу“, сећа се Благојевић, говорећи о вису који је заузео непријатељ. „Борба је трајала неких шест-седам сати. Минобацачке гранате су падале на нас, на стотине“.

„Остали смо прибрани до краја“.

Ивановић се јавио у добровољце из Врдника. Са групом Сремаца је распоређен на линију између карауле и положаја 125. Моторизоване бригаде, која је била под сталним нападима Албанаца.

Мислили су да је најтеже било у првих неколико дана, без опреме која још није стигла. Нису смели да пале ватру, да не буду откривени. Када је кренула артиљеријска паљба, многи добровољци су одлучили да се повуку. Команда је рекла да им је дозвољено да иду.

Када је о томе питао капетана, сећа се Ивановић, овај му је одговорио: „Не бирамо ми битке, битке бирају нас“.

Ивановић је на Ђурђевдан рањен приликом акције извлачења бестрзајних топова са ничије земље. Каже, поломио је кључну кост када се возило у којем се налазио преврнуло у повратку.

Свега неколико дана касније, 11. маја, било је највише губитака када су НАТО авиони засули положај касетним бомбама после пораза „ОВК“.

Благојевић се сећа да су пре тога били на положају четири дана и четири ноћи, без хране и воде, са ограниченом муницијом: „Да вратимо нашу територију.“

Успешно су се пробили до непријатељских ровова. И онда, када су кренули у заслужену ротацију а у смену је дошла редовна војска, тада су пале касетне бомбе.

„Ми смо били спремни да се боримо до краја“, сећа се Благојевић. Није хтео да опише како се осећао после објављивања примирја, када је војска добила наређење да се повуче са Косова и Метохије.

И један и други кажу да им није жао, да би и данас бранили отаџбину.

„Увек“, рекао је Благојевић.

„Ево одавде, одмах“, каже Ивановић.

Ивановић се присетио да га је, ноћ пред одлазак у добровољце, питао пријатељ из Врдника, студент, када планира да се врати.

„Не идем ја на море, идем у рат“, одговорио је.

После, када се вратио, исти човек га је питао зашто је уопште ишао.

„Да би ми срце било на месту“, вели Ивановић.

У борбама за Кошаре погинуло је 108 припадника Војске Југославије, од којих 24 добровољца. На њих је насртало најмање 1.500 припадника „ОВК“, потпомогнутих НАТО авијацијом. Нису прошли.

Чланак Хероји са Кошара за РТ Балкан: И данас бисмо учинили исто се појављује прво на ИСКРА.

© Српска православна црква

Сви европски универзитети, од 11. века па надаље, поникли су из некадашњих манастирских, скромних школа, указао је митрополит новосадски и бачки Иринеј за Радио „Слово љубве“ поводом вести да су у току припреме за оснивање Српског православног универзитета „Свети Сава“.

„И код нас је тако: просветитељство је светосавско у дубини и морамо схватати да оно представља стварни историјски пут нашег народа.Оснивамо црквени универзитет, али ко неће да студира на црквеном универзитету, тај не мора. Треба више бринути о томе какву катаклизму је доживео државни универзитет или државни универзитети у нашој земљи. Зар Црква само у Србији, у име секуларности, нема право на шта има право данас у свим уређеним и демократским земљама. Зашто сад сви ти људи, без ичијих злобних коментара, могу да иду у иностранство или на приватне факултете, а не могу на факултет који ће бити под егидом наше Цркве која је вековима и надахњивала и била покровитељ просвете и културе у нашем народу“, истакао је митрополит, а објављено је на сајту Српске православне цркве.

Информативна служба СПЦ рекла је раније поводом потписивања Меморандума о разумевању између Републике Србије и Српске православне цркве о оснивању Универзитета „Свети Сава“ да то „није коначно решење нити готов институционални облик него увод у сложени процес у којем тек предстоји да се прецизно одреде циљеви, методи рада, унутрашња структура, као и односи између учесника“.

„Реч је о почетном оквиру који отвара простор за озбиљан и одговоран рад, а не о завршеном чину који већ сада производи коначне последице“, наведено је у саопштењу објављеном на сајту СПЦ.

Чланак Митрополит Иринеј бачки о новом универзитету: Зашто студенти могу на приватне, а не на факултет СПЦ се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Pierre Crom

„Затвор у Подујеву пун је људи који су покушали да остваре имовинско право а пријављени су као ратни злочинци“, испричао је пре који дан за РТС адвокат из Северне Митровице Дејан А. Васић.

По његовим речима отимање српске имовине постало је пракса на Космету, па је у различитим деловима, у Пећи, Клини, Истоку, Гњилану, Митровици, Приштини, било много случајева да се фалсификатима и преварама долазило до имовине која не припада особи која је постала власник.

Тзв. косовска полиција саопштила је пре који дан да је ухапшена особа осумњичена за кривично дело фалсификовања докумената ради продаје земљишта на подручју општине Урошевац.

Испитан је Б. Л. (36) у својству осумњиченог да је у сарадњи са другим лицима извршио кривична дела превара, фалсификовање докумената и легализација лажног садржаја. После саслушања Б. Л. је одређен притвор до 48 сати.

„Постоји основана сумња да су осумњичени фалсификујући идентификационе документе и сертификат о власништву оштећеног, незаконито присвојили његову некретнину површине седам хектара у приближној тржишној вредности од око три милиона евра, која се налази у општини Урошевац, а коју су потом парцелисали и продали трећим лицима“, наводи се у саопштењу полиције самозване државе.

Ова истрага је, наводи се даље, наставак акције од 19. фебруара ове године када су ухапшене четири особе за које се сумња да су „заједно, незаконитим радњама и фалсификованим српским документима присвојили и продали земљу српског власника у укупној вредности од око 1,5 милиона евра“.

Поводом тог случаја саопштено је да су истражитељи „прибавили информације које доказују да су осумњичени М. М, Ш. Б, Д. Р. и Б. Ж, незаконитим радњама (фалсификовање докумената – српског пасоша и других докумената) и коришћењем лажних докумената као правих (такође представљајући лажно лице као стварно), успели да отуђе односно продају преко нотара имовину подносиоца жалбе М. Т. у површини од 36,28 ари, истовремено обмањујући купца Х. М. да наводно продају имовину са уредном документацијом, где су за то добили новац у укупној вредности од 1.578.180,00 евра“.

Срби са Косова и Метохије којима је само отета земља, а нису у међувремену завршили у неком од косовских затвора, општи је закључак, још су и добро прошли. После више случајева хапшења, оптужби за „ратне злочине“, они којима је отета земља, куће, станови, одустају да оду на Косово и Метохију и тамо траже правду, одустају да покрену поступке, бојећи се да и сами не буду ухапшени о осумњичени.

Велики број њих су у покушају да врате отету имовину, или су одбили да своје њиве продају Албанцима, завршили у косовским затворима са тешким оптужбама најчешће за „ратне злочине“…

Овде је свакако најупечатљивији случаје Србина Душка Арсића из села Матичане крај Приштине, који је већ пет годину затвору, скоро је завршено суђење за „ратне злочине“, а Арсић је осуђен на 13 година робије.

Од почетка суђења Арсић упорно понавља да је „заглавио у затвору због своје имовине“, а Арсићев бранилац, адвокат Небојша Влајић изјавио је да тужилац нема сведока који може да потврди Арсићеву кривицу.

„Видели смо да се један (од сведока) професионално бави куповином српске земље, по његовим речима откупио је више од 300 парцела и јасно је да је, што смо истицали у претходном суђењу, то један од разлога, ако не и главни разлог зашто се против Душка Арсића води овакав поступак, јер је дошло до неспоразума, односно он је одбио да прода оне парцеле које је неко желео да купи“, рекао је Влајић.

Адвокат истиче да га нико није пријављивао, да је живео у Грачаници и нико га није теретио ни за шта.

„Kада је дошао у сукоб са Албанцима око продаје своје земље, онда је пријављен, онда је постао ратни злочинац, онда је ухапшен и почео је да се води поступак и све редом“, прецизирао је адвокат Влајић на једном од ранијих рочишта.

По речима адвоката Васића немогуће је сабрати вредност отете имовине. Навео је и да је у великом броју случајева успевао да реши такве проблеме али уз много напора, додајући да су разлози за такву ситуацију „послератно стање и менталитет да победнику нешто припада“.

Душко Арсић који је геометар по струци, током суђења у Приштини испричао је да његов покојни отац Божидар и стриц Томислав никога нису овластили да прода њихову земљу у селу, и да је 2012. године сазнао да је документација фалсификована. Три месеца после подношења тужбе за утврђивање ништавости уговора ухапшен је на Јарињу под оптужбом да је починио ратни злочин и од тада је у притвору високе сигурности у Подујеву.

Што се тиче оптужби против Арсића за наводни ратни злочин, сведок Р. Ш. пред судом је испричао да само на основу изјаве друге особе, Артана Краснићија, зна да му је Арсић, кога није ни познавао, наводно, „убио брата“.

Ненад Арсић из Чаглавице осуђен је на шест година затвора  такође због „ратног злочина“. Арсић је, како је „утврдио“ суд, током рата на Космету нечовечно поступао према Јакупу и Скендеру Шаљи тако што их је тукао, терао их да пију ракију и певају „Ој Србијо мила мати…“ После пресуде, адвокат Дејан Васић изјавио је да „специјално тужилаштво није доказало оптужницу и да није утврђена Ненадова одговорност“.

Сам Арсић устврдио је да су га браћа Шаља оптужила јер – није желео да им прода део свог имања.

Гаврило Милосављевић из Истока, прошле године је, после три године голготе у притворном центру високе безбедности у Подујеву, ослобођен оптужбе да је починио ратни злочин против цивилног становништва. Гаврило је после рата више пута долазио у Исток у покушају да поврати власништво над станом који је припадао његовој мајци која је 1999. године одбила да напусти Исток  и за коју је, од тада, једино успео да сазна да је на зверски начин убијена. Јединица за ратне злочине ухапсила га је пошто је спорни стан успео да после 23 године укњижи на своје име. Лисице на руке стављене су му када је дошао у катастар да извади поседовни лист.

Милорад Ђоковић (55) Србин из Витомирице већ је четири године у затвору на Космету под оптужбом за ратни злочин, а суђење још траје. Пре три године Ђоковићу су комшије Албанци до темеља сравнили кућу пошто је стигла пресуда Вишег суда у Приштини којом му је, после година суђења признато право на имовину, односно, кућа уписана на његово име.

Милорад се у Витомирицу вратио пре 15 година. По повратку, албанска породица Прекај која је користила његово имање оптужила је Милорада да је убио њиховог оца. После се испоставило и да је Садрија Прекај погинуо после рата у саобраћајној несрећи. Милорад је касније ухапшен због сумње да починио – „ратни злочин“.

Почетком ове године, Савез удружења расељених са Kосова и Метохије у Црној Гори упутио је јавно упозорење свим нотарима и институцијама у Црној Гори „да са посебном пажњом приступају оверама пуномоћја и других докумената који се односе на имовину на Kосмету, нарочито у случајевима када се као власници појављују лица са KиМ која немају регулисан боравак у Црној Гори или не поседују чиповане, односно очитане личне карте Републике Србије“.

Kако како је упозорено, „иза сваког оваквог папира“ може стајати отета земља, преварен власник и трајна неправда, објавио је црногорски „Барски портал“.

У тексту под насловом „Црногорски нотари доведени у заблуду“, „Барски портал“ је, позивајући се на истраживање Медија центра Чаглавица, објавио да се Албанцима са KиМ оверавају фалсификати на основу којих српска земља у покрајини мења власнике.

„Још у време када су овере биле у надлежности судова, пред Основним судом у Бару вођени су кривични поступци против албанских држављана који су на идентичан начин користили фалсификована документа за продају туђе имовине, посебно на подручју Kлине и других градова у Метохији“, наводи се у тексту.

По речима адвоката Дејана Васића, катастарске књиге на Kосмету „доста су проблематичне“, па ће бити „потребно много времена и напора да се све усклади онако како би требало да буде“.

Један од Срба којима је отета имовина, Милисав Живаљевић, који је из Пећи побегао 1999. године и данас живи у Kраљеву, за РТС је испричао да људи који тврде да су легално купили његово имање немају никакве папире о томе.

„Ускраћен сам, не могу имовину да повратим“, рекао је Живаљевић, додајући да не може ни да оде на Kосмет, у страху од хапшења.

Још 2021. године објављено је да је за враћање узурпиране имовине на Косову и Метохији поднето више од 70.000 захтева Срба и неалбанаца, а многи случајеви тада су по судовима стајали и по десет и више година. Нема података колико је таквих случајева у међувремену решено.

„Непокретности се углавном заузимају на начин да се физичким путем обавља сметња поседа, односно неко уђе у туђи посед, користи ту имовину и не дозвољава правом власнику да имовином располаже. Други начин је фалсификовање овлашћења путем којих се имовина преносила преко судова, а сада преко нотара, или уписивала катастарски на нове власнике“, објаснила је тада адвокат Јована Филиповић.

Како је истакла, заузете су имовине највеће вредности и на добрим локацијама.

„Нису ретки случајеви заузимања и пољопривредног земљишта у селима где је комшија видео да годинама њихове комшије Срби или остали неалбанци не долазе и не користе своју непокретност. Просто, заузму ту њиву, користе и обрађују. Уколико виде да неко дуже време није улазио у кућу, заузму и њу“, казала је Филиповићева.

Чланак Парадокси бесудне земље: Срећни су Срби којима је отета имовина, а нису завршили у затвору се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Ami Vitale

Џаба је Аљбин Курти пре годину и по дана прекречио мурал див-јунацима са Кошара у центру Северне Митровице. Нити је такав креч, ни таква фарба, она која може да прекречи, покрије, сакрије њихово херојство, створена нити ће кад бити направљена.

„Црн образ оном који је ово урадио а лица наших јунака са Кошара увек светла у Господа“, рекли су ми тог јутра Срби у Северној Митровици гледајући прекречени мурал док се туга увлачила у срце свакога ко је тај призор гледао.

Кречење мурала, и јунацима са Кошара на коме је стајала порука „Јер, одавде нема назад“, и мурала са ликовима патријарха Павла и митрополита Амфилохија била је тада још једна порука Србима да иду, да то није њихова земља, а ипак, нису отишли. Најтврђи су остали и остају.

На данашњи дан пре равно 27 година, био је 9. април 1999. године, на Велики петак, почела је битка за Кошаре. Једна у низу оних, најтежих каквих је у српској историји не мало. Битка која је постала један од највећих примера јунаштва, патриотизма, одрицања, пожртвовања у новијој српској историји.

Читавих 67 дана трајале су борбе на Кошарама, око карауле и по околним висовима. Јуриши НАТО пешадије, терориста ОВК подржаних од стране НАТО авијације и регуларних снага Војске Албаније на малу чету укопану на државној граници. Те борбе, до 10. јуна однеле су 108 живота српских граничара и припадника специјалних јединица ВЈ, добровољаца. Међу погинулима на српској страни било је 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 добровољаца, међу њима и Рус Виталиј Булах Глебович.

Циљ операције под кодним именом „Стрела“ био је да се са албанске стране спроведе копнена инвазија на Косово и Метохију, да се пресеку комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену, на концу, заузимање ширег подручја Метохије.

За 67 дана, бројчано, технички, и у сваком другом погледу, сем срца и јунаштва вишеструко надмоћнија сила, једва да се помакла са почетних линија.

Питао сам прошле године, на годишњицу битке, књижевника Ненада Милкића, аутора три романа о Кошарама, има ли одговора на питање како се догодило да се у време општег пропадања и растакања земље, моралног, културног, економског, када смо мислили да за нас нема наде, да  су нас идеолошки експерименти после 1945. уништили, да смо људи без вере, достојанства, традиције, наде, родило, одрасло, прерано сазрело таквих 100, 150, 200 јунака, који су стали на браник отаџбине…

„Деведесете, мрачне и безнадежне, када су и држава и нација биле на рубу пропасти изнедрила је људе управо попут тих момака, те деце на Кошарама. И, ако се мало осврнемо дубље у историју видећемо да је увек када је нацији и држави било најтеже, рађао се нови слој. Као клица која никне из наизглед јалове и пусте земље. То нам се дешава у скоро па правилним историјским циклусима. Управо један такав циклус је дошао крајем двадесетог века и опет се десило што и много пута пре – полажући свој живот, младост, здравље на олтар отаџбине, и натапајући сопственом крвљу њене темеље, издигли су се од овоземаљског и за живота се преселили у легенду и вечност“, одговорио ми је тада Милкић.

Битка за Кошаре почела је 9. априла 1999. године у три ујутру масивном артиљеријском ватром са територије Албаније према караули Морина. Испоставило се, међутим, да је то био лажни, демонстративни напад како би се заварале српске снаге и српска команда а прави циљ био је, у ствари реон карауле Кошаре.

У првом ешалону напада, уз подршку НАТО авијације, биле су, процењује се, три бригаде припадника тзв. ОВК са укупно око 6.000 бораца. У првој фази дејствовало је најмање 1.500 до 3.000 терориста ОВК и са њима око 300 муџахедина и затим им се у другој фази напада прикључило још толико бораца.

У зору битке супротставило им се тек 120 војника Војске Југославије, граничара и старешина 53. граничног батаљона и још осморица војника на минобацачима из 125. моторизоване бригаде.

После напада на Морину, сат и по касније, око 4 и 30 ватра је пренета према Кошарама. После артиљеријске припреме следио је масовни јуриш пешадије ОВК, на српске граничаре ватра је отворена и од стране регуларне Војске Албаније.

Инструктори НАТО читаво то јутро увелико су радили као координатори ватре. Међу њима, тврде кредибилни извори, било је и припадника француске Легије странца.

Тог 9. априла напад терориста развијао се у три правца, према врху Раса Кошарес, према самој згради карауле Кошаре као и према врху Маја Глава, односно према граничном камену Ц4.

Тешке борбе, напади према врху Раса Кошарес, према згради карауле Кошаре и према врху Маја Глава трајале су читавог тог дана као и на Велику суботу. Једини назови успех нападача било је заузимање зграде карауле Кошаре која је, узгред речено, у том тренутку била напуштена.

У другом ешалону иза нападача, ишле су екипе западних информативних мрежа, Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија, са задатком да известе о пробоју. Пробоја, међутим, није било. Остали су без приче.

У међувремену, припадници 53. граничног батаљона повукли су се према другој одбрамбеној линији, на положаје близу карауле које је било лакше бранити, стигла су појачања, од припадника специјалних јединица до прекаљених добровољаца, привучена су и артиљеријска оруђа… Пристигли су припадници 125. моторизоване бригаде, делови 72. бригаде за специјалне операција и 63. падобранске бригаде, као и делови 5. и 52. полицијског батаљона.

Ни следећих дана нападачи ни уз жестоку подршку НАТО авијације нису успевали да сломе отпор. Циљ није испуњен, продор у котлину Метохије је изостао.

Оно што је уследило био је контранапад јединца ВЈ на Маја Главу, фронт је стабилизован а линије су, мање – више, и поред бројних покушаја јуриша терориста, бомбардовања из ваздуха и са земље, употребе касетне муниције од стране НАТО бомбардера и стратега, остале непромењене до краја рата. Шта више, током маја, јединице ВЈ у том подручју успеле су да побољшају положаје и остваре предност упркос бројним и сталним нападима значајно надмоћнијег непријатеља, посебно НАТО авијације.

„На Kошарама су се у тих шездесет и нешто дана водиле крваве борбе, често пута прса у прса. Ту је било пуно херојских подвига које треба истаћи. Пример Ивана Васојевића Јагуара који је са 12 бораца протерао 300 припадника ОВK. На несрећу након два дана је погинуо од маскираног припадника ОВK јер је мислио да је наш војник“, речи су адмирала Бошка Антића за „Косово онлајн“, забележене на 25. годишњицу почетка битке на Кошарама.

За који дан биће равно 27 година како је на Кошарама, у рејону Маја Главе погинуо водник Иван Васојевић док је из рова извлачио свог рањеног војника. Војник је преживео, остао да сведочи о Ивану и његовој храбрости.

На гранични камен Ц4 на Кошарама који је са 12 војника бранио Васојевић насрнуло је 300 терориста из неке специјалне јединице УЧК. Иванов претпостављени сведочио је касније како је Ивану наредио да се повуче мало унатраг, и да затим, пред јаким непријатељским снагама, ако крене озбиљнији продор, повуче своју десетину на резервни положај, да не отвара ватру без преке потребе, да стрпљиво чека појачање.

Десетак минута касније, сведочио је Иванов претпостављени, преко радио везе чуо се водников глас, припремао је својих дванаест војника за јуриш… Чуло се потом једно громогласно „ураааа“, Иванови старешине, војници негде на другим линијама, лево и десно, у рововима, као у „најлуђим филмовима“ слушали су уживо јуриш њих 13 на 300. Салве плотуна и бомби. Прса у прса, око у око, бајонет на бајонет… Као плаха летња олуја.

Онда је наступила тишина, трајала је дуго и предуго. „Сви наши су изгинули“, стрепели су мало даље Иванови старешине, војници на линији лево и десно, све док се Васојевић није јавио, рапортирао – „сви смо живи, имамо једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли су се дубоко преко границе, нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнпаду“…

Потпоручник Предраг Пеђа Леовац из Пљеваља погинуо је на Кошарама 14. априла 1999. године.

„Пеђа Леовац се више на жали, он се сада слави. Њега ће да жали његова породица, а ми остали треба да га славимо“, рекао је недавно, подсећајући на јунака, пуковник Душко Шљиванчанин, тада командант 53. граничног батаљона.

Пола године пре погибије, на Свету Петку 1998. године Леовац је у борби са албанским терористима у рејону Кошара тешко рањен, куршум му је прошао кроз вилицу, лице скоро унакажено гелерима… Када се опоравио, вратио се својим војницима на караулу.

Када је мајка почела да га моли да остане, да се опорави, да се не враћа на Косово, одужио је свој дуг отаџбини, чула је одговор:

„Ако се не вратим, мајко, ко ће сачувати ону децу горе?! Ону децу горе…“.

„А и онсам је још био дете, једва 24 године у њему, премало за гроб, довољно за вечност… Са животом се већ био опростио, не онако како то кукавице чине умирући по сто пута на дан, већ како крви Газиместана, Мојковца, Кајмакчаланадоликује. Прежалио је себе да више ни једна мајка не зажали за сином“, сведочио је, не тако давно Предрагов отац, Миле Леовац.

Чланак За див-јунацима се не жали, они се славе: 27 година од битке на Кошарама се појављује прво на ИСКРА.

© Скриншот / Јутјуб / krkipfc

На данашњи дан, 1999. године, у Београду је одиграна најпркоснија фудбалска утакмица у историји најважније споредне ствари на свету – грчки АЕК је гостовао Партизану у моментима док је НАТО пакт сејао терор над СР Југославијом.

Фудбалери два тима састали су се у пријатељској утакмици на стадиону Партизана, у знак протеста због НАТО агресије на СР Југославију.

Грчки клуб није заборавио тај догађај.

„Када је АЕК прешао границе историје. Када је АЕК пркосио рату. Када се цела планета поклонила!“, наведено је у објави на друштвеним мрежама.

Ήταν Μεγάλη Τετάρτη 7 Απριλίου του 1999, όταν η ΑΕΚ άφησε άφωνη όλη τη διεθνή κοινή γνώμη με την απόφασή της να ταξιδέψει στο βομβαρδιζόμενο από το ΝΑΤΟ Βελιγράδι και να δώσει φιλικό αγώνα με την Παρτιζάν.https://t.co/Vl4gVnO1pl#onthisday #aekhistory #aekfc pic.twitter.com/W8inJ6zMOq

— AEK F.C. (@AEK_FC_OFFICIAL) April 7, 2023

Време у коме су југословенски спортисти остављени сами у апелима за престанак НАТО агресије обележио је пријатељски грчки народ, заједно са фудбалерима АЕК који је тада са клупе предводио бивши тренер црно-белих и касније селектор Србије Љубиша Тумбаковић .

#dasenikadnezaboravi

Na današnji dan, 7. aprila 1999. godine, fudbaleri Partizana i grčkog AEK-a odigrali su istorijsku utakmicu tokom NATO bombardovanja Srbije.https://t.co/XxEDUIPTWT pic.twitter.com/FH6npTpPot

— FK Partizan (@FKPartizanBG) April 7, 2023

Резултат је био у другом плану, али је и он био пријатељско – 1:1.

Чланак Дан када је одиграна најпркоснија фудбалска утакмица у историји – усред Београда /фото, видео/ се појављује прво на ИСКРА.

Канцеларија за Косово и Метохију Владе Србије саопштила је да је у српском породилишту у Пасјану у Косовском Поморављу током викенда рођено седам беба и упутила честитке породицама.

„Осим финансијске помоћи коју од државе Србије добија свака новорођена беба, и Канцеларија за Косово и Метохију сваку нашу принову на Косову и Метохији дарује са додатних 50.000 динара као вид подршке породицама уз сву државну помоћ за свако новорођенче“, наводи се у саопштењу Канцеларије за КиМ на Инстаграму.

Канцеларија за КиМ је честитала срећним породицама, али и преданом особљу овог породилишта у ком се, како је наведено, из године у годину рађа све више беба.

„Породилиште је отворено 2015. године захваљујући тадашњем премијеру Александру Вучићу“, напомиње се у саопштењу.

Чланак Вратиће се роде и на КиМ: Седам беба рођено током викенда у српском породилишту у Пасјану се појављује прво на ИСКРА.

Председник Удружења новинара Србије (УНС) Живојин Ракочевић сматра да је 17. март 2004. био један од датума у којима је било важно да се у коначном обрачуну заврши са Србима – са њиховом културом, духовношћу, државом и свим њиховим посебностима, а да су поједини албански медији тада били само окидач који и данас, 22 године касније, чека да изврши мрачне жеље система који својим грађанима није донео готово никакво добро.
Упркос постојању потврђених чињеница и међународне документације о 17. марту 2004. године, после више од две деценије у албанској јавности на Косову шире се нетачне тврдње о разлозима који су покренули талас насиља над невећинским заједницама на Косову. Ракочевић сматра да је за катастрофу која је уследила одговорно недемократско и тоталитарно окружење, подсећајући да је окидач била лажна вест о утапању албанских дечака у реци Ибар, а да су за то криви Срби.

„Тог тренутка та каписла је изазвала експлозију једног друштва које није могло да прихвати друге и другачије. И тај медијски тоталитаризам који је тог тренутка био окренут ка Србима био је класично навођење на мете по градовима, по селима, по црквама, по оним микрозаједницама и гетима који су претрајали од 1999. до 2004. Дакле, ви имате медије који су тог дана снимали, пуштали снимке неких костију и говорили да су Срби побили Албанце 1999. и да су држали те кости. После тога више није било ни једног јединог тренутка у којем би та српска средина могла да преживи, дакле, није јој остављен ни минимум могућности да преживи“, навео је Ракочевић за Косово онлајн.

Он подсећа да су медији тада „водили хајку“.

„Има Оебс забележено: из Ђаковице се јавља дописник јавног сервиса РТК и каже: ‘ситуација у граду је мирна’, док српска црква гори. То је једна апсолутна равнодушност. Ту нема друге стране. Ту је друга страна осуђена на нестанак“, истиче Ракочевић.

Наводи да је 17. март био један од датума у којима је било важно да се у коначном обрачуну заврши са Србима.

„Када једна заједница, једна група, један систем, једно друштво одлучи да направи коначни обрачун са неким, онда истина апсолутно није важна. Ту више нема никаквих унутрашњих механизама који вас, у односу на друге и другачије и на истину, спречавају да ширите мржњу и да обнављате могућност сукоба. Јер овде није ствар у томе да ви ширите лажне вести зато што је то нека инерција или зато што то одговара општем мишљењу, овде је ствар у томе да се читав један систем труди да настави психологију коначног обрачуна“, навео је Ракочевић.

Последице таквог наратива су катастрофалне, истиче он, зато што нема никаквог помака међу онима који су проширили лажну вест и извршиоцима, а ни казни.

„Извршиоце је требало казнити и нека рука правде је требало да дође до њих, а то је апсолутно минорно и занемарљиво. С друге стране, медији који су означени као окидач – а то је на првом месту јавни сервис Радио-телевизије Косова и најлибералнији лист косовских Албанаца ‘Коха диторе’ – представљају парадокс у коме нису проблем биле корачнице и позиви на јуриш медија који заступају ратне циљеве, већ је проблем био то што је већина поверовала. Био је потребан јавни сервис да таква лажна вест о убиству деце оде у јавност, као и ‘Коха диторе’, као либерална новина, која је објавила текст ‘Опрез, Срби колонизују Косово’“, казао је наш саговорник.

Истиче да је текст потписао човек по имену Петар Рогел, за ког се никада није сазнали ко је, а који је тврдио да су Срби из београдског режима који насељавају Косово легитимна мета.

„У том тренутку се осећало да може доћи до повратка, и зато је један од циљева остварен – повратак Срба после 17. марта у градове на Косову и Метохији. 236.000 протераних је заборављено, а после тога је све била фарса, ништа није могло да се догоди“, прича Ракочевић.

Он напомиње да када једна заједница одлучи да некога „истреби“ на такав начин, истина више није битна и да се само тражи оправдање за коначни обрачун „са другима, другачијима и онима које сте означили као вековне непријатеље“.

„Како је то могуће? Шта је урадила међународна заједница? Зар је протек од ових 27 година само време у којем чекамо да се обрачунавамо једни са другима? Како је могуће да смо у историји и на овим просторима имали много несрећнијих и крвавијих сукоба, али замислите Европу у којој 27 година после рата, и међу најљућим и најкрвавијим противницима, нека заједница на одређеној територији пати на начин на који Срби данас пате и живе у овом систему – то је потпуно незамисливо. Што значи да иза свега стоји несигурност и потреба да се та несигурност на неки начин манифестује кроз сукоб. Већина, и либералних и јавних и било којих других личности, нема снагу да каже: ‘Чекајте, оставите ту цркву у Приштини’, ‘У чему је проблем да постоји неки храм’, ‘У чему је проблем да постоји неко ко мисли другачије’“, истиче Ракочевић.

Напомиње да су наративи и идеје 17. марта уграђени у психологију и методологију коначног обрачуна, а да је кључно питање како их преживети.

„Можемо их преживети ако у својим заједницама развијемо плурализам, нормалност и примере да никада не смемо размишљати на тоталитаран и искључив начин, нити у психологији коначног обрачуна, када су у питању други и другачији. Нажалост, ми смо мета таквог размишљања, а медији су окидач који чека да изврши мрачне жеље система који није пронашао свој смисао и није својим грађанима донео готово никакво добро“, закључио је Ракочевић.

Чланак Ракочевић: Лажни наративи медија у Приштини о 17. марту део психологије коначног обрачуна са Србима се појављује прво на ИСКРА.

На данашњи дан, 1941. године Трећи рајх је, без објаве рата, напао Краљевину Југославију. У ваздушним нападима нацистичке Немачке на Београд, град је разорен и погинуло је више хиљада људи. Живот за одбрану Београда дало је 11 пилота, који су се са осталим југословенским ваздухопловцима храбро супротставили немачким авионима.
Наредбу за ваздушни напад на Београд издао је тадашњи немачки канцелар и вођа Трећег рајха Адолф Хитлер, наводи РТС.

Повод је био Мартовски пуч којим је, због приступања Тројном пакту, са чела Краљевине Југославије свргнуто трочлано краљевско намесништво предвођено кнезом Павлом Карађорђевићем.

Напад Трећег рајха на Београд почео је 6. априла 1941. године око 6.45 снажним нападима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица.

Више од 450 немачких бомбардера, праћених ловачком авијацијом, полетело је са аеродрома из Аустрије, Мађарске и Румуније.

После првог раног јутарњег напада, уследила су још три таласа бомбардовања, настављеног током ноћи, а онда и 7. априла.

Пилоти 6. ловачког пука Југословенског ваздухопловства успели су да оборе 13 фашистичких авиона, али је ваздушна одбрана Београда била немоћна пред многоструко јачим непријатељем.

Колико је тачно људи страдало не зна се. Број погинулих се разликује по наводима и документима. Претпоставља се да је у првом налету бомбардера погинуло око 2.500 Београђана.

Више стотина страдало је у склоништима у порти Вазнесењске цркве и у Карађорђевом парку.

Бомбе су разарале државна, цивилна и војна надлештва, индустријске и инфраструктурне објекете, установе националне културе, стамбене четврти, болнице и подземна склоништа.

Уништено је 800 зграда, теже оштећено око 2.000 објеката. Намерно је уништена Народна библиотека Србије, основана 1832. године, са око 300.000 књига, укључујући средњовековне рукописе и друга дела од непроцењиве вредности за српску културу.

Пилоти Краљевског ваздухопловства извели су контранапад на циљеве у Аустрији, Мађарској, Албанији.

Краткотрајни Априлски рат, који је почео тог 6. априла бомбардовањем Београда, завршен је 17. априла 1941. године окупацијом и поделом Југославије између сила Осовине.

Чланак Pre 85 godina Beograd razoren u Drugom svetskom ratu, Treći rajh napao Kraljevinu Jugoslaviju се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Политика Брисела сада је политика врло агресивног савеза са жељама да се још ојача војна компонента која би подупрла њихове империјалне амбиције. Независно од процена Русије, које су тачне, Унија је све мање економски савез. Улазак у ЕУ за нас је већ данас неприхватљив – траже да се Србија одрекне националних интереса. Сада само треба бити стрпљив.

Ово за Спутњик каже адвокат и посланик у Скупштини Србије Бранко Павловић коментаришући изјаву заменика председника Савета безбедности Русије Дмитрија Медведева, који упозорава да Европска унија може постати опаснија од НАТО-а:

„Позиција коју ми сада имамо, неусаглашавања са спољном политиком ЕУ, је наравно добра. Није добро што желимо да убрзамо процес интеграција, уместо да га ставимо на чекање, док се ЕУ не опамети. Ако се опамети“, каже Павловић.

Медведев је у петак на свом каналу на Телеграму написао да Русија треба да преиспита свој став о приступању суседних земаља, укључујућиђ Украјину, Европској унији.

ЕУ опаснија од НАТО

Тврдњу је објаснио тиме да ЕУ више није искључиво економска унија и да би брзо могла да се трансформише у прави војни савез , изузетно непријатељски настројен према Русији.

„У неким аспектима могао би бити опаснији чак и од НАТО-а “, истакао је Медведев.

Немачки медији оцењују да је овом изјавом Русија послала сигнал Украјини и Европи, да је, чини се, из корена ревидирала своју процену ЕУ.

Каква је процена Србије

Статус кандидата за чланство Србија има од 2012. године. Геополитичка ситуација у свету од тада се умногоме променила, а највише сама Европска унија.

Поставља се сада питање и да ли би приступање Србије Унији било и нарушавање политике војне неутралности , нарочито сада када се ЕУ милитаризује и истовремено улази у економску и вредносну кризу.

Павловић каже да бисмо се уласком у овај савез сада пре свега морали јасно политички одредити, а то значи и одрећи политике војне неутралности:

„Ту је пре свега захтев да морамо ускладити спољну политику са Европском унијом, а то значи прекинути односе са Руском Федерацијом . То је врло опасна ствар, јер она нужно води у конфликт широке лепезе, без директног војног конфликта. Али то је, у суштини, предворје рата . Тако да је то већ данас за нас неприхватљиво, независно од процена Руске Федерације“, истиче Павловић.

Економски пораз због сукоба са Русијом

Он додаје да је добра вест у свему овоме да ће политике које заговарају тотални сукоб са Руском Федерацијом доживети апсолутни пораз унутар кључних држава ЕУ, у врло кратком наредном периоду. Добра је вест и што наш „стратешки пут ка ЕУ“, односно испуњавање захтева, траје деценијама.

Он додаје да нам тренутно свакако није месту у Европској унији, пре свега због првог политичког захтева који је апсолутно неприхватљив:

„Пре свега нам траже да се одрекнемо Косово и Метохије. Тако да је то за нас додатно све неприхватљио “, истиче.

Говорећи о преображају Европске уније у војни савез који би могао бити опаснији од НАТО-а Медведев је подсетио и на изјаву председника Русије Владимира Путина током недавних преговора са јерменским премијером Николом Пашињаном.

Путин је том прилико објаснио да су чланство у Евроазијском економском савезу и чланство у ЕУ већ у овом тренутку потпуно неспојиви .

Не може и ЕУ и ЕАЕЦ

Србија и Евроазијска економска унија , Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргистан, имају Споразум о слободној трговини од 2021. године, којим је омогућен бесцарински извоз већине робе. ЕУ га такође посматра као препреку за пуноправно чланство у Унији.

Павловић објашњава да би уласком у ЕУ сарадња са обе уније истовремено заиста била неспојива:

„Зато што имате различита тржишта, у смислу, не можете бити потпуни члан једне економске заједнице и истовремено желети да користите све погодности друге. Док се не направи уговор између ЕУ и Евроазијске економске заједнице, којим би се решили ти трговински односи, није могуће да будете у пуноправном чланству и у једном и у другом делу. Ствар је просто логична, разлози су трговински“.

Овај економски стручњак подвачи да ће политиком која је пре свега империјалистичка и ратоборна, а најмање економска, ЕУ доћи и до озбиљне економске кризе коју пореди са оном из 2008., односно великом депресијом 1929. године.

„Мислим да ће ови милитантни тонови у ЕУ заиста утихнути заједно са економским сломом који несумљиво следи. Она је та која жели да буде у рату са Руском Федерацијом, односно како они кажу, да нанесе стратешки пораз Руској Федерацији, она сигурно нема никакву економску перспективу“.

Стрпљење и референдум

Павловић сматра да су политичке амбиције најагресивнијих унутар ЕУ толико далеко од реалности , толико неоствариве, да Србија треба да уради само једно:

„Само треба бити стрпљив, не жртвовати ни један државни и национални интерес Србије зараде те данас владајуће политике у ЕУ. И сачекати боље време“.

Он додаје да треба озбиљно размотрити и предлог Покрета социјалиста који тражи обавезујући референдум о ЕУ, да се види шта сами грађани о томе мисле:

„Према истраживањима јавног мњења, већ се види да чак и са подршком владајуће партије стратешком придрживању ЕУ, број оних који су „за“ не прелази 40 одсто. Оног тренутка када би председник Александар Вучић рекао, па и ја се питам да ли нам треба ЕУ, спала би можда и испод 20 одсто“, закључује Павловић.

Чланак Велика промена: Србија би уласком у ЕУ сада згазила чак и – војну неутралност се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/ AMIR HAMZAGIĆ

Експлозив који је пронађен на компресорској станици гасовода „Турски ток“ је произведен у Сједињеним Америчким Државама, изјавио је директор Војнобезбедносне агенције Ђуро Јованић.

ВБА је месецима указивала на могућност саботаже инфрастуктуре, и располагала оперативним подацима да ће „лице из групе миграната… покушати да изврши диверзију на гасној инфраструктури“, рекао је Јованић на конференцији за новинаре.

„Ми трагамо за тим лицем, и то лице ће бити приведено, питање је само да ли ће истрага трајати три дана или више месеци“, додао је.

Он је показао фотографије експлозивне направе која је пронађена и открио да је експлозив произведен у САД, али је напоменуо да то не значи да је произвођач експлозива наручилац или извршилац напада.

Јованић је упозорио и на бројне дезинформације око овог догађаја и одбацио оптужбе да је Војска Србије за рачун неке друге земље требало да оптужи Украјину за напад на гасовод.

Подсетимо, између насељених места Горњи Брег и Војвода Зимоњић, у близини пута, а недалеко од гасовода „Турски ток“, јутрос су пронађена два црна ранца са око четири килограма материје.

Око 140 припадника војске и полиције било је ангажовано за претрагу терена.

Више јавно тужилаштво у Суботици је кривично дело квалификовало као „недозвољена производња, ношење и промет оружја и експлозивних материја“ у стицају са кривичним делом „диверзија“.

Председник Србије Александар Вучић обавестио је мађарског премијера Виктора Орбана о овом случају, након чега је Орбан заказао хитну седницу Савета за одбрану.

Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто оценио је да је покушај диверзије на српском делу „Турског тока“ напад на мађарски суверенитет.

Портпарол руског Министарства спољних послова, Марија Захарова прокоментарисала је овај случај истичући да Мађарску на различите начине покушавају да лише суверенитета, укључујући и путем спречавања приступа квалитетним ресурсима по разумним ценама.

Чланак ВБА: Откривени експлозив на гасоводу произведен у САД, за осумњиченим се трага се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ЕРА

У раним вечерњим сатима 5. априла 1999. године НАТО снаге су са седам пројектила погодили двије централне градске улице у Алексинцу. Погинуло је 11 цивила, 50 је рањено. Уништено је 700 стамбених објеката.

Знатна оштећења претрпеле су зграде Дома здравља и Хитне помоћи, аутобуска станица, неколико привредних објекта.

Представници НАТО-a су светској јавности бомбардовање Алексинца правдали „техничком грешком“ тврдећи да је мета напада била касарна надомак града.

Исто вече у Врању су бомбардоване куће у непосредној близини аутобуске станице. Погинуло је двоје људи а 15 је тешко рањено.

У Нишу је бомбардована Дуванска индустрије. Погођени су магацин, амбуланта фабрике и обданиште.

У Лучанима је гађана хемијска индустрија „Милан Благојевић“.

У центру Земуна, у Главној улици, погођена је зграда Команде РВ и ПВО. Том приликом оштећено је неколико стамбених објеката и водоводна мрежа.

Један пројектил је пао у близини Градске болнице на Звездари.

Бомбардовано је подручје Сурчина, оштећена је зграда цивилног аеродрома.

На мети су опет била и енергетска постројења – у Новом Саду бомбардована је рафинерија, у Сомбору складиште горива.

Амбасадор Руске Федерације обишао је градски стадион у Приштини и уверио се да нису тачне тврдње да је стадион претворен у логор за цивиле.

Министарство просвете Србије је саопштило да ће ускршњи распуст у свим школама трајати до престанка ратног стања у земљи.

Извор: РТС

Чланак Хронологија злочиначког бомбардовања: 5. април 1999. НАТО у Алексинцу убио 11 цивила се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Спутњику уступио Милорад Антонијевић

Све су чешћи покушаји мењања идентитета, односно присвајања српске историјске и културне баштине на Косову и Метохији. То је један од разлога зашто је манастир Високи Дечани објавио филм Клауса Либеа „Крст и црвена звезда“ из шездесетих година прошлог века. Реч је о вредном документу који показује да су Дечани од оснивања српски манастир.

Филм приказује неке од најзначајнијих светиња Српске православне цркве, Жичу, Студеницу, Пећку Патријаршију , Сопоћане , Високе Дечане и Ковиљ , у специфичном историјском контексту социјалистичке Југославије. На интеренту је био доступан последњих десет година, на језику на коме је снимљен.

Дечанско братство објавило је сегмент филма, урађеног у продукцији немачког јавног сервиса WDR , у трајању од 18 минута, који се фокусира на Пећку Патријаршију и Високе Дечане.

Филм је синхронизован са немачког на српски, а доступан је и са титловима на албанском, енглеском, италијанском и немачком језику.

Осврт на српску средњовековну уметност

Аутор се посебно осврнуо на стару српску уметност као равноправну највећим достигнућима западне средњовековне уметности, уз посебан осврт на династију Немањића, Светог краља Стефана Дечанског и цара Душана као ктиторе манастира.

Очигледно је сниман у више наврата, аутор у њему каже да је у тренутку снимања тадашњи игуман Макарије на челу манастира већ седам година. По томе се закључује да је реч о 1964. години. Такође, филм садржи и јединствен снимак устоличења патријарха Германа у Пећкој патријаршији 1960. године, па може да се претпостави да је сниман и четири године раније.

Устоличењу су присуствовали и преставници комунистичке државне власти, Албанци у народним ношњама и високи муслимански верски великодостојници.

Осликава и живот на Косову и Метоији. Сегмент који су превели и на своју платформу поставили Високи Дечани започиње на улицма Пећи које врве од живота, различитих народа и култура.

Живот монаштва у време комунизма

Ипак, највише пажње аутор посвећује самом животу и свакодневици монаштва у манастиру у време комунизма, борби за опстанак у времену кад „ није било Бога “.

Аутор потенцира коегзистенцију цркве са комунистичким режимом, вероватно алудирајући на разлику од режима у тадашњем СССР-у, Кини и другим комунистичким земаљама.

„Толерантни комунизам“ је приказан и кроз чињеницу да монаси живе изузетно скормно, не само због свог животног опредељења, већ и чињенице да су Дечани у то време били изузетно сиромашни .

Аутор помиње 30 хектара манастирске земље, али не помиње да су безмало 800 хектара комунисти одузели 1946. године. Трагови тог тешког времена су и кадрови које обичан гледалац не препознаје, а ми знамо да су изгореле зграде остаци манастирских конака који су коришћени као партијска школа, а изгорели су након што су их комунисти напустили 1949. године.

Титова слика у Дечанима

Филм открива још једну занимљиву чињеницу, монаси су на зиду библиотеке уз иконе Стефана Дечанског и патријарха Германа држали и Титову слику .

Била је вероватно карта за опстанак у том времену, сигурно ту није окачена слободном вољом монаха. Ту вољу, такође открива овај видео документ, све време је надгледао полицајац, у самој порти манастира.

Посебну вредност имају снимци тадашњег игумана Макарија и младог монаха Јустина , који ће касније управљати манастиром све до 1992. године.

Неимар манастира – Албанац

Дечани су успели да опстану и под османском и под комунистичком влашћу, а данас се суочавају са фалсификовањем историје.

О томе колика је пропаганда сведочи и последњи инцидент у Пећкој патријаршији , али и цела кампања промене идентитета наших црквава и манастира као илирских, односно албанских, које су Срби узурпирали. Дешава се да и у Дечанима деца која дођу у посету са школом питају да ли је фра Вито Чучо , которски мајстор који је градио манастир, који је несумљиво словенског порекла, од оца Трифуна – Вито Кучи .

Књига гостију као историјски документ

Сегмент филма Клауса Либеа „ Крст и црвена Звезда “ објављен на Јутјуб каналу манастира Дечани завршава се приказом старе дечанске књиге гостију која је отворена 1924. године потписима краља Александра и краљице Марије Садржи и записе српских епископа и муслиманских поглавара.

Фалсификовање историје очигледно системски не може да се заустави, нити за то има воље. Ово је један од покушаја. А биће их још и биће прилагођени времену у коме живимо, медијима које прате нове генерације.

Како сазнајемо, за следећу годину братија спрема више пројеката који ће историју манастира приближити јавности. Наиме, Високи Дечани 2027. године обележиће седам векова од када је краљ Стефан Урош III Дечански започео изградњу манастира 1327. године.

Чланак Немачки филм који „открива“ оно што сви знају: Да су Високи Дечани – српски се појављује прво на ИСКРА.

Институт за српску културу Приштина-Лепосавић саопштио је данас, поводом случаја у Пећкој патријаршији, да је тај догађај само пример на који се начин, у сарадњи установа образовања и културе, креира идентитет „самопроглашене државе Косово“ и њених албанских грађана, додајући да је предавање археолога о византијском пореклу Пећке патријашрије бесмислено, али изузетно опасно.

„У време када се српске жртве на Косову и Метохији обесмишљавају и потпуно потиру из колективног памћења, а Срби представљају као злочинци контроверзном изложбом ’Масакри на Косову 1998–1999’ у Приштини поводом годишњице почетка Нато бомбардовања, Музеј из Пећи организује ученицима архитектонског смера Средње техничке школе „Рифат Ђота“ посету Пећкој патријаршији. Та посета сама по себи не би била спорна, да није искоришћена да музејски археолог одржи предавање о ’албанској’ Пећкој патријаршији. Ученици су имали прилике да чују о како су ’прве романске и византијске пећке цркве системски трансформисане у рашко-српске’“, наводи овај Институт.

У саопштењу се, уз осуду, скреће пажња да је овај догађај пример на који се начин, у сарадњи установа образовања и културе, креира идентитет „самопроглашене државе Косово“ и њених албанских грађана, те да случај Пећке патријаршије није први.

„Теза изнета унутар зидина пећког манастира заснива се на псеудонаучним истраживањима у последње две деценије, према којима Срби нису ’трансформисали’ само Пећку патријаршију, већ и друге ’старе албанске светиње’ попут Богородице Љевишке, Бањске, Дечана, Грачанице, Светих арханђела код Призрена, па и цркву у селу Ајновце. Српска средњовековна уметност је за косовске Албанце оличење косовско-византијског стила, а градитељ Дечана, фра Вита из Котора, Албанац“, напомињу у Институту.

Подсећају и да одавно туристички водичи упорно понављају такве идеје туристима када их воде у обилазак српских манастира, које представљају као културну баштину Косова.

Уз то, додају да у бази података на сајту косовског Министарства културе, омладине и спорта, Богородица Љевишка има илирски и дардански идентитет, а што су заправо два идентитета, научно неутемељено повезана, али за данашње косовске Албанце представљају корен њиховог идентитета.

У саопштењу се упозорава на „вишедеценијско планско и системско брисање српског идентитета са територије Косова и Метохија“.

„Од свих у рату дозвољених и недозвољених механизама, до нешто тишег административног рата, а сво време на основама историјског ревизионизма који је креирао нову албанску ’истину’ – да је све српско (и не само српско), некада било и поново треба да буде албанско. Првобитно физичко уништавање, а затим негација и присвајање српског наслеђа у основи су интензивне албанизације Косова и Метохије“, наводи се у саопштењу.

Истичу и да је са становишта науке, предавање пећког археолога бесмислено, али – изузетно опасно.

„Албанска омладина се образује на оваквим научно неутемељеним наративима, чиме се креирају нараштаји којима је историјска истина апсолутна непознаница, а потреба за враћањем онога што није њихово, а научени су да јесте, јака и погубна“, закључује се у саопштењу које потписује научни саветник Ивана Женарју Рајовић.

Чланак Институт за српску културу Лепосавић: Покушаји присвајања српског наслеђа део системског ревизионизма се појављује прво на ИСКРА.

Getty © NurPhoto / Contributor

Информативна служба Српске православне цркве (СПЦ) огласила се саопштењем поводом потписивања Меморандума о разумевању између Републике Србије и Српске православне цркве о оснивању Универзитета „Свети Сава“ где наводе да он није коначно решење нити готов институционални облик него увод у сложени процес у којем тек предстоји да се прецизно одреде циљеви, методи рада, унутрашња структура, као и односи између учесника.

„Реч је о почетном оквиру који отвара простор за озбиљан и одговоран рад, а не о завршеном чину који већ сада производи коначне последице“, наведено је у саопштењу објављеном на сајту СПЦ.

Кажу да су се у јавности појавиле различите интерпретације које не одражавају у потпуности стварни карактер тог акта, а да га неки свесно и директно фалсификују.

Наводе да разлике у медијским формулацијама нису само стилске већ суштинске, да оне мењају правни смисао документа и преобликују однос између учесника, а у појединим случајевима уносе значења која у самом тексту не постоје.

„Најдаље у том преиначавању иде извештавање какво налазимо код Н1, где се Меморандум представља као већ извршено оснивање универзитета. Тиме се укида основна разлика између начелног договора и његове реализације: Меморандум није акт оснивања већ оквир за будућу сарадњу. Истовремено, формулација у којој држава оснива, а Црква учествује у оснивању, уводи хијерархију која у самом документу није дата. Такво тумачење не произилази из садржаја него из унапред постављеног оквира у којем се ова иницијатива чита као спорна“, стоји у саопштењу.

Додају да је суптилнији, пристојнији, али не мање двосмислен начин изражавања присутан у формулацијама које користи „Блиц“ где се истиче да је „Влада усвојила Меморандум са СПЦ“.

„Овакво формулисање своди заједнички акт на једнострану одлуку, а цркву потискује у позадину. Иако није реч о отвореној нетачности, и овде се мења перспектива: сарадња се представља као државни пројекат са споредним учешћем друге стране, Српске православне цркве“, наводе даље.

Истичу да формулације у којима се наводи да су Влада и Српска православна црква потписале Меморандум остају ближе чињеничном опису, али и даље не праве довољно јасну разлику између самог Меморандума и његове, евентуалне, даље реализације. Наводе да најпрецизнији приступ налазе у извештавању Танјуга, где се јасно именује да је реч о ‘Меморандуму о разумевању’ између две стране, чиме се задржава и правна природа документа и равноправност учесника.

„Када се ови приступи сагледају заједно, види се јасан образац: правни оквир се поједностављује, однос страна се преиначује, а значење документа се помера ка унапред задатој интерпретацији. Такво извештавање не произилази из самог текста Меморандума већ из потребе одређених медијских чинилаца да се иницијатива представи као спорна пре него што уопште и буде размотрена. На тај начин се не полемише са садржајем него се мења – или, ако хоћете, кривотвори – његов смисао“, стоји у саопштењу.

Указују да оно што је у јавности представљено као изненадна иницијатива у стварности је природни исход, односно очекивана последица вишевековне бриге Српске православне цркве за просвећивање сопственог народа.

„Од монашких и катедралних школа Светога Саве, преко скрипторијума и библиотека средњовековних манастира, па просветних жаришта у расутим, често скривеним, монашким обитељима током турске владавине, затим духовне академије епископа бачког Висариона Павловића, па све до данашњег дана, сви поглавари наше Цркве били су организатори, усмеритељи и покровитељи просвете„, пише у саопштењу.

Додају да дуготрајна идеја унутар Српске православне цркве добија данас јаснији облик као црквена иницијатива да се у савременом образовном оквиру успостави институција која повезује знање, васпитање и духовно искуство.

„Тај правац је у актуелном тренутку додатно уобличен кроз деловање његове светости патријарха Порфирија, који је од почетка свог патријарашког служења овај подухват препознао као један од стожерних елемената свог ангажмана. У том смислу, Меморандум не представља нагли заокрет већ корак у правцу који постоји вековима и који сада може да  добије институционални оквир“, истичу у саопштењу.

Наводе и да истовремено, сам Меморандум треба разумети у његовој правој мери: он није коначно решење нити готов институционални облик него увод у сложени процес у којем тек предстоји да се прецизно одреде циљеви, методи рада, унутрашња структура, као и односи између учесника.

„Реч је о почетном оквиру који отвара простор за озбиљан и одговоран рад, а не о завршеном чину који већ сада производи коначне последице. Зато је важно задржати јасну меру: препознати да је реч о почетку процеса који захтева одређено време, стручност и одговорност, али истовремено и указати на то да покушаји да се тај процес унапред дискредитује не воде расправи о њему него њеном затварању пре него што је и започета. Меморандум није средство доминације већ основ за сарадњу; није изузетак већ наставак много дубље образовне идеје и није проблем по себи него предмет тумачења која га, у појединим случајевима, намерно удаљавају од његовог стварног смисла“, закључује се у саопштењу СПЦ.

У Министарству просвете за РТ Балкан кажу да ће у складу са Меморандумом две стране тек по потписивању започети разговоре о детаљима оснивања овог универзитета.

„Као што је јуче саопштено након седнице Владе Републике Србије чланови Владе усвојили су текст Меморандума о разумевању између Републике Србије и Српске православне цркве о сарадњи на оснивању Универзитета Свети Сава који представља вољу двеју страна да заједнички раде на унапређивању квалитета и доступности високог образовања у Србији“, кажу у Министарству просвете.

У складу са Меморандумом две стране ће тек по потписивању започети разговоре о детаљима оснивања овог универзитета.

Чланак СПЦ објаснила: Шта је потписано са државом у вези са Универзитетом „Свети Сава“ се појављује прво на ИСКРА.

НАТО је нелегално, мимо свих међународних правила бомбардовао Савезну Републику Југославију 1999. године. Нашој земљи је пресудио бомбама које су падале 78 дана. За то нико није одговарао.Окружни суд у Београду осудио је у одсуству „перјанице“ напада – Била Клинтона, Мадлен Олбрајт, Вилијама Коена, Тонија Блера, Робина Кука, Џорџа Робертсона, Жака Ширака, Ибер Ведрина, Алена Ришара, Герхарда Шредера, Јожефа Фишера, Рудолфа Шарпинга, Хавијер Солану и Веслија Клара на 20 година затвора, али је пресуда укинута после 5. октобра.

Тиме смо заправо пресудили сами себи. 

АдвокатГоран Петронијевић који је био део већа које је донело првостепену пресуду (на челу већа је био Верољуб Ракетић), рекао је за „Јутро на РТ“ да је у питању решење о укидању пресуде. Како је додао јавна седница на којој се расправља о пресуди и жалбама никада није одржана.

„Захтев политичара је у том тренутку, када је најављено да ће у Београд да дође Ибер Ведрин, министар спољних послова Француске, који је такође осуђен, да се пресуда укине. То је било немогуће. Прибегло се правном насиљу, над судијама који су одлучивали другостепено. Председница суда Лепосава Карамарковић је попустила под политичким притиском ДОС-а. То је једна врста пуча. Позивани су чланови већа да потпишу већ написано решење о укидању пресуде“, навео је Петронијевић и додао да су „они то наводно учинили, а Ведрин  је дошао у посету“.

Касније је окружни тужилац, како је рекао, одустао од кривичног гоњења.

Председник већа о другостепеној пресуди Љубомир Вучковић је у књизи „Тако ми је суђено“ писао о непријатним стварима које су му се догодиле и прогону.

„Из те књиге сазнајемо да су чланови већа приморани, довођени под претњом хапшења, да потписују одлуку. Касније сам судију Вучковића позвао на један форум поводом 20 година бомбардовања и он је о томе говорио јавно“, истакао је.

Како је навео, судијаПавле Вукашиновић му је рекао да није потписао записник о гласању укидању пресуде. Објављено је да је пресуда укинута једногласно, али то није био случај.Самим непотписивањем записника, формално правно то значи да је пресуда и даље на снази. 

Петронијевић је истакао и да је члан већа судија Евалд Грубер био жртва тог поступка од стреса и притисака је преминуо.

„Дошла је нова власт. Наврат-нанос је пуштено на стотине терориста који су почели да протерују Србе на КиМ“, рекао је Петронијевић, описујући атмосферу после 5. октобра и додао да су нам тад они који су нас бомбардовали постали пријатељи.

Петронијевић је убрзо решио да оде из судства и касније је почео да ради у адвокатури.

„У питању је био погром над правосуђем, а онда је 2009. године, када је направљена реформа, дошло до геноцида над правосуђем“, истакао је.

Петронијевић тврди да је Запад контролисао наше правосуђе до 2012. године и промене власти.

„Очекивао сам да ће доћи до озбиљније заштите правосуђа. Дошло је до побољшања, али недовољно. Уставним амандманима из 2022. године кренули смо у погрешном смеру“, рекао је, објаснивши да су укинути сви механизми контроле, јер сада правосуђе само себе и бира и само себе оцењује.

Како је рекао, наравно да судија треба да буде независтан, али „ово у шта се претвара српско правосуђе је – румунизација српског правосуђа“.

„Брисел је у Румунији развластио све државне органе да могу на било који начин контролисати, у смислу примене закона и Устава, правосуђе. Али, зато Брисел има контролу. И то се дешава код нас. Видите препуцавања у тужилаштвима и кажу неће применити одлуку Уставног суда. То је пуч. Човек који не примени одлуку не може да буде портир, а камоли тужилац“, истакао је и додао да су „релативизоване ствари које државу чине државом“.

Та ситуација се, тврди ствара због контроле избора. Навео је пример Калина Ђорђескуа, који је био најјачи кандидат у Румунији, али је елиминисан кроз „квази судске поступке“. Ђорђеску има ставове који нису пробриселски, победио је у првом кругу, али су избори поништени.

Додао је да целу суверенистичку линију где спадају премијери Мађарске, Словачке и Чешке Виктор Орбан, Роберт Фицо и Андреј Бабиш, „покушавају на овај начин, кроз правосуђе, да зауставе“.

Петронијевић је подвукао да би коначна пресуда против НАТО челника дала свима могућност за накнаду штете. Материјална штета је процењена на 120 милијарди долара, нематеријална би, како је рекао, била много већа, а „Запад нам је дао један одсто инвестиција“.

„Када би прихватили да плате штету, или да не плате, али да кажу ‘извините, погрешили смо’, то би било признање да је бомбардовање имало за циљ нарушавање суверене државе и отимање дела територије“, навео је.

Петронијевић све учесталије говори о овој теми у нади да пресуда „заживи“, али није сигуран да ће се то десити.

Чланак Како је Србија укинула пресуду НАТО зликовцима: Јесмо ли тако пресудили сами себи се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Свети Сава и Ректорат

Српско високо образовање би кроз Универзитет Свети Сава добило јако квалитетну научно-наставну институцију на којој би се стицала важна знања из друштвено-хуманистичких наука. Та установа би се бавила и другачијим аспектима стручних питања, те би се у научном смислу одмеравала са осталим универзитетима, не само у Србији, већ и у свету.

Овако др Александар Раковић , научни саветник Института за новију историју Србије, коментарише заједничко настојање Владе Републике Србије и Српске православне цркве да оснују један нови, другачији универзитет. На седници Владе формално је започета сарадња и потписан Меморандум о разумевању, који је отворио пут стварању Универзитета Свети Сава. Према идеји његових твораца, он би представљао темељ синергије државних образовних стандарда и духовних вредности.

У потпуности подржавам оснивање Универзитета Свети Сава. О томе се у црквеним и научним круговима дуго причало, али је патријарх Порфирије први који је кренуо ка његовој реализацији и то је за сваку похвалу. Ово ће бити прилика да се прошире и продубе наставно-научне структуре нашег друштва, каже Раковић за Спутњик.

Отац српске школе

Друштвене мреже већ су препуне критика које самозвани атеисти износе не само поводом оснивања универзитета, већ и поводом самог његовог имена. Исти људи којима смета прослављање црквеног лица као школске славе сада се буне због тога што ће и један универзитет да понесе име првог српског просветитеља. Наш саговорник сматра дотле да је име ове нове високошколске установе сасвим адекватно.

С обзиром на то да је реч о црквеном универзитету, то је право име. Свети Сава је отац наше нације, наше Цркве и државности. Светосавље је идентитет који ми негујемо као фундамент нашег српског православља, тако да је то апсолутно адекватно име. То је вероватно и једино које је Српска православна црква могла да одабере за свој универзитет, а оно ће у јавности одавати један врло позитиван тон.

Хоће ли „Свети Сава“ радити по „Болоњи“’?

Сви универзитети у Србији морају да раде у складу са законима Републике Србије, па и овај који је још у повоји, објашњава наш саговорник. То подразумева да се прати болоњски принцип, уведен раних двехиљадитих година. Ипак, додаје Раковић, ако буде бар мало простора да се „Болоња“ заобиђе, то би требало и урадити.

По мом мишљењу, Болоњски систем је нанео штету нашем образовању и ако је икако могуће направити отклон од тог система, било би веома важно. Али све зависи од тога колико наши закони и прописи дозвољавају простора за такве измене. Уколико простор постоји, требало би отићи што даље од тих болоњских принципа.

„Светосавски“ наспрам „комунистичких“ универзитета

Универзитети не би требало да буду идеолошки обојени, међутим, код нас је то временом заборављено. Чак се може за одређене делове универзитета рећи и да су наглашено иделолошки обојени, истиче Раковић. То засигурно не би требало да буде тако, али, нажалост, јесте, додаје он.

С обзиром на све што се дешавало на пољу високог образовања претходних година, а нарочито прошле и ове године, логично је да Универзитет Свети Сава жели да дода додатни духовни аспект научним здањима. На тај начин ће се формирати елита која ће ипак на другачији начин посматрати и прошлост и садашњост и будућност, збивања, појаве и процесе у друштву.

Раковић подсећа да идеја о Универзитету Свети Сава постоји као замисао у СПЦ већ дуго времена , али да је патријарх Порфирије тај који је имао довољно јаку иницијативу да осмисли и обликује његову конкретну структуру. По мишљењу нашег саговорника, када буде основан, тај универзитет ће бити један од најважнијих, ако не и најважнији подухват патријарха СПЦ.

Чини се да ће када црква добије свој Универзитет то бити врхунац у организацијиј наставно-научног и стручног деловања једне тако важне институције каква је Српска православна црква. Црква тиме искорачује из опсега једног, два или три богословска факултета и упловљава у један непрегледни океан знања за које је одувек имала све потенцијале, али је сада коначно одлучила да то и институционализује.

Од Светог Саве до данас, манастири као центри писмености

На питање да ли би, уколико Универзитет Свети Сава отвори огранак на Косову и Метохији, кроз аутонимију цркве могла да се оствари и аутономија школовања, а Срби из наше јужне покрајине добили могућонст да се школују на начин на који су то њихови преци вековима радили, у времену када су били без државе, наш саговорник каже да је та одлука искључиво на Цркви.

Он напомиње да не зна, нити располаже информацијама које указују да ће се такав начин учења организовати, али да свакако постоји простор за то. Сигурно ће седиште универзитета бити у Београду , ту нема никакве дилеме, а да ли ће бити факултета који ће се налазити ван седишта у престоном граду, то зависи од одлуке црквених власти. О томе да ли ће бити огранака Универзитета Свети Сава на другим локацијама, па и на Косову и Метохији, треба да одлучи Српска православна црква, закључује Раковић.

Чланак Ускликнимо с љубављу! Шта Србији може да донесе – Универзитет Свети Сава се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Спутњику уступио Милорад Антонијевић

То што је албански Археолошки музеј Пећку патријаршију назвао „комплексом првобитних византијских цркава које су систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“ није историјски ревизионизам, већ – фашизам.  Тај опис нема вредности колико један лист из манастирског дворишта, али је опасна идеологија која из њега провејава.

Овако доктор историјских наука из Косовске Митровице, Милош Дамјановић , коментарише ново настојање Албанаца да угрозе српску културну и верску баштину на Косову и Метохији.

Он је става да не би требало приписивати икакав значај изјавама неког археолошког музеја из Пећи који функционише под управом привремених приштинских институција, али да се истовремено не ради о пукој објави на друштвеним мрежама.

Поводом посете ученика албанске средње школе Патријаршији, запослени у музеју написали су објаву у којој тврде да су српски рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до наводне „деградације и уништавања старих слојева“ из периода од 4. до 6. века.

Дамјановић каже да то није никакав покушај историјског ревизионизма, јер је историјски ревизионизам сасвим легитимна, оправдана, па чак и пожељна појава када је утемељен на начелима и постулатима историје као савремене науке. Ово, међутим, није то.

Овде је реч о класичном политичком чину, који је заправо окосница једне расистичке и фашистичке политике усмерене према српском народу. То је, заправо, злоупотреба историје и културне баштине једног народа са тежњом даље индоктринације својих саплеменика у том фронту који се гради против српског народа, рекао је Дамјановић за Спутњик.

Он каже да не види ништа чудно, ново или необјашњиво јер је овакво понашање, заправо, константа у арнаутском друштву када је реч о односима према српском народу. Ово, дакле, није први покушај, није изузетак, нити инцидентна ситуација.

Годинама па и деценијама уназад имамо активне покушаје не само злоупотребе, већ и преименовања, преидентификовања и разних врста манипулација над српском културном и верском баштином на Косову и Метохији. На удару није само Пећка патријаршија, већ и Високи Дечани, православна црква на Новом Брду, црква у селу Винарце, као и многе друге светиње.

Дамјановић каже да је овде на делу систематски покушај отимања српске верске и сакралне баштине кроз њено преидентификовање . Наравно, за такав албански наратив не постоји апсолутно никакав поуздан или веродостојан материјални доказ. Приче попут ових су без икаквог утемељења у озбиљној научној сфери, каже он и додаје да баш из тог разлога не треба превише да нас иритира сам лоповски наратив, колико треба да обратимо пажњу на агенду која се спроводи у оквиру те опште геноцидне политике.

Као што је на другим пољима српски народ на Косову и Метохији под ударом, тако се и на пољу његовог материјалног, културног и духовног наслеђа налази под ударом тих структура које раде на задатку затирања и уништавања свих трагова српског народа на овом простору. То јесте опасна појава са дубоким последицама по међуетничке односе, али пре свега по безбедност и опстанак Срба на овим просторима, јер се и садашње и будуће генерације Албанаца обликују кроз такав фашистички наратив и узгајају се на мржњи према својим етничким суседима.

Више није „ин“ палити цркве

Док је Албанцима одговарало да физички демолирају и уништавају српску сакралну баштину, то су и радили. Међутим, услед неких других околности које су се у међувремену створиле, пре свега политичких, методологија је морала да буде промењена, објашњава наш саговорник.

У међувремену је издејствовано да се неки од најрепрезентативнијих примера српске средњовековне манастирске баштине уврсте на УНЕСКО листу заштићених споменика културе. С обзиром на значај међународног имиџа и те неке међународне стандарде који су постављени, а због албанске тежње за међународним признањем и осамостаљивањем, њихова дотадашња стратегија паљења и рушења светиња морала је да буде промењена. Тако се са директног рушења и уништавања српског споменичког наслеђа прешло у другу фазу, на отимање, односно преименовање, преидентификовање, својатање и узурпацију српске културне баштине.

Данас смо у фази у којој се српска културна баштина активно приписује Арнаутима, односно Албанцима, без икаквог историјског утемељења, што је скандалозно и изискује општу осуду и то не само од српског народа и српске државе, већ и од међународне заједнице , која има највећу одговорност за сва политичка и друга дешавања на простору Косова и Метохије, истиче Дамјановић. Нажалост, као и у свему осталом, та међународна заједница врло активно даје подршку косовским арнаутским структурама да чине све што чине према Србима, закључује он.

Манастир Пећка патријаршија је српски православни манастир и традиционално седиште поглавара Српске православне цркве. Основан је као духовно и административно средиште српске цркве под архиепископима из династије Немањића, а од 1346. године постаје седиште обновљење Српске патријаршије (Пећка патријаршија). Храм посвећен Светим апостолима подигао је у трећој деценији 13. века архиепископ Арсеније I , а његовом заслугом црква је око 1260. године и осликана. УНЕСКО је прогласио манастир Пећку патријаршију за место светске културне баштине као део средњовеновних споменика на Косову 13. јула 2006. године, када је уједно са осталим манастирима уписан и на листу светске баштине која је угрожена .

Чланак Српску светињу коју не могу да сруше и спале, они је – присвоје: Нови гест арнаутског фашизма се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Влада Србије усвојила је на данашњој седници текст Меморандума о разумевању између Републике Србије и Српске православне цркве о сарадњи на оснивању Универзитета Свети Сава, имајући у виду потребу за сталним унапређивањем образовног система и подизањем његовог квалитета у складу са начелима знања, васпитања и морала.

Овај универзитет оснива се са намером да сарадња државе и Цркве у области високог образовања буде заснована на заједничкој одговорности за развој знања, очување темељних вредности појединца и друштва и неговање културног и духовног наслеђа, саопштено је из Владе Србије.

Влада је на седници усвојила више уредби из области здравства, унутрашње и спољне трговине, грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и других области, као и низ одлука, решења и закључака.

Чланови Владе дали су сагласност и на низ извештаја о раду различитих агенција, директората и финансијских пословања, наведено је у саопштењу.

Чланак Влада Србије са Српском православном црквом оснива Универзитет Свети Сава се појављује прво на ИСКРА.

Александар Павић (Фото: Медија центар Београд)

Линк са видеом

Србима се краде идентитет, забрањује и ревидира историја док за Албанце не сме да постоји ниједан други наратив осим оног у коjем им је додељена улога „невине и ненаоружане жртве“.

У Приштини је недавно осванула, а потом одмах уклоњена, изложба о наводним ратним злочинима Срба над Албанцима. Разлог за уклањање – наоружани Албанци. Аутор изложбе, који је и некадашњи саветник Аљбина Куртија, навео је да су Албанци били наоружани – што је изазвало буру у јавности. Организатори изложбе упутили су извињење породицама. Наводе да су користили податке Фонда за хуманитарно право чија је директорка Наташа Кандић. Из фонда тврде да неки подаци пренети на изложби, представљају нетачну слику и оценили да изложба треба да буде уклоњена.

Данас НВО фактор ради на промени свести српског народа и замени идентитета, а маске су пале о ономе што је НАТО годинама радио на пропаганди против Србије.

Како је само једна изложба у Приштини успела да направи хаос у албанској јавности? Како се једна Србија нашла на удару највеће пропагандне машинерије?

Народни посланик Александар Павић за Јутро на РТ истиче да је улога НВО у томе огромна и да су се оне после 5. октобра, на овим просторима одомаћиле.

„Почеле су да намећу своје наративе. Плаћене су из земаља које су стајале иза НАТО агресије и санкција. То се радило на неколико начина. Прво средство је стварање Хашког трибунала, који нема везе са правом и правдом. То је наметнуто у време једнополарног света. Москва тад није томе могла да се супротстави, имала је својих проблема. Хашки трибунал је на тај начин, подизањем оптужница и понашањем медијске поставке да су Срби већ проглашени кривим без пресуде, само подизањем оптужнице, почео да храни антисрпски наратив„, истиче Павић.

Срби су проглашавани за монструме, подсећа Павић и додаје да су оптужнице Хашког трибунала који је имао квазилегитимитет, стварале храну за НВО.

„Видимо плодове тог њиховог рада. Је л’ данас постоји поверење, је л’ су бољи међунационални односи? Нису. Они су додатно затровали те односе, а то им је био циљ – нова колонизација овог простора, да се учврсти западни утицај, натоизација целог простора, да он буде расцепкан, да се највећа нација, српска, стави у дефанзиву. Образац је такав да они који нас заваде, треба и да нас мире“, указује Павић.

На питање да ли је деловање НВО и данас подједнако снажно, Павић истиче да су оне ослабиле њихово деловање јер је почео да им слаби финансирање.

„Пресушују амерички извори, а ЕУ улази у економску кризу. Што има мање пара, има мање и музике. Многе НВО се сад финансирају из државног новца. Испаде да држава финансира сопствене непријатеље„, наводи Павић.

На питање зашто у Србији није донет Закон о страним агентима, који има и Америка, а и Русија, Павић одговара да су управо сви горе поменути аргументи о пропагандном наративу иду у прилог да се Србија спутава у доношењу овог закона.

Новинар Игор Мекина истиче да се касније испоставило да Хаг није био непристрасан, а да  се то касније схватило.

„Изгледало је да ће да успоставе неку равнотежу у кривици, а после се испоставило да то није тако. Ефекти су мало мешани. Мислим да је важно да свако очисти злочине испред свог властитог права и државе како би се сви суочили са прошлошћу“, наглашава Мекина.

Чланак Како се од ратова деведесетих кројио антисрпски наратив: Хашки трибунал и НВО као „покриће“ се појављује прво на ИСКРА.

Бомбардовање зграде РТС 1999. која је у пламену

На данашњи дан, 2. априла прије 27 година извршен је један од најкрвавијих ваздушних напада НАТО злочинаца на Југославију, када су авиони алијансе убили у једном дану 24 особе у Ораховцу и Куршумлији!

Тачно прије 27 година почели су ваздушни напади НАТО-а на Савезну Републику Југославију (СРЈ) који су трајали 11 недеља и у њима је, према проценама из различитих извора, погинуло између 1.200 и 4.000 људи.

У стравичним ваздушним нападима НАТО-а на Југославију у општинама Куршумлија и Ораховац убијено је чак 24 особе, док је око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века срушено или значајно оштећено.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе…

Напад на Југославију, извршен је без одобрења Савета безбедности УН, што је био преседан. Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је касније, у књизи “Модерно ратовање”, написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ “средином јуна 1998. већ увелико било у току” и да је завршено крајем августа те године.

2. априла 1999. године у 01:30 са 3 пројектила гађано је село Ногавац, општина Ораховац. Погинуло је 11 лица а 5 је задобило тешке телесне повреде, док је током напада на Куршумлију, због НАТО авијације погинуло 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века, преноси Телеграф.

Чланак Хронологија НАТО бомбардовања: На данашњи дан извршен један од најкрвавијих ваздушних напада НАТО злочинаца на Југославију! се појављује прво на ИСКРА.

Новинар и књижевник из Грачанице Живојин Ракочевић оценио је наводе Музеја у Пећи да Пећка патријаршија „представља комплекс првобитних предроманичких и византијских цркава које су систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“ као научни, животни и јавни бесмисао.

Ракочевић је надлежне у косовском образовном систему запитао шта раде сопственој деци.

„Кључно питање је, дакле, шта ви, господо, радите са својом децом и шта ви, господо, радите својој деци? Како је могуће да објашњавате на такав начин оно што они виде сасвим другачије? И како је могуће да сте себе и њих убедили у идеју да је Пећка патријаршија нешто друго од онога што јесте? То је фатална прича о несрећи на Балкану. То је фатална прича о томе да своје комплексе и своје недостатке надомештате тако што ћете лагати своју децу, тако што ћете фалсификовати истину својој деци. Те поруке се непрестано понављају, а посебно од 17. марта 2004. године, када се схватило да је српско културно наслеђе на Косову и Метохији такво да га не можете уништити, па га онда треба преузети“, нагласио је Ракочевић у изјави за Косово онлајн.

Он је истакао да се у случају преузимања нечега туђег мора пронаћи оправдање.

„Да бисте нешто преузели и да бисте узели оно што није ваше, морате имати некакво оправдање. Сада се тој деци на Косову и Метохији објашњава да су Срби узели и трансформисали албанске, не знам чије, илирске, арбанашке споменике. То је апсолутни научни бесмисао. То је животни бесмисао, то је јавни бесмисао. Али се то, од 17. марта 2004. године, уз огромне напоре промовише у медијима, у школама и у политици. Јер како је могуће да оно што никада, ни у чему, није било ваше, у једном тренутку кажете својој деци: ‘То је твоје’? Ту је рођен конфликт. У суштини, ту се рађа конфликт. Јер то дете ће одрасти. И то дете ће рећи ономе ко ту живи, у тим црквама, у тим манастирима, у тим заједницама: ‘Они су нам отели. Вратићемо.’ То је јако, јако опасно. И мислим да, нажалост, добре идеје упознавања уништавају лоши професори“, закључио је Ракочевић.

Подсетимо, ученици Средње техничке школе „Рифат Ђотај“ су, у организацији Археолошког музеја у Пећи, посетили Пећку патријаршију, која је представљена као „комплекс првобитних предроманичких и византијских цркава које су систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“.

(Косово онлајн, 01.04.2026)

Чланак Ракочевић: Наводи Музеја у Пећи о Пећкој патријаршији су научни, животни и јавни бесмисао се појављује прво на ИСКРА.

Getty © BalkansCat

У још једном јуришу на српско културно и верско наслеђе на Косову и Метохији, Пећка патријаршија, духовно средиште Српске православне цркве, која је од средине 13. века седиште српских архиепископа, а касније и патријарaха, представљена је као „албанска патријаршија“, „комплекс првобитних предроманичких и византијских цркава“.

Најновији удар на СПЦ на Косову и Метохији одвија се у режији и организацији Археолошког музеја у Пећи, а повод је посета ученика Средње техничке школе „Рифат Ђота“ из Пећи овој светињи.

Из поменутог музеја посета је пропраћена објавама на друштвеним мрежама, уз поменуто објашњење да Пећка патријаршија „представља комплекс првобитних предроманичких и византијских цркава које су систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“.

„Данас смо заједно са Средњом техничком школом ‘Рифат Ђота’ у Пећи посетили Албанску патријаршију у Пећи, представљену као цркву са старијим романским и византијским слојевима, која је касније систематски трансформисана и коришћена као српска православна црква“, наводи се у објави музеја на Фејсбуку.

Ученици средње школе из Пећи, током посете могли су поред осталог да сазнају „да су током различитих рестаурација (1931–32, 1938, као и 1960-их и 1970-их година) откривени делови старијих хришћанских споменика који датирају из IV–VI века и који су научно документовани“.

„Радови на малтерисању 2006–2008. године готово потпуно су уништили старије слојеве, чиме је отежано документовање културног наслеђа“, додаје се у овој објави на Фејсбуку.

Реаговало је Министарство културе, наглашавајући да се албанске „установе“ у недостатку било каквог сопственог културног наслеђа не либе се да посегну за српским.

„У мноштву фабрикација, фалсификата, фантазмагорија, манипулација и циничних лажи да су Срби присвојили сопствено културно наслеђе(!?), вероватно најзлокобније звучи порука ‘да ова иницијатива треба да послужи као пример и подстицај и другим школама’. Дакле, они који би морали да уче истини и културним вредностима, треба да буду пример и подстицај за фалсификовање историје и крађу културног наслеђа“, поручују из министарства и додају да је овај случај „гротескна слика злоупотребе младости и детињства у функцији стварања лажне државе на лажној и историји и на српском културном наслеђу“.

Историчар др Милош Ковић, такође, указује на политичку инструментализацију историје.

„Наравно да су посете Албанаца српским светињама добродошле. Веома је добро да млади Албанци дођу и упознају се са пребогатим наслеђем српског народа на Косову и Метохији. Међутим, оно што је разочаравајуће и што није добро јесте чињеница да се ученицима нуде измишљотине уместо нечега што су историјске чињенице. А те историјске чињенице о идентитету Пећке патријаршије и других српских древних светиња на Косову и Метохији потврдила је и верификовала међународна наука. Тужно је то што неко мисли да је историја причица за политичку употребу. Просто, постоје те чињенице које је међународна наука верификовала, давно утврдила па се човек пита на каквим вредностима се васпитавају млади људи на КиМ и то не може да буде добар знак“, каже за РТ Балкан др Милош Ковић, професор на Филозофском факултету у Београду.

Најновија конструкција Археолошког музеја из Пећи само је једна у низу нове албанске историографије. Од невероватних измишљотина да је цара Мурата на Косову Пољу „последњима атомима снаге убио млади Албанац“, да је и Обилић Албанац, до оне да су Дечани и остали српски манастири по Косову и Метохији албански. Куда воде ова „открића“ и где ће се све ово завршити?

„Просто, то је уобичајени процес затирања једног народа широм планете. То је виђено много пута. Први корак је уништење једног народа, пљачка, протеривање, асимилација, и на крају као последњи корак, преотимање споменика културе и културног наслеђа. На тај начин што ће се трагови уништеног народа преименовати и претворити у нешто друго. То је нешто што прати процес који називамо геноцидом и то смо видели много пута. На срећу, постоји и нешто што се зове наука, историографија, непристрасно утврђивање чињеница. Истина не може да се сакрије. Они који мисле да ће овом врстом насиља променити било шта, осим што ће у овом тренутку постићи неке политичке циљеве, грдно се варају. Истина је давно утврђена, за жаљење су овакви покушаји“, речи су професора Ковића.

Аутор ових најновијих „научних открића“, како се из објава да закључити јесте др Сефер Љајћи из Археолошког музеја у Пећи. Сама објава пропраћена је и пригодним фотографијама на којима се у цркви виде албански средњошколци из Пећи са рукама до лаката у џеповима, док су се испред Пећке патријаршије фотографисали, једни опет са рукама у џеповима, други показујући двоглаве орлове.

После посете албанских средњошколаца Пећкој патријаршији и објављених фотографија, остаје и питање, оно основно, људско, ако професори који су били у пратњи деце нису својим ђацима објаснили да није пристојно ући у светињу са рукама у џеповима, да није пристојно испред цркве провоцирати показивањем двоглавих орлова, да није пристојно вређати туђа верска осећања, каква се онда тим чином, Србима шаље порука?

„Порука је више него јасна као и све што се ради Србима на КиМ последњих 26, 27 година од када су под страном окупацијом. То је питање пре свега за оне који су Косово и Метохију предали албанским терористима. То је питање за земље које себе виде као хришћанске иако оне то одавно нису. Дакле, оне земље које су онима који немају никакво поштовање за хришћанске светиње у руке предали оно највредније што српски народ има. А то су Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, Зочиште, Брњак и остале наше светиње на Косову и Метохији. То је још један знак да је пропаст Запада, пропаст Европске уније, САД, заиста почела на Косову и Метохији. То што су урадили са Србима и са српским, хришћанским светињама на Косову и Метохији то је почетак духовног а очигледно је и политичког, идентитетског самоубиства земаља НАТО пакта“, каже професор Ковић.

Иначе, сушта и сурова историјска истина јесте да је Пећка патријаршија грађена од треће деценије 13. века до средине 14. века, а састоји се од главне цркве Светих Апостола, уз коју је са северне стране сазидана црква Светог Димитрија, а са јужне Богородичина црква са црквицом Светог Николе – као и заједничке спољне припрате на западној страни. У периоду од једног века, од 1230. до 1330. Патријаршија је зидана, нови храмови су додавани, стари преграђивани. Све до средине 18. века центар је српске цркве и у том периоду су нега и брига о црквеном средишту трајали непрекидно.

Поменути др Љајћи, међутим, није (бар се то у објави не помиње) током посете српској светињи пећким средњошколцима објаснио зашто су је, ако је Патријаршија албанска, запалили албански екстремисти 16. марта 1981. године?

Чланак Пећка или „албанска“ патријаршија: Како археолози Пећког музеја фалсификују историју се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Отац Андреј: Изјаве политичара отежавају живот, наша заједница угрожена и нестаје са Косова се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug / MILOŠ MILIVOJEVIĆ

Испред зграде Ректората Универзитета у Београду вечерас је дошло до инцидената између полиције и учесника протеста који нису желели да се удаље од улаза у зграду.

Дошло је и до кошкања када су окупљени грађани насрнули на полицију, која је хтела да их удаљи од улаза у Ректорат, а један од њих је полицајце ударао мотком од заставе УБ.

Учесници протеста напали су полицију и на Тргу Републике испред Народног позоришта, јавља Танјуг.

Више возила прошло је Студентским тргом после инцидената, а затим су се удаљили и припадници полиције који су обезбеђивали улаз.

Испред Ректората појавили су се и припадници Жандармерије са опремом за разбијање демонстрација који су се кратко задржали и потом се повукли.

Испред Ректората остало је десетак полицајаца, а саобраћај је и даље блокиран.

Студенти у блокади позвали су вечерас на окупљање испред Ректората наводећи као разлог навели улазак полиције у зграду.

Припадници УКП су раније данас, по налогу Вишег јавног тужилаштва у Београду, ушли у зграду Ректората УБ у оквиру истраге околности поводом догађаја од 26. марта када се на петом спрату Филозофског факултета запалила пиротехника, након чега је 25-годишња студенткиња скочила кроз прозор и изгубила живот.

Чланак Инциденти на протесту испред Ректората, саобраћај блокиран се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Barbara Alper/Getty Images

У време обележавања још једне годишњице НАТО агресије на СР Југославију униформисани амерички војници заједно са представницима амбасаде САД у Србији посетили су вртић „Бамби“ у Ваљеву и фотографисали са најмлађима.

Повод за ову посету, како је навела амбасада САД на друштвеним мрежама, било је обележавање пријатељства између Србије и САД, које је „дуже од једног века“. Нису навели да ли је било прекида тог пријатељства током ратова деведесетих, НАТО агресије, подршке терористима ОВК… Све су то, ваљда, пријатељски потези.

„Обишли смо нови вртић ‘Бамби’, изграђен уз подршку Европске команде Оружаних снага САД (EUCOM) вредну милион долара. Овај објекат пружиће савремене и безбедне услове за боравак и учење најмлађих Ваљеваца. Одали смо пошту и двема изузетним личностима из САД које су биле уз Србију у њеним најтежим тренуцима: др Семјуелу Куку, лекару америчког Црвеног крста који је изгубио живот у Ваљеву лечећи српске војнике током Првог светског рата, и Елизабет Милбанк Андерсон, великој добротворки чија је помоћ омогућила оснивање школе и интерната у Словцу за ратну сирочад из колубарског и ваљевског краја„, саопштила је амбасада САД на налогу на Фејсбуку.

САД, како су навели, остају посвећене сарадњи са Ваљевом и заједницама широм Србије у „циљу изградње заједничке и светлије будућности“.

Новинар и историчар Небојша Малић подсећа да је тада неутрална Америка послала велику хуманитарну мисију у Србију 1915. године, после Колубарске битке, и помогла у лечењу епидемије тифуса која је завладала после аустроугарског повлачења.

„Неки од тих Американаца су после прешли Албанију са српском војском и народом. Међутим, тим пре успомена на њих не би требало да се злоупотребљава за вађење флека из ближе прошлости“, инсистира Малић.

Када смо већ код успомена, ваљало би подсетити на ближу прошлост у контексту тренутка када се дешава ова посета вртићу: 24. марта је обележено 27 година од НАТО агресије на СР Југославију, а само у априлу 1999. године, услед бомбардовања страдало је 12 деце. У агресији је убијено укупно 89 малишана.

Током априла 1999. године погинули су Бојана Тошовић, Бранимир Стојановић, Милица Стојановић, Милица Ракић, Предраг Илмић, Миодраг Иванчевић, Марко Ивановић, Миљана и Владимир Милић, Мирослав Кнежевић, Јулија Брудар и Оливера Максимовић.

Особље америчке амбасаде у Београду и униформисани припадник Оружаних снага САД нису видели ништа спорно у томе да баш у тај час посете вртић, чију су изградњу подржали са милион долара. Подсећамо, никад исплаћена ратна штета коју је НАТО нанео СР Југославији, према бројним проценама, мери се милијардама.

Све је цинично, исто колико је било цинично назвати акцију против СР Југославије, у којој је учествовало 19 чланица Алијансе, „Племенити наковањ“, а српске цивилне жртве  „колатералном штетом“ што је чинио Џејми Шеј.

Кристално је јасно да су они никада нису ни доводили у питање оно што је НАТО учинио током 78 дана агресије: убијен је 1.031 припадник Војске Југославије и полиције, а погинуло је око 2.500 цивила, међу њима 89 деце. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом.

Но, поставља се питање нашег опроштаја. САД га нису тражиле, већ покушавају да га изнуде, а од нас зависи да ли ћемо учествовати у тој перфидној игри.

Шта значи овај последњи „амерички гест“ и колико смо одговорни зато што се десио?

Академик Матија Бећковић за РТ Балкан оцењује да ћемо ускоро чути да бомбардовања није ни било. Додаје да ова свита хоће управо и да пошаље поруку да тога није било и да је то заборављено, пре свега од нас.

„Ми смо то прво сакрили од себе“, оценио је академик и додао да нема никаквог знака да се бомбардовање десило и да није подигнуто спомен-обележје свим жртвама НАТО агресије.

Политиколог и народни посланик Александар Павић истакао је за РТ Балкан да оставља јако лош укус у устима када се види како америчка униформисана лица долазе у дечији вртић када се навршава годишњица откако су нас напали из ваздуха.

„Америка и даље убира плодове те агресије: не само што је признала лажну државу Косово, него је и наоружава. Нити је платила одштету за децу и убијене цивиле, нити за епидемију рака која је уследила због осиромашеног уранијума који су овде користили. Потпуно је дегутантно да се тако нешто види, као да се ништа није десило“, навео је Павић.

Наш саговорник истиче да не можемо да се правимо као да се ништа није десило.

„Недостатак поштовања према жртвама и према херојском отпору, који су цео народ и војска пружили, 1999. године, ми правимо као да се ништа није десило, само зарад неког ‘пеглања’ односа са Вашингтоном. Треба да чувамо своје достојанство као народ и као држава.

Чланак У данима обележавања годишњице НАТО агресије: Како су амерички војници доспели у српски вртић се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Rex_Wholster

Ни десетак дана није прошло, а прича о Србима са Космета који су, да би опстали у својим кућама и на својој косовској и метохијској земљи, на очевини и дедовини, принуђени да узму држављанство и личне карте лажне, измишљене, непријатељске државе, већ је пала у други план.

Заборављена је, гурнута под тепих. Нестала.

Ко се ње више и сећа? За то недуго време, са насловних страна, где се задржала сасвим кратко, више као терет, оптерећење, нежељени пртљаг, нешто што само по себи носи узнемирење, мање као истинска братска брига, завршила је у тамним ходницима и мрачним канцеларијама полицијских станица наводне државе.

Тамо где свако остане сам са својом бригом, својим невољама, својим понижењем.

И пред службеницима код којих је и нож погача, који имају дискреционо, боље рећи апсолутно право да ураде ово или оно, да одлуче овако или онако.

Да издају „држављанство“ и личну карту или то не ураде, да одбију да издају радну или боравишну дозволу, да некога оставе без права да даље остане у својој кући, на земљи на којој се родио, да друге оставе без посла, без права да се школују, да се, како им је воља или ћеф играју са туђим судбинама.

Приче из тих ходника, канцеларија, тамних и мрачних, тешко да ће кад угледати светло дана, пре ће остати као дубоке ране на душама оних који са фасциклама папира ових дана нестају у ходницима, канцеларијама косовских полицијских станица, чекајући да им тамо буде решена судбина.

Не знајући да им је судбина, уствари, одавно већ решена.

Како је давно рекао један од колега, гледајући Србе како по гробљима по Космету траже споменике својих најмилијих, срећни када их нађу у шибљу, на то се свела судбина, на то се свела срећа једног народа.

Тада срећни кад у шибљу нађу гроб неког свог, сада срећни кад добију личну карту и „држављанство“ лажне државе.

И „косовско“ држављанство, папир на коме потписом потврђују да признају лажну државу и лична карта на којој, уместо да су Срби, пише да су некакви „Косовари“, само су, потврђују ми, понављају, ових дана познаници, пријатељи са Космета, још једна је од прича које ће брзо пасти у заборав, ако се то већ и није десило.

Сами се преиспитујемо, ко се данас још у Србији, централној, широј, ужој, сећа имена и презимена, имена села оне деце са Космета на коју је пре коју годину пуцао Албанац, припадник „косовске војске“ док су на Бадње јутро из села ишли до оближње шуме по бадњаке. Пуцао и ранио их.

И, сем тога, осим понеког спорадичног текста по порталима, да ли се неко од сународника поменутих дечака, побунио, питао шта је са Албанцем који је ранио дечаке, да ли је осуђен, да ли је правда задовољена, да ли су дечацима зарасле ране? Да ли то некога интересује?

Или, колико је дана била актуелна прича о хапшењу Милорада Ђоковића, последњег Србина из Витомирице крај Пећи који је ухапшен и оптужен за ратни злочин када је на суду добио назад парцелу коју су отеле комшије Албанци?

После колико дана су и Милорад и његова прича пали у заборав, гурнути под тепих и ко се данас уопште сећа да је Милорад, четврту или пету годину и даље труне у затвору? Или, код се данас још сећа Слађана Трајковића из Северне Митровице? Зна ли се шта о њему? Заболи ли кога, сем Слађанових ћерки и супруге срце за њим? Да ли је кога брига? Друге мученике који труну по затворима од Приштине до Истока да и не спомињемо. Помиње ли их неко сем најближе родбине?

Ево, пре који дан, Душко Арсић из Матичана крај Приштине осуђен је на 13 година затвора. Доказ, прича сведока који су се после четврт века присетили да су негде начули да је Душко убио неког Албанца. Чињеница да су Србина из Матичана за „ратни злочин“ оптужили комшије Албанци који су бацили око на Душкове њиве, да су исти Албанци били и тужиоци и сведоци на суђењу, за суд није била интересантна.

Истог дана када је осуђен, Душко је, сем од његове фамилије и блиских пријатеља, одмах заборављен. Или, сећа ли се неко данас, колико је трајала, колико је била актуелна, колико брзо је пала не седму страницу портала, прича о оном Србину из Паралова који је стричевим колима пошао у Бујановац по лекове дементном оцу, па уместо да га пусте преко оног што ми зовемо „административним прелазом“, тамо је добио батине, а албански полицајци, успут су му псовали „српску мајку“, па су и он и дементни отац завршили са лисицама на рукама. Везани. Како је само брзо и та прича пала у заборав! Како је испричана, тако је заборављена. И шамари, и понижење, и псовање „српске мајке“.

Да ли је ико у централној Србији, док смо сви ћутали пред тим вестима, о понижавању Срба, макар у себи опсовао, стегао песницу, зашкрипао зубима? Да ли му се скупила мука у желуцу, доле, испод срца? Или више ни за то нисмо способни?

„Било би ми драго када би неко данас, на годишњицу Погрома, направио анкету међу средњошколцима, студентима у централној Србији и питао их знају ли ко је Златибор Трајковић, или, ко је био и како је убијен монах Харитон? Не верујем да би више од пет одсто, можда ни толико, ни два одсто наших младих знало ко су ови људи, како су пострадали. Али, нису они за то криви, криви смо ми што им нисмо испричали“, предложио ми је пре неки дан, на годишњицу Погрома пријатељ из Северне Митровице.

Подсећања ради, Златибор Трајковић пребијен је а затим и запаљен, жив је изгорео 17. марта 2004. године у Косову Пољу.

Монах, отац Харитон киднапован је од стране УЧК средином јуна 1999. године, неколико дана пре доласка КФОР-а на КиМ. Његово обезглављено тело нађено је после 13 месеци на албанском гробљу у селу Тасус крај Призрена. Глава монаха мученика није нађена ни до данас.

Пре који месец објављено је да је за последње четири године Косово и Метохију напустило 20 одсто Срба од оног што је тамо у међувремену остало.

Објављено је и да је на Космету од 437 села, засеока и насеља у којима су до 1999. живели Срби, најмање 312, а вероватно много више, етнички очишћено. Да тамо више нема српског увета. Како објављено тако је и заборављено. Никога ни душа да заболи.

Већ истог дана ове вести затрпане су другим, свежим, о рату на Блиском истоку, о рату на домаћој естради, о рату у домаћим ријалити програмима.

А уз то, иду и годишњи одмори. Хоће ли летовалишта по Блиском истоку бити доступна или неће?

Од оних 20 одсто Срба који су тихо отишли са Косова и Метохије, добар део стигао је у Србију.

Неупућени читалац, на основу коментара по друштвеним мрежама, лако би могао доћи до закључка да су са Косова и Метохије побегли од врућих колача, да су са Космета стигли са милионима у џеповима, да су у Србији покуповали виле, да им ништа не недостаје, да су сами тако хтели, а не да их је неко натерао.

Просто, овде нису добродошли.

„Шта треба урадити да се ситуација промени? Одговорићу питањем: Има ли смисла било шта набрајати док је Бриселски споразум на снази, а пут Србије и даље слепо везан за Европску унију? Ништа неће кренути набоље док не станемо испред огледала и погледамо себи у лице, ставимо обе руке на главу и упитамо се шта то радимо, али искрено. Ми, сами себе – не неко други. У оваквој ситуацији, на светском нивоу, чини се никада није било јасније којој се страни треба приклонити, и ко штити наше националне интересе, али, поновићу, прво сами себе треба да ударимо по глави не би ли се памети дозвали – власт (невезано у чијим је рукама), они који планирају да власт евентуално постану, и сам народ српски. Од нас све зависи“, записала је пре који месец у „писмима са Косова“ новинар Јања Гаћеша.

На другом месту, у једном од писама цитира блаженопочившег патријарха Павла:“Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и народ, живели и умирали са косовским заветом. Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара… Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.“

Ко се данас још сећа српског матуранта кога је јуна прошле године на шеталишту у Северној Митровици давио обесни албански полицајац? Па оних пребијених младића у Митровици и у Грачаници? Отетих српских њива и ливада широм КиМ на којима су подигнуте војне и полицијске базе? Заиста, како нам се као народу све ово дешава?

„Где је крај пута којим смо пошли и којим незаустављиво напредујемо? Хоћемо ли стати, макар пред страхом од Бога ако не од поштовања према живима“, пита ме пријатељ са Косова и Метохије. Не прича, а знам да се ломи, да оде са Косова и Метохије, остави све, или да погне главу, погази завет и оде по косовску личну карту.

Знам да је ближи првом решењу, ако ту решења уопште има. Уместо приче о томе, цитира ми Његоша: „Племе моје сном мртвијем спава, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве“.

Онда га загуше сузе.

Чланак Заборављени свети српски завет: Племе моје сном мртвијем спава… се појављује прво на ИСКРА.

© FOTO TANJUG/ MILOŠ MILIVOJEVIĆ/

Спуштена је завеса на изборни дан у којем је десет општина бирало нову власт – Бор, Севојно, Књажевац, Лучани, Смедеревска Паланка, Кула, Бајина Башта, Кладово, Аранђеловац и Мајданпек. Гласачи су у великом броју изашли на биралишта. У неким местима нису се само помињала биралишта, него и борилишта, јер је било инцидената.

Победу је у свих десет општина, према речима председника Србије Александра Вучића, однела листа око СНС. Странке власти су у свих десет места ишле заједно. Но, јасно је да су се студенти као политичка снага, чије су листе у неким местима освојиле преко 40 одсто, а негде трећину гласова, позиционирале пред парламентарне изборе. 

Коначне изборне резултате прогласиће изборне комисије.

Вучић је рекао да је у Аранђеловцу коалиција окупљена око СНС-а освојила 52,96 одсто гласова, а 44,9 „Студенти за Аранђеловац“. 

„У Бајиној Башти је тим око напредњака освојио 54,39 одсто, а листа 41,35 Уједињени за Бајину Башту. У Општини Кула су били најнеизвеснији избори. Обрађено је 39 од 40 места.Ми 50,52, они 48 одсто„, рекао је Вучић говорећи о листи Александар Вучић – Кула наша породица“ и „Млади за Кулу“.

У Бору је, према речима Вучића, резултат 40,3 одсто за напредњаке, а 39,6 процената је добила листа „Бор – наша одговорност“, док четири одсто има Предраг Балашевић – Влашка народна странка.

У Лучанима је, према бројкама напредњака, СНС добила око 63 одсто гласова, у Мајданпеку је листа око СНС добила 65,63 одсто. У Севојну преко 50 одсто, а у Смедеревској Паланци 58 одсто гласова, док је студентска листа освојила 29 процената. Убедљива победа је, рекао је Вучић, у Кладову.

Излазност на локалним изборима у Мајданпеку била је 62,1 одсто, у Лучанима је гласало 77,93 одсто уписаних бирача, а Кладову 53,60 одсто уписаних бирача, Бору 67 одсто, а Смедеревској Паланци 63 одсто. Ове бројке показују да је излазност била већа него на на гласању 2022. године.

Током изборног дана стизале су опречне изјаве ко је тучен, а ко је тукао. Српска напредна странка тврди да су нападани њихови симпатизери и чланови, док су опозиција и студенти у блокади тврдили да су они, али и посматрачи били мета. Такође, једни друге су оптуживали да су слали батинаше. 

Одговоре на то ко је крив за инциденте треба да дају надлежни органи.

Испред седишта СНС-a у Бору дошло је до туче, којој је претходила расправа тројице младића и присталица странке. СНС је саопштио да су њихови чланови нападнути у Бору и да су у болници. Организација Црта тврди да је нападнут њихов посматрач и још двојица активиста и да су затражили лекарску помоћ.

У Бору на биралиштима није било инцидената, али ван њих, како су преносили медији, било је поломљених шофершајбни, избушених гума. Присталице СНС-а кажу да је њих потегнут пиштољ у Бајиној Башти.

У Аранђеловцу је разбијено стакло на возилу Општинске изборне комисије. Пријављени су и дупли бирачки спискови ван бирачког места, што је власт демантовала. Изборни дан у Мајданпеку, Лучанима и Севојну протекао је без већих пријављених неправилности.У Кули је полиција је обезбеђивала неколико објеката. У поподневним сатима догодио се инцидент на стадиону.

Полиција је ухапсила и привела осумњичене који се терете да су у Ратарима напали мушкарца из Новог Сада, нанели му повреде задавши му више удараца, поломили му ретровизоре на аутомобилу и сипали му уље на кочионе дискове аутомобила. Медији су пренели да је нападнути човек активиста СНС-а.

Лидер покрета Крени-промени Саво Манојловић саопштио је данас да је у Аранђеловцу ухапшено троје њихових посматрача на локалним изборима, након што су „таргетирани у прорежимским медијима“.

Како наводи Манојловић, реч је о посматрачима који су били ангажовани на праћењу изборног процеса.

Портал „Зумер“ је саопштио да је њихов новинар Дарко Глигоријевић нападнут у Бајиној Башти, док је извештавао са терена.

На снимку се чује како се окупљени оглушавају о наредбе полицајца да се разиђу, а чују се и псовке. 

Посматрач мисије „ОКО“ Стефан Грашић изјавио је да је на бирачким местима у Бајиној Башти примећен велики број случајева одвраћања бирача од гласања, као потплаћивања.

На друштвеним мрежама се могу видети снимци туча у јурњава по улицама у местима где се гласало. Помињали су се пиштољ и секира, а било је и крвавих носева.

Председница Скупштине Србије Ана Брнабић изнела је тачан број посматрача, а поводом прича о могућим злоупотребама.

На улицама је било људи са тзв. фантомкама односно сакривеним лицима.

„Људи у Србији треба да знају да је укупан број издатих акредитација за посматраче на овим локалним изборима у само 10 локалних самоуправа – 6.752 (21 страних и 6.731 домаћих). На то онда долазе и чланови бирачких одбора (стални састав и проширени састав). Укупан број чланова бирачких одбора је 6.774 (стални састав 2.490 и проширени састав 4.284)„, рекла је Брнабић. 

Она је, коментаришући инцидент у Бору, поручила да је реч о „одбрани демократије од блокадера“. 

Чланак Шта је донео изборни дан: Напредњаци однели победу, студенти се позиционирали на политичкој мапи се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Милан Лакић

Имамо све. Ништа нам не недостаје ни не треба. Само – слобода! То су речи које након дводневног дружења са готово педесеторо деце из шест школа Пећког округа на Косову и Метохији остају да одзвањају у ушима, глави и срцима свих који су им приредили незабораван дочек у српској престоници.

У организацији Завичајног клуба Пећанаца, протеклог викенда, Београд је био домаћин ученицима две средње школе , као и ученицима осмих разреда четири школе из Гораждевца (О.Ш. „Јанко Јовићевић“ и гимназија „Свети Сава“), Осојана (О.Ш. „Радош Тошић“, Црколеза (О.Ш. „Јединство“), Бање (О.Ш. „Милун Јакшић“) и Средње техничке школе Србица – из Сувог Грла, неколико њихових наставника и директору гимназије из Гораждевца, највеће српске енклаве на КиМ.

Организатор се потрудио да гостима са Косова и Метохије током два садржајна дана пружи незабораван дочек, дружење, посету значајним установама и тиме бар мало улепша и испуни неким другим бојама њихову иначе нимало лаку свакодневицу у енклавама из којих долазе.

На први поглед иста као сва друга деца, али свака њихова реч, понашање и размишљање одају утисак прерано одраслих и сазрелих.

Деца и наставници посету Београду започели су одласком у Храм Светог Саве , где су уз пратњу ђакона и кустоса имали прилике да се ближе упознају са овим највећим српским православним храмом. Посебан утисак оставила је крипта у грандиозној светињи.

Наташа Миљановић, ученица осмог разреда основне школе „Јанко Јовићевић“ из Гораждевца, одушевљено је испричала да Храм својом лепотом оставља без речи.

„Осећај током боравка у Храму, као и ову посету нашем главном граду, дуго ћемо носити у срцу“, истакла је девојчица.

Маракана – посебан доживљај

Нарочито непоновљиво искуство за децу био је одлазак на утакмицу Црвена Звезда – Раднички коју су могли да прате из свечане ложе . Бакље, навијачи, атмосфера коју су могли да осете уживо на „Маракани“ нешто су што ће дуго памтити.

Већину деце, а нарочито дечаке, одушевио је и Музеј „Црвене звезде“ где су се домаћини потрудили да им објасне историјат клуба са свим освојеним трофејима међу којима је и трофеј клупског шампиона света.

Након тога, деца су се са својим домаћинима из Завичајног клуба Пећанаца опустила и уживала у вечерњој шетњи центром Београда.

Тихи, смерни, скромни, неки по први пут у престоници, док су неки већ боравили раније, могли су да се осете слободнима да, за разлику од својих енклава , могу да нормално разговарају на свом матерњем језику, смеју се и разгледају.

Странац у свом граду

Стефан Вулићевић, ученик из места Видање код Клине , каже да је у Београду невероватно и да му је ово најбољи долазак до сада.

Он признаје да је оно што му највише недостаје у свом месту да може да се понаша и говори без страха .

„То да не морамо да будемо тихи, да пазимо како говоримо, то ми недостаје. И то да ме не доживљавају као странца у месту где живим“, помало тужно прича.

На питање због чега воли свој родни крај, поносно одговара да је то зато што је његов завичај јако леп.

„Ако бих се попео на врх места где живим, видео би се цео град, одатле је веома леп поглед“, објаснио је он.

На извору историје српске државе

Другог дана, који је махом био посвећен историји и науци, деца су посетила Историјски музеј Србије . Прича предусретљивог кустоса о династијама Немањића, Обреновића и Карађорђевића, као и оригинални предмети из прошлих времена никога нису оставили равнодушним.

Круна цара Душана је, према тискању ради фотографисања и заинтересованости, очигледно је деци била најинтересантнији експонат, као и све везано за династију Немањића.

Сари Томашевић, ученици првог разреда Средње техничке школе из Сувог грла , највише значе посета Храму Светог Саве и управо Историјском музеју, јер има прилику да се боље упозна са историјом српске државе.

„Тренутно у школи из историје учимо доста о српским династијама, конкретно, Обреновићима, па нам је све што смо данас чули и видели од велике користи. Заиста је било прелепо“, преноси нам утиске Сара.

Значај посете Историјском музеју нагласила је и Невена Портић, ученица трећег разреда Гимназије „Свети Сава“ из Гораждевца. Веома је захвална људима из Завичајног клуба који су организовали посету и учинили да се сви осећају добродошло и пријатно.

Ученица је појаснила да с обзиром да је Гораждевац највеће српско село у Метохији, то веома олакшава живот за разлику од мањих енклава, колико је то могуће у датим условима.

Од Тесле до Стефана Немање

Одличан домаћин гостима са КиМ био је и Музеј Николе Тесле . Поред објашњења кустоса млади су имали прилике да учествују у деловима појединих експеримената али и да лично осете индуковану струју из генератора.

Све што су чули и видели допринеће мало бољем разумевању и градива и значаја нашег великог научника, констатовали су и ђаци, али и наставници.

По ведром пролећном дану, деца су и из аутобуса разгледала престоницу, сликала се испред споменика Стефану Немањи , шетала Адом Циганлијом.

Невена Белошевић, ученица осмог разреда Основне школе „Јединство“ из Црколеза , открива да њима који долазе из малих средина сваки долазак у велики град значи и изазива одушевљење .

Као и великом броју деце и на Невену је Храм Светог Саве оставио посебан утисак.

Али, боравак у престоници нагласио је можда још и више главни недостатак њихових енклава.

„Оно што нам највише недостаје у нашим срединама је слобода и да без страха и задршке причамо на свом, српском језику“, уверава нас ученица, а то провејава из сваке речи ове деце.

Емотивно дружење уз песму и поклоне

Завршетак дружења био је у ресторану „Трешњин хлад“, где су љубазни домаћини дочекали и угостили несвакидашње госте. Ту се младима обратио Владимир Милошевић, члан Извршног одбора ЗКП на тему модерних ИТ технологија и вештачке интелигенције као делу будуће сарадње.

Све присутне су, већ довољно под утиском испуњена два дана, додатно емотивно дотакле и речи познатог глумца Милана Васића , који често обилази српске средине и помаже онима којима је помоћ потребна.

Свима су захвалили директор гимназије „Свети Сава“ из Гораждевца Жарко Портић и испред Завичајног клуба Пећанаца, председник, др Горан Бојовић .

Дивно и топло дружење, поред поклона , прича, осмеха и много емоција није могло да прође и без песме.

Ученице гимназије и основне школе из Гораждевца су песмом „ Христе Боже “ започеле, а Марко Качаревић из Србских православних појаца и пратњу деце наставио са „ Пећким кандилима „, док су сви присутни видно под емоцијама ово незаборавно дружење у глас завршили песмом „ Ој Косово, Косово „.

Наставница Боса Вуканић из Гораждевца одушевљена је посетом Београду.

„Одређеном броју деце и онима који навијају за ‘Црвену звезду’ засигурно је највише пријала утакмица на Маракани, док ће осталој деци највише у сећању остати посета Музеју Николе Тесле и мали експерименти“, оцењује Вуканићева.

Своји на своме, поносни што су Срби

Како прича наставница из Гораждевца, упркос тешком животу у енклавама, они не желе нигде из својих домова, места, јер тамо су своји на своме.

Она истиче да рад у таквим срединама има и предности и мане.

Као једна од предности, условно речено, је то што наставници имају мање ученика, па могу и више да им се посвете, каже она уз једно велико – али.

Срце им се стегне сваки пут када у учионици не затекну више од пар ђака, што је случај у неким школама и местима.

Упркос свему, Вуканићева наглашава да су они поносни што су рођени на Косову и Метохији.

„Поносни смо на нашу историју, порекло. То је оно што нас чини Србима и то је оно што сви треба да ценимо и поштујемо“.

И она понавља да њима одувек највише недостаје слобода.

„Још од мог детињства, слобода је оно што нам је увек фалило. Некако, све остало имамо. Захваљујући друштвеним мрежама можемо да видимо свашта и осетимо свашта, деца и путују, али слобода је незаменљива“, закључује наставница.

Комад неба родног краја

На крају, домаћини су испратили своје госте видно емотивни, свако са својим мислима о свему чему се та деца и њихови наставници враћају и да се живот у енклавама на КиМ током та два дана није променио.

Свесни да, колико год је за мале госте ово дружење било значајно, за све који их испраћају назад можда има још дубљи значај, јер смо заиста богати онолико колико другима можемо да пружимо.

Завичајни клуб је као још један корак ка одржању веза и емоција са завичајем, али и као знак тога да неко мисли на њих, за сву децу која су боравила у посети главном граду организовао наградни конкурс за најлепшу фотографију са путовања, за који су припремљене три вредне награде.

За ученике свих школа, укључујући оне који овом приликом нису могли да буду део дружења, приређен је књижевни конкурс за написани текст на тему „ Комад неба мог родног краја “, за чије победнике су такође обезбеђене награде.

Смештај ђака и наставника током дводневне посете обезбеђен је у Дому ученика средњих школа „Патријарх Павле“.

Ову велику хуману акцију, поред Завичајног клуба као главног организатора, помогле су бројне институције , установе и фирме из Београда, као и појединци.

Завичајни клуб Пећанаца у Београду је удружење које постоји од 1968. године и несмањеним жаром настоји да очува везе са завичајем, прошири свест о његовом значају, као и оном преосталом српском становништву , које упркос свим тешким изазовима са којима се свакодневно суочава, ни не помишља на одлазак.

Напротив, истрајава и опстаје.

Чланак Само нам слобода недостаје! Вапај деце из енклава са Косова и Метохије током посете Београду се појављује прво на ИСКРА.

© председник.рс

Већ се налазимо у некој врсти трећег светског рата, који је можда управо почео бомбардовањем Србије 1999. године, изјавио је у интервјуу за „Новости“  Жак Огар, некадашњи пуковник у француској војсци, вођа специјалаца који су први ушли на Косово и Метохију, после потписивања Кумановског споразума.

Огар је и аутор књиге „Европа је умрла у Приштини“. 

Оценио је да је „Европа кроз случај Југославије, Србије и Косова почела да слаби и губи кредибилитет“. 

Говорећи о променама светског поретка, истакао је да су промене кренуле и раније, али да је врхунац управо био на КиМ, 1999. године.

„То је најавило оно што ће се догодити у Украјини, 2022. године, као и оно што се данас дешава широм света. Реч је о својеврсној експлозији и преиспитавању поретка насталог на Јалти који је подразумевао поделу света на сфере утицаја. Данас је јасно да то више функционише“, навео је Огар.

Истакао је да је Алијанса бомбардовањем Србије прешла црвену линију и да је то било очигледно кршење међународног права уз нарушавање граница које у принципу требало да гарантује УН.

Огар је даље рекао да је НАТО променио своју природу од 1999. године и да је прерастао у офанзивну структуру. Навео је и да је након неколико година након пада Берлинског зида и распада СССР нападнута још једна цивилизована држава и да су доведене у питање границе и поредак установљен после Другог светског рата.

Навео је и да је то био закон јачег и да на Косову и Метохији није победило право, већ сила, али не сила тзв. ОВК, већ њених савезника НАТО и САД. 

„Косово је проглашено независним под притиском НАТО Европске уније 2008. године уз кршење Резолуције 1244 УН. Потребно је вратити се међународном праву. Косово је део Србије, може да има посебну аутономију, децентрализовано управљање, шта год желите, али је део Србије. Српски суверенитет мора поново да буде успостављен на Косову. Можда ће светски догађаји и дешавања у Украјини, уз победу Русије, коју није могуће оспорити, омогућити одлазак Американаца са Косова и одатле обнову националног поретка. То је оно што желим Србији“, нагласио је Огар.

Чланак Француски генерал Жак Огар: Трећи светски рат је почео бомбардовањем Србије се појављује прво на ИСКРА.