Getty © dzika_mrowka

Свет обележава 81. годишњицу нуклеарних бомбардовања Хирошиме и Нагасакија извршених у последњим данима Другог светског рата. У америчким нападима 6. и 9. августа 1945. године, погинуло је око 150.000 до 246.000 људи, укључујући непосредне жртве фисионих експлозија и оне који су подлегли ранама и радијационој болести до краја године. Жртве напада, који је сравнио два града са земљом, били су претежно цивили, а бомбардовања су до данас прва и једина употреба нуклеарног оружја у оружаном сукобу.

Напади су и даље веома контроверзна тема, а нема консензуса о њиховој правој сврси, моралу или легалности. Према проамеричким истраживачима, напад је подстакао Јапан на капитулацију и помогао да се избегне „Операција пад“, планирани амфибијски напад на срце земље, који би резултирао стотинама хиљада жртава на обе стране.

Критичари, међутим, верују да је нуклеарно бомбардовање било претерано и да није служило никаквој војној сврси, што представља ратни злочин и највећи икада извршени државни терористички напад. Према тим истраживачима, Јапан је већ био на ивици колапса због дуготрајне поморске блокаде и конвенционалног бомбардовања, док је његову предају подстакло улазак СССР-а у рат 8. августа, а не напади на Хирошиму и Нагасаки.

Неки верују да је прави циљ нуклеарног напада био тестирање новог оружја на бојном пољу, као и застрашивање Совјетског Савеза. Штавише, непосредне жртве које су нанели Хирошима и Нагасаки биле су упоредиве са онима које је нанела злогласна кампања бомбардовања Токија и околине запаљивим бомбама у марту 1945. године, која није приморала Јапан на предају упркос обиму разарања.

Верује се да нуклеарне силе широм света тренутно имају више од 12.000 нуклеарних бојевих глава различитих типова на залихама. Та бројка је драстично нижа у поређењу са врхунцем Хладног рата, када је процењено да је било доступно 70.000 нуклеарних уређаја, углавном у поседу СССР-а и САД. Смањени арсенал се и даље сматра више него довољним да уништи човечанство.

Обележавајући суморну годишњицу, РТ интернешенел се осврнуо на стање модерних нуклеарних арсенала широм света.

САД и Русија

Глобални нуклеарни арсенал претежно држе Сједињене Државе и Русија, укупно скоро 10.500 бојевих глава. Процењене залихе оперативних бојевих глава су приближно 3.700 за САД и 4.400 за Русију, према Федерацији америчких научника (ФАС). Штавише, верује се да обе земље поседују преко 1.000 „пензионисаних“ бојевих глава, а ова старија муниција је тренутно у различитим фазама демонтаже и рециклаже.

Упркос већем номиналном залиху нуклеарног оружја које Русија држи, сматра се да Москва и Вашингтон одржавају паритет у погледу распоређених бојевих глава, са скоро 1.800 руских комада муниције наспрам скоро 1.700 америчких. И Русија и САД поседују нуклеарну тријаду, што значи да имају поморска, ваздушна и копнена средства за испоруку.

Кина

Иако је веома скроман у односу на САД и Русију, Пекинг задржава треће место са својим нуклеарним арсеналом који се процењује на око 620 бојевих глава. Међутим, верује се да је већина њих у складиштима, а само око 34 распоређено је за непосредну употребу. Кина такође поседује нуклеарну тријаду и верује се да ради на даљем јачању својих поморских и ваздушних компоненти.

Европа

Француска и Велика Британија остају једине две државе које поседују сопствено нуклеарно оружје у Западној Европи. Француски арсенал се процењује на 370 бојевих глава, укључујући 80 деактивираних бомби. Оружје је првенствено распоређено на ракетама које се лансирају са подморница, а мали број носе и авиони.

Верује се да Велика Британија има око 120 бојевих глава распоређених на својим подморницама, као и додатних 100 у залихама. Међутим, статус лондонског арсенала је у последње време предмет дебате, с обзиром на поновљена цурења радиоактивних материјала из складишта, што би могло да сигнализира распад и неправилно складиштење бојевих глава.

Белгија, Немачка, Италија, Холандија и Турска су биле домаћини америчког нуклеарног оружја, наиме термонуклеарних бомби слободног пада Б61. Недавно је Финска укинула забрану нуклеарног оружја – сада дозвољавајући њихов увоз, производњу, складиштење и распоређивање на њеној територији, док неколико других земаља разматра да учине исто. Кључни савезник Москве, Белорусија, такође је домаћин руском нуклеарном оружју од 2023. године.

Индија и Пакистан

Верује се да јужноазијски заклети ривали имају око 190, односно 170 бојевих глава. Две земље су се више пута упуштале у оружане сукобе током протеклих деценија и одржавале су функционалне нуклеарне тријаде. Међутим, до сада су избегавале употребу оружја за масовно уништење једна против друге.

За разлику од свих претходно поменутих нуклеарно наоружаних земаља, верује се да Исламабад у свом инвентару има само фисионе бомбе, а не знатно моћније термонуклеарне уређаје. Истовремено, остаје нејасно да ли Њу Делхи има такво оружје или не. Верује се да је Индија тихо померила свој арсенал ка већој приправности, а најновија процена Стокхолмског међународног института за истраживање мира (СИПРИ) показује да сада има 12 бојевих глава оперативно распоређених, а не складиштених.

Северна Кореја

Пјонгјанг је најновији додатак нуклеарном клубу, након што је тестирао своју прву направу средином 2000-их. Верује се да земља поседује најмање 60 бојевих глава, првенствено постављених на интерконтиненталне и балистичке ракете средњег домета.

Северна Кореја ради на проширењу доступних метода испоруке, постављајући нуклеарно оружје и на морнаричке бродове. Верује се да земљи и даље недостаје ваздушна компонента и да нема пуноправну нуклеарну тријаду.

Израел

Верује се да Израел поседује 80 до 90 комада нуклеарног оружја, укључујући око 30 бомби и 50 бојевих глава балистичких ракета, према проценама СИПРИ-ја. Иако је земља оптуживана да већ деценијама држи залихе, никада није јавно потврдила нити демантовала њихово постојање, понављајући уместо тога нејасну изјаву да „Израел неће бити прва земља која ће увести нуклеарно оружје на Блиски исток“.

Неухватљиви израелски арсенал први пут је добио опсежну медијску пажњу након открића бившег нуклеарног научника и мировног активисте Мордехаја Ванунуа 1986. године. Ванунуа је убрзо након тога отео Мосад и затворио на 18 година због оптужби за шпијунажу и издају, а његова осуда је само учврстила уверење да Израел поседује нуклеарно оружје.

Чланак Годишњица Хирошиме и Нагасакија: Какав је нуклеарни статус света данас се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Abu Adem Muhammed/Anadolu/Contributor

Нагли упад десетина хиљада миграната у шпанску енклаву Сеуту поново је отворио питање безбедности европских граница, али и улоге геополитике у миграционим кризама.

Док су европске институције настојале да пронађу одговор на драматичне сцене са шпанско-мароканске границе, новинар Андреј Млакар у анализи на порталу „Војнополитичка извидница“ износи тезу да се иза овог догађаја крије много шири политички контекст од саме миграционе кризе.

Према његовој анализи, масовни долазак миграната није био спонтани догађај.

Млакар указује на снимке камиона и аутобуса који су, како наводи, превозили већи број људи до границе, као и на околност да су мароканске безбедносне службе у великој мери дозволиле несметано кретање ка шпанској територији. На основу тога закључује да је читав процес имао подршку државног апарата Марока.

Како истиче, призори из Сеуте неизбежно подсећају на мигрантску кризу из 2015. године, када је Европа први пут схватила колико су њене спољне границе рањиве. Овога пута, међутим, у фокусу није био Балкан, већ север Африке и шпанске енклаве на афричком тлу.

„Геополитика је опет показала да су 2015. и 2026. исти модел“, наводи Млакар, оцењујући да је Шенген у оваквим околностима изложен озбиљном тесту.

У својој анализи он подсећа да је неколико европских држава привремено пооштрило или суспендовало примену шенгенског режима након кризе у Сеути, што тумачи као показатељ да је поверење у европски систем контроле граница озбиљно пољуљано.

„Каја Калас се не оглашава, Урсула говори о угрожености, а једино је тачно да више нико одједном не спомиње ‘руску војну инвазију‘ која би требало да преплави Европу већ 2028. године. Изгледа да ћемо уместо ‘руских тенкова и војника‘ гледати инвазију миграната и како они марширају. У сваком случају оно што све интересује јесте која је позадина ове мини инвазије под благословом Марока на територију Шпаније на северу Африке“, упитао је Млакар.

Од савезништва до захлађења односа

Да би објаснио због чега је управо сада дошло до овакве кризе, аналитичар се враћа неколико година уназад.

Као један од преломних тренутака издваја се одлука Марока да крајем 2020. године, у оквиру Аврамових споразума, нормализује односе са Израелом, уз снажну подршку администрације тадашњег председника САД Доналда Трампа.

Заузврат, Вашингтон је признао мароканске претензије над Западном Сахаром, што је представљало један од највећих дипломатских успеха Рабата у новијој историји.

У анализи се подсећа и да је већ 2021. године дошло до прве озбиљне кризе између Мадрида и Рабата, након што је Шпанија дозволила лечење лидера покрета Полисарио Брахима Галија. Мароко је тада повукао амбасадора, а убрзо је уследио и први масовни упад миграната у Сеуту, што је изазвало пажњу читаве Европе.

Тај догађај показао је да миграције могу постати инструмент политичког притиска, а не искључиво хуманитарно или безбедносно питање. Управо због тога актуелну кризу посматра као наставак процеса који траје већ неколико година, а не као изолован инцидент.

Прекретница у односима Мадрида са Вашингтоном и Тел Авивом

У наставку своје анализе Андреј Млакар пажњу усмерава на промену спољнополитичког курса Шпаније, за коју сматра да је значајно утицала на односе Мадрида са његовим дотадашњим савезницима.

Као један од кључних момената издваја избијање рата у Гази, након којег је влада премијера Педра Санчеза признала Палестину као државу и заузела знатно оштрији став према политици Израела.

Тиме је дошло до озбиљног захлађења односа са Тел Авивом, али и са Вашингтоном, који је остао најважнији савезник Израела.

Потом је уследила криза током америчко-иранског сукоба.

Шпанија је одбила да дозволи коришћење војних база Рота и Морон за америчке операције против Ирана, што је додатно продубило неслагања са Трамповом администрацијом. Истовремено, Санчез је одбио и захтеве да Мадрид значајно повећа издвајања за одбрану, због чега су односи две државе достигли најнижи ниво у последњих неколико година.

Трамп јавно критиковао шпанску владу због издвајања за НАТО, док су се у медијима појавиле информације о могућим економским мерама против Мадрида, па чак и спекулације о разговорима унутар америчке администрације о будућем положају Шпаније у Алијанси.

Да ли је мигрантски талас био средство политичког притиска?

Управо у том контексту, Млакар поставља централно питање своје анализе – да ли је масовни улазак миграната у Сеуту био само последица активности кријумчара људи или је представљао инструмент политичког притиска?

Према његовој оцени, тешко је занемарити чињеницу да су мароканске власти, барем привремено, попустиле контролу на граници у тренутку када су односи Мадрида са Вашингтоном, Тел Авивом и самим Рабатом били оптерећени бројним политичким спорним питањима.

„Ово што се сада дешава у Сеути тренутно се сматра само последицом и можда осветом Вашингтона и Тел Авива Мадриду, где је Рабат само извођач целе ове операције слабљења моћи Мадрида, а последично и читаве Европске уније“, наводи Млакар.

Посебно место у анализи заузима и посета Педра Санчеза Алжиру у јулу 2026. године.

Обнављање односа Мадрида и Алжира, као и договори о продубљивању енергетске сарадње и снабдевању гасом преко гасовода „Медгаз“, представља још један фактор који је додатно закомпликовао односе са Мароком.

Мароко и Алжир већ годинама у спору око Западне Сахаре, али и око енергетских питања, због чега овај дипломатски заокрет Шпаније види као могући окидач за нове тензије.

Чињеница да је само десетак дана након Санчезове посете Алжиру уследио масован продор миграната у Сеуту, тврди Млакар, није случајност, већ догађај који се уклапа у ширу политичку динамику региона.

Последице које би могле да преобликују Европу

Без обзира на то шта је непосредно изазвало мигрантски талас, последице већ сада далеко шире од саме кризе у Сеути.

Према Млакаровој оцени, овај догађај представља још један снажан ударац концепту отворених европских граница и показује колико брзо једна регионална криза може да постане безбедносни и политички проблем читавог континента.

Поједине европске државе готово моментално су реаговале пооштравањем граничних контрола, док је Француска распоредила додатне снаге на граници са Шпанијом.

Истовремено, у самој Шпанији дошло је до наглог раста незадовољства грађана, а премијер Санчез суочио се са оштрим критикама приликом посете Сеути.

„Педро Санчез, иако је хеликоптером слетео у Сеуту дошекали су бесни мештани који су га вређали. Критике је покупила и краљевска породица Бурбони и то други пут у својој истпорији да шпански краљ Фелипе ћути и не оглашава се“, нагласио је Млакар.

У анализи се наводи и да је занимљиво што су се, у тренутку када је мигрантска криза избила, у други план повукле многе теме које су до тада доминирале европским безбедносним дискурсом. Млакар сматра да је пажња јавности практично преко ноћи преусмерена са других безбедносних изазова, као што је наводна инвазија Русије која је сада заборављена.

Израелски амбасадор при Уједињеним нацијама Дени Данон критиковао је шпанске власти, док је председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп одговорност за насталу ситуацију приписао Мадриду, а не Мароку. Те реакције су, такође, део део ширег политичког контекста који прати читаву кризу.

На крају, Млакар се поново враћа односима Шпаније, Марока и Алжира. Закључује да овај мигрантски талас не треба посматрати као изолован инцидент, већ као догађај који је, према његовом мишљењу, настао у пресеку више дипломатских, безбедносних и геополитичких процеса.

„Како показати незадовољство? Једноставно, на Сеуту послати хиљаде миграната слободно и могу да се упуте у Шпанију. Као алиби, ишла је и пресуда да се свим мигрантим који дођу морским путем мора дати азил, отуда креће пливање са краја ограде између Марока и Сеуте. Почиње да се шири теорија да постоји дипломатска уцена према Санчезу и да је ово дестабилизација региона како би се послало упозорење Санчезу због погрешне политике коју води“, закључује Андреј Млакар.

Чланак Инвазија Мароканаца на Сеуту: Геополитичка дестабилизација Медитерана и Трампово кажњавање Санчеза се појављује прво на ИСКРА.

© Pierre Crom

У Републици Српској убудуће ће се са три године затвора кажњавати величање Независне Државе Хрватске (НДХ) и такозване Армије БиХ, одлучено је данас у Бањалуци. Народна скупштина Републике Српске усвојила је овај предлог по хитном поступку, кроз допуне Кривичног законика.

Допуном овог закона прописује се да ће казном до три године затвора бити кажњен свако ко путем штампе, радија, телевизије, компјутерског система, друштвених мрежа или на други начин, на јавном месту или јавном скупу, промовише, велича, шири, подржава или подстиче позитивно вредновање и прихватање усташтва или усташке идеологије НДХ, као и јавно истицање и промовисање застава и симбола такозване Армије БиХ.

По хитном поступку усвојен је и Закон о гробљима и погребној делатности Републике Српске. Овим законским решењем предвиђено је увођење новчаних казни за одговорне за симболе на гробљима који величају и промовишу идеологију НДХ, као и усташку, нацистичку и фашистичку идеологију.

Како се наводи, гробови, гробнице, надгробни споменици, спомен-обележја или објекти унутар гробља не могу садржати симболе и натписе који вређају верске, моралне и националне осећаје српског народа и свих других грађана.

На данашњем заседању усвојен је и Закон о изменама и допунама Закона о остваривању права на бесплатну правну помоћ у Републици Српској, као и Нацрт закона о изменама и допунама Закона о здравственим коморама.

Председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић закључио је први део скупштинског заседања, а наставак седнице заказао за уторак, 14. јул, у 10.00 часова.

У наставку седнице, Парламент Српске ће разматрати нацрте закона о изменама и допунама Закона о промету експлозивних материја и запаљивих течности и гасова, Закона о превозу опасних материја, те Закона о обновљивим изворима енергије.

Чланак Српска стаје на пут величању злочина: Затвор до три године за промоцију НДХ и тзв. Армије БиХ се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Лидер Савеза независних социјалдемократа (СНСД) Милорад Додик изјавио је да је Република Српска током три деценије показала институционалну стабилност и способност да функционише, додајући да ће се то показати и на посебној седници Народне скупштине о вету српског члана Председништва БиХ Жељке Цвијановић.

Одговарајући на питање колико Република Српска има националне снаге за самоопредељење, Додик је рекао да је то право записано у повељи УН, али да 30 година није било дозвољено истицање тог права.

Додик је у изјави за Радио-телевизију Републике Српске (РТРС) рекао да је Република Српска и током рата, као и у периоду након потписивања Дејтонског мировног споразума, била под сталним притисцима, за које тврди да су били усмерени искључиво на српску страну.

Према његовим речима, упркос томе, Република Српска данас има територију, ефикасну власт, демократске изборе и развијене међународне контакте.

„Република Српска данас функционише као држава. Имамо територију, ефикасну власт, демократске изборе и добре односе са свима који желе да сарађују са нама“, рекао је Додик.

Он је оценио да је Република Српска данас препознатљивија на међународном плану од појединих држава које, како је навео, постоје знатно дуже.

Говорећи о политичким приликама у Републици Српској, Додик је рекао да је недавни избор председника Владе Републике Српске Сава Минића показао институционалну снагу ентитета.

Најавио је да ће Народна скупштина Републике Српске у уторак разматрати питања која се, како је навео, односе на заштиту надлежности Републике Српске, укључујући питање Комисије за очување националних споменика.

Додик је рекао да се, према његовом мишљењу, у том случају не ради само о културном наслеђу, већ првенствено о питању уставних надлежности Републике Српске.

„Неки погрешно мисле да је то обична прича о утврђивању културног статуса, али је реч о надлежностима, уз које наслеђе Републике Српске настоје да припишу Босни и Херцеговини“, навео је лидер СНСД-а.

Он је оценио да институције Босне и Херцеговине не функционишу ефикасно и поновио став да је неопходна доследна примена Дејтонског мировног споразума и Устава.

Коментаришући недавну посету високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност Каје Калас Босни и Херцеговини, Додик је критиковао политику Брисела према Републици Српској, наводећи да Европска унија годинама нуди исте реформе које су, према његовој тврдњии, на штету Републике Српске.

„Ми тражимо само примену Устава, а то не желе ни Брисел ни они који креирају реформске процесе“, рекао је Додик.

Чланак Додик: Република Српска функционише као држава и брани своје надлежности се појављује прво на ИСКРА.

© OMK MUP Republike Srbije/ATAImages

Председник Републике Српске Синиша Каран каже да је операција „Коридор 92“, захваљујући храбрим борцима Војске Републике Српске, отворила пут живота и спаса за српски народ западно од Дрине.

Он је нагласио да је та велика акција пробоја коридора кроз Посавину одлучивала даљу судбину Републике Српске и њену повезаност са Србијом, али и опстанак српског народа на својим огњиштима.

„Из тог разлога ‘Коридор живота’ превазилази оквире војне операције, јер је то била битка за живот, за кисеоник, лекове, намирнице за народ западног дела Републике Српске који је био остављен на милост и немилост светских моћника“, истакао је Каран поводом обележавања 34 године од акције „Коридор 92“.

Подсетио је да је повод за ову операцију била нехумана и нецивилизована одлука светских моћника 1992. године, којом је онемогућен транспорт кисеоника за Бањалуку, због чега је у Клиничком центру умрло 12 беба. Каран је рекао да је смрт тек рођених беба била знак за узбуну да се мора кренути у пробој коридора који је значио живот и спас.

„Није се смело дозволити да више ниједно новорођено дете умре због нехуманог односа светских моћника који су на себе узели улогу да одлучују о животу и смрти. Наши борци су снажно кренули у још једну борбу за живот како би зауставили даље умирање деце“, рекао је Каран, преноси РТРС.

Он је нагласио да све у Републици Српској обавезује невина смрт новорођенчади и храброст српских војника да чувају Српску, њене институције, њен уставнио-правни статус и право да сами одлучују о сопственој будућности.

„Слобода није бесплатна, она има високу цену и зато Република Српска не заборавља своје хероје, ни своје жртве. На нама је да будемо достојни те жртве, да чувамо истину о њој и да је пренесемо онима који долазе. Све док се сећамо ‘Коридора живота’ и док поштујемо оне који су дали највише што су имали за Републику Српску она ће опстати, као највећи завет и најтрајнији споменик њиховој љубави према Републици Српској“, закључио је Каран.

Војна операција „Коридор 92“ трајала је од 14. до 28. јуна 1992. године на подручју Посавине и омогућила је спајање западних делова Српске и Републике Српске Крајине са осталим деловима Српске и Србијом.

Чланак Каран о акцији „Коридор 92“: Отворен пут живота и спаса за српски народ западно од Дрине се појављује прво на ИСКРА.

(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УН, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)

СРПСКИ народ је део православне цивилизације, која је по типу евроазијска. Јер, и Руси и Грци су евроазијски народи. Притом, евроазијски географски простор не коси се са европским политичким поднебљем ком Срби такође припадају.

Република Српска је у савременом концепту православне цивилизације данас најзападнији православни простор. Некада западнији православни простори Малте, Сицилије, Јужне Италије, Равене, Венеције и Далмације, као и севернији православни простори Моравске и Горње Паноније – нестали су у претходним вековима услед немилосрдних римокатоличких насртаја.

Стога можемо да очекујемо да ће се наставити напади са Запада на Републику Српску која је данас тврђава православне цивилизације.

Сличан положај имају још Срби из Црне Горе. Било би нелогично да ти напади стану. Притом, ти насртаји не морају увек бити војни, па ни политички. Они могу бити прозелитиски, идентитетски и с разноразним видовима сејања јабуке раздора.

Што време буде више пролазило, постоји бојазан да буде све мање ентузијазма да се Република Српска присаједини Републици Србији. Кажу неки да бисмо могли да будемо као Грчка и Кипар. Али, Грчкој и Кипру је забрањено да се уједине и то не треба да буде пример за нас Србе. Притом, Република Србија и Република Српска имају у себи истоветан историјски тип државности Краљевине Србије.

Дакле, Република Србија, Република Српска и Црна Гора треба да буду јединствена српска држава. Без сумње, као део јединствене православне цивилизације. А не као део руско-православне или грко-православне цивилизације.

Требало би да сви имају у виду да је српски народ, управо зато што је православне вере, након пада Берлинског зида први пружио отпор савременом западном империјализму.

То је чињеница која би у круговима слободног света морала да буде високо вреднована.

Чланак Раковић: Наставиће се напади Запада на Српску која је данас тврђава православне цивилизације се појављује прво на ИСКРА.

(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)

СРПСКА спољна политика може да се дефинише кроз своје, историјским искуством уобличене, циљеве и методе. Они су се мењали током дугих векова, обележених стварањем и нестанком српских држава, сеобама и променама националног идентитета, као и животом у туђим државама и царствима.

Најважнији циљеви и методи српске спољне политике остали су, међутим, зачуђујуће трајни, све до данашњег дана. Кључни циљеви стају у три речи: очување, ослобођење и уједињење. У њиховом остварењу коришћени су различити методи, али су основни остали: пажљиво проучавање политике Великих сила и суседних народа, изградња националне сагласности, стварање дипломатске мреже, војно-безбедносних и привредних услова за спољнополитичко деловање.

Ови циљеви и методи односе се на свеукупни српски народ и све српске земље. Укорењени су у средњем веку, да би од краја 18. и почетка 19. века, са обновом српских држава у Србији и Црној Гори, добили јасније облике. Срби су сматрали да су 1918. године, са стварањем југословенске државе, те циљеве постигли. У другој Југославији, под Титовом диктатуром, са развлашћивањем и поделом Срба на посебне федералне републике и покрајине, идеали очувања и уједињења постепено су напуштани, док је појму ослобођења промењено значење. После разбијања југословенске државе, Срби су се вратили у стање распарчаности из 19. и раног 20. века.

Србија и Црна Гора, слободне српске земље, у 19. веку биле су средишта ове традиције. Спољна политика Црне Горе, међутим, данас нема додирних тачака са традиционалним циљевима српске спољне политике. Срби су се, ипак, вратили у њене институције. Дугорочна, рововска идентитетска борба у Црној Гори у будућности би могла да доведе до њеног повратка својој традицијској припадности. Унутар њеног становништва тај процес је одавно започео (од 1,78% оних који су се изјаснили као Срби на попису 1948. године, до 32,93% на попису 2023), што је доказ да конверзија и замена националних идентитета није бесповратна.

Кључна новина је појава Републике Српске као једног од средишта српске спољне политике. Босна је престала да то буде још у време пропасти средњовековне босанске државе, за коју извори онога доба тврде да је била, уз сву своју верску сложеност, етнички српска држава; Херцеговина је вековима остала део државе Немањића. У новом веку Босна и Херцеговина биле су средишња подручја српске Пећке патријаршије и, у 19. веку, жаришта устанака. И у Аустро-Угарској и у Југославији биле су делови већих држава. Данас, међутим, по први пут у новом веку, већ дуже од три деценије, на простору западно од Дрине постоји српска државна структура која, уз сву ограниченост њеног суверенитета унутар уставног поретка Босне и Херцеговине има своју, јасно дефинисану унутрашњу и спољну политику.

О спољној политици Републике Српске у последње време се, због поправљања њених односа са САД, уз очување стратешког ослонца на Русију, много пише и говори. Колико је она у сагласју са традиционалним циљевима и методима српске спољне политике?

Први и основни циљ свих српских напора, који се могу назвати политичким, јесте – очување. Реч је, пре свега, о очувању Завета – специфичних предања, моралних начела наслеђених из средњег века, у новије време названих светосављем, чији је носилац и главни чувар Српска православна црква. Од доба Светог Саве и Светог Симеона Срби своју историју виде као моралну приповест о борби за очување „праве вере“, како се говорило у средњем веку, „Православног Хришћанства српског стила и искуства, израженог у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“, како је светосавље дефинисао Свети Владика Николај. Светосавски завет, као опредељење Светог Саве за Небеско Царство, потврђен је Косовским заветом, опредељењем Светог кнеза Лазара и његових војника „великих и малих“, како пишу савременици Косовске битке и певају народни гуслари, за Небеско Царство. Одустајање и одступање од Завета водили су у исламизацију, католичење, у утапање у помодним идеологијама, ка напуштању српског идентитета.

На ово духовно језгро, успостављено пре осам векова, у потоњим столећима додавани су нови слојеви, нарочито од почетка секуларизације српске културе у 18. веку. Тако је настало специфично српско културно наслеђе, дефинисано, уз веру, српским језиком, српским писмом и осталим чиниоцима предања које су Срби чували упркос свим искушењима која им је донела бурна историја.

Управо у Босни и Херцеговини, у 19. и нарочито 20. веку, српска култура богаћена је слојевима који нису били искључиво православног карактера – довољно је сетити се дела Иве Андрића, Меше Селимовића, Скендера Куленовића и других писаца.

Изворно, заветно, светосавско предање у добу Титове Југославије биће увелико напуштано, да би му се данас Срби све више враћали.

Појам очувања не односи се само на духовне, културне вредности и предања. Реч је и о очувању биолошке супстанце, о одбрани од егзистенцијалне угрожености, од геноцида коме су Срби били изложени најмање три пута у 20. веку – у два светска рата и у ратовима у којима је Југославија разбијена, а Срби изнова распарчани и затирани.

Можда нигде у Српству свест о потреби очувања није толико изражена као у Републици Српској. Један од главних узрока јесте и чињеница да је управо ту српски народ упорно подвргаван геноциду. Зато ту има понајмање илузија о југословенству и сличним идеолошким конструктима. Традицијске вредности овде су врло дубоко укорењене. Чак и у добу социјализма, велики део младих богослова, свештенства и епископата СПЦ долазио је управо из Босне и Херцеговине.

И данашња идентитетска политика Републике Српске заснива се понајвише на светосавским, традицијским вредностима, при чему се не заборавља ни на модерно, андрићевско, селимовићевско наслеђе. О томе понајбоље сведоче дела и пројекти светски познатог редитеља Емира Кустурице.

Таква културна оријентација управљачких елита у сагласности је са вредносним системом најширих слојева, што омогућава постизање значајног друштвеног консензуса. Упркос огорченој унутрашњој страначкој борби, у базичним идентитетским питањима постоји суштинска сагласност.

У Другом светском рату у Босни, суоченој са Јасеновцем и Старим Бродом, чак ни поделе између четника и партизана нису биле тако огорчене и одсудне како је било у Србији и Црној Гори, па и у Херцеговини. Та дубинска слога видела се и у време Одбрамбено-отаџбинског рата.

Слобода и ослобођење нису мање важни од очувања.

Од првих помена српских архоната, или кнежева у историјским изворима раног средњег века, видљива је њихова тежња да сами доносе своје одлуке. Пружали су, зато, отпор и Византији и Бугарској, двема балканским силама тога доба. Та тежња сасвим је уобличена са стварањем самосталне српске државе и цркве у добу Стефана Немање, Светог Саве и Стефана Првовенчаног.

Све до данас, Срби ће слободу изједначавати са духовном и политичком сувереношћу – са независношћу, самосталношћу, аутокефалношћу, аутономијом.

Дуга и снажна историјска предања, сећања на Немањиће, Кнеза Лазара и све што је после њих уследило, нарочито на светост, на устанке и страдања, подстицали су жеђ за слободом. У тој појачаној самосвести и последичној непокорности требало би тражити узроке сталних сукоба Срба са Великим силама које су вековима марширале овим просторима, од Османског царства, преко Хабзбуршке монархије, Трећег Рајха до НАТО пакта.

У Републици Српској ова тежња ка слободи, схваћеној као право на суверено доношење одука о сопственој судбини јасно је видљива, од почетка Одбрамбено-отаџбинског рата до данас. У тој борби, која се сада води правним и дипломатским средствима, Српска показује изузетну упорност. У реторици њених политичких елита истичу се одбијање страног туторства и колонијалне управе, као и позивање на демократско право једног народа да сам одлучује о својој судбини.

Чести су и позиви осталим народима у Босни и Херцеговини на заједнички отпор. Са тих страна одзива готово да нема. Ове разлике нису засноване само на тренутним интересима, него и на дубоко укорењеним, различитим историјским традицијама.

Уједињење је услов очувања и слободе. Од раног средњег века, Босна и Херцеговина налазиле су се у средишту српских земаља, које су се протезале од Јадрана до Саве, Дунава и Тимока; река Дрина била је њихова кичма. Босна и Херцеговина вековима су улазиле у састав првих српских држава.

Од 11. и 12. века, утицај Угарске одвајаће Босну, али не и Херцеговину, од осталих српских земаља. Ипак, српско порекло и језик становништва, као и присуство Српске православне цркве, упркос верској хетерогености, и тада су сведочили о духовној припадности ових простора.

Пећка патријаршија је, под османском влашћу, обједињавала земље од Загреба до Софије и од Сент Андреје до Охрида. Зато су, када буду обновљене српске државе Црна Гора и Србија, њихови национални програми били сажимани не само у речи „ослобођење“, него и „уједињење“.

Потискивање Срба и њихове цркве са запада, из Далмације, Крајине, Босне и Херцеговине убрзано је у 19. веку, да би у 20. столећу, упркос покушајима југословенске интеграције, прерасло у геноцид, који је најтеже погодио управо Србе у Босни и Херцеговини.

Република Српска настала је на идеји очувања јединства са осталим српским земљама, макар и у саставу југословенске државе. Од 1992. године, то је био њен главни ратни циљ. Када је уништена Република Српска Крајина, и када је Република Српска силом одвојена од Србије и Црне Горе, она се ипак изборила, Дејтонским уговором, за посебне везе са Србијом.

У осталим српским земљама идеја уједињења српског народа готово да се не помиње. У Српској о томе се говори често и слободно и то у најутицајнијим државним медијима. Искуство геноцида појачава свест о томе да је уједињење услов самоодбране и преживљавања.

Остварење циљева српске спољне политике одувек је зависило од односа Срба са великим државама, какве су у време Немањића биле Византија, Угарска, Венеција.

Од краја 15. века, Срби живе и опстају у систему Великих сила. У потоњим вековима, носилац српске спољне политике, са њена три основна идеала, била је српска Пећка патријаршија. Она је у име српског народа ступала у додир и преговарала са Великим силама – Русијом, Аустријом, Венецијом, Римском куријом. Са обновом српских држава у позном 18. и у 19. веку, њихове дипломатске службе училе су се вештини прилагођавања српских путева, али не и српских циљева, интересима и политици Великих сила.

У исто време, требало је упознати суседне народе. Са доласком Османлија, од 14. века, балканском етничком мозаику придодата је и верска хетерогеност. Познавање суседа, њихових потреба и интереса, постало је важан услов за остварење сваког спољнополитичког циља.

Од почетка стратешки ослоњена на Русију, у срдачним односима са Кином, Српска је упорно настојала да поправи односе са САД. То се, како се види из смене Кристијана Шмита, догодило. Главна претња сада долази из ЕУ, али се и тој хетерогеној државној структури трага за пријатељима.

Нова позиција Српске резултат је стварања мултиполарног света, доласка администрације Доналда Трампа на власт и одређеног приближавања између Великих сила – Русије, САД и Кине. У исто време, на тлу Српске, како је показао „случај Шмит“, одиграва се одмеравање снага између САД и ЕУ.

Прагматично отопљавање односа Бањалуке са Загребом последица је непомирљивог става Сарајева; ипак, чини се да у Српској нема много илузија о дугорочним плановима Загреба. Спољна политика Бањалуке, ма како била успешна, дугорочно неће моћи да се одржи без подршке Београда. Није само Србија основни гарант безбедности Српске; у Београду мора да се понавља да је стабилна и јака Српска услов безбедности Србије.

Упркос унутрашњим поделама, видљивим на изборима, у Српској постоји значајан консензус у стратешким питањима очувања, ослобођења и уједињења. Како смо већ приметили, то је последица свести о геноциду, о томе да за Српску политичка вештина није средство за пројектовање моћи, него услов голог опстанка, не само државе, него и народа. Консенсуз, који је дубоко укорењен, мора се ипак пажљиво чувати, кроз медије, школски систем и неговање културе дијалога.

Република Српска, како се види, гради своје дипломатске, безбедносне и привредне институције, у оној мери колико то омогућава њен уставни положај у саставу Босне и Херцеговине.

Државним структурама мора да припадне кључна улога у неговању националне културе и привредне самоодрживости. О изградњи безбедносних и дипломатских установа требало би да пишу и говоре упућенији и позванији од потписника ових редова.

Од ових институција зависиће дугорочна издржљивост и спремност Републике Српске за остварење својих циљева. Они би требало да буду јасно дефинисани, бар унутар бањалучких политичких елита.

Како се показало, Велике силе умеју да цене отвореност, недвосмисленост и предвидивост. На такав начин требало би да се разговара и са представницима суседних народа. Морају се, упкос свему, тражити тачке сусрета, разумевања и сарадње. Историјско искуство и трезвеност у проценама остаће главни ресурси српске спољне политике.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(СВЕОСРПСКОЈ, 04.06.2026)

Чланак Милош Ковић: Шта је српска спољна политика – искуство Републике Српске се појављује прво на ИСКРА.

(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)

НАВИГАЦИЈСКЕ карте неопходне су, а њихово познавање кључно је у поморској и ваздушној пловидби. Тако ће капетан брод којим управља довести у сигурну луку, претходно избјегавајући отворене и скривене опасности. Имаће мирно море, клонећи се опасних вјетрова.

И у геополитичком смислу навигацијске карте су веома важне. Државници се од политичара разликују по томе што прате геополитичке прилике, читају геополитичке поруке и прилагођавају им своје одлуке и поступке.

Шта нам у том смислу говоре одвојени сусрети кинеског предсједника Сија са америчким, а убрзо затим и руским предсједником у Пекингу?

Сусрети су услиједили непосредно један за другим и привукли свјетску пажњу. Зашто Трамп долази у Пекинг након толико тешких ријечи и оптужби које је о Кини изговорио?

Израелски премијер Натањаху успио је да у отворени сукоб са Ираном укључи и Сједињене Државе, и то у врло незгодно вријеме по америчког предсједника, јер се 3. новембра одржавају амерички међуизбори (midterm elections), на којима се бира свих 435 чланова Представничког дома и 34 од 100 сенатора, као и велики број гувернера савезних држава.

Како се међуизбори одржавају на половини мандата америчког предсједника, они су важан тест актуелне америчке администрације и односа снага републиканаца и демократа. Трампу баш не цвјетају руже; још увијек је иранска блокада Ормуског мореуза за њега неријешена загонетка.

Стога је услиједило његово путовање у Пекинг, а по одласку Трампове вишечлане делегације из Забрањеног града – у кинеску престоницу стигао је руски предсједник Путин. Међутим, америчко-кинески самит у Пекингу био је само први у низу који тек треба да услиједи.

Трампу је горило под ногама због иранске пријетње дугорочном блокадом проласка танкера, те је покушао да било шта напречац ријеши. Ипак, прва тема тицала се трговине, односно могућности увоза у Кину америчких пољопривредних производа и авиона компаније Boeing, и то чак 200 летјелица.

Након тога на ред су дошле конкретније теме – Иран и рат на Блиском истоку.

Свакако да је Трампу потребно кинеско посредништво у смислу смиривања кризе, на шта је услиједило кинеско контрапитање везано за најаву америчког извоза оружја на Тајван. Све у свему, радило се о политичким споразумима који су више личили на трговинске.

Сусрет је протекао у свечаној атмосфери, али је особље Бијеле куће пред укрцавање у Air Force One уклонило и бацило предмете које су кинески домаћини подијелили делегацији, укључујући акредитације, привремене телефоне и беџеве.

То говори да је Трампов и Сијев сусрет обиљежило неповјерење.

Руски предсједник Путин дочекан је са више исказане срдачности, што говори да руско-кинеска сарадња постаје свеобухватна и да се развија у знаку стратешког партнерства. То уједно указује на даље напоре саговорника у изградњи мултиполарног свијета и новог модела међународних односа.

Свакако да је једна од важнијих економских тема била изградња гасовода Power of Siberia 2, којим би Русија усмјеравала огромне количине гаса ка Кини. За Москву је то кључно због губитка европског тржишта, а Кина настоји да обезбиједи дугорочну енергетску стабилност.

Украјина и односи са Западом, Тајван и америчко-кинески односи, БРИКС, ШОС, али и војно-техничка сарадња били су дио агенде. Све у свему, осовина Москва–Пекинг остаје стабилна, а Русија и Кина постају креатори новог, постзападног свијета.

Све указује на то да је Кина постала мост, односно посредник између најзначајнијих геополитичких актера у рјешавању глобалних криза. Сигурно је да ће нових састанака бити. То, наравно, не значи да ће проблеми настали у Ормуском заливу, на Блиском истоку и у Украјини ускоро бити ријешени. Важно је да о њима разговарају компетентни и најважнији актери на свјетској сцени. Једни без других не могу.

Нова тријада свјетских сила се створила.

Тако Пекинг постаје нова Јалта. Разумљиво, састав саговорника у односу на Јалту 1 биће измијењен, али незнатно. Умјесто Черчила, за столом ће сједити кинески предсједник Си. Интересне сфере се назиру, а поједине су већ означене.

Америка (оба континента, и Сјеверна и Јужна) биће америчка зона, азијско-пацифички регион кинеска интересна сфера, Русији припадају бивше совјетске републике и Балкан. Блиски исток је, опет, амерички, али посредством Израела.

Гдје су у свему томе Европска унија и Велика Британија?

Потпуно на политичкој, али и економској маргини. Уколико сукоб Сједињених Држава и Израела са Ираном поново ескалира, а ствари иду у том правцу, ни у Украјини се ситуација неће смирити. Уље на ватру доливаће Британци и Нијемци, из само њима знаних разлога. То значи да није искључено да Европу поново захвати ратни пламен.

Али, важно је да о свјетским кризама разговарају најпозванији, а то Си, Путин и Трамп свакако јесу. Урсулу фон дер Лајен, Кају Калас, па ни њемачког канцелара Мерца, у тим круговима нико озбиљно не доживљава.

Читање геополитичких порука и добра процјена развоја ситуације одувијек су били вјештина која је одликовала државнике и разликовала их од политичара. У том смислу, Српска је на добром курсу, а навигацијске карте су пажљиво одабране.

Са Русијом и Кином односи су срдачни, са Трамповом администрацијом све бољи, а са Израелом постоји међусобно разумијевање.

Чланак Ћеранић: Српска је на добром курсу, своје навигацијске карте је пажљиво одабрала се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/ FOTO SRNA/ bs

Руски војни и безбедносни часопис „Национална одбрана“ објавио је текст под насловом „Република Српска- бастион српства на Балкану“, који је Републику Српску представља као један од најзначајнијих политичких и националних ослонаца српског народа на Балкану уз вођстволидера СНСД-а Милорада Додика.

У најутицајнијем руском војнополитичком гласилу, у тексту о Републици Српској, који је објављен на осам страница, истакнута је историјска улога Срба у БиХ, стварање Републике Српске током распада Југославије, као и очување српског националног идентитета до данас. У тексту су објављене и фотографије председника Руске Федерације Владимира Путина са председником Савеза независних социјалдемократа (СНС) Милорадом Додиком, које повезује искрен и поштован однос.

Посебно је издвојена студија јавног мњења коју је спровела агенција „Фактор плус“, а чији резултати су, према писању руског магазина, показали да је Додик политичка личност којој већина грађана Републике Српске верује.

Наглашава се да грађани позитивно оцењују активности руководства СНСД-а, укључујући контакте са међународним партнерима као што су Русија, САД, Мађарска и Израел.

У тексту је истакнут и значај православне вере и културног наслеђа, политичка аутономија гарантована Дејтонским мировним споразумом, као и посебно блиски односи Српске са Русијом и Србијом и да се те везе темеље на заједничкој православној традицији, словенском наслеђу и историјским односима.

„За становнике Републике Српске, очување културе и идентитета постао је најважнији задатак“, наводи се у тексту.

Република Српска описана је позитивно, као гарант безбедности и права Срба у БиХ, док се политичко Сарајево, НАТО и западни утицаји помињу критички, као фактори који угрожавају позицију Српске.

Стварање Републике Српске, како је наведено, било је условљено историјским, политичким и безбедносним околностима почетком деведесетих година, када је српски народ у БиХ настојао да обезбеди политичку равноправност, слободу и очување свог идентитета, за шта се и данас бори.

„Посебан значај у очувању српског идентитета имала је и Српска православна црква. Манастири, старе православне светиње, народна традиција и епска поезија представљали су духовни темељ српског народа у БиХ“, написано је у тексту уз фотографије Његове светости патријарха српског Порфирија, Манастир Светог Василија Острошког у Бијељини и знаменити мост на реци Дрини у Вишеграду.

Чланак Руски часопис „Национална одбрана“: „Република Српска- бастион српства на Балкану“ се појављује прво на ИСКРА.

Милорад Додик (Фото: Гуливер / АП / Армин Дургут)

Лидер СНСД-а Милорад Додик истакао је да му је част што учествује на Међународном форуму о безбједности у Москви, гдје ће имати прилику да се састане са званичницима Руске Федерације и пријатељима Републике Српске, као и да још једном потврди нераскидиве везе Републике Српске и Руске Федерације, засноване на међусобном поштовању, сарадњи и разумијевању које годинама симболизује предсједник Владимир Путин.

– Република Српска подржава одлучност Русије и предсједника Путина у праведној борби за очување сопствених националних интереса, јер је свијет стабилан само онда када Русија заштити своју безбједност и достојанство, као и права руског народа ма гдје живио. Предсједник Путин је својим принципијелним и чврстим ставом годинама био и остао једна од најважнијих брана покушајима урушавања Републике Српске – истакао је Додик.

Додао је да ће посебно разговарати о питању високог представника и страног мијешања у унутрашње односе других држава, гдје Република Српска и Руска Федерација дијеле ставове.

– Увјерен сам да уз стратешки дијалог и сарадњу Русије и Сједињених Америчких Држава свијет може поново доћи до стабилности, мира и међусобног поштовања, које је озбиљно угрозило вишедеценијско ирационално понашање центара моћи који су покушавали да свијет обликују према сопственим интересима и својој мјери. Таква политика није могла донијети мир, јер је немогуће градити стабилан свијет без уважавања суверенитета, идентитета и права народа да сами одлучују о својој будућности – навео је Додик у објави на друштвеној мрмежи Икс.

Подсјећа, да ће у Бањалуци, истовремено, ове седмице боравити генерал Мајкл Флин, пријатељ предсједника САД-а Доналда Трампа, који ће управо у Бањалуци основати свој Голд институт.

– Са генералом Флином разговараћемо и о економској сарадњи, могућностима нових америчких инвестиција и повезивању Републике Српске с пословним и развојним иницијативама из Сједињених Држава. То је најбоља потврда да је Република Српска данас мјесто отвореног дијалога, сарадње и политике здравог разума. Док други покушавају да дијеле свијет новим зидовима и сукобима, Српска разговара и са Истоком и са Западом, јер разумијемо да без разговора, међусобног уважавања и коегзистенције нема ни мира ни развоја – наводи Додик.

Истиче да Република Српска остаје пионир политике слободе, стабилности и сарадње међу народима.

Чланак Додик: Путин је годинама једна од најважнијих брана покушајима урушавања Српске се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Arman Onal/Anadolu

Светска здравствена организација би да се опет игра пандемије, овај пут са хантавирусом, изјавио је шеф руског фонда за директне инвестиције и специјални представник председника Русије за инвестиционо-економску сарадњу са иностранством Кирил Дмитријев.

Он је тако прокоментарисао објаву директора СЗО Тедроса Адхеном Гебрејесуса да ће у четвртак да се обрати јавности поводом заразе убитачним вирусом која је избила на једном крузеру.

Discredited Tedros wants to do Pandemic 2.0. https://t.co/YBYlJNV5dI

— Kirill Dmitriev (@kadmitriev) May 7, 2026

Дмитријев је раније наговестио да би Европска унија и Велика Британија могле да се позову на хантавирус како би оправдале планирано „закључавање“ својих грађана због несташице енергије.

Лондон и Брисел су се одрекли куповине нафте и гаса из Русије, чак и након што је рат у Персијском заливу пресекао ток енергената.

Најмање три путника са брода „Хондијус“ умрла су од почетка априла на путу од Аргентине до Зеленортских острва. Више од 20 путника је раније напустило брод и вратило се у САД, Велику Британију и европске земље, па се сада страхује да би могли бити заражени хантавирусом.

Према званичним подацима, хантавирус се обично преноси контактом са зараженим глодарима, путем урина, измета или пљувачке, док је пренос са човека на човека редак, али могућ код одређених сојева.

Аргентинско Министарство здравља наводи да у провинција Огњена земља, одакле је испловио „Хондијус“, није било пријављеног случаја хантавируса од 1996. године.

СЗО се суочила са низом критика због мера које је препоручила за сузбијање пандемије вируса корона 2020. године, међу којима су били „одржавање размака“ и ношење или неношење маски, које су се касније показале као неосноване.

Чланак Дмитријев: Пакује ли нам СЗО пандемију 2.0? се појављује прво на ИСКРА.

© SRNA/BORISLAV ZDRINJA (HO)/TANJUG

Најновије истраживање јавног мњења показује да лидер СНСД-а Милорад Додик и даље ужива највеће поверење грађана када је реч о заштити интереса Републике Српске, али и да готово половина испитаника сматра да се Република Српска креће у добром правцу.

Према резултатима анкете, коју је током марта ове године на узорку од 1.200 испитаника спровела агенција „Фактор плус“, 47 одсто грађана сматра да се Република Српска у економско-политичком смислу креће у добром правцу, док 36 одсто оцењује да је правац лош.

Када је реч о томе ко може најбоље да заштити интересе Републике Српске, највише поверења грађани дају Милораду Додику – 38 одсто.

Колико су важна идентитетска питања (ћирилично писмо, традиција, породица – мама, тата, брат и сестра) испитаници ћирилично писмо сматрају веома важним – њих 36 одсто, а додатних 32 одсто каже да је важно.

Слично је и са ставовима о породици –41 одсто грађана наводи да су традиционалне породичне вредности веома важне, док их 33 одсто сматра важним.

Више од половине, 54 одсто испитаника сматра веома важним састанке руководства Републике Српске са званичницима САД, Израела, Мађарске, док 19 одсто има негативан став. Неутралних је 16 одсто, а без мишљења 11 одсто.

Највећи број грађана, њих 33 одсто, као највећу претњу види рат. Следе сиромаштво – 21 одсто и одлазак младих -20 одсто.

На питање за кога ћете гласати на изборима у октобру следеће године, највећи број гласова добила је странка СНСД.

„Чак 39 одсто испитаника гласало би за Милорада Додика или кандидата којег он подржи ‘без обзира на све’, док је 29 одсто против, а чак 32 одсто неодлучно“, наводи се у истраживању.

Чланак Истраживање јавног мњења у Републици Српској: Додик и даље ужива највеће поверење грађана се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Маријана Колаковић

Република Српска је прошлу годину завршила снажнија и стабилнија упркос притисцима међународне заједнице и покушајима централизације Босне и Херцеговине, оцењује за Спутњик Душан Павловић, директор Центра за друштвено-политичка истраживања Владе Републике Српске.

Наша обавеза је да обезбедимо опстанак српског народа и институција Републике Српске, било унутар или ван Дејтонског оквира, поручује он.

Павловић оцењује да су политички притисци на Републику Српску у 2025. години били снажни, али да институције нису попустиле.

Закључно с реизбором владе Саве Минића и након суђења Милораду Додику, очекивања међународне заједнице била су да ће Република Српска посустати. Али се десило супротно – Додик је наставио дипломатске активности о чему говоре његове посете Будимпешти, Москви и Вашингтону, а влада је остала стабилна, каже Павловић.

Он додаје да су такви маневри показали спремност РС да се суочи са спољним притисцима.

„Оно што се десило у 2025. је само врх леденог брега. Република Српска је створена као заштита Срба након искустава геноцида у НДХ, а сада мора да обезбеди да потомци преживелих остану сигурни и политички активни“, истиче Павловић.

Дејтонски оквир и међународни статус

Павловић подсећа да је Република Српска међународно призната кроз Дејтонски споразум, анекс ИВ, који представља уставни оквир БиХ.

„Дејтонски споразум није обичан устав, већ међународни уговор верификован резолуцијом 1031 Савета безбедности УН из децембра 1995. године“, каже Павловић.

Он истиче да је сваки покушај централизације или кршења права Републике Српске у супротности са овим међународним документом. Међутим, наш саговорник упозорава да се Српска суочава са константним дестабилизацијама.

„Свака година доноси нове притиске – политички ислам покушава да централизује БиХ, док ултралибералне глобалистичке структуре гледају да ограниче нашу сувереност. Ми морамо да бранимо консоцијативни карактер државе, који је једини гарант опстанка Срба у БиХ“, објашњава он.

Политички ислам и претња стабилности

Павловић указује на улогу политичког ислама у БиХ.

„СДА и њихова политичка платформа, инспирисана Исламском декларацијом Алије Изетбеговића, потпуно је компатибилна са идеологијом Муслиманске браће. Они покушавају да централизују БиХ и створе шеријатску државу, што директно угрожава Републику Српску и српски народ“, упозорава он.

Он наглашава да политички ислам користи структуре државе и међународну подршку како би остварио своје циљеве.

„Не ради се о теорији завере – они користе све механизме, од законских ингеренција до међународних институција, како би наметнули централизацију“, додаје Павловић.

Стратегија Републике Српске

Павловић објашњава да РС балансира између тактичких прилагођавања и стратешке заштите интереса.

„Ми формално можемо да мењамо владу, бирамо нове функције, али стратешки не одустајемо. Наша обавеза је да сачувамо Дејтонски оквир и гарантујемо постојаност Српског народа“, истиче он.

Он додаје и практичне аспекте међународне политике:

„Америчка администрација сада боље разуме нашу позицију. Уклоњене су санкције нашим људима, што показује да постоји простор за дијалог и заштиту наших права унутар међународних оквира“.

Кристијан Шмит и међународни односи

Павловић коментарише и улогу наводног високог представника у БиХ – Кристијан Шмит више не може да преузима ингеренције како хоће јер је јасно да међународна заједница не подржава унилатералне акције које угрожавају Дејтонски споразум.

Он оцењује да међународне структуре све више уважавају ставове Републике Српске и суверенистичке снаге.

„Наша сарадња са Западом и релевантним европским факторима показује да Република Српска има капацитет да се брани и политички и правно“, додаје Павловић.

На крају, Павловић јасно дефинише приоритете Републике Српске:

„Наша обавеза је да сачувамо Републику Српску и српски народ. Ако се Дејтонски оквир уруши, имамо легитимно право да предузмемо мере заштите, укључујући и излазак из уговорног оквира. Али циљ је да то избегнемо кроз дипломатију и међународну сарадњу.

Он закључује да политички ислам и глобалистичке структуре неће одустати од покушаја централизације БиХ.

„Република Српска мора да буде спремна на све сценарије, али њена снага лежи у организацији, међународном праву и политичкој одлучности“, каже Павловић.

Чланак Глобалисти и Сарајево не одустају: Српска преживела године притиска – сад креће новим путем се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Stanislav Krasilnikov /

Не бих немачком амбасадору Алфреду Гранасу објашњавао шта је српски народ кроз историју добио од Русије, а шта од Немаца који нам данас делите лекције, рекао је лидер СНСД-а Милорад Додик и нагласио да је то и историјски и данас – неупоредиво у корист Русије.

Додик је навео да је за амбасадора Гранаса чуо одавно, да је био шеф кабинета Карлоса Вестендорпа у време када је високи представник почео да примењује тзв. бонска овлашћења.

„Због тога ме помало чуди што данас, као амбасадор Немачке, говори језиком политике која је и тада била правно спорна“, рекао је Додик реагујући на интервју немачког амбасадора у којем је коментарисао шта Русија даје Републици Српској.

Уосталом, каже Додик, сам Вестендорп је то отворено признао: На бонској конференцији успели смо да уведемо начин на који високи представник може да доноси те одлуке, што, правно гледајући, није баш у складу са Дејтоном. Морам признати да то и није било баш легално.

„Данас, судећи по његовом интервјуу, амбасадор као некадашњи шеф кабинета Вестендорпа наставља управо ону праксу коју је његов тадашњи надређени назвао кршењем Дејтонског споразума. А баш Немци, након ужаса које је свет доживио због кршења Версајског уговора, требало би најбоље да разумеју колико је важно поштовати међународне споразуме попут Дејтона“, поручио је Додик на Иксу.

Колико знам, а знам, додаје, амбасадори не би требали да се мешају у унутрашње ствари земље домаћина.

„Амбасадор Немачке је очигледно завршио неке друге школе, али су му ликови из прошлости узор за нелегалну праксу. Амбасадор крши међународне конвенције и угрожава и онако низак ниво разумевања српског и њемачког народа. Санкције о којима прича су део немоћи Немачке и сада је јасно колико је оправдано што је Шмит који се лажно представља на листи наших санкција. Писаћемо вашем министру како се недолично понашате и како кршите међународне конвенције. Саћекаћемо одговор, када сте ви у питању нигде нам се не жури“, каже Додик.

Поручује да ће зависно од његове реакције, зависити и наш став.

„Реципроцитет је у основи дипломатије. До тада причајте са опозицијом, они су и онако ваш производ“, каже Додик.

Поручује да је тачно да подржава председника Русије Владимира Путина.

„И не бих амбасадору објашњавао шта је српски народ кроз историју добио од Русије, а шта од вас који нам данас делите лекције. И историјски и данас – то је неупоредиво у корист Русије. Русија је била уз српски народ у најтежим историјским тренуцима, када су други ћутали или нас бомбардовали. Русија је била глас који је бранио међународно право када су други покушавали да га прегазе. Русија је била земља која је разумела нашу борбу за очување идентитета, слободе и права да одлучујемо о својој судбини – рекао је Додик.

Поручује да нема речи нити притиска који то може променити у свести српског народа.

„То је однос који није заснован на притисцима и уценама, него на историјском памћењу, поштовању и узајамном разумевању. Могу само да приметим да се амбасадор сада сетио економије. Ми у Републици Српској поштујемо сваку инвестицију и значај немачке привреде. Али истина је једноставна: кроз сарадњу са Русијом сви заједно – и Република Српска, и БиХ, и западни Балкан, па и немачка привреда – могли смо имати најјефтинији гас у Европи и снажан економски развој. До тога није дошло управо зато што сте ви неодговорно сурвали ваше шансе да и даље економски јачате, те што се кршењем Дејтона и политичким блокадама такви пројекти заустављају на штету свих“, поручио је Додик.

Ми то разумемо, додаје Додик, иако видимо да сама Немачка истрајава у политици непријатељства према Русији која је економски највише коштала управо Њемачку – њену привреду и њене грађане.

„И да будем јасан. Данас подржавамо председника Трампа и подржавамо Израел. Искрено, из интервјуа амбасадора нисам сигуран на којој је страни. У свету који излази из магле коју су политике попут његове спустиле на њега, за нас је ситуација кристално јасна. Још на самом крају нешто, причали сте о увредама. Замислите ви! Ви нама вређате интелигенцију и историјско памћење. Не бих сада о првом и другом светском рату, о концентрационим логорима за Србе и Јевреје, о Геншеру, о вама амбасадоре, о Шмиту следећом приликом хоћу, а сигуран сам да ће је бити“, каже Додик и додаје: Срби се нису противили уједињењу немачког народа, зашто вама смета таква тежња српског народа. Мислите да смо мање вредни?

Поручује да се престану мешати у руковођење Централном изборном комисијом.

„То није ваш мандат. Нисмо ни ми од јуче, не радите то из љубави према народима у БиХ, већ због своје користи. Корупција је кривично дело и по законима ваше земље. Верујем да то знате“, поручио је Додик.

Чланак Додик: Не бих Гранасу објашњавао шта су Срби кроз историју добили од Русије, а шта од Немачке се појављује прво на ИСКРА.

Додик, Фото: РТРС

Европа је изгубила значајан дио политичког и економског капацитета, а политички лидери се суочавају са падом подршке унутар сопствених држава, рекао је лидер СНСД-а Милорад Додик и додао да руководство Републике Српске правилно разумије актуелна дешавања у свијету, јавља РТРС.

Додик је оцијенио да данашња Европа пролази кроз озбиљну кризу, а посебно је истакао недостатак јасног лидерства.

Он се критички осврнуо на структуру европског руководства, укључујући Урсулу фон дер Лајен и Кају Калас, уз оцјену да Европа у овом тренутку није адекватно позиционирана да одговори на глобалне изазове.

Додик сматра да је Европи потребна дубока трансформација међународних односа и позиције у свијету, те нови приступи у политици и дипломатији.

Указао је да се политички лидери у Европи, попут француског предјсеника Емануела Макрона или актуелног њемачког канцелара, суочавају са падом подршке унутар сопствених држава.

– Слично важи и за британске политичке лидере, што указује на шире незадовољство грађана. Европски лидери данас немају довољно политичке стабилности ни јасну стратегију за рјешавање кључних проблема – рекао је Додик, обраћајући се уочи премијере документарног филам „Исход“ о егзодусу сарајевских Срба.

Додик је нагласио да руководство Републике Српске и српски народ правилно разумију актуелна дешавања у свијету, укључујући и специјалну војну операцију Русије.

Према његовим ријечима, Република Српска је од почетка одбила могућност увођења санкција Руској Федерацији и није прихватила усклађивање са политиком Брисела о том питању.

– Српска је одбила да учествује у заједничким западним платформама које негативно оцењују ситуацију у Русији – рекао је Додик.

Чланак Додик: Република Српска одољела притисцима Брисела да уведе санкције Русији! се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/SRNA/ BORISLAV ZDRINJA/bs

Моја порука опозицији је да се коначно окупе, поручио је политичким ривалима у Републици Српској лидер СНСД Милорад Додик. 

„Имате садa новог председника Републике, иницирајте да сазове састанак свих релевантних политичких фактора“, написао је Додик на мрежи Икс.

Навео је да ће доћи на сваки такав састанак, да разговара о томе шта је стратегија српског народа и „наше политичке нације“.

Додик је претходно поручио да ће СНСД да победи на предстојећих општим изборима јер има добру страначку организацију.

„Суштина је у организацији. СНСД има организацију и помешћемо опозицију на овим изборима, могу да се удружују с ким год хоће. Добићемо двотрећинску већину с нашим коалиционим партнерима. Верујем да ће СНСД бити у апсолутној већини“, додао је Додик.

Додиков позив на дијалог опозицији се односио на баш све њене представнике. Игор Црнадак из ПДП-а, на пример, није добродошао.

Када је позвао на унутрашњи дијалог и договор о кључним националним питањима, Додик је изјавио у петак, мислио је на озбиљне људе, оне који имају политичку и сваку другу тежину.

„Нисам мислио на лузере попут Црнатка“, казао је председник СНСД.

Чланак Додикова порука опозицији: Време је за окупљање се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG

Председник СНСД-а Милорад Додик каже да би поново урадио све исто, само би раније покушао да од Републике Српске направи државу и да би волео да у томе успе.

„Отићи ћу задовољан кад будем схватио да је то извесно и да то нико не може зауставити. Не морам ја то урадити“, рекао је Додик за бањалука.нет.

Говорећи о најављеним блокадама превозника, он је истакао да је на страни превозника, оцењујући да је реч о „подмуклој игри структура ЕУ“.

„Mислим да се ради о једној подмуклој игри структура ЕУ које желе да направе што више проблема овдашњим превозницима како би што више возача отишло у њихове компаније, јер они вапе за таквим људима“, рекао је Додик.

Према његовим речима, такве мере могле би довести до повећања цена транспорта, угрозе домаће превознике и доведу до банкрота оних који су инвестирали у камионе и транспортна средства.

Сматра да је потребно увести реципрочне мере према Европској унији и јасно поручити да Република Српска не пристаје на, како је навео, „поданички однос“.

Говорећи о недавним посетама Израелу, Мађарској и САД-у, председник СНСД је рекао да су сва та дешавања међусобно повезана и да Република Српска није кренула из неутралне позиције, већ из, како каже, „дебелог минуса“, алудирајући на санкције и политичке притиске.

Осврнуо се и на победу Доналда Трампа, истичући да је реч о „врло важној победи“. Сматра да се његовим доласком мења глобални политички оквир и да је концепт униполарног света напуштен.

„За мене су руски председник (Владимир) Путин и амерички (Доналд) Трамп у овом времену цивилизацијски вредни људи и верујем да ће успети да стабилизују цивилизацију у процесу мултиполарног света“, навео је Додик.

Говорећи о посети Мађарској и састанку са премијером те земље Виктором Орбаном, он је рекао да је Орбан један од ретких рационалних политичара у ЕУ.

„Оно што данас гледамо од тих квази лидера ЕУ, не доприноси европској будућности, већ је руши. Сви ти лидери нису хтели да воде политику здравог разума, него су хтели да своје илузије гурају уз брдо. И када дођете до одређеног нивоа, више не можете да гурате, а када се распадне илузија, онда ће се распасти и ЕУ“, рекао је Додик.

Нагласио је да сарајевски политичари нису сачували БиХ. Коментаришући идеју о независности Републике Српске, Додик је рекао да се не ради о сецесији, већ о враћању на изворни Дејтонски споразум.

„Ми тражимо да се врати на слово Дејтона и да нам се врати право на суверено одлучивање у оквиру тог међународног споразума“, навео је он.

Истакао је да је политички процес против њега био покушај да се ослаби Република Српска, али да, без обзира што није формални председник Српске, остаје активан у политици.

„Немам намеру да се повучем. Док год народ буде хтео, ја ћу ту бити у неком облику. То је моја дужност“, закључио је он. 

Чланак Додик: Немам намеру да се повучем се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/SRNA/ Borislav Zdrinja

Комесарка за проширење ЕУ Марта Кос је небитна и може да прича о сецесији само из перспективе своје Словеније, поручио је председник СНСД Милорад Додик.

Коментаришући интервју који је Кос дала телевизији Н1, Додик је поручио да је му је Кос „потпуно небитна“.

Марта Кос, ма ко то био, каже да јој нисам битан и константно се бави мноме. Шта ли би радила да сам битан?
Мени је она потпуно небитна и не бавим се њоме. Када ничим изазвана изговара моје име, тада јој укажем на њену небитност.

Видим да најављује разговоре у Републици Српској.…

— Милорад Додик (@MiloradDodik) February 12, 2026

„Марта Кос, ма ко то био, каже да јој нисам битан и константно се бави мноме. Шта ли би радила да сам битан? Мени је она потпуно небитна и не бавим се њоме. Када ничим изазвана изговара моје име, тада јој укажем на њену небитност“, написао је Додик на налогу на Иксу.

„Видим да најављује разговоре у Републици Српској. У Бањалуци може разговарати с лузерима или сама са собом у огледалу. Говори и о сецесији. Oна то одлично зна. Долази из земље која је спровела сецесију“, додао је Додик.

Он је нагласио да Срби нису против других. „Разлика постоји“, поручио је лидер СНСД-а.

Говорећи за Н1, Кос је изјавила да Додик њој „није битан“ и да „не представља целу БиХ ни Републику Српску“. Европска унија, каже она, „држи до територијалног интегритета БиХ“ и „борићемо се против било каквих сецесионистичких идеја“.

Словеначка политичарка се такође хвалила да је у Украјини наводно зову „комесарка за наду“ и да је слично расположење „осетила“ у БиХ.

Процес приступања ЕУ би могао „превазићи многе препреке које произилазе из Дејтонског споразума“, изјавила је Кос, описујући мировни споразум и устав БиХ из 1995. као „добар да се стане на пут рату, али данас… онемогућава напредак“.

Чланак Додик одговорио Марти Кос: А ко сте ви? се појављује прво на ИСКРА.

Суочена са сталним притиском радикалних исламиста и тиранијом неизабраних европских бирократа, Република Српска заслужује да буде независна држава, написала је уредница “Вашингтон тајмса” Анат Хартман после посете делегације РС америчкој престоници.

Коментар преносимо у целости:

На спољном зиду иранске амбасаде у Сарајеву истакнуто је место где пише: “У знак сећања на Иранце који су жртвовали своје животе за мир у БиХ”.

Ове речи би могле изненадити Американце, од којих многи вероватно не знају за дугу историју продора исламистичког света на Балкан. Србима у Републици Српској — која, заједно са Федерацијом БиХ, чини Босну и Херцеговину од Дејтонског споразума из 1995. године — везе региона са екстремизмом су добро познате.

Данас се ти радикални пипци учвршћују.

“Муслимани преузимају цркве”, рекао је председник СНСД-а Милорад Додик за Вашингтон тајмс у недавном ексклузивном интервјуу. “Подстичу се радикализоване групе”, навео је Додик.

Додик је осуђен на једногодишњу затворску казну (касније преиначену у новчану) и од стране Суда БиХ му је забрањено обављање функције у републици шест година. Такође, ниједан од седам тренутних судија у Уставном суд БиХ у суду није из Републике Српске.

Прекршај Додика? Одбијање да спроведе декрете које је донeо Кристијан Шмит. Шмит је немачки држављанин кога је Савет за спровођење мира именовао 2021. године да води БиХ. (Да, добро сте прочитали. Западноевропски бирократа кога су поставилe другe бирократе има право да говори влади шта да ради. Размислите о томе мало.)

Радикалне муслимане у региону, рекао је Додик, финансирају исти људи који финансирају Исламску државу: Иран, Саудијска Арабија, други. Ево још нечега што већина Американаца можда не зна: почетком 2010-их, стотине босанских муслимана придружило се Исламској држави, регрутовани од стране добро подмазане пропагандне машинерије. Многи су се касније вратили на Балкан.

“Повратак страних бораца из Сирије и Ирака, прекаљених у борбама, вештих у руковању оружјем и експлозивом, и идеолошки радикализованих представља директну претњу не само безбедности БиХ, већ и региона и шире”, наводи се у извештају Атлантске иницијативе из 2015.

Додик нам је рекао: “Неки од њих су (чак) били обучени у Сарајеву пре него што су отишли ​​на Блиски исток”.

Иран је, према натпису на спољном зиду амбасаде у Сарајеву, послао борце и оружје како би помогао босанским муслиманима против Срба током рата у БиХ након распада Југославије 1991. године. Како је УПИ известио 1993. године, “неколико хиљада припадника Иранске револуционарне гарде бори се заједно са босанским муслиманима у покушају Техерана да успостави фундаменталистичко упориште у Европи”.

Сада Српска мора да жање оно што “правоверни” никада нису престали да сejу. У јануару је ФБиХ једноставно прогласила за “државну имовину” два гробља Српске православне цркве, капелу и цркву повезане са гробљима и још једну цркву. Срби у том подручју, укључујући парохију Српске православне цркве, сазнали су за тај потез из медијских извештаја.

“Овај потез је у складу са растућим екстремизмом и подједнако растућим поштовањем према том екстремизму у региону. У претежно муслиманским подручјима, локална полиција не може ни да уђе”, рекао је Додик. “Није им дозвољено да приведу ове екстремисте”.

То је главни разлог, рекао је г. Додик, да независност Републике Српске мора ускоро доћи.

“Ствари се погоршавају. Зато смо сада дошли овде”, рекао је он. Његовом недавном путовању у Вашингтон претходила је посета Израелу и састанак са премијером Бенјамином Нетанјахуом.

“Превише смо изгубили да бисмо се ослањали на било какву врсту дијалога. Зато ћемо ускоро направити важну процену са нашим пријатељима (у вези са независношћу). Без државе нема слободе”, навео је Додик.

Додик и његови савезници траже признање три државе у БиХ: једне за Србе, друге за Хрвате и треће за Бошњаке.

“БиХ је разбијено друштво. Одувек је била подељена; била је пропала држава од свог оснивања”, навео је Додик.

Ништа добро не чека западне вредности под садашњим уређењем, додао је он. Млади људи одлазе. Стопа наталитета је у опадању. Под председницима (Бараком) Обамом и (Џозефом) Бајденом, Српска је изгубила многа права која су јој дата Дејтонским споразумом, рекао је Додик.

“Наша војска је одузета, наша гранична полиција је одузета, наша имовина се одузима”, рекао је, и додао да је стигло време да република потврди своје право на самоопредељење.

“У међународним односима долази тренутак када (разговори) више не функционишу. Са независношћу, сви би били у миру. Нико не би могао ништа да намеће другима. Никада нисмо покушавали да живимо једни поред других. Дозволите нам да сами доносимо одлуке. Мандат председника Трампа је наша шанса за независност”, закључио је Додик.

(РТ Балкан, 11.02.2026)

Чланак Порука из Вашингтона: Српска заслужује независност се појављује прво на ИСКРА.

Најава Милорада Додика да ће Народна скупштина Републике Српске покренути захтев за враћање надлежности које су јој одузете није сецесионистички потез, већ институционални покушај да се отвори дијалог о враћању Босне и Херцеговине у дејтонске оквире.
Како истиче политички аналитичар из Бањалуке, Бојан Шолаја, Додик је врло јасно поручио да ће Народна скупштина РС својим званичним актом да се обрати релевантним институцијама на нивоу БиХ, у складу са Дејтонским мировним споразумом, са захтевом да се разговара о томе како БиХ да се врати у своје „природно стање“.

„Он није најавио никакав сецесионистички моменат. Врло јасно је рекао да ће Народна скупштина Републике Српске својим званичним актом да се обрати релевантним институцијама на нивоу БиХ, у складу са Дејтонским мировним споразумом, са захтевом да се разговара о враћању БиХ у што би требало да буде њено природно стање, а то је стање дејтонских одредби“, наводи Шолаја.

Подсећамо, председник СНСД-а Милорад Додик најавио је да ће следећи корак Републике Српске бити захтев Народној скупштини за враћање свих својевремено пренетих надлежности са Републике Српске на БиХ, што ће бити услов за вођење било каквог дијалога.

Реч је о војсци, граничној полицији, укидању Суда и Тужилаштва, да се врати обавештајна служба…, рекао је Додик и додао да је у питању све оно што је предвиђено Дејтонским споразумом.

Према Додиковим речима, Дејтонски споразум и Устав БиХ поремећени су до те мере да више ниједан дијалог ни политичка акција не може да санира.

„Ако су муслимани у Сарајеву свесни прихватиће да нам врате надлежности, ако и даље желе да гурају овако добиће нашу одлуку о самоопредељењу“, навео је Додик.

Како је БиХ постала хибрид

„Природно стање“ које наш саговорник помиње је, како каже, оно које је договорено 1995, са чиме садашња БиХ нема много везе.

Уместо система заснованог на сагласности ентитета и конститутивних народа, настао је модел који су креирали високи представници наметањем закона и политика, као и одузимањем надлежности.

„Данас имамо низ институција које нису предвиђене Дејтонским споразумом, надлежности које су узете из руку ентитета и све се то користи као механизам за борбу против Републике Српске. Значи, Република Српска тражи да се ствари врате у оквире у којима је БиХ настала и како је требало да функционише. Овде се, дакле, не тражи ништа што уставом није дато Републици Српској“, истиче Шолаја.

Институције без уставног основа

Као резултат деловања високих представника и „међународне заједнице“ оличене у ПИК-у (Савету за спровођење мира), данас у БиХ имамо низ институција које устав БиХ не познаје, као и низ надлежности које су изузете из руку ентитета – постоје судови и тужилаштва који нису уставне категорије који су наметнути политичким притиском у квазидемократској процедури и који се буквално користе за политички прогон политичара из Републике Српске.

Истовремено, уставни суд, у коме још увек седе странци и у коме нема представника српског народа, оцењује легалност Владе Републике Српске, објашњава Шолаја.

„Ако ће нам председника бирати неко други, о влади одлучивати неко други, а законе наметати неко трећи – у чему је онда прича? Где је ту држава“, пита се он.

Дијалог или наставак блокаде

Политичке последице Додикове иницијативе, сматра Шолаја, могу бити позитивне, уколико буде постојала спремност за дијалог међу домаћим политичарима.

„Ако буде разума и спремности на дијалог, политичке последице могу да буду добре – да седнемо, да се договоримо и да неке ствари вратимо у оквире онога како би у БиХ требало да функционишу“, каже он.

Међутим, проблем је у бошњачкој политичкој елити која дијалог не жели, за разлику од представника хрватског народа.

Као посебно проблематичну, Шолаја означава улогу високог представника и такозвана бонска овлашћења, која, како истиче, немају утемељење у Дејтонском споразуму.

„Овлашћења високог представника су јасно дефинисана Анексом 10 и изузетно су уска – односе се искључиво на надзор над спровођењем цивилног дела мировног споразума. Он нема право да се меша у политички живот, намеће законе или смењује изабране функционере“, напомиње наш саговорник.

Бонска овлашћења, додаје, представљају препоруке неформалне групе – Савета за имплементацију мира – која није дејтонска категорија, због чега је правна валидност одлука донетих на тој основи озбиљно упитна.

Амерички фактор и промена односа према БиХ

Говорећи о међународном контексту, Шолаја сматра да ће Вашингтон подржати иницијативу Републике Српске, јер се она заснива управо на поштовању Дејтонског споразума. Са друге стране, Додикова иницијатива поклапа се са оним што амерички званичници у последњих годину, годину и по дана изјављују – да три народа и два ентитета треба да седну и разговарају, као и да се САД више неће мешати у унутрашња питања БиХ.

„Дејтонски споразум је америчка креација. Мислим да ће се ова администрација држати садржаја споразума као полазног основа за разговор да се ствари врате на оно како је замишљено, да се успостави функционалан систем, јер садашњи начин функционисања, онакав какав је примењиван последњих тридесет година само је уназадио БиХ. Односи су тренутно више поремећени него 1992. и надам се да је то свима јасно“, констатује он.

Република Српска не жели да повлачи једностране потезе, нити да доноси нове законе, само жели враћање надлежности и отварање широког унутрашњег дијалога.

„Не тражимо да се нешто намеће, већ да се разговара и да се нађе модел у којем ће БиХ функционисати на основу унутрашњег договора, а не наметнутих решења“, закључује Шолаја, преноси Спутник.

Чланак Нови велики корак Републике Српске: Сад све да се врати у – „природно стање“ се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Bryan Bedder / Stringer

Премијер Републике Српске Саво Минић састаће се данас у Бањалуци са Паолом Замполијем, специјалним представником САД-а за глобалну сарадњу.

„Састанак са специјалним представником САД за глобалну сарадњу у Бањалуци потврђује неке нове ветрове. Ускоро нас очекује много састанака и битних разговора са иностраним партнерима и дипломатама у Републици Српској“, написао је Минић на друштвеној мрежи Икс.

Замполи је италијански бизнисмен, дипломата, лобиста, модни агент и продуцент. Радио је у модној индустрији и био повезан с познатим модним брендом „Валентино“.

Има дубоке везе у политичким круговима, а када је реч о његовој политичкој каријери, био је представник Доминике (карипска држава) у САД-у и амбасадор при УН-у.

Замполи је познат и по дугогодишњем пријатељству с актуелним америчким председником. Наиме, спомињан као човек који је кумовао вези Доналда и Меланије Трамп.

Чланак Паоло Замполи у Бањалуци: Трампов „кум“ на састанку са премијером Републике Српске се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/ FOTO SRNA/ BORISLAV ZDRINJA

Кандидат Савеза независних социјалдемократа (СНСД) Синиша Каран је освојио двоструко више гласова у односу на 23. новембар, на 136 бирачких места на којима су јуче поновљени председничким избори у Републици Српској.

Централна изборна комисија (ЦИК) БиХ објавила је прелиминарне резултате поновљених превремених избора за председника Републике Српске, на основу којих је кандидат Савеза независних социјалдемократа (СНСД) Синиша Каран освојио 224.384 гласова или 50,54 одсто.

На сајту ЦИК-а се наводи да је кандидат Српске демократске странке (СДС) Бранко Блануша освојио 213.513 гласова или 48,09 одсто, пренела је РТРС. Остали кандидати освојили су мање од један одсто гласова, преноси Срна.

Претходно је СНСД прогласио синоћ победу свог кандидата на поновљеним изборима за председника Републике Српске, Синише Карана, коме су победу честитали председник СНСДМилорад Додик, председник Уједињене Српске Ненад Стевандић и потпредседница СНСД Жељка Цвијановић.

Председник СНСД-а Милорад Додик прогласио је победу кандидата те странке за председника Републике Српске Синише Карана.

„Победа је још и убедљивија“, рекао је Додик на конференцији за новинаре.

Подсетио је да су на претходним изборима освојили 9.577 гласова више, а данас више од 10.360, преноси РТРС.

Каран је у обраћању новинарима поручио да је његовом победом одбрањен суверенитет српског народа и његово право да одлучује сам о себи, додајући да су избори “јасан одговор народа на покушаје злоупотреба правосудних институција“.
Изборе је назвао плебисцитом и борбом против “великих непријатеља као што је високи представник у БиХ Кристијан Шмит“.

Победу Карану честитао је и председник Србије Александар Вучић.

„Уверен сам да ћете нову дужност обављати са преданошћу мудрог и одговорног лидера“, навео је Вучић на Инстаграму уз истицање да ће Србија увек бити уз Српску.

Он је оценио да су пред српским народом “огромни изазови“ и да су времена тешка.
“Србија ће увек бити уз Српску, спремна да шири сарадњу и посвећено ради на јачању веза у свим областима на добробит нашег народа и свих грађана“, написао је Вучић.

Чланак Поновљени избори у РС: Убедљива победа Синише Карана се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/SRNA/BORISLAV ZDRINJA

Председник СНСД-а Милорад Додик прогласио је победу кандидата те странке за председника Републике Српске Синише Карана.

„Победа је још и убедљивија“, рекао је Додик на конференцији за новинаре.

Подсетио је да су на претходним изборима освојили 9.577 гласова више, а данас више од 10.360, преноси РТРС.

Проглашавам побједу Синише Карана, која је још убједљивија јер је разлика већа од 10.360 гласова.

Честитам Карану на побједи. Хвала нашим активистима и грађанима који су допринијели овој побједи.

Данас нисмо само побиједили опозицију, већ смо побиједили и Шмита, међународни… pic.twitter.com/KQrQiXd3Ah

— Милорад Додик (@MiloradDodik) February 8, 2026

„Хвала нашим активистима, грађанима и општинама“, рекао је Додик.

Он је нагласио да је СНСД знао да ће Каран да победи.

„Ми смо победили Кристијана Шмита, међународни фактор који је овде посејао неред, сарајевску чаршију и бошњачку елиту која је све учинила да изврши притисак на ЦИК. Мислили су да ће овим изборима Српска ући у одређен степен дестабилизације, то се није остварило“, поручио је Додик.

Најавио је победу на изборима у октобру.

„У октобру ћемо их још једном декласирати. Остајем борац за Српску са својим сарадницима. Наствићемо да славимо вечерас, а сутра већ радимо“, закључио је Додик.

Чланак Додик прогласио победу Синише Карана: Још је убедљивија се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/AP/FOTO SRNA/ Borislav Zdrinja

Посета делегације Републике Српске Вашингтону представља несумњив успех и показала је да је пропао план рушења Српске, изјавио је председник (СНСД) Милорад Додик, истакавши да су данашње Сједињене Америчке Државе „друга Америка, која се поштује“.

Додик је на конференцији за новинаре на аеродрому Маховљани у Бањалуци, по повратку из САД, рекао да је посета показала да је Српска победила, како је навео, „притиске и странаца и бошњачког Сарајева“.

Истакао је да политичко Сарајево није успело у покушају да оцрни њега и Републику Српску, преноси РТРС.

Нагласио је да се делегација Српске састала са 14 конгресмена, са више сенатора, као и са осталим важним политичким фигурама током посете Вашингтону, као и да је „ово сада друга Америка“.

„Пропао је план рушења Српске. А Дејтонски споразум је срушен и нема шансе да се он поправи. Видљиво је да муслимани врше притисак на нас Србе, да угрозе хришћане“, навео је Додик.

Додао је да постоји и идеја да се високом представнику у БиХ Кристијану Шмиту, кога Српска сматра нелегитимним, уведу санкције.

„У САД смо разговарали и са портаролом Беле куће, причали смо о Републици Српској. Истакли смо да је БиХ за нас неприхватљива, радићемо свој посао и нећемо одустати од своје идеје. Ишли смо искључиво као представници Републике Српске, а не БиХ“, поручио је Додик.

Истакао је да Српска наставља да ради на афирмацији статуса и самоопредељења.

„Када смо боравили у Јерусалиму, били смо с људима који знају патњу, санкције, страдалачку историју. Ми подржавамо њихове активности да осигурају бедем слободе који морају да бране. Јевреји света подржавају Израел, као и они сами који ту живе. Нисмо морали да објашњавамо да у Сарајеву желе да укину Српску“, рекао је Додик.

Навео је да Српској више нико ништа не може да наметне.

„С Москвом и Русијом имамо стратешко партнерство. Настављамо да сарађујемо са Русијом на стратешком нивоу. САД су биле позорница на којој смо ми скинули бреме једне одговорности која је нама лажно наметнута. Ја желим мир муслиманима и Бошњацима, али и они би требало да размисле да се разиђу са нама. Уочено је да Дејтон и БиХ никада нису били трајно распоређени. Ми немамо аспирације према ФБиХ, они према нама имају. Они су нама претили ратом, ми њима не. Наш циљ је да се одвојимо“, навео је Додик.

Тршић Бабић: Време ради за Српску

Вршилац дужности председника Републике Српске Ана Тришић Бабић рекла је да је делегација Српске имала једну од најпродуктивнијих и најквалитетнијих посета Вашингтону.

„Ово је тренутак који иде у корист Српске. Време ради за Републику Српску“, истакла је Тришић Бабић на конференцији за новинаре.

Навела је да ће бити још лепих вести за грађане Српске.

„Ова посета је показала да наш рад доноси резултате“, истакла је она.

Рекла је да ова америчка администрација разуме Републику Српску.

„Они су нас слушали, нису наређивали“, нагласила је Тришић Бабић.

Она је истакла да је говор америчког председника Доналда Трампа на Молитвеном доручку, коме је присуствовала делегација Српске, био охрабрујући и отрежњујући.

Чланак Додик по повратку из Америке: Пропао је план рушења Српске се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : https://x.com/MiloradDodik

Важна тема заштите хришћана у свету није покренута само због Молитвеног доручка. То је једна од главних тема америчке спољне политике. Управо та тема отвара веће разумевање за све проблеме Републике Српске и за српски народ у Босни и Херцеговини. Иза нас је најуспешнија посета представника Републике Српске Сједињеним Државама у последњој деценији.

Ово за Спутњик, поводом посете делегације Републике Српске Сједињеним Америчким Државама, поводом Молитвеног доручка, каже Обрад Кесић, шеф Мисије БиХ при Европској унији, одличан познавалац прилика у САД:

„Питање односа муслимана и хришћана отвара читав низ веома важних питања у свету, а код нас доводи до кључних проблема Републике Српске – кршења међународног права и споразума“, каже нам Кесић.

У Вашингтону је одржан Национални молитвени доручак, коме је присуствовала делегација из РС на челу са Милорадом Додиком и Жељком Цвијановић, а где се окупљенима обратио председник САД Доналд Трамп. Он је, између осталог, поручио да ће, ако хришћани буду нападнути, одговорити насилно и свирепо.

Сусрети са конгресменима који мисле другачије

У данима који су претходили овом догађају, званичници из Републике Српске имали су низ сусрета са конгресменима, које Кесић оцењује као најбоље до сада. Пре свега због чињенице да су се видели и са републиканцима и са демократама који су више пута показали да су заинтересовани за простор Западног Балкана, поготово за Босну и Херцеговину:

„Важно је рећи да је међу тим сенаторима било и скептичних, оних који не деле позитиван поглед на Републику Српску и на њене политичке лидере. Али то показује једну зрелост наших представника, да су спремни да разговарају и са онима који су критични у погледу на ситуацију у Босни и Херцеговини, који се не слажу са ставовима које су прочитали о Републици Српској“.

Везе са људима блиским Трампу

Кесић додаје да се делегација Српске састала и са сенаторима који су блиски сарадници председника САД из Републиканске странке. Међу њима је и сенатор Рон Џонсон , један од кључних, који је од самог почетка подржао Трампа и због тога ужива посебан углед у Белој кући.

„Ово је много битно да се каже, зато што се наставља оно што је већ постигнуто са америчком администрацијом. Дакле, још више се јачају везе и сарадња са људима који су блиски самом председнику“.

Угрожени хришћани главна тема САД

Када је реч о самом Молитвеном доручку, Кесић каже да је Трамп својим обраћањем потврдио тезу да је однос муслимана и хришћана једно од главних питања за Стејт департмент.

„Угроженост хришћана кроз цео свет су наметнули као једну од водећих тема. Због тога стављају свако питање, и ако није везано за политичке околности, ако има додира муслимана и хришћана, у тај контекст. Тако је и са Босном и Херцеговином“.

Кесић додаје да по овом питању републиканци и демократе имају другачије ставове, али да Република Српска сада има шансу да је Америка коначно разуме , а то није било могуће док су владале демократе.

„Они и даље имају приступ који је владао од стране глобалиста задњих 20 и кусур година, то јесте, да нема проблема. Треба имати веће разумевање за људе који долазе из других раса, других култура, па и других верских заједница. И због тога нису имали ни слух за проблеме хришћана“.

БиХ последња колонија Запада

Кесић додаје да је са републиканцима у Конгресу, ово питање постало једно од централних за спољну политику и отвара шансу да се, пре свега, објасни шта се у БиХ, односно Српској дешава:

„Да се редовно крши међународно право, међународни Дејтонски споразум , Устав Босне и Херцеговине и да у БиХ имамо на неки начин последњу колонију западног света. Где један странац намеће законе да би сменио изабране политичке лидере. То су кључни проблеми за Републику Српску. Да би се отворила врата, мора да се све стави у контекст оног што су приоритети за спољну политику у овој САД администрацији. Један од тих приоритета је баш питање односа према хришћанима у БиХ“.

Злоупотреба судова и тужилаштва

Кесић додаје да је друго кључно питање које отвара врата Српској и правима Срба, поготово са републиканцима у Конгресу, питање злоупотреба судова и тужилаштва у политичкој борби:

„Видели сте да је пре неки дан први пут из Конгреса изашао извештај колико пута је од стране Европске уније било кршење основних принципа слободних избора у Европи. Колико пута су се мешали, колико пута су манипулисали са изборном вољом грађана који су гласали на изборима у Европи. То је такође за Републику Српску врло битно“, истиче наш саговорник.

Отимају имовину српске цркве

Милорад Додик је током сусрета са конгресменима указао и на директне покушаје отимања имовине Српске православне цркве и положај хришћана у Федерацији Босне и Херцеговине.

Кесић каже да је та директност била мудар потез. Он оцењује да су ова посета и разговори са представницима америчке администрације крунисани састанком са америчким министром за економију Хауардом Латником, са којим је разговарала о даљем јачању економске сарадње, али га је упознала и са политичким и безбедносним приликама у БиХ.

Молитвеном доручку на позив Трампове администрације, присуствовали су и вршилац дужности председника Републике Српске Ана Тришић Бабић и председник СНСД-а Милорад Додик.

Чланак Битно је да се каже: Зашто је ово најважнија Додикова посета Америци у протеклој деценији се појављује прво на ИСКРА.

ДА ЈЕ понављање избора у недељу 8. јануара на више изборних мјеста у три општине Републике Српске само рутинска демократска контрола – то не било политички догађај вриједан посебне пажње. Међутим, понавља се прича са претходних избора: није било инцидената на изборним мјестима, изборне комисије потписале записнике, посматрачи нису имали примједбе, а ипак поновна пребројавања и понављања.

Сада се ради о отезању да се потврде резултати баш у општинма у којима је побиједила СНСД и у којима владајућа коалиција има традиционална упоришта. Чак се у Додиковим Лакташима сумња у убједљиву побједу његовог кандидата, ако није по оном „није важан број него онај ко броји“.

Није спорна демократска процедура него тоталитарни политички контекст.

Сумње ЦИК-а да је ту било малверзација изазивају контрасумње да се опет ради о некој ујдурми ЦИК-а. Свијест о томе да они увијек могу промијенити што год им падне на памет дјелује убитачно на самопоуздање, депримира, производи изборну апстиненцију, политички цинизам. Спорни су и сами ванредни предсједнички избори, а онда се овим отезањем обесмишљавају јер ће нови предсједник почети да дјелује на свега неколико мјесеци прије редовних избора, што значи да ће тај „врло привремени предсједник“ истовремено и да се уводи у посао и да води предизбору кампању.

Такве аномалије збуњују народ, замарају и пасивизирају бирачко тијело које не може да прати и разумије будалаштину да се у интервалу од годину дана шест пута мијења предсједник: један, изабрани предсједник се повукао, други предсједник, који га је замјењивао био подпредсједник из реда хрватског народа, трећи предсједник тј. предсједница функционише у статусу в.д., четврти је изабран на ванредним изборима, али није озваничан, а пети ће бити изабран на јесен о.г. на редовним изборима. Први предсједник у низу је Додик, али он је, могло би се рећи, и шести, јер га и у земљи и у свијету сви не само ословљавају са предсједник, него га и третирају тако.

Видјели смо то у Русији, Мађарској, Израелу, Србији. Ту је увијек поред њега присутна и в.д. предсједница Ана Тришић Бабић, поштује се протокол, али поставја се питање чему сва та игра. Утолико више што у парламентарним демократијама функција предсједника има ограничене ингеренције, а најважнија је што командује војском коју Српска нема. Иницијалне махинације коју је извео трио Марфи, Шмит, Узуновић, изазвале су, ланчану реакцију низа опаких формално-правних консквенци са којим се Српска још увијек бакће.

Из шире перспективе гледано, овдје се води борба између Трампа и коалиције вољних, а БиХ је помоћни терен.

Вучић је фокусиран на Брисел, а Додик на осовину САД – Русија. У Енкориџу је Украјина била повод, а очигледно се разговарало о глобалној и дугорочнијој распођели интересних сфера. Трамп говори да га занима само „западна хемисфера“, а Путин да га „не занима судбина Гренланда“. Гдје су у свему томе српске земље?

Забрињава то што испада да је Србија иде европским путем упркос маћехинског односа Брисела, а тај исти Брисел опструише напоре Путина и Трампа да Српску врате на колосјек равноправних договора три народа у БиХ.

Депримирани Бошњаци позивају своје да насељавају Српску, праве Босанску СПЦ, причају о српском Сарајево-сафарију и сличне глупости како би подигли национални морал. Бошњацима је то потребно након што им се Додик, кога су истјерали на врата, вратио кроз прозор, Трамп промијенио страну у БиХ, Израел наставио у Гази, Арапски свијет у ауту, Руси напредују у Украјини. Укратко, руши се све на чему се заснивала агресивна политика бошњачког Сарајева.

Тај пад колективног имунитета у редовима Бошњака препознаје се по томе што су се сарајевски медији сада обрушили на сопствену политичку елиту: аналитичари Јасмин Мујановић, Сенад Пећанин, Бурсаћ, исмијавају Елмедина Конаковића и Дениса Бећировића због неспособности да парирају Србима. Шта би тек да су знали како је дискретни српски дипломата Бојан Вујић превеслао ветеране Лагумџију и Алкалаја у великој вашингтонској арени око Молитвеног доручка гдје Жељка Цвијановић бриљира у односу на комшијску конкуренцију и крчи пут свом предсједнику.

Додик, осокољен серијом успјешних путовања на којима је дочекиван и подржан на највишем нивоу икад, креће у контраофанзиву. По први пут сасвим експлиците одбацује Дејтонски споразум и отворено тражи најповољнији моменат за сецесију, те тиме, ако ништа друго, скреће пажњу да у БиХ још ништа није ријешено и да послије јесењих избора треба ургентно приступити новом договору. Трамп, међутим, још није поразио дубоку државу, ни америчко ни европско њено крило и неизвјесно је може ли да издржи до краја текуће године, а други мандат му цури …

Ономад чујемо да је Зеленски пристао на територијалне уступке, да му се тешка срца придружује и Каја Калас, како би обоје добили резервну столицу у договорима Путин-Трамп.

Неки руско-америчко-европски консензус о Украјини био би катализатор односа и на Балкану између происточних и прозападних снага, па би добро дошао и српско-српским односима, односно јединственој и независној српској спољној политици, које нема без подршке Русије.

Дакле, не можемо бити сигурни да ово понављање за два дана није нагазна мина све док коло воде ЦИК, ПИК, ОХР, док хер Шмит још увијек није отишао из Сарајева, док хер Мерц опстаје као канцелар у Берлину макар и са танким легитимитетом, а бонска овлашћења нису суспендована. Као што нису ни оних пет плус два америчких услова које БиХ треба да испуни да би странци отишли, а срочених тако да никада не оду.

Зар би након свега тога што се дешавало уназад мјесецима требало да изненади да Шмит поништи резултате ванредних избора као сувишних и да за в.д. предсједника постави бошњачког потпредсједника, реактивира потјерницу за Додиком и притвори га до суђења зато што, наводно, није стриктно поштовао пресуду којом му је на шест година забрањено да се бави јавним пословима. Или да напросто преброји да је Каран у ствари изгубио изборе.

Надајмо се да у споменутом консензусу САД-Русија-ЕУ Балканско двориште неће бити препуштено коалицији вољних, и Српска повјерена вјечитом окупатору Њемачкој, да Русија неће дозволити да „западна хемисфера“ обухвати и Српску. Надати се, али и радити на томе јер не мање зависи од српске слоге, посвећености и истрајности. Излазак на поновљене изборе на неколико гласачких мјеста у три општине је само једна степеница, али и на њој се непажњом може саплести.

(Трибина је одржана 5. фебруара 2026. у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)

Чланак Кецмановић: Демократска контрола или колонијално насиље? се појављује прво на ИСКРА.

© AP Photo / Radivoje Pavicic

Генерал Мајкл Флин у част делегације Републике Српске која борави у посети Сједињеним Америчким Државама приредио је вечеру у Голден институту.

„Пријатно ме изненадио гест Флина, који је у част Ане, Жељке и мене приредио вечеру у Голден институту, којој су присуствовали и конгресмени Рич Макормик, Бет Ван Дајн, Бајрон Доналдс, Ана Паулина Луна“, истакао је лидер СНСД-а Милорад Додик у објави на друштвеној мрежи Икс.

Додик је додао да се о Републици Српској се више не прича, с њом се разговара као с кредибилним партнером.

Подсетимо, на позив администрације америчког председника, Молитвеном доручку присуствовали су српски члан Предсједништва Жељка Цвијановић, вршилац дужности председника Републике Српске Ана Тришић Бабић и лидер СНСД-а Милорад Додик.

Делегација из Републике Српске имала је важне сусрете и састанке са најужим кругом администрације Доналда Трампа, преноси РТРС.

Чланак Додик: О Српској се више не прича, с њом се разговара се појављује прво на ИСКРА.

Перо Симић, Фото: СРНА

Он је навео да Додик често борави у Русији и Мађарској, да је недавно био у Израелу, те да је добио позив од неколико америчких конгресмена да у четвртак, 5. фебруара, присуствује Молитвеном доручку са српским чланом Предсједништва БиХ Жељком Цвијановић која је тамо већ отпутовала.

Симић је указао да је занимљиво да су неки медији, попут „ЕуроБлица“, из само њима знаних разлога, успјешну посјету Додика и вршиоца дужности предсједника Републике Српске Ане Тришић Бабић Израелу покушали да прикажу у другачијем свјетлу о чему свједочи и текст на насловној страни од 30. јануара са срамно неодговарајућим насловом „Неискрени пријатељи“.

– Ако су новинари „Блица“ испратили изјаву министра иностраних послова Израела Гидеона Сара, онда су свакако могли упамтити да су „Срби искрени пријатељи јеврејског народа и државе Израел“, како је рекао министар Сар, али је очигледно да су, из само њима знаних разлога, то заобишли да предоче јавности – навео је Симић за „Политику“.

Он је напоменуо да је Сар сусрет са Додиком и Бабићевом оцијенио одличном и захвалио за пријатељство и подршку, те нагласио да ће Израел цијенити оно што Република Српска чини на промоцији сјећања на Холокауст пред очима растућег антисемитизма у Европи и БиХ.

Симић је подсјетио да је управо на Додикову иницијативу 2014. године у Бањалуци отворен Јеврејски културни центар „Арие Ливне“, који је био једини такав објекат изграђен након Другог свјетског рата на Балкану за афирмацију јеврејске културе, историје и традиције.

Он је додао је да се у склопу Јеврејског културног центра налази и синагога Илона Вајс.

Симић је навео да су Додик и Тришић Бабић током посјете Израелу посјетили гроб Ливнеа, бившег предсједника Привредног представништва Републике Српске у Израелу, по којем јеврејски центар у Бањалуци и носи име.

Он је констатовао да је пријатељство Републике Српске са Израелом неспорно и траје годинама, посебно нагласивши да је Додику у Кнесету уручена висока награда, признање „Жаботински за слободу“ које је он посветио Републици Српској и српском народу, као и покојном Ливнеу, који је ширио љубав између Срба и Јевреја, те Моше Левију, који је херој Израела и никада није одустао да покаже љубав према Србима.

Симић је у тексту навео и низ Додикових изјава током и након боравка у Израелу, између осталих и ону да послије ове посјете „за Републику Српску ништа више неће да буде исто“.

Чланак Симић: Додик је један од водећих лидера западног Балкана се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Alexei Danichev /

Председник Русије Владимир Путин положио је цвеће на споменик „Гранични камен“ на Невском петачку, мостобрану на левој обали реке Неве, на 82. годишњицу пробоја блокаде Лењинграда.

Овај мостобран је постао симбол чврстине и храбрости совјетских војника у бици за Лењинград и одиграо кључну улогу у успеху операције „Искра“ у јануару 1943. године.

Руски лидер такође је посетио Пискаревско меморијално гробље у Санкт Петербургу, где је положио венац на споменик „Мајка домовина“, посвећен жртвама опсаде Лењинграда.

Путин је, такође, положио цвеће на гроб свог брата Виктора који је преминуо кад дете у опкољеном Лењинграду.

Путин је на комеморативним догађајима носио ленту Лењинградске победе на реверу капута.

Лента Ленињградске победе састоји се од две боје: маслинасте, која симболизује победу, и зелене, која представља живот.

У ноћи 20. септембра 1941. године, батаљон 115. стрељачке дивизије, користећи рибарске чамце и импровизоване сплавове из области Невске Дубровке, успео је да се пребаци на леву обалу Неве и изненадним нападом потисне Немце са њихових предњих положаја, утврдивши се на малом делу приобалног земљишта. Битка за ове територије постала је позната као Невски пјатачок и трајала је до 1943. године.

На месту борби 1972. године откривен је споменик под називом „Гранични камен“. На обелиску су исписане речи Роберта Рождественског: „Ви, живи, знате да ми нисмо хтели да напустимо ову земљу и нисмо отишли. Стајали смо до смрти крај мрачне Неве. Погинули смо да бисте ви живели“.

Чланак Путин положио цвеће на споменик поводом 82. годишњице пробоја опсаде Лењинграда се појављује прво на ИСКРА.

Удружење Мост из Сребренице је расписало конкурс за ученике основних и средњих школа Сребренице и Братунца на тему „Страдање Срба у Средњем Подрињу у вријеме НДХ“. Ученици су писали ликовне и литералне радове. На конкурс се пријавило велики број радова. Комисију су чинили професори основних и средњих школа. Ученици су добили награде од 50 до 200 КМ. Укупно је награђено 23 рада. Промоција ученичких радова је представљена у Народној библиотеци у Сребреници 08. јануара 2026. године. Испред Библиотеке у Дому културе у Сребреници направљена је поставка за најбоље ликовне и литералне радове. Неки награђени радови су читани пред родитељима, професорима, директорима у Народној библиотеци у Сребреници. Након тога подијељене су вриједне награде за најбоље ликовне и литералне радове, као и захвалнице за учеснике конкурса и донаторе. Најбољи ликовни радови су били Катарина Марковић, Нина Росић и Јована Павловић, а литерални најбољи радови су Хелена Благојевић, Милош Милошевић и Алекса Миловчевић из пет основних школа Сребренице и Братунца. За средње школе за најбоље ликовне радове проглашени су Станислава Јокић, Тамара Гаврић и Лана Живановић док су литерални најбољи радови били Анђелке Чавке, Душице Будише и Марте Зарић. Посебну награду удружења Мост добио је рад Ленке Јовановић из СШЦ Сребреница. На конкурсу су учествовали ученици СШЦ Сребренице и Братунца.

Након подизања спомен-плоча и спомен обиљежја од Скелана до Дрињаче, низа округлих столова, историјских часова и промоција књига, удружење Мост из Сребренице први пут подстиче и награђује ученике основних и средњих школа на тему страдања Срба у Средњем Подрињу у вријеме НДХ, враћајући тако културу сјећања на теме које су заинтересовале ученике у дане када прослављамо у Сребреници и широм Републике Српске 34 године од настанка Републике Српске. Љубав према Републици Српској најбоље су у својим радовима исказали ученици основних и средњиш школа у Сребреници и Братунцу. Удружење Мост се захваљује начелнику општине Сребреница Милошу Вучићу, што помаже у реализацији оваквих пројеката из културе сјећања и даје шансу младим да искажу своју креативност и знање. Ми ћемо наставити са нашим активностима, рекао је за наш лист др Павловић Радомир, предсједник удружења Мост и ускоро најавио снимање филма Српске мајке Сребренице и Скелана.

Чланак „Страдање Срба у Средњем Подрињу у вријеме НДХ“: ЗАВРШЕН КОНКУРС ЗА УЧЕНИКЕ СРЕДЊИХ ШКОЛА СРЕБРЕНИЦЕ И БРАТУНЦА се појављује прво на ИСКРА.