Желидраг Никчевић

Један скоро обичан дан.

Отишао сам у новоотворену књижару „Космоса“, у Тржном центру Рајићева, на крају Кнез-Михајлове, и купио нову есејистичку књигу Јевгенија Водолазкина „Иди неустрашиво“.

Онда сам неустрашиво отшетао до Косанчићевог венца, и тамо угледао старе рушевине.

Наиме, ту је 6. априла 1941. године око 15 часова, у трећем ваздушном нападу погођено и здање Народне библиотеке Србије.

На зграду су бачене запаљиве бомбе. Пројектили су били тежине од по један килограм, димензија 25x5 сантиметара. За разлику од класичне гранате, ови пројектили нису имали обично експлозивно дејство. Приликом удара УПАЉАЧ активира паљење смјесе унутар пројектила, стварајући температуру од 2500 степени Целзијуса, комади пројектила се распрскавају на удаљености од једног до два метра, захватајући сваки запаљиви материјал. Гашење се врши искључиво пијеском, јер би сваки контакт са водом повећао разорну моћ бомбе и разбуктао пожар.

„Данима су горели древни писани споменици, старе и нове књиге, списи и писма, документи и новине. Данима је пламен уништавао свједочанства о постојању и трајању једног народа. Данима је ватра гутала стољећа историје, сажете у слова“ – записала је Светлана Велмар Јанковић.

Онда сам неустрашиво кренуо кући, отворио Водолазкинову књигу и наишао на следећи пасус:

„Пушкинов дом је заиста био народни дом. Имао је своје хероје и безусловне ауторитете, а одболовао је све болести које су мучиле друштво. Није се затварао у данима блокаде, па су полумртви сарадници института дежурали на торњу зграде како би, у случају потребе, гасили немачке `упаљаче` који су долетали одозго.“

Опет упаљачи. У Петербургу, исто као и у Београду. У исту мету. У народну библиотеку.

Па како да се човјек не диви високој германској култури, чији су аргументи тако прецизно „долетали одозго“?

Чланак СМРТ ЈЕ МАЈСТОР ИЗ ЊЕМАЧКЕ се појављује прво на ИСКРА.

Желидраг Никчевић

Током дуге, предуге антисрпске владавине Мила Ђукановића и Ранка Кривокапића, у црногорско законодавство уграђен је читав низ мина са одложеним дејством, чији је једини циљ отежавање положаја српског народа у Црној Гори и блокада његовог будућег васкрса.

Једна од таквих мина је и овај чл. 1 Закона о статусу потомака династије Петровић Његош, који је у Скупштини Црне Горе усвојен 12. јула 2011. године, са злокобном формулацијом о „акту насилне сецесије државе из 1918. године“.

Тада, прије 15 година, посланици Нове српске демократије најоштрије су се успротивили усвајању таквог закона, са таквом формулацијом, аргументовано доказујући да је у питању не само бруталан историјски фалсификат, него и тешка клевета српског народа, Србије и свих наших племенитих предака који су после побједе у Првом свјетском рату остварили државно УЈЕДИЊЕЊЕ.

Такав став је темељ програма Нове српске демократије, добро познат свим њеним члановима и симпатизерима, био и остао.

Нажалост, као ни тада, Нова српска демократија ни данас нема довољну парламентарну подршку да такав члан поништи.

Прије неколико дана, посланици НСД учинили су (по мом мишљењу) огроман уступак својим партнерима из парламентарне већине и пристали да подрже амандманску измјену тог лошег и злонамјерног закона (СТАРОГ 15 ГОДИНА), јер се она тиче правичног регулисања имовинских питања и отвара могућност за повратак имовине Српској православној цркви и династији Карађорђевића.

Чак и ако је подршка овим амандманима била погрешна, можда и изнуђена, сваком добронамјерном посматрачу јасно је да се тиме ни на који начин не доводе у питање темељна политичка увјерења руководства, чланова и симпатизера Нове српске демократије. Она су неодступна!

P.S.

Не знам, стварно ми није јасно зашто то неки пријатељи не виде, а сви који нам нису пријатељи виде и због тога свакодневно звоне на узбуну.

Могу да посвједочим: управо захваљујући политици Нове српске демократије, стотине и стотине младих људи, Срба и Српкиња, први пут имају могућност да раде и напредују у добрим фирмама и у државној управи. (Треба ли да додам: то су углавном дјеца литија – немојте њих учити шта су српски идеали и завјети.)

Зар то нису будући чврсти ослонци српске националне политике, много важнији од наших (па и мојих) колумнистичких наглабања ко шта признаје а ко, ето, нипошто не признаје?

Да ли је наш циљ да у овој тешкој утакмици побиједимо на терену, или да негдје испод трибина напорно тренирамо, све цртајући тактичке планове и машући нашим дивним тробојкама?    

Чланак МИНА СА ОДЛОЖЕНИМ ДЕЈСТВОМ се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Thierry Monasse

Док се свет бави ратовима и економским кризама, становници европских држава које себе сматрају предводницама „слободе говора“ суочавају се са све апсурднијим случајевима притиска на сопствене слободе.

Недавно је, на пример, британска полиција зауставила једну жену на железничкој станици и саопштила јој да је „под истрагом“ – јер се њена супутница у возу пожалила да јој је „непријатно због њених коментара“ о холокаусту.

Полиција је жени саопштила да се против ње води истрага због „нарушавања јавног реда“ на „расној основи“.

Жена, Фиона Роуз Дајмонд, изјавила је да је само изнела свој политички став о политичкој идеологији ционизма – и да јој је деда био Јеврејин.

Инцидент је поново покренуо дебату о слободи говора у Уједињеном Краљевству.

Али, није ништа боље ни другде.

Немачки тинејџер је недавно добио налог за хапшење због „вређања политичара“ – што је у Немачкој заиста кривично дело. Критиковао је бившег канцелара Олафа Шолца због – споре брзине интернета. Оптужбе су повучене тек пошто је младић обрисао објаву.

Амерички новинар Такер Карлсон упозорио је, коментаришући ове случајеве, куда све то води: ако немамо приватност и ако не можемо да критикујемо политичаре, онда наша слобода не постоји.

Упркос томе, државни органи и институције – као што је Европска комисија – свакодневно се све више труде да укину приватност на друштвеним мрежама и казне све који мисле другачије.

Када је реч о рату у Украјини, ова „партијска линија“ додатно је заштићена званичном цензуром руских медија.

Један од ретких европских лидера који је на то стално упозоравао – и за то платио високу цену – јесте Виктор Орбан.

„Ситуација је сада таква да у ЕУ на телевизији, радију или интернету можете чути само ону страну коју дозвољава Европска унија. То су извештаји који приказују искључиво украјинску страну. Истовремено, на снази је уредба која забрањује изношење руских аргумената који су супротни украјинскоме гледишту. Није реч о рату или о јачању украјинских ставова – реч је о томе да друга страна уопште не може да изнесе своје становиште, јер је то забрањено… То је наша свакодневна стварност“, упозоравао је Орбан.

И управо зато данас више не води мађарску владу.

А куда све то води чланице ЕУ?

Право у директан сукоб с Русијом.

Тако сматра Глен Дисен, норвешки професор и геополитичар на Универзитету југоисточне Норвешке, који је о томе писао у есеју на „Сабстеку“ под насловом „Прогноза: распад НАТО-а и нуклеарни рат“.

НАТО се вратио својој некадашњој улози „суочавања с Русијом“, али се то догодило у тренутку када је ера хегемоније окончана, сматра Дисен. То ће на крају пропасти, јер почива на лажној премиси да Русија жели да обнови Совјетски Савез – уместо да се призна да је Русија само хтела да „уравнотежи експанзионизам“ и „војни интервенционизам НАТО-а“.

Његова оцена потврђује да Запад овај рат одржава и подстиче лажном пропагандом. Последица је да ће европски лидери с временом изазвати снажан одговор Русије, „који ће се брзо ескалирати у – надајмо се – само ограничен нуклеарни напад“, упозорава Дисен.

То би могли да спрече само рационални лидери – и истина о овом сукобу.

Али Европа нема рационалних лидера.

Чак и залагање за дипломатију критикује се и цензурише као „проруска издаја Украјине“.

Што се тиче темељне истине о сукобу – да га је изазвао НАТО, а не Русија – ситуација је још гора. На Западу се та истина проглашава „руском пропагандом“.

То јасно показује да је ЕУ упала у познату замку о којој је Волтер Липман писао у свом делу Јавна филозофија (1955).

Липман описује понављајући образац у демократским државама у време рата:

„Рат је могао бити популаран само ако је непријатељ био апсолутно зао, а савезници готово савршени. Та мешавина отровне мржње и бесне праведности створила је јавно мњење које није допуштало промишљене компромисе које трајно решење захтева.“

Закључио је да демократске владе, како би мобилисале становништво за рат, систематски „демонизирају непријатеља“ као „непоправљиво злог“ – а сукоб приказују као борбу између апсолутног добра и зла.

Та пропаганда је ефикасна за стварање јединства и одржавање ратних напора, али ствара смртоносну замку: када се становништво једном навикне да непријатеља види као чисто зло, више није способно да прихвати компромисе неопходне за мир.

И тачно на тој тачки налазимо се данас у Европи, када је реч о миру с Русијом.

Липман је то запазио већ у случају Другог светског рата, када су победничке силе захтевале безусловну капитулацију Немачке и Јапана, јер су обе приказиване као непоправљиве. А мање од пет година касније, те исте демократије „молиле су своје некадашње непријатеље, Немачку и Јапан, да се поново наоружају“ – преокрет који је разоткрио сву апсурдност ратне пропаганде.

Липманов закључак остаје релевантан и данас. Показује да су у потрази за путем до мира у Украјини и Европи масовна психологија, пропаганда и колективно одлучивање надвладали рационалну просудбу.

О томе је први писао Гистав Ле Бон у делу Гомила: студија народног ума (1895).

Ле Бон је тврдио да појединци, када се прикључе маси, доживљавају „дубоку преобразбу“. Њихова свесна личност нестаје, а замењује је „колективни ум“. Масе се враћају у „примитивно и ирационално ментално стање“ у коме несвесно преовладава над рационалним мишљењем.

Због тога их демагози лако манипулишу, усмеравајући њихове емоције хипнотичким, сугестивним утицајем.

Парадокс је у томе што високо образовање није заштита од пада у ово психотично стање.

Напротив – што је нека особа образованија, то је већа вероватноћа да ће постати жртва масовне психозе, упозорава Ле Бон.

Ирвинг Џенис је у делу Жртве групног мишљења (1972) на сличан начин упозоравао да и високо интелигентне, искусне групе доносе катастрофалне одлуке када жеља за консензусом надјача критичко мишљење.

Џенис је дефинисао осам симптома групног мишљења, међу којима су: илузија нерањивости, неупитно уверење у моралну исправност групе, стереотипи о противницима као слабима, злима и глупима, самоцензура супротних мишљења, постављање „чувара ума“ који блокирају алтернативне информације и илузија консензуса, када се тишина тумачи као слагање.

Овоме можемо додати и појам „масовног формирања“ који је дефинисао Матиас Десмет у Психологији тоталитаризма (2022).

Десмет је утврдио четири предуслова који становништво чине подложним колективној ирационалности: општа усамљеност и социјална изолација, недостатак смисла у животу, распрострањена „слободно лебдећа анксиозност“, фрустрација и агресија.

Када ти услови постоје, вођа може да понуди конкретан предмет на који се та анксиозност усмерава – и становништво одмах улази у стање које Десмет назива „групном хипнозом“, у којој је критичко мишљење привремено искључено.

Десмет тврди да овај механизам објашњава не само тоталитаризме 20. века, већ и савремене појаве – климатски аларми, „воук“ моралне панике, пандемијски одговори – које све карактеришу строги нови морални кодекси, нетолеранција према различитости и псеудонаучна индоктринација.

И када погледамо савремену Европу, видимо да се управо тај образац понавља.

Сви централни медији данас су пуни упозорења како агресивна Русија припрема нападе на чланице ЕУ јер жели „још више територије“.

Над европским аеродромима појављују се дронови који се увек описују као „веома вероватно“ руски – иако доказа за то никада нема. Истовремено, становници су уплашени због све виших цена нафте и хране, погоршане јавне безбедности услед доласка великог броја миграната и опадајућег наталитета.

За све се окривљује рат који је „изазвала Русија“.

У таквом стању, демагозима који лаковјерним масама продају „змијско уље“ у облику „борбе против руског агресора“ посао је веома лак. Убеђују људе да је до коначне победе потребан још само мали напор.

У државама које су на почетку рата једва слале кациге Украјини, данас се тврди да ће све директнијим нападима дубок у Русији ускоро бити постигнут „стратешки пораз Русије“.

Сетимо се поштапалице још из времена ковида: „Кључне ће бити наредне две недеље!“

Владање над тако заведеним масама свакако је лакше него над критичким грађанима.

Али – где је излаз, ако масе, упркос напорима дисидената који се усуђују да изазивају етаблиране истине, не желе да се „пробуде“?

У разговору с Паскалом Лотазом, професор Десмет је рекао:

„Већ је Гистав Ле Бон рекао да су и дисиденти, који су проговорили били веома разочарани, јер су видели, да масе не желе да се пробуде. Али рекао је и да то не значи, да њихове речи немају ефекта. Када неки људи наставе да говоре на тих и искрен начин – када не тврде да знају све, већ само кажу: ‘Гледајте, ја се не слажем, по мом мишљењу нешто није у реду’ – ти људи неће моћи да пробуде масе, али ће да спрече, да масе дођу до последње фазе ‘масовног формирања’, масовне психозе, у којој обично покушавају да униште све који се не слажу с њима… Када масе не стигну до те последње фазе, уништиће саме себе пре него што униште све, које им се супротстављају. И обрнуто – када се они, који нису постали жртве масовног формирања одлуче за ћутање, масе ће најпре да униште оне који им се супротстављају, а затим и саме себе.“

Говорити истину, постављати им огледало, устрајати – то је једини пут напред, једини излаз из замке европске масовне психозе.

Чланак Замка европске масовне психозе се појављује прво на ИСКРА.

Слободан Антонић

Иако на први поглед делују слично, ова два појма представљају различите друштвене типове.

Маса је млађа рођака гомиле, настала с масовним медијима. Док човек из народа мисли здравим разумом и на основу искуства, мисли човека из масе углавном производе медији – најпре штампа, па радио и телевизија, а данас друштвене мреже.

Како би био у гомили човек мора да се нађе физички уз друге људе. Маса, међутим, има исту психологију као и гомила – ирационална је, поводљива и зла – јер се све врсте нечасних поступака лакше чине у групи. Једино што код масе није нужно физичко присутво. Тај „лепак“, који километрима раздвојене појединце претвара у психолошку гомилу, чине управо масовни медији.

Ево како би се на основу неколико класичних дела – попут „Побуне маса“ (1930), Усамљене гомиле (1950) или „Извора тоталитаризма“ (1951) – могла описати разлика између човека из народа и човека масе.

Човек из народа је стабилно повезан с културом и историјом свог народа. Он зна да је тек карика у ланцу људи и нараштаја. Држи се традиције и здравог разума. Скептичан је према горљивим идеологијама и политичким мега-плановима. Живи од рада и цени рад. Има своје место у друштвеном поретку. Свестан је својих ограничења и признаје да и други људи имају врлине. Поштује искуство, знање и хијерархију ауторитета. Прича о ономе што зна, а радо ће да чује и о ономе што не зна. Преноси традицију на следеће поколење. Воли што је инокосан.

Човек масе, пак, након дуготрајног конзумирања медија, верује да је супериоран у односу на друге припаднике исте заједнице. Он верује да је боље информисан, дакле боље образован, а онда и морално, интелектуално и културно надмоћан над осталим људима у заједници. Овај осећај супериорности јача што је класни положај виши, мењајући његов карактер. Мисли да свет почиње од њега, због чега презире историју и искуство. Не жели дискусију или компромис, понаша се као размажено дете: „ви сте дужни, ја имам право, ја то хоћу, дакле ви морате“. У политици не тражи решења, већ кривца (непријатеља) и његово уништење сировим деловањем: поништавањем и линчом. Свуда око себе шири мржњу и нерпељивост према главној непријатељској групи, али и према другим фракцијама из сопствене групе.

Народ и масу чине сви слојеви, зато се они често не разликују (овде 107). Али, чак и кад су истог састава, њихов групни карактер је другачији. Народ одликује саосећајност и симпатија, масу емоционална зараза, односно афективна инфекција (Gefühlsansteckung, psychische Ansteckung), која по правилу завршава у огорчености (Ressentiment; Макс Шелер, овде; уп. овде 144 и даље).

Рецимо, човек из народа жали несрећу конкретне особе, или саосећа с тугом особе коју зна. С друге стране, човек масе жали зато што емоције околине, било директно или преко медија, прелазе на њега. Што је маса већа, зараза је кумулативнија, да би на крају прешла у хистерију, фанатизам или линч. Заражени људи верују да су сједињени узвишеном емоцијом, која год да је, али то убрзо рађа огорчење према свима који ту емоцију не деле. Зараза не спаја људе као личности, већ их утапа у исту масу, нетрпељиву према сваком ко је изван ње.

Човек масе види заједницу као непомирљиво подељену у два „племена“, где етички стандарди важе само унутар његове групе. Према онима који су „непријатељи“ дозовољено је све што хоће и може да уради. Човек масе се не либи да предузима најпрљавије преступе према „непријатељу“, при чему не осећа ни најмањи сукоб с властитом савешћу. Ово поготово кад се нађе у маси. „А кад маса делује по своме“, како каже Хосе Ортега и Гасет, „ради то само на један начин, јер други не познаје: линчује“.

Пошто мисли да свет почиње од њега, човек масе замишља да систем може бити много бољи, само ако би се он питао (да он дође на власт). Готово све што су радиле генерације пре њега он види као трице и кучине. С оно неколико једноставних идеја које је добио из медија, чини му се да ће се све решити једноставно – што у реалности најчешће значи да ће се поступати на основу незнања, несварених идеја или простог опонашања. И што су знање и карактер човека масе безначајнији, то ће бити дрскији и радикалнији у политичким захтевима.

У заоштреним друштвеним приликама човек масе лако упада у апокалиптичку емоционалну заразу о (политички) последњим временима. Стари свет се завршава, треба још сасвим мало и ево Хиљадугодишњег царства. Зато човек масе користи есхатолошки речник – „нема назад“, „сад или никад“, „после овога више ништа неће бити исто“. Очекује секуларну апокалипсу – догађај који ће  бити „последњи суд“ и победити стари свет. У том догађају извршиће се морално прочишћење читавог друштва – уз коначно уклањање „грешника“.

Тип човека масе данас је веома присутан као „умрежена гомила“ (овде 12).  Што је наратив радикалнији, то га „умрежена гомила“ лакше прихвата (14-15). Друштвене мреже постају плодно тле за дилетанте, примитивце и демагоге сваке врсте – само ако су довољно радикални да заголицају машту или покрену базичне страхове, предрасуде и фрустрације виртуелне гомиле (28).

Као и свака друга гомила, и ова показује изузетну поводљивост (посебно за ласкавцима), лаковерност (подложност сугестивности), импулсивност, раздражљивост, нетрпељивост, а онда и мржњу према свакоме кога види као непријатеља или ко јој се супротстави (27). Све то доводи до варваризације јавног простора – не само у смислу примитивизације мишљења и осећања, или неаргументованог рушења кредибилности (ауторитета), већ и одрицања од људскости оног другог, као непријатеља, корумпираног слабића, покварењака или издајника (28).

Друштвене мреже погодују умножавању човека масе зато што алгоритам ствара филтер балоне (filter bubble). Што се више комуницира на друштвеним мрежама и сурфује по интернету, то се филтер-балон више пуни истоврсним информацијама које га још више надувавају (98-99). У таквим балонима афективна инфекција је редовна појава. Посебно су честе разјарице (rage bait), онлајн поставке које изазвају јаку негативну емоцију, што након заједничког згражавања и бешњења, доводи до још чвршће хомогенизације налога који деле исти филтер балон. Тако људи из различитих слојева постају дигитални лумпенпролетаријат (116) – са свим одликама онлајн масе.

Овоме бих само још додао то да у својој сталној емоционалној грозници човек масе презире све који не деле његову горљивост, а посебно „неутралне“. Док су непријатељи морални грешници, неутрални су моралне издајице. И они ће, заједно с грешницима, на крају бити прочишћени.

Не знам зашто ми се учинило згодним да подсетим на разлику између човека из народа и човека масе. Штоно кажу: не може да штети, а ако не штети, можда ће да користи.

Чланак О разлици између човека из народа и човека масе се појављује прво на ИСКРА.

Па добро, прође и то. Изоговарали се и испсовали, поновили референдумске клетве и заклетве… И? Шта даље? Шта предлажете, паметњаковићи? Горду илегалу, као у прошлим мучним, понижавајућим деценијама, и уздање у некакав магијски надстраначки преокрет? 

Заиста бих волио да ми неко од страшно разочараних Срба објасни, али мирно, у прози: како је уопште могуће остваривати српске политичке идеале, а да се притом не заузимају и не користе позиције у државној управи данашње Црне Горе, овакве каква је, какву нисмо жељели, да се не буде на мјестима конкретног одлучивања о интересима грађана и судбини угрожене заједнице? 

Чини ми се – никако. Јер без тога (сразмјерно подршци на изборима), колико год били историјски утемељени и згодно формулисани, сви наши идеали, планови и програми остају мртво слово на папиру. Празна прича и пјеванија. Клетве и заклетве.

Па зашто се онда, дођавола, и те минималне позиције у државној управи, на мјестима реалног одлучивања – кад се на њима коначно нађу легално/легитимно изабрани представници српског народа у Црној Гори и кад права борба тек почиње – истог часа називају фотељама, а они – фотељашима?

Чини ми се ипак – због злобе. Или због глупости. Или због злобне глупости, понајвише.

Чланак О ИДЕАЛИМА И ФОТЕЉАМА, УКРАТКО се појављује прво на ИСКРА.

Желидраг Никчевић

Истински патриоти веома се разликују од лажних. И понекад ту разлику није нимало тешко уочити.

Гледајући данас Игњата Прилепина у војничкој униформи, видимо и његовог оца од 20-21 године, кад је учествовао у првој чеченској кампањи. 

Видимо и Захара који нам је прије десетак година у Андрићграду, као гост Емира Кустурице и добитник Велике награде Иво Андрић, саопштио да одлази на ратиште, у Донбас. Касније је тешко повријеђен у подметнутој експлозији. Сад је, као потпуковник, један од највећих савремених руских писаца опет у строју. 

А Игњат – он ратује на првој линији, у јуришној јединици, као обичан пешадинац. Никаквих веза, никаквих повластица. Ризикује као сви остали. За Отаџбину. А зар је могло бити другачије?

Чланак „И ПОСЛА СИНА СВОГА…“ се појављује прво на ИСКРА.

Желидраг Никчевић

У социјализму је то било чак и духовито: неке године су родне, неке сушне, али су све јубиларне. А данас – слављеници мртви озбиљни. 

Не, није проблем никакав фамозни датум и његово обиљежавање – то је реалан дио наше компликоване историје. Проблем је кад се том датуму придаје надисторијски, будаласто-сакрални смисао, кад му се насилно подвргава и по њему фризира све што је било и што ће тек да буде, као да ријека времена прави епохални заокрет баш сад и баш овдје, под газдином командом. То је већ лаж, безочно фалсификовање и насиље. И зато није лоше уочи сваког јубилеја бацити поглед на ране радове, на извор, јер је тамо – интересантна ствар – и најбистрије и најмутније.

Кад је Мило Ђукановић мангупски оџепарио либерале, огрнуо се новом заставом и подвриснуо „Даевјечна“, већина људи у Црној Гори била је потпуно свјесна да његов маневар почива на лажи и манипулацији, али се са тим стањем прећутно мирила и саглашавала. Најпростије речено, људи почну да глуме како заиста вјерују у режимске обмане и прилагођавају се околностима јер им се то на овај или онај начин исплати, али онда глума мало-помало постаје реалност и лаж се мало-помало „стврдне“ у „истину“. 

Управо због тога је понекад корисно ослушнути шта на задату тему имају да кажу највећи лажови и преваранти. И не само то: понекад баш њих треба разумјети дословно – и позвати се на њихову ријеч! Наиме, док траје та неуморна вербална офанзива, можете бити сигурни да се испод гомиле измишљотина и свакаквог ђубрета увијек негдје крије и на крају ипак помаља онај драгоцјени самораскринкавајући, истину-говорећи аргумент. Тамо гдје блефере посао највише занесе, кад се најполетније препусте машти, баш ту и тада по неком чудном правилу искрсне и оно што се строго заташкава, око чега се лукаво заобилази, оно што изненада освијетли сцену и упропасти читаву ствар.

Ево једног тадашњег, и данас актуелног, изванредног примјера тог стриптиз-феномена, из тзв. виших сфера, са дукљанско-академског нивоа (одсјек – фризерај). 

Уочи референдума 2006. године Јеврем Брковић пише програмски апел-будницу, под насловом „Посљедња црногорска битка“, и набраја разлоге због којих различити слојеви становништва морају да гласају за генијални пројекат Мила Ђукановића. Општа мобилизација! И опомиње Јеврем, тако, полицајце да им унитаристи већ припремају униформе радника градске чистоће, упозорава државне чиновнике да ће их – ако се у битку не укључе свим расположивим средствима – замијенити чиновници увезени из Србије, и тако даље – а онда долази тај кључни стриптиз-пасус, то срећно исклизнуће, тај дуго чекани тренутак истине:

„Нека се не надају утајивачи пореза, испраксирани ситни и крупни преваранти, лако коруптивни инспектори, легални и илегални трговци, увозници магле и извозници прашине, да би им игдје у свијету било боље, лагодније и сигурније него у овој и оваквој Црној Гори, а тек у сувереној!“ (Црногорски књижевни лист, бр. 126)

Прочитајте још једном овај спонтани попис Ђукановићеве клијентеле и кажите: може ли се краће и ефектније описати суштина његове политике? Нема збора: за ову параду академски фризер је заслужио честитке. Намјеравајући да највише слаже, највише је погодио!

Према томе, да не устајем два пута: обиљежавање датума – да, то је нормално. (Рецимо, озбиљан научни скуп, помиритељски, уз учешће релевантних друштвених и политичких чинилаца). А јефтини дукљански фризерај на тему вјечности – не. То није нормално. Што кажу – све је пролазно, само је ондулација трајна.

Чланак КАД СЕ ФРИЗИРАНА ЛАЖ СТВРДНЕ У ИСТИНУ… се појављује прво на ИСКРА.

фото УНС

У судару „режима“ и „студентског покрета“ најгоре пролазе „неутрални“ – они који су скептични према свакој од ове две стране, наравно критични не у једнакој мери, али сасвим довољно да не пристају на дихотомну поделу у српској политици, као и на захтев да се свако према тој подели мора разврстати.

Неутралне, с једне стране, клевећу да су заправо „режимски играчи“, или да су се, својим уздржаним ставом према нашој деци, фактички „ставили на располагање штеточинском режиму“. Ови пак други их такође нападају, али да су „кукавице“ које се боје да се отворено супротставе „случајносрпској обојеној револуцији“, без обзира на штету што их ова наноси српском друштву.

Обема странама је, опет, заједничко и то што не желе да признају право на независно становиште, нити његову аутентичност. Оно се представља као недовршено, неконсистентно, неискрено, јер је онтолошки и етички немогуће, премда то гледиште у овом тренутку вероватно да има већину у бирачком телу Србије.

Међутим, управо је „неутралност“ – са својом здраворазумском скепсом, с доследном критичношћу и с оданошћу темељним вредностима – оно искрено и аутентично становиште, најчешће ослобођено ма какве личне или политичке прорачунатости.  Штавише, с јасном је свешћу да ће на крају, која год страна да превагне, управо оно бити највише стигматизовано и санкционисано. То је његова готово извесна корделијанска судбина.

У англосаксонској култури постоји израз „корделијанска недоумица” (Cordelian dilemma), којим се описују околности у којима појединац одбија да учествује у исфорсираном, лажном или претераном јавном исказивању осећања, чак и када зна да ће га та искреност скупо коштати.

Термин потиче из Шекспировог „Краља Лира”. На почетку драме, Лир захтева од своје три ћерке да се јавно изјасне колико га воле, па ће им према томе разделити краљевство. Старије ћерке, Гонерила и Регана, желећи да добију што бољи комад земље, безобзирно ласкају. Најмлађа пак ћерка, Корделија, погођена читавом ситауцијом, на очево питање шта она има да му каже о својој љубави (What can you say to draw a third more opulent than your sisters? Speak), одговара с једноставним: „Ништа” (Nothing, my lord).

Лир, у неверици, опомиње Корделију да тиме ризикује да буде разбаштињена: „Од ничег само ништа настаје” (Nothing will come of nothing), дајући јој још једну прилику. Међутим, Корделија остаје при своме, објашњавајући да је њена љубав неупитна и дубока, али да не може рећи као њене сестре да је апсолутна: кад се буде удала, волеће и мужа, потом своју децу и све како јесте и треба да буде, али не може заиста рећи оцу оно што није.

Лир њену уздржаност и искреност тумачи као одсуство љубави и изазивачки пркос, а безобзирно ласкање својих старијих ћерки види као истину.  „Нека онда искреност буде мираз твој“ (Thy truth, then, be thy dower)! – кажњава он Корделију и протерује је.

Наравно, током драме, показује се право лице Гонериле и Регане, Корделију даве у затвору, а излудели Лир, док је носи у наручју, може само да жали због своје надмености и због повођења за слатким речима и вештим подлацима…

То је оно што се назива кризом истине и интегритета. Лир се самозаробио у сопствени „информативни балон” искривљене слике стварности, правећи на основу њега спектакл. Тај спектакл је кварила истина Корделијине искрености и интегритета, и зато је Корделија била одбачена и оклеветана. Када се пак истина пројавила, а спектакл неславно пропао, несрећна Корделија није добила сатисфакцију, већ је безобзирно задављена.

У овој метафори, Лир је много више онај побуњени него режимски део наше јавности. То је зато што се мишљење наших „револуционара“ уконачило не као грађанско, већ као племенско, не као дискурзивно, већ као „свето“. Код племенског мишљења, наиме, светоназор је спојен с племенским идентитетом. Ја тако мислим, дакле ја стога припадам и зато јесам. Отуд се свако па и најмање противречење, или изношење алтерантивног виђења ствари – у овом случају чак и само одбијање да се искаже безрезервна љубав према нашој деци – доживљава као егзистенцијално угрожавање „племена“. А када мишљење постане део идентитета и престане да буде подложно емпиријској провери – јер као такво одређује припадност групи – оно постаје „свето” (овде 99).

Ако је другачије мишљење напад на саму егзистенцију групе, основна реакција на „угрожавање” постаје хистерично клеветање и понижавање „уљеза”, како би он био уклоњен из видног поља и тако поново успостављен спокој истомишљеништва унутар племена. Јер, пошто племе функционише по принципу „мислим, дакле припадам”, свако ко мисли другачије не греши, већ вређа светињу и зато има да буде друштвено поништен. Јасно је онда зашто су „неутрални“ толико засути клеветама и мржњом (овде 549-551) и зашто је у Србији, уз саслужење обе стране, успостављен својеврсни, консенсуални, политички апартхејд.

У том хладном грађанском рату мржња је друштвено легитимизована („Ако сте данас опет осетили колико их мрзите, немојте се стидети: то је мржња према тиранину“), а противник је тако страсно омрзнут да се више не преза ни од чега – па се изгубио сваки лични обзир, чак и према „неутралнима“. Тај Други је до краја дехуманизован („полуписмени необразовани испљувак, из неке вукојебине“, „продане душе попут Кене, Булатовића, Чомићке, Мацуре, Заноктице…“), читав будући обрачун с „непријатељем“ проглашен је за неминовност („ко год да има, чак и нешто најмање и најситније, против лустрације, није дорастао тренутку у којем живимо“), а број жртава потребних за рушење противника означен је као потпуно ирелевантан („побуна у Србији могла би ићи чак између `непалског` и недавног `иранског сценарија`, где су погинуле хиљаде људи“).

Зато су неутрални важни. Они сами својим присуством не дозвољавају да политичка подела постане тотална, да се политичка атмосфера усија, те да се, колико одмах, пређе с вербалног грађанског рата на истински. Они својом уздржаношћу, али и искреном љубављу – која не значи суспензију здравог разума – кваре жељени спектакл, знајући да је стварност нешто сасвим друго од идеолошке заслепљености и нарасле ароганције.

Зато их нико не воли, и зато би обе стране да их придаве. Али, докле год поред „Вучићевих сведока“, и ових других, „Ђокићевих сведока“, постоје и „Корделијини сведоци“, има наде да ће се ова наша дубока криза разрешити папирним листићима, а не моткама и камењем. За то треба залећи, знајући добро да ти је „искреност једини мираз“, и бивајући сасвим свестан да ћеш и ти, на крају, једноставно и без икакве милости, највероватније завршити с конопцем око врата…

Чланак Корделијини сведоци се појављује прво на ИСКРА.

Зоран Шапоњић

Воле ли бриселски комесари нашу децу више од нас?

Србији се увелико спремају измене и допуне Породичног закона према којома ће за свако физичко кажњавање детета, па и „васпитну ћушку“, држава моћи  да покрене механизме попут „корективног надзора над родитељима“, који подразумева укључивање центара за социјални рад, као и разна саветовања и едукацију родитеља.

Измене и допуне поменутог закона резултат су притисака који уз наше пристајање, годинама већ стижу са Запада да се промени традиционално васпитање деце, примени принцип који родитеље ставља у подређен положај. 

Овоме као доказ и извештај Европске комисије за Србију за 2025. годину, у коме се наводи да „Србија треба да измени своје породично право како би се изричито забранило телесно кажњавање деце у породици и дечји бракови“.

Изменама и допунама Породичног закона најављује се и увођење платформе и апликације преко које ће деца моћи да пријаве родитеље или старатеље за свако физичко кажњавање. А онда држава ступа на сцену. 

„Апликације и платформе, које се финансирају из буџета Републике Србије подржане од стране министарства надлежног за унутрашње послове, јавних тужилаштава и центара за социјални рад, користе се за пријаву насиља у породици над децом и других облика насиља над децом, кроз обезбеђену могућност пријаве у току 24 сата, седам дана у недељи“, стоји у предлогу измене Породичног закона. 

Адвокат Небојша Перовић  за РТ Балкан је изјавио да су измене Породичног закона „сувишне, беспотребне, воде ка потпуној разградњи породице и представљају омчу око врата родитељима“.

„Прича о правима детета је потпуна замена теза. Управо је супротно. Овде се ради о томе да предлагач ових измена и допуна жели нашу децу да претвори у шпијуне, да пријављују оне који их највише воле, да путем апликације дозволе деци, пубертетлијама да могу да уцењују родитеље, уколико им не испуне захтеве“, изјавио је адвокат.

Залуд упозорења, залуд подсећање да је постојећим кривичним законом, већ уређено да је забрањено злостављање деце, залуд чињеница коју износи адвокат да у Србији нагло расте насиље деце над родитељима. 

Евро комесари у кожним мантилима јашу Србијом, без зазора намећу нам своје, бриселске, амстердамске, ротердамске системе вреднсоти. Само да уведемо ове измене па ће нам породице и земља процветати, да се одрекнемо Косова па ћемо решити све проблеме, само да уведемо санкције Русији па ћемо се домоћи раја званог Европска унија. 

Ако би неко и помислио да смо овим дотакли дно, вара се, имамо ми до дна још много. Брисел ми за сведока. 

Чланак Воле ли бриселски комесари нашу децу више од нас? се појављује прво на ИСКРА.

Желидраг Никчевић

Код белведераца је све мање-више јасно, болест је свачија, али је заиста невјероватно са колико се приглупе лакоће неки „млади и перспективни“ црногорски политичари упуштају у злокобно фетишизовање државе.

Ево, пожурио марљиви Јаков да испредњачи, да га не претекне мајска колона професионалних идолопоклоника. Јер, за њих – држава је највиша светиња; историјска, ма шта историјска – вјечна, већ двадесетак годиница. Ко друкчије каже, наравно, клевеће и лаже. И неће од Јакова добити орден смишљен идеалном комбинацијом природне глупости и вјештачке интелигенције.

Да подсјетимо стручњаке: као прво – на том славном референдуму грађани су бирали између двије ПОДЈЕДНАКО ЛЕГАЛНЕ И ЛЕГИТИМНЕ опције, између два допуштена и начелно равноправна облика државности. У супротном, референдум уопште не би био могућ и спроведен. И друго: они који су на референдуму надгласани (да сад оставимо по страни како и зашто) нису гласали против Црне Горе, то је ортодоксна лаж, него против Ђукановићеве приватне мафијашке творевине, која је у наредним годинама показала своје мрачно лице и на једвите јаде (донекле) обуздана општенародним литијама.

Кад се већ десило да се, ни крив ни дужан, Јаков Милатовић једног јутра пробудио као предсједник Црне Горе, он свакако има право да сачини пригодан програм обиљежавања тзв. обнове њене независности. Међутим, ни он ни било ко други нема право да црногорске грађане сатјерује у очигледно новокомпоновани симболички (референдумски) тор, још притом најављујући „признање појединцима који су својим радом обликовали савремени политички, друштвени и културни пут Црне Горе“. Па да чујемо имена, поштени Јакове! (Ево и поштеног предлога: Мило Ђукановић, Милан Роћен, Ранко Кривокапић, Весна Меденица, Ћоћо Бећировић… Можда и онај Сретен Вујовић, који је предсједничког кандидата Јакова ономад на Цетињу дочекао моткама и кишобранима – „да кроз умјетнички израз обликује симбол који ће генерацијама које долазе говорити о вриједностима слободе, демократске воље грађана и одговорности да се независност чува и развија“.)

Државољупци, запамтите једном заувијек: држава је корисна, уобичајена, рутинска политичка конструкција која настаје и нестаје у одређеним историјским периодима. (Чак је и потписник ових редова стигао да поживи у четири-пет таквих административних јединица!) Држави, наравно, припадају дисциплина и поштовање – уредно испуњавање грађанских обавеза. Али обожавање државе, додворавање и клањање њеним на брзу руку склепаним идолима – то је већ нешто из области тешке и опасне социјалне патологије.

За православне људе, ствари су овдје јасне и без неких посебних дубинских анализа. Наиме, већ друга заповијест Божија гласи: „Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“. Додуше, још док је Мојсије био на Синајској гори, у његовом одсуству земљаци направише златно теле, симбол лаке зараде, профита и отимачине… И пригодно га прославише…

Чланак ДРЖАВОЉУПЦИ, СМАЊИТЕ ДОЖИВЉАЈ се појављује прво на ИСКРА.

Ако неко годинама вришти да је Русија непријатељ, и уверивши себе, почне против нас да ратује, онда је након неког времена већ тешко бранити се и милионити пут понављати: не, није тако.

Непријатељ је онај кога сматрају непријатељем. Ма колико се он оправдавао. Можда би требало узети пример од херојског, непоколебљивог Ирана и директно изјавити Западу: то нисмо рекли ми, већ ти, да смо ми непријатељ. Па добро, непријатељ – онда непријатељ. А сад се држи.

Ми имамо огромну земљу, нуклеарно оружје, непобедиву православну веру и прекрасан, моћни народ. Ако ти, гаде, још једном кажеш да је Русија твој непријатељ, Русија ће то постати. И тада никоме неће бити лако.

Иран је затворио Ормуски пролаз, почео да бомбардује све око себе без разлике и сад сви журе да се с њим договоре.

А огромна, бескрајна, прекрасна, света Русија – зар је она гора? Па сигурно да није.

И зато, ако још једном чујемо да смо вам ми непријатељи, не можемо гарантовати за себе. Потпуно ћемо затворити све што је могуће. И оно што није могуће.

(Телеграм канал А. Дугина; превео Ж. Никчевић)

Чланак ЧУЈТЕ, ДРАГИ НЕПРИЈАТЕЉИ! се појављује прво на ИСКРА.

Уместо да у ове дане када се навршава 27 година од НАТО агресије на Србију оде на гроб мале Драгане Димић из Старог Грацког на Косову и Метохији која је имала само четири и по године када је у кревецу погинула од НАТО бомбе, или на гроб Милице Ракић, или неког другог детета страдалог од америчких, немачких, француских или британских бомби, Марта Кос, комесар ЕУ на годишњицу говори о – својој срећи. 

Пре бих рекао о својој несрећи. 

Каже јуче, на годишњицу бомбардовања Србије, уместо да клекне на гроб мале Драгане, да замоли њене родитеље, све Србе за опроштај, да макар у име својих послодаваца упути извињење за сваку невину жртву, како, ето, није срећна зато што Србија купује гас од Русије и ракете од Кине.

Иначе, да није тога, да Србија не купује гас од Русије и ракете од Кине, срећи Марте Кос не би било краја. Још да Србија уведе санкције Русији, да пошаље трупе у Украјину да се са нацистима боре против Руса, да се одрекне Косова и Метохије, свог народа, да се одрекне гроба мале Драгане Димић, као и Дечана и Грачанице и Пећке Патијаршије, тек би онда била срећна. Можда би и коло заиграла од среће. На годишњицу смрти и страдања. 

Можда би од среће почела да подврискује, па макар и на датум који Србе толико подсећа на смрт и страдање. 

Ћути јуче, на годишњицу агресије Брисел, ћути ЕУ, ћуте европски комесари, ћуте њихови подрепци по Београду. Само не ћуте Марта Кос и Џејми Шеј. 

На годишњицу бомбардовања, европска комесарка, без образа, без трунке људскости, без мрве емпатије, оног основног људског саосећања, уместо о жртвама говори о својој срећи и несрећи, оптужује и прозива Србију. Њен сабрат по нељудскости, портпарол НАТО у време бомбардовања Џејми Шеј говори о томе како су Срби заслужили бомбе, како се ни до дан-данас нису извинили терористима које су убијали по Косову 1999. године. 

Заиста тешко је кад човек остане без образа, онда два прста коже на лицу по чему се разликује словесно од бесловесног, добро од злог, људско од нељудског, анђеоско од ђаволског. Још теже је када та чињеница престане да га се тиче, када му постане свеједно има ли та два прста коже или нема. 

Још теже када изгуби осећање стида, срама, осећање без кога нема ни кајања, ни части, ни кривице. А о томе се, управо и код Марте Кос и код несрећног Џејмија Шеја ради. Ни кајања, ни части, ни кривице. На годишњицу наше несреће коју су они скривили, њих двоје срећни, самозадовољни и самодовољни, опуштени, мирни. Ни да се зацрвене, да покажу трун пристојности, достојанства. Родитељима побијене деце држе лекције о моралу, о части…

И још горе од свега побројаног је кад човек остане без Бога у себи. Када сам себе прогласи за бога, када помисли да може све, да му је све дозвољено. 

Уместо да ове дане проведу у мишјој рупи, да барем заћуте, да се уклоне са ТВ екрана и страница портала на пар дана, и Шеј и Марта Кос уједају, вређају, досипају со на ране, провоцирају, изнова нас понижавају. И све то са предумишљајем. И то више није социологија, ни политика, то прелази у фазу патологије.

Метастаза оштег стања једне цивилизације, метастаза друштва, заједнице у коју хрлимо свим силама и свим путевима без алтернативе. Трагом општег самопонижења. Да нам Марта Кос буде комесар а Шеј портпарол.

„Вредности и циљеви ЕУ за мене су светиња”, рекла је једном Марта Кос. 

Какве су им вредности, таква и светиња. 

На страну чињеница да је Марта Кос Словенка. Припадница народа који је у возовима без возног реда 1941. године под нацистима депортован у Србију, а Срби после са њима делили и кућу и последњи залогај хлеба. Дочекали их као браћу. 

Марта Кос сада нам враћа гостопримство.

Уместо да оде на гроб Драгане Димић, четвородишње девојчице коју су њени убили, учи Србе демократији, људскости и доброти. 

Тако је то кад човек остане без осећаја стида и срама. 

Али, шта да се ради. 

Тек подсећања ради, државни суд у Штаду, Немачка, 1. 2. 1980. осудио је Ериха Густава Шарфетера на доживотну казну затвора за 18 убистава почињених у концентрационом логору на окупираној територији СССР-а. Десет година касније, фебруара 1990. шеф савезне државе Доња Саксонија, министар председник Ернст Албрехт, иначе отац Урсуле фон дер Лајен, шефице Марте Кос, помиловао је горе поменутог осуђеног есесовца „због старости и нарушеног здравља”. 

Да се човек не пати по затвору под старе дане. 

Како то да таквих примера емпатије нема када су у питању Срби и Србија? 

Како то да нико из ЕУ, Брисела, од Урсулиних не помене јуче невино побијену децу по Србији. Барем њих. 

Или ми можда то не заслужујемо. Јер, ипак, они су аријевци а ми само тамо неки Словени. Они које је још пре 85 година требало истребити па смо се некако измигољили. 

Па сад не заслужујемо ништа друго до бомбе и презир сваке врсте.

Чланак Срећа и несрећа Марте Кос и Џејмија Шеја се појављује прво на ИСКРА.

За Србе у Црној Гори – веома важно, принципијелно и корисно разликовање. Држава – то уопште није исто што и Отаџбина!

Отаџбина је категорија вишег и комплекснијег нивоа, феномен интегрални, духовни, метафизички, а држава је рутинска конструкција која настаје и нестаје у одређеним историјским периодима. (Чак и потписник ових редова стигао је да поживи у четири такве административне конструкције!)

Држави, наравно, припада дисциплина – уредно испуњавање грађанских обавеза. Али љубав – она припада Отаџбини. Сјећање на претке, безгранична оданост, вјерност, најдубље емоције – све то припада Отаџбини, док је у односу према држави основни параметар служба, служење.

А патриотизам, на који нас овдашњи хистерични агенти и чиновници свакодневно упућују, прије и више од свега јесте – љубав. Александар Сергејевич, рецимо, пјева о љубави према отаџбинским гробовима. Они су, каже, наша животворна светиња. Земља би без њих била мртва, бездушна, као олтар без божанства, као бесплодна пустиња.

Његош то исто каже поводом хероја тополскога, бесмртнога, коме „све препоне на пут бјеху“ али који „к циљу доспје великоме“. Како? Па ево како: „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“.

Веза између Отаџбине и државе није увијек самоочевидна и непрекидна. Постоје, наравно, случајеви кад одређени историјски субјект посједује државност, какву-такву, и притом не настоји да себе раздваја од Отаџбине, кад упркос свему како-тако испуњава њену завјетну суштину (то је, рецимо, руски случај, па и амерички).

Постоје, међутим, и случајеви кад су вјера, култура, језик, душа и срце земље – кад је све оно што се односи на Отаџбину једно, а држава, као да је долетјела из пустог, леденог космоса, нешто сасвим друго. Човјек припада једној Отаџбини, а живи у другој држави, која му административно укида прошлост, ограничава духовне хоризонте и никакве старинске завјете не признаје.

Држава, дакле, ступа у отворени конфликт са Отаџбином.

Тако настају полусектанске државне творевине, одвојене од органске везе са земљом, вјером, културом и језиком. И гле, једна баш таква од нас захтијева не само службу, него и љубав. Што би рекао ловћенски тајновидац: Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише…

Чланак ИЗВИНИТЕ, АЛИ ЉУБАВ ПРИПАДА ОТАЏБИНИ се појављује прво на ИСКРА.

Милан Ружић

Занимљиво је то како у овим временима када је будућност света упитна, ми Срби и даље тежимо томе да политички, а и на сваки други начин, удовољимо својим колонизаторима и њиховим савезницима, некадашњим нашим противницима у многим ратовима које смо добили, а онда смо са победничке преведени на губитничку страну.

Сви размишљају о томе да ли наша невоља лежи у нашој власти или у њиховим страним налогодавцима, горепоменутим „савезницимаˮ. И онда се сам народ, мада, у томе предњаче српски интелектуалци, пита да ли решење свега овога лежи у демократији, у сужњократији или дронократији. Ми смо изабрали ово друго под маском првог плашећи се овог трећег.

Искрено мислим да наш опстанак тренутно може да се помогне искључиво старом српском менталитетском тековином названом инат. Уместо ината, ми смо изабрали политичке или академске кораке, али растрчане у супротном смеру. Уместо субвенционисања српског села (и ван предизборне кампање), стварања вишкова на пољу пољопривреде (житарице, воће, поврће), па и у сточарству (Уругвај би био добар пример), а најтачније, у производњи хране, ми стварамо вишкове доктора наука који нису стручни ни за шта, па чак ни за област обухваћену тезом на којој су докторирали, а који теже ухлебљењу на јаловој политичкој сцени. Једино на тај начин, хранећи Европу, можемо имати барем некакву полугу којом ћемо скинути са својих леђа наредбодавни терет наших окупатора и питати се за нешто у својој земљи.

Нико брже од нас не ствара нова лица и странке, нити академике и интелектуалце, а кроз потпуно неупотребљив образовни систем жедан реформе како бисмо и на пољу знања творили прекопотребне вишкове. А школство које након огромног броја година и новца производи људе неспособне за живот, науку и рад, није школство, него нешто попут велике друштвене мреже где је важно шта је ко рекао, ко је шта објавио и колико ко има лајкова. Имати професоре код којих су двојке и тројке највише оцене и сматрати их строгим и самим тим добрим, а не неспособњаковићима који не умеју да пренесу деци знања која би им омогућила и више оцене, погубно је за крхке дечје умове једнако колико и тежње појединих универзитетских професора да студенте науче мање него што они знају како би сами били незаменљиви до пензије.

Све ово делује као празна прича испричана милион пута, али без реформе школства и враћања у употребу богом дате земље коју још увек имамо, ми Срби немамо будућност ни у чему осим у дугом реду бивших народа изумрлих мало страном заслугом, а више својом.

Колико сутра ћемо бити сведоци директне одредбе за угњетавање нашег народа на Косову и Метохији и опет им нећемо помоћи, већ ће само тај догађај поједини интелектуалци блиски медијима искористити као платформу за јачање сопственог имена и даље успешно форматирање сопствене визије национално освешћеног патриоте и припадника интелектуалне елите.

А када инатом поставимо добре темеље, онда ће нам тек помоћи памет. Тек након успостављања тог крвотока моћи ћемо да се бавимо културом и осталим стварима које дефинишу један народ. Ми тренутно само постојимо у књигама, причама, заветима, паролама и предизборним спотовима као народ каквим волимо себе да сматрамо.

И док ракете лете по целом свету, а лидери империја зачешљавају фризуре, крате нокте и пудеришу кажипрст како би што боље изгледали док их медији снимају како тај исти прст притиска црвено дугме након ког ће полетети нуклеарна јата, ми се бавимо Експом да удовољимо свету који ће можда и нестати и који се дави у мржњи и неумрлој идеологији омаленог разјареног немачког бркајлије.

Дајте да нешто урадимо, па ако свет сутра нестане, да докажемо да смо нешто могли, а у случају да планета опстане, да докажемо да нешто можемо, да смо нечему вредели и да у нама и даље тече крв поштених сељака, срчаних ратника, потомака Светог Саве, штићеника Лазаревих и бодежа у рукама Обилићевим.

Чланак Ми Срби, у дугом реду бивших народа се појављује прво на ИСКРА.

Слободан Антонић

Иако теорија каже да се легитимитет власти у парламентарним системима успоставља и одржава путем избора, често је то само привид. Испод тог формалног легитимитета по правилу се налазе својеврсни прећутни уговори елите и народа, чији садржај веома добро осећају политичари, док социолози и политиколози настоје да га разазнају и опишу.

Два таква уговора у Србији објаснио је социолог Слободан Вуковић у књизи Право, морал и корупција (2005).

Први се тиче уговора између елите и народа у доба титоистичког социјализма. Уговор је подразумевао да народ неће доводити у питање власт елите, али да ће, заузврат, елита омогућити лагано подизање стандарда народу, а обичном човеку и доста „комотан“ однос према јавној („друштвеној“) имовини. Тако је, током осамдесетих година, када је наступила привредна криза, опште поткрадање друштвене имовине омогућило одржање колико толико пристојног стандарда знатних делова радништва, док су јавни службеници свих врста кућни буџет већ били почели да допуњују и узимањем различитог ситног мита.

У доба пак Милошевића овај уговор је остао на снази, с тим да је допуњен очекивањем народа да Србија помаже отаџбинске ратове Републике Српске Крајине и Републике Српске, али да ипак сама остане изван рата. Међутим, санкције су довеле до урушавања привреде, што је онда морало знатно померити границу докле народ сме да иде у кршењу законских норми. Стога, што је криза била дубља, граница је све више померана, па су, пред крај Милошевићеве власти, готово све правне и моралне норме биле отворене за мање или веће кршење.

Међутим, када је рат 1999. стигао и у Србију, при чему се Србија нашла у сукобу с целом атлантистичком империјом, народ је проценио да Милошевић више не може да испуњава уговор, па га је отерао. Но, како се народ у међувремену навикао на овај тип уговора, он је и од нових власти очекивао слично као и од Тита и Милошевића: да се не ратује, да се лагано поправља стандард и да се буде прилично „комотан“ у односу на законе и јавну имовину.

Тако су нове власти наследиле државну управу  која се већ била навикла да прима мито, а и сам народ давање ситног или већ средњег мита више није осећао као преступ. Корупција је постала нека врста обичајности – очекивано и подразумевано друштвено понашања грађана и власти.

Рецимо, у Вуковићевом истраживању, готово трећина предузетника је била изјавила да непосредно подмићује царинске службенике. Одатле до схватања власти (државе) као плена није требало много. Јер, најбржи начин претварања моћи у капитал управо је корупција. Тако су радили „жути“, у време када је Вуковић истраживао, тако су радили и напредњаци, од 2012. године до данас (овде, овде, овде и овде).

Овај прећутни уговор, да се надовежемо на Вуковића, доведен је у питање 1. новембра 2024. кад је надстрешница убила 16 људи. Опште уверење је било да је надстрешница пала због корупције, што је већину грађана ужаснуло. Уговор је подразумевао толерисање лепљивих прстију „онима горе“ докле год стандард обичног света расте – а растао је, без икакве сумње. Међутим, уговор није подразумевао да корупција буде толика да убија обичан свет.

Зато је народ с великим одобравањем гледао на побуну студената, као и других делова средње класе. Побуна се све више ширила и до 15. марта 2025. довела је Вучићев режим на ивицу пада.

Заправо, режим је био на корак да буде оборен, а зашто тај корак није начињен показаће неки будући историчари. Да подсетим, Милош Вучевић је оставку на место премијера поднео 28. јануара 2025, али до 15. марта још увек није била образована нова влада, само је оставка 4. марта усвојена у скупштини. Вучић је Мацута за премијера поставио тек 6. априла 2025.

Постојао је велики притисак, како опозиције, тако и атлантистичких („луксембуршких“) медија, да се иде на „техничку“ владу – заправо прелазну владу. Међутим, студентски пленуми нису желели да стану иза тог захтева, јер су тада још увек били под снажним утицајем идеје о непосредној демократији. Они су, наиме, 9. марта упутили „Писмо народу Србије“ у коме су позвали грађане да крену њиховим путем и почну да праве грађанске пленуме (зборове).

То је, на неки начин, и спасило Вучића. Он је у том тренутку био усамљен, уплашен и спреман на попуштање. Готово цела СНС екипа разбежала се од њега – што се видело по томе да су га тих дана на провладиним телевизијама практично бранили још само Бокан и Крстић.

Од њега се већ било одметнуло судство и тужилаштво, као и целокупна просвета. Што је најгоре, почела је и полиција да се клати – Вучић је доцније и сам изјављивао да је тада контролисао само две јединице полиције: „Једну је водио Репац, другу је водио Кричак“.

А према њему се 15. марта ваљала маса од 300.000 људи. Да је та маса претходних дана била добила неки конкретан циљ као свој захтев – рецимо, хитно формирање техничке владе – ко би тог 15. марта могао да је заустави у походу на Скупштину?

Дошло би до инцидената, можда би се умешала и војска, а Вучић би морао да дозволи техничку владу. Први, велики стуб његове власти срушио би се, што би био заиста означио почетак краја његовог режима.

Морам да кажем да сам и ја тада био против техничке владе, јер сам се залагао да студенти траже нешто друго – промену изборног система, односно гласање за личности, а не за странке, као врсту демократског ресета нашег парламенатрног поретка. Техничка влада ми се чинила као мачка у џаку, преко које би отворени атлантисти, без избора и на превару, дошли на управу у земљи.

Међутим, студентски пленуми нити су кренули путем изборне револуције, која би отчепила скупштину за утицај из народа, нити су пошли стазом политичке револуције, која би преко прелазне владе преузела извршну власт и – уз њихову даљу подршку – демонтирала режим. Они су изабрали опцију „републике савета“, грађанских зборова, генералн0г штрајка, која – ма колико да је била романтична – ипак није дала резултате.

Тако се Вучић 15. марта извукао. Угушио је штрајк у средњим школама, па на универзитету, утулио уличне протесте који су још тињали преко лета, учврстио контролу над полицијом и почео да враћа судство и тужилаштво…

А у међувремену је дошло и до регенерације оног прећутног уговора с почетка нашег текста. Нису изнети јасни докази да је надстрешница пала баш због корупције, а и народ се уморио од блокада, насиља и револуционарног хаоса који никуда не води.

Тако је прећутни уговор на неки начин обновљен. Данас се опозициони медији убише доказујући да је посреди само „мит о Вучићевој консолидацији“ – како гласи наслов у Vremenu. „Режим пред нашим очима незаустављиво пуца по свим шавовима“, став је „политичког консултанта“ у другом чланку, у том листу. „И поред `замора материјала`, тренд је евидентан: Вучићева власт се распада по свим шавовима“, читамо у трећем чланку.

Међутим, ко нема реалан поглед на ствари најчешће доживи разочарање. Дакако, Вучић није повратио своју позицију из, рецимо, 2022. године (нити је то могуће). Али, он се јесте консолидовао, и неразумно је то порицати.

Онај ко хоће да га обори мора да удара управо на прећутни уговор, а не да мисли да само треба сачекати изборе и ствар је решена.

Вучић ће проћи као и Милошевић ако нас увуче у неки рат – чега је и он потпуно свестан. Зато и непрестано понавља да хоће да сачува мир, „да не учествујемо у великим сукобима који долазе – за време мог председничког мандата готово сам сигуран да можемо да избегнемо рат“, итд.

Такође, нека нова „надстрешница“ јамачно би и њему, у политичком смислу, сломила врат. Али, такве ствари – као рат и надстрешница – не могу се предвидети, док оно што зависи од опозиције, и што она збиља може, а и треба да уради, јесте да изнесе јасне доказе у јавности о директној вези између корупције и погибије 16 људи у Новом Саду.

Студентски покрет, а ни прозападна парламентарна опозиција то не раде, као што не раде ништа ни на припреми изборних услова који би јамчили обострано сношљиве – поштене и слободне – изборе. Заведени илузијама које стварају „пријатељски“ медији, они чекају да се распишу избори, да коначно дође тај дан када ће народ да гласа за њих, па да се, овако или онако, ушетају у Скупштину и почну да владају.

То тако не бива, и то је толико политички незрело да човека оставља без речи. Инфантократија, у политичком смислу, неком историјском грешком и може да преузме државну управу. Али, да је сачува, то никада није било, нити може да буде. Необична неозбиљност Вучићевих противника вероватно је оно што га и данас одржава на власти, заједно с прећутним уговором који владајућој конфигурацији још увек даје легитимитет.

Чланак О легитимности власти у Србији се појављује прво на ИСКРА.

Милан Ружић

Поново се појављују некакве петиције и апели које њихови творци траже да потписујемо. Не знам чему више та најјаловија операција на телу српског интелектуалног, па и идентитетског тела које умире од наше небриге и недоприношења. Од нашег одсуства мењања навика које су и довеле до изумирања.

Док су на Косову и Метохији паљене српске куће, ми смо потписивали апеле. Док су у Црној Гори пресвлачили српску одору у усташку, измишљали језик и кројили новоисторију, ми смо покретали петиције. А док су у Републици Српској затирали сва могућа обележја српских стратишта и док је наш народ трпео сатанизацију, а затим и угњетавање од стране високих представника, ми смо по емисијама прогнозирали шта ће се десити у Русији и Украјини, како ће проћи Палестина, шта ће учинити Израел, ко ће бити изабран у Сједињеним Америчким Државама и да ли је Венецуела заиста највећи извозник злата и нафте у свету.

Све што смо чинили да докажемо свој патриотизам директно је било у сукобу са том најплеменитијом идејом и орденом националног идентитета и љубави према својој отаџбини. Патриотизам је доказиван на најглупље могуће начине, а првенствено на онај који би се тицао скоро па искључиво ега скупине људи окарактерисаних као национална интелектуална елита. Као да је неко наредио да наједном, са свим нашим савременим мукама, почне надметање у томе ко је наступио у више емисија, ко је имао више лајкова, чије су текстове највише читали, ко пише на највише портала, ко је био најближи збиљи у својим прогнозама и томе слично. Водили смо, и водимо, рат једни са другима не бисмо ли се огребали за неки крњатак пажње одређеног дела јавности који би био довољан да нам нахрани его барем на неко време. И сви ти силни потписи, а и сам сам потписао од 2014. до 2020. сигурно преко 60 разних апела, подршки, петиција и томе слично, донели су само минутажу на слабо читаним порталима, реч-две на трибинама и пар интервјуа на местима на којима нас нико и не чује и на којима се публика већ унапред слаже са свим што ћете рећи, јер алгоритам тако и спаја људе.

Стога, нисам невин у овом смислу потписивања тих бесмислица од акција, али сам са тим прекинуо 2020. године, јер сам схватио да осим илузије и јаловине у смислу чињења, ничему тиме нисам допринео. Једино се, као што рекох, его хранио пажњом и тиме што вам име и презиме стоји поред великих имена и презимена, људи чијим делима се опијате и чијим величинама тежите, али опет схватите да су тим списковима и они сами испали наивни, лењи и да им то одузима време потребно да се баве управо оним по чему их и цените.

И знам да сам милијарду пута говорио исто, али то се ради када неко неће да упамти и утуви у главу, па ћу рећи опет…

Постоје три начина којима можемо помоћи својој земљи и њима доказати љубав према истој, ако је већ стално присутно то надметање у испољавању патриотизма, а то су следећи… Можете окупити људе и политички се ангажовати како бисте нешто променили, ако још увек нисте прерасли ту илузију да политика заиста нешто може променити. Затим, можете се борбено ангажовати, при војсци, па оружјем бранити свој народ и земљу. Трећи начин је за оне који су прву опцију прерасли, а у другој се не проналазе из више разлога, а најчешће због онога да нису способни некоме одузети живот или једноставно не желе седети у војсци којој је наређено да мирује, а тај начин јесте ангажовати се у пољу свог интересовања или каријере, да ли уметничком или научном, и на том пољу, једнако бојном и тешком, покушати да учинимо нешто за своју земљу.

Да будем искрен, одавно су за мене највеће патриоте људи који упркос свему што их од тога може одвући, негују таленат дат од Бога и користе га да буду што бољи у ономе чиме се баве. Дакле, то су они људи који на олтар своје државе прилажу оно што најбоље раде и тиме, колико је могуће, утичу на заустављању онога што круни њихову земљу. И када некаква пажња ипак дође, а хоће ако довољно добро радите то што сте одабрали и за шта сте талентовани, искористите тих неколико тренутака и мрва омање и бедне славе илити тишине публике да ипак кажете нешто паметно, похвалите некога или укажете на неке недостатке, не са висина Олимпа, већ из братског јарма који делите са свима онима који су Срби и које са радошћу, и упркос свим њиховим недостацима, називате браћом, па заједно вучете плугове не би ли и овде никло нешто од чега ћемо сутра децу прехранити.

Чланак Са висина Олимпа или из братског јарма се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (Извор: Искра)

Почело је укидање српског школства и здравства — последњих институција Републике Србије на Косову и Метохији. Први је на удару Универзитет у Приштини, са привременим боравком у Косовској Митровици (УПКМ). У централној Србији, обузетој борбом за владавину права, за независност институција, за праведније друштво и академске слободе то, међутим, мало кога занима. Власти у Србији преко свега прелазе без иједне конкретне мере или одговора, што упућује на претпоставку да је и ово прећутна примена договореног.

Универзитет у Приштини са привременим боравком у Косовској Митровици има десет факултета, 103 студијска програма, преко 1.000 запослених и више од 7.000 студената. Члан је Европске асоцијације универзитета, потписник је Magna Charta Universitatum. Познајем неколико колега који ту предају – то су изузетни стручњаци, поузданих знања и јасног академског, моралног става.

Сепаратисти у Приштини, под заштитом НАТО окупатора, донели су „Закон о странцима”, који ступа на снагу 16. марта. Њиме се сви Срби на Косову и Метохији и сви грађани Србије, који немају документе тзв. „Косова”, проглашавају „странцима”. У низу административних препрека, најгора је она која се односи на професоре и студенте УПКМ — уколико и даље буду хтели да предају и студирају у Косовској Митровици мораће да имају радне дозволе, а њих ће моћи да добију само уз потврду академске установе која је препозната у систему „Косова”. Не треба посебно наглашавати да, за разлику од тричаве Европске асоцијације универзитета, Приштина „не препознаје” УПКМ. „Косовске документе” нема око 40% професора и око 50% студената. Велики део професора и студената живи у централној Србији. Најновија вест гласи да су непозната цивилна лица посетила ректорат УПКМ, да би ректору уручила захтев да се Факултет техничких наука исели, или да потпише уговор са албанским Приштинским универзитетом.

Постепено повлачење Србије са Косова и Метохије и режим апартхејда коме су Срби тамо подвргнути, довели су до убрзаног исељавања младих људи са територије јужне српске покрајине. У гетима владају незапосленост и неизвесност. Хуманитарна удружења и црквена помоћ не могу да замене српску државу. Већи пројекти, који би омогућили младима да остану на Косову и Метохији очигледно не занимају званични Београд.

Универзитет је једно од кључних економских и духовних упоришта Косовске Митровице и Срба на Косову и Метохији. Зато ће ово бити тежак ударац. Одлазак младих ће сада добити још масовније размере. Наставак „интеграције” српског школског система довешће до промене курикулума и програма. Прве жртве биће идентитетски предмети и право. Примера ради, треба видети како се о Косову и Метохији пише у главним токовима албанске историографије. Питање признавања диплома УПКМ тек ће да буде отворено…

Косовска Митровица била је безбедан град, све док Александар Вучић и његови сарадници нису распустили српске институције и омогућили албанским ектремистима да несметано прелазе Ибар. Сада су њени грађани, а са њима и студенти и професори, изложени готово свакодневним провокацијама. Девојке и жене вређају на улицама, локали мењају власнике, улице имена, граде се станови за албанске усељенике. Митровицом се шире страх и безнађе. После 25 година борбе и опстанка под окупацијом, људи се питају зашто раније нису напустили Косово и имају ли право да ту задржавају своју децу? Знам много храбрих Косоваца и Метохијаца који ће остати и опстати, упркос свему. На таквим људима почива све што имамо и све што смо до данас успели да сачувамо. Али колико ће их тек сада отићи?

И како се „интегрисати” у неријатељски систем, међу оне који вас гоне, не показујући ни мало спремности на било какав договор? Косовци питају како да своје здравство и школе „интегришу” у „систем” који није пронашао Андрију Томановића, професора Медицинског факултета и начелника Хируршке клинике у Приштини, отетог 1999, нити оне који су га одвели? Или оне који су 1999. у згради Економског факултета у Приштини ексером у главу убили доцента Миленка Лековића, убили још двојицу запослених, после чега су зграду темељно опљачкали и разорили?

Права тема овог текста је, међутим, громогласна тишина која о свему овоме влада у Београду. Да нема појединих професора УПКМ, који позивају новинаре и уреднике и моле их да нешто објаве, ништа се о овом безакоњу и насиљу не би ни чуло, ни знало.

Јасно је зашто то раде режимски медији. Александар Вучић и сарадници, од када су дошли на власт, од потписивања Бриселског споразума, преко усменог прихватања Немачко-француског ултиматума и Охридског анекса, до данас, постепено, корак по корак, методом „кувања жабе”, гасе наше институције на Косову и Метохији, препуштајући наше сународнике, Светиње и територије, албанским шовинистима и њиховим НАТО заштитницима. Сада су на ред дошла последња два српска упоришта — школство и здравство. Њима одговара да се о томе не говори. Историја ће показати зашто су издали Косово.

Не изненађују ни (тобоже) опозициони медији. Они, једноставно, у свему следе политику НАТО држава које су нас напале и окупирале, покушавајући да на нашој земљи направе Велику Албанију. Режимски медији последњих дана су објавили пар текстова о УПКМ; опозициони ћуте.

Србија није само дословно (на Косову и Метохији) окупирана. НАТО државе ставиле су под контролу наше медије, просвету, привреду, јавни и политички живот. Србија није суверена земља.

Оно што заиста растужује, јесте ћутање српских универзитета. Од почетка студентских протеста у Србији, издаја Косова и опасност од распарчавања државе помињу се тек као узгредне теме, готово фусноте. На овогодишњем Светосавском протесту студената и професора у Београду говорило се о незахвалном положају Јелене Клеут, критикована је Српска православна црква, али се није се чула ни једна једина реч о опасности у коју је доведен Универзитет у Косовској Митровици. Професори у хиљадама потписују петиције подршке Јелени Клеут; у знак солидарности са њом, пленуми су тада објавили да ће на недељу дана да блокирају наставу… Када су ме студенти питали за мишљење, рекао сам им да мислим да им неко очигледно намеће теме, како би се пажња наше јавности плански и циљано скретала са Косова и Метохије.

На ниске смо гране спали. Мртвачки покров ћутања прекрио је Србију…

Чланак Мртвачки покров ћутања се појављује прво на ИСКРА.

У Назарету, као и у цијелој Светој Земљи, осјећаш да земљу још грију стопе Христове. Но како да се човјек препусти Сунцу и потресности свештене земље када у позадини, све снажније, слушаш ехо вијести: већ први факултет Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици – албанске власти прогоне. Званично, црно на бијело.

Док се режимски “Срби” из кесице труде да нам објасне да је Србија моћна (само на Косову и Метохији немоћна) а ми срећни (само су Срби на КиМ чудновато несвјесни те среће, па немоћни и несрећни), док се опозиционе професионалне сподобе пресабирају и престројавају – завршава се посљедњи чин фарсе под називом “Само је важно да није потписао”. Само Србија, изгледа, држи бесу да ће преговарати докле год и посљедња њена институција на Косову и Метохији не буде испод тезге замијењена за ЕУ будућност и бриселско тапшање по рамену. Шта и гдје још нешто треба да се деси да бисмо се пренули из летаргије у којој ће нам судбина Срба на КиМ илустровати једноставну истину: народ и држава невољни и неспособни да одбране приштински универзитет у Косовској Митровици не може се надати било чему другом до тихом нестајању свих српских универзитета, кад сила која нас тјера са Косова и чизмом у Ниш, Крагујевац и Београд дође?

Питам се само докле ће још у леду почивати савијест свих пријатеља што су нас за сваки корак ка изгону Србије и Срба са Косова и Метохије увјеравали да се игра 4д шах у коме се жртвују пијуни да би се добила партија. Ето, драги коњи, ловци, топови и краљице, надам се да сте срећни. Остаћете сами на табли, док краљ не жртвује и вас.

И док нас бриселска власт преко својих лајаваца  убјеђује да нам не треба Завјет а бриселска опозиција да нам не треба ни да знамо ко смо, сваки корак у Израелу ти свједочи: више може завјетни народ, трајно мобилисан, него милиони људи чија је власт лишена ма какве свијести о смислу државе, похлепна, вазална и окренута себи – макар непрекидно лили крокодилске сузе за народом чије се земља све више сужава.

(Телеграм канал О. Дарка Ђога, 11.02.2026)

Чланак Завјетни народ или власт лишена смисла се појављује прво на ИСКРА.

Из једне полемике: „Ваши аргументи су толико глупи и застарели да сам потпуно заборавио како се обарају.“

Отприлике тако би сваки разуман човјек могао да реагује на ове јефтино плаћене покушаје разних служби да Емира Кустурицу са Мокре Горе некако сурвају у медијско и политичко блато савремене Србије.

Или да их једноставно игнорише, јер има паметнијег посла…

Или – да ипак понови оно што је већ речено, јер су „обавештајци“ упорни и бестидни, а срамота, нажалост, заједничка…

Опет, дакле, узбуна око Емира Кустурице, једног од највећих умјетника које имамо, на помен чијег имена читава планета узвраћа – српски народ, Србија!

Имамо, а као да нећемо да имамо!

Ево шта се ту у жару политичке борбе банално и несрећно заборавља.

Далеко изнад власти и опозиције, мимо њихових профитерских и (нужно) партикуларних планова, па чак и против њихове воље, на некој мистериозној духовној узвишици ковитлају се и сабирају најдрагоцјеније, највиталније енергије овог народа – свештене, научне, умјетничке… Производећи, парадоксално, активну националну солидарност и дугорочно заједништво.

Те енергије, нематеријалне и често невидљиве, оне су, у ствари, оно што нас судбински држи на окупу. 

Са те висоравни, са тог живог извора, обраћа нам се данас Емир Кустурица.

И није ту ријеч о елитизму, напротив. Уз све те златне палме и ордења, тешко је замислити саборнију, народњачкију личност од његове.

И још нешто. Ако би судбина народне заједнице зависила искључиво од новца, бизниса и трговине, од политичара и њихових присталица, живот би био много простији, тужнији и сиромашнији. Јер је новац прах, најнижи ниво моћи. Данас јесте, а сјутра га нема. Притисну дугме негдје у федералним резервама и сав ваш новац ће нестати. И ништа нећете моћи да оставите својој дјеци. 

А Кустуричине чудесне грађевине, видљиве и невидљиве, а машта и љепота, а достојанство и част – остају. 

То се, лакомислена браћо и сестре, не губи и не добија на изборима.

Чланак СЛУЖБЕ НЕ МИРУЈУ се појављује прво на ИСКРА.

(Слободан Антонић) Фото: Медиа центар

У прошли уторак дошао сам на факултет да одржим предавање и затекао празну учионицу. Онда ми је речено да су студенти, објавом на инстаграму, прогласили бојкот наставе због Јелене Клеут.

Колегиницу Клеут сам први и последњи пут срео на конференцији поводом 20 година од 5. октобра. Знао сам да је ћерка деканице и да јој је место на факултету било резервисано „чим се родила“. Њен реферат је био конфекцијски, и наравно идеолошки импрегниран, с основном идејом да би информисање у Србији, наводно, било боље када би НВО били власници медија (овде 155-168).

Ништа боље од тога нисам ни очекивао, јер сам знао да је Одсек за медијске студије на ФФ у НС и направљен идеолошки, по модли Д. Грухоњића, тако да ту неке велике науке тешко и да може бити.

Но, желећи да се ближе упознам с примедбама на избор колегинице Клеут за редовног професора узео сам да погледам њену књигу Хоризонти значења – семиотички системи и медијске праксе, с којом је конкурисала за то место. И одмах да кажем да сам се позитивно изненадио.

Очекивао сам неку катастрофу попут доктората Д. Грухоњића који је, слободно се може рећи, срамота за ментора и за факултет где је тако шта могло да прође (о томе сам писао овде 35-54). Али, ово уопште није тако лоше, штавише, превише не одступа од  стандардног универзитетског уџбеника из комуникологије.

Дакако, то не значи да се не виде и пропусти. Мањи су проблем материјалне грешке – попут помињања „културе кромањонаца старе преко 100.000 година“ (стр. 88), где је направљена грешка од „само“ 55.000 година. Много већи проблем је генерални дидактички приступ који је одабран у овом уџбенику.

Ауторке су се руководиле „жељом да примери буду актуелни и да припадају свету смисла у којем се студенти крећу“, што је „довело до одлуке да као примере анализирамо објаве на студентским налозима на друштвеним мрежама и фотографије са протеста“, односно са „студентских блокада“ (8).

Тако се у књизи на двадесетак места говори о „студентским блокадама“, односно „студентима у блокади“ (или се користи неки сличан израз), ту је и „црвени отисак шаке“ (115; слично 59), „блокадери или ћаци“ (144), „студенти који желе да уче” (54), „ударна песница режима“ (160), „насиље над студентима“ (54), „хитна оставка министарке Славице Ђукић Дејановић“ (54), и томе слично, све илустровано бројним фотографијама са протеста.

Одлука да се примери дају из животне сфере која је блиска студентима сасвим је исправна. Ипак, проблематично може бити то што се узима здраво за готово да сви студенти имају исти, позитивни став према блокадама 2024/25. Знамо да није мали број студента који с тим дешавањима имају негативно искуство – било да су били против блокада, да су остали у мањини па искључени с пленума, да су шиканирани као „ћацад“, или просто да имају лоше успомене на предавања током лета и на убрзано полагање испита…

Зашто би они поново пролазили кроз све то, и зашто би један специфичан поглед на ове догађаје, са много имплицитних вредносних атрибута, усвајали као „знање“, па затим то одговарали на испиту? Такође, није ли актуелност саме ове теме ограничног трајања, будући да ће брзо доћи нове генерације студената које нису имале искуство протеста и којима читава ствар уопште није блиска – осим ако се не мисли да ће блокаде бити трајна одлика студентског живота?

Стављање оваквог материјала као носећег у уџбеник има својих и добрих и лоших страна. Ипак, нисам сигуран да се овим не врши и једна сасвим беспотребна идеологизација и политизација наставног процеса. Немам ништа против те врсте ризика, али тог ризика свакако морамо бити свесни, а затим и отворени за различите врсте преиспитивања и критика.

Наравно да ово што је речено не дисквалификује уџбеник, будући да смо у области друштвених наука одавно навикнути на већу или мању идеологизацију. Мени су у овој књизи, дакако, била смешна феминистичка лудовања о томе како „ношење ципела на штиклу представља идеолошки кôд патријархата, пошто женско тело чини погодним објектом мушког погледа“ (144), док „појам мушки поглед описује условљен начин на који мушкарци гледају жене, а који показује емоционалну и психолошку контролу над женама“ (95). Али таквих бизарности, срећом, нема превише, или бар не толико да ову књигу чине неупотребљивом.

Дакле, да поновим, мој општи утисак је да књига може да послужи као универзитетски уџбеник, те да у чисто садржинском смислу она није препрека за избор колегинице Клеут у више звање. Међутим, проблеми потичу из друге, формалне сфере.

Најпре, није ми јасно од кад се коауторска монографија рачуна као књига за унапређење у звање редовног професора? И то још монографија у којој није јасно означено ко је од коаутора писао који део?

У време када сам био биран за редовног професора, то је било изричито забрањено, и то с пуним правом. Док ово пишем, на мом столу лежи коауторска монографија у којој је један аутор написао сва поглавља осим једног. Дакле, посао може бити сасвим неједнако распоређен, па не могу сви коаутори имати једнаке заслуге. Али, ту се макар зна шта је ко писао, а у монографији Клеут-Милојевић се то не види. Да ли је могуће да је, у међувремену, ово промењено и да је коауторска књига довољна за редовног професора?

Нисам успео да на сајту Универзитета у НС нађем реферат за избор Јелене Клеут, нити приговоре који су дати. Зашто тај материјал није транспарентан, па да се свако може уверити да ли је у питању политички прогон или стварни недостаци? Ипак, нешто од материјала сам преко пријатеља добио (мада непотпуног), из чега видим да несумњиво постоје формални проблеми у вези ове монографије.

Први проблем је број аутоцитата. Према тренутно важећим „Критеријумима“, научна монографија категорије М42 треба да садржи најмање четири аутоцитата просечно по аутору (дакле, у овом случају укупно осам) из категорија М10, М20, М40 или М50 и без понављања. Књига, међутим, садржи само шест аутоцитата категорија М20 и М50, што је мање од потребног броја аутоцитата по аутору монографије.

Заступници колегинице Клеут тврде, међутим, да не треба применити важеће критеријуме, већ оне из 2017. Али, они су непрецизни и по њима испада да статус научне монографије може да добије један од коаутора, који има довољно аутоцитата, а други не, и то за исти текст (јер није назначено ко је шта писао). Очигледно да је потребно тумачење Матичног одбора како би се ове недоумице разрешиле.

Друга формална примедба овој монографији тиче се њене рецензије. Једна од рецензенткиња ангажована је као хонорарни сарадник управо на програмима што их води проф. Клеут, па је она практично рецензирала књигу своје неформалне шефовице. То „доводи у сумњу објективност и непристрасност рецензентског поступка“.

Заиста, сви ми каткада умемо да напишемо или да обезбедимо „пријатељске рецензије“. Али, сви ми тачно знамо и када су оне искључене и када се морамо строго придржавати формалних захтева – код избора у звање, поготово кад очекујемо неке проблеме, или код конкурисања за средства код Министарства за науку.

Веома је необично да је колегиница Клеут себи допустила овакве формалне пропусте. Када идете у избор или реизбор водите рачуна о свему, јер знате да можете да паднете на свакој ситници. Много кад сам био сведок како се по београдским институтима и факултетима, у страху и нелагоди, рачунају бодови по „корпама“, броје цитати и аутоцитати, све гледајући где би могла бити слаба тачка због које би неко, малициозан или задрт, могао да обори реферат.

Колегиница Клеут се, очигледно, ничега од тога није бојала. То мени само показује степен ароганције некога ко је био заштићен и ко није пролазио оно кроз шта је морала да прође већина наших наставника и истраживача.

Неко ће рећи да та ароганција долази од политичке протекције, коју ужива читава та екипа са медијских студија, а која се најјасније видела када је амерички амбасадор лично дошао да демонстрира недодирљивост Грухоњића.

Други ће пак казати да је њен извор у породичном професорском залеђу, будући да је на многим нашим факулетима непотизам готово натурализован. Најсмешније ми је било што су, са ФФ у НС, Клеутку најгласније и најдраматичније бранили управо припадници професорских династија Кишјухас и Степанов. Сви они вероватно мисле да им то место по рођењу припада и да се нико не сме усудити да им озбиљно броји бодове и цитате, као осталом академском пролетаријату.

Такође, питам се да ли је могуће да је колегиници Клеут, као што се прича, нуђено да уклони уочене недостаке у монографији – што не би било проблем будући да је реч о е-књизи – а да је то она одбила? Да ли је могуће да ова ароганција иде дотле да се не прима ни један компромис, уз ризик да се обнове политичке конфонтације на универзитету и поново блокира настава?

Нажалост, мало је објективних информација о овом случају, а много нејасноћа и манипулација јавношћу. Немам никаквих илузија да у оспоравању избора проф. Клеут нема и политичких мотива. Али, такође, не могу а да не видим и то како се понаша друга страна и у каквим све политичким играма она учествује.

Цех дакако увек на крају плати неко трећи, најчешће они најмање обавештени, најслабији, или најнаивнији. Бојим се да су зато наше слушаонице, у прошли уторак, биле празне…

Чланак Од аутоцитата до празне учионице се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (Извор: Искра)

„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета“ – писао је Свети Сава, из Јерусалима, игуману манастира Студенице Спиридону. Ове заветне речи, написане, како се сматра, пред сам одлазак Светитеља са овога света, као да су упућене нама, небројеним поколењима његових чеда, све до данашњег дана. Знамо ли, међутим, шта су то завети Светог Саве? Да ли његова чеда и сада држе његове завете, или су их можда напустила и погазила?

Светог Саву је већ Доментијан, његов ученик и биограф називао „вождом отачаства“. Он га је поредио са Мојсијем, кога је звао „вождом скупу Израиљеву“. По Доментијану, српски народ је „нови Израиљ“, „други Израиљ“, „изабрање Божије“. Он наглашава да су, док је први Израиљ умео да одступи од завета, „деца“ Савиног „отачаства“ остала верна завету који су, кроз Светог Саву и потом његовог оца Светог Симеона, дали Господу.

Мојсије је, како знамо из Старог Завета, разнородна племена, давши им веру и законе, ослободио, ујединио и учинио их јеврејским народом. Најважније, племена су постала народ онога часа када су Синајским заветом чувања те, мојсијевске вере, била спојена са Господом. Од тада, народ је морална и историјска заједница, коју обавезују дата реч и сећање на претке, чији савез са Господом обавезује све њихове потомке.

То је са српским народом урадио Свети Сава. Знамо да је код Срба и пре Светог Саве било православне духовности и, више него код Јевреја пре Мојсија, народне и државне самосвести. Али оснивањем аутокефалне, самосталне Српске цркве, оснивањем српског манастира Хиландара на Светој Гори, Свети Сава је самосвест Срба коначно испунио православном вером, чиме јој је дао тврд темељ и јасан правац којим Срби, ево, настоје да иду пуних 850 година од његовог рођења.

Шта је, како се каже већ у његовом времену, „завет отаца“ и „права вера“ коју треба следити, Свети Сава ће нарочито језгровито рећи у својој Жичкој беседи из 1221. године. За разлику од Јевреја, то неће бити некаква посебна вера која обавезује само један народ, већ Светосавље, које ће Свети Владика Николај Охридски и Жички дефинисати као „Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“. То Светосавље, тај „завет светих отаца наших Саве и Симеона“, учиниће њихово „српско отачаство“ тако самосвесним, жедним слободе, самосталности, аутокефалности, неспремним да своју срећу и спасење преда у руке иноверних и иноплеменика.

Зато Савин брат, краљ Стефан Првовенчани, у Житију Светог Симеона, када описује како му је брат Вукан уз помоћ Угара протео престо, каже да је он „занемарио заповест господина и оца својега“ и „извео иноплеменике на отачаство своје“. Стефан је, међутим, „повраћен у отачаство своје“ „правим благословом и молитвом господина ми светог Симеона“, „по завету и молитви оног Светог“.

Опредељење Светог Саве за Царство Небеско, као сама срж Светосавског завета, сведочило је да је ту била реч само о потврди Новог Завета историјским искуством једног народа. Свети Сава се окренуо Царству Небеском већ својим бекством из палате у манастир, али и опредељењем за православну, „праву веру“, у времену привидног слома православног света, у коме су римокатолички крсташи, непосредно по ослобођењу Србије од ових иноплеменика, срушили Византију. Подсетимо се, 13. век је доба свеопштег јуриша крсташа на српски и словенски исток, од угарских похода на Србију и на такозване богумиле у Босни, преко уништења Византије, до пропалих похода Швеђана и тевтонских витезова на Русију Светог Александра Невског. У том времену, Свети Сава је, оснивањем нових епископија, чак померио границе православља на запад. Када је успоставио Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих епископија Охридске архиепископије, чија су се средишта налазила у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епархију. У држави Немањића, названој „Српска земља и Поморска“, римокатолици ће, међутим, бити у потпуности заштићено становништво. У изворима нема података о међусобним, верским трвењима. Напротив, има много трагова, међу којима су архитектура Дечана и Студенице највидљивији, плодне, стваралачке синтезе два света на тлу српске средњовековне државе.

После искушења крсташког, ратоборног римокатолицизма из 13. века, у наредном столећу са истока ће стићи нов, муслимански изазов. Од Светог кнеза Лазара очекиваће се да светосавско опредељење за Царство Небеско потврди спремношћу на жртву у одбрани праве вере и српског отачаства од „исмаилћана“. О том избору кнеза Лазара, о Косовском завету, у потоњим вековима певаће српски гуслари, нарочито јасно у песми „Пропаст Царства српскога“. Раванички монах, савременик Косовског боја, приповедао је да се Лазар, пре битке, „топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући“, „и молитвама ових наоружавши се“, „богооца Давида реч у срцу носећи“, овако обратио Богу: „Но, Господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“. Косовски завет јесте, дакле, потврда Светосавског завета, који је, опет, укорењен у Старом Завету првог Израиља, али је, пре свега, својом саможртвеном поруком спасења, остварење Новога Завета Господа нашег Исуса Христа.

Светосавски завет значио је, као и Мојсијев завет, примање, чување и поштовање закона, неодвојивих од праве вере. Закон и вера за Мојсија и Светог Саву су синоними и они ће то у српском језику остати све до 20. века. После манастирских типика, Свети Сава је своме отачаству даривао Законоправило, које ће усмеравати духовни и политички живот српског народа кроз дуги низ потоњих векова. Истраживачи су одавно уочили посебну пажњу са којом Законоправило уређује породичне односе. Сергије Троицки и Димитрије Богдановић приметили су да је Свети Сава, састављајући Законоправило, преузимао византијско законодавство, али је у исто време изостављао све оно што је водило ка позновизантијској превласти државе над црквом, као и остварењу папистичких амбиција Цариградске патријаршије. Светосавска мисао свему је давала српски тон и правац. Богдановић је уочио да је у политичкој мисли средњовековних Срба, за разлику од Византинаца, веома присутна идеја „народа Божјег“, „новог Израиља“ и „изабраног народа“.

Свети Сава је остао грађанин православне хришћанске васељене, трајно везан светогорским опредељењем и поклоничким путовањима за море и Средоземље. У исто време, Свети Сава свога оца, Светог Симеона, назива „отачаствољупцем“. Та заборављена реч (уместо које данас употребљавамо страни појам – „патриота“) понајпре би могла да се односи на самог Светог Саву. О Савином отачаствољубљу понајбоље сведоче његови противници. Охридски архиепископ Димитрије Хоматин, гневан због оснивања Жичке архиепископије и издвајања српских епископија из његове јурисдикције, тврдио је да је Светог Саву „љубав према отаџбини заробила“, иако је претходно, побегавши на Свету Гору, био „оставио своју земљу и родбину и цело очинско наслеђе“.

Срби су и пре Светог Саве, у добу Вишеславића и Војисављевића, ратовали за ослобођење и уједињење. Он је, међутим, извршио пуну духовну еманципацију, успоставио аутентичан, српски поглед на свет, учинио српску перспективу референтном и подразумевајућом.

О томе сведочи нарочито чињеница да је Свети Сава учинио српски језик – српску редакцију старословенског језика, српскословенски језик писан ћириличним писмом – свеопштом нормом духовног, литургијског, књижевног, уметничког живота српског народа. До тада, српскословенски је на западу Српске земље и Поморске био потискиван латинским језиком, док је на истоку, на тлу Охридске архиепископије, био тек толерисан. Српски језик се до данас умногоме променио. Вера и језик ипак остају кључни чиниоци идентитета сваке људске заједнице, па и српског народа.

Коначно, у потоњим вековима, Светом Сави припала је улога заштитника српске школе и просвете. Он је био кључни српски (про)светитељ, све до појаве просветитељства 18. века и Доситеја Обрадовића. Свестраност његове личности оличавала је идеале којима је школа вековима тежила: побожност, аскетизам, самодисциплина, поштовање закона, ученост, умеће и радост преношења и примања знања и искуства.

Пошто смо оцртали основне обрисе завета Светог Саве, погледајмо да ли и колико тај завет поштују његова данашња чеда, данашњи православни Срби, они које Доментијан назива „сва деца отачаства“. Измеримо се, дакле, светосавским аршинима.

Српска црква, баш као у времену у коме ју је устројио Свети Сава, живи и спаја своје вернике са прецима, савременицима и потомцима, у заједничком предосећању, предукусу Небеског Царства. У њој се, упркос свим искушењима, међу којима је настојање државе да је себи подреди свакако најозбиљније, осећа препород. Светосавски и Косовски завет, без прекида присутан и делатан унутар Цркве, у последњој деценији стекао је „право грађанства“ у најширој српској јавности. Препород је утолико видљивији уколико је Црква више гоњена – данас на тлу Косова и Метохије, јуче у Црној Гори, прекјуче у целој Титовој Југославији. Оволики број верника, који живе литургијским животом, Српска црква вероватно није имала у својој нововековној историји. Није свуда исто; обнова као да се осећа више у градским, него у сеоским срединама. На литургијама, храмови Српске православне цркве, од Приједора и Шамца до Ниша и Пирота, од Сомбора и Зрењанина до Тивта и Бара, пуни су претежно младог света. Тај, нови нараштај, на јавну сцену ступио је са литијама у Црној Гори.

У расејању, нарочито у Северној Америци и Западној Европи, постоји не посебно масован, али врло упоран тренд приступања иновераца Српској православној цркви. То је само део ширег процеса окретања данашњег западног човека православљу, као јединој хришћанској верописповести која одолева ударима крајњег либерализма и атеизма. Цркве су празне и напуштене нарочито у европским протестантским земљама; у исто време, тамошњи храмови Српске цркве пуни су верника. Штавише, Срби откупљују њихове напуштене цркве, спасавају их да не постану кафане, удахњују им нови живот. Има српских парохија, нарочито у Америци, које су и саме погођене процесом атеизације западног света; преобраћеници су ту упорнији у доласцима на литургије од самих Срба, па наши свештеници све чешће, због њих, служе на локалним језицима.

Знам да Срби ван Србије не воле да слушају критике на њен рачун, јер она у свом најближем окружењу има сасвим довољно критичара, па и непријатеља. Али, покушајмо да сви заједно сагледамо ствари онаквим какве заиста јесу, по истини, онако како нас учи Свети Сава, и онако како Мајка Јевросима учи Краљевића Марка: „ни по бабу, ни по стричевима, но по правди Бога истинога“. У Србији, наиме, политичке, медијске и пословне елите неретко су врло хладно, па чак и непријатељски расположене према Српској цркви и њеном Заветном Предању. Најновији догађаји показују колико се лако, преко медија и друштвених мрежа, најшири слојеви, поготово образована средња класа, могу окренути против Српске цркве, баш као и 1945. године. Већина младих људи у Србији и данас је одана материјализму, нихилизму и крајњем индивидуализму, увезеном са Запада. Генерације њихових родитеља и наставника у томе су одавно огрезле. Уместо сакупљања чињеница и поузданих знања, цели нараштаји и даље су заслепљени помодним идеологијама, од крајњег либерализма до екстремно левичарских идеја, титоизма и југословенства.

Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.

Уз то, Србија је увелико изгубила суверенитет, ону самосвест и слободу коју је својим чедима, као најдрагоценије наслеђе, оставио Свети Сава. Њен политички, економски, културни живот сведочи о томе да је доспела у стање полуколоније. То се најјасније види по равнодушном ставу власти и највећег дела опозиције према страдалним сународницима и светињама на Косову и Метохији. Чак ни масовни студентски и грађански протести у Србији нису избили због издаје Косова и распарчавања Србије, него поводом трагедије на железничкој станици у Новом Саду. Захтевају се обрачун са корупцијом, независност институција и праведније друштво. Косово се или прећуткује, или се додаје на самом крају листе захтева, готово као фуснота, како се не би рекло да је потпуно заборављено. Савина чеда у Србији, деца српског отачаства, нису равнодушна према судбини сународника и светиња на Светој српској земљи, на Косову и Метохији, али мреже које су разапете над Србијом чине их резигнираним и пасивним.

Напуштање Светосавског завета видљиво је и на другим примерима. Најизразитије је у уплетености власти у Србији у умањивање броја жртава логора смрти Јасеновца и размера геноцида над Србима у НДХ. У таквим условима, када се тргује слободом, Светињама, предачким жртвама, треба ли се освртати на остале видове Светосавског завета? На стање правне свести у Србији? Или на однос према српском језику и нарочито ћирилици? Посебно болну тему представља наше школство, од основних школа до универзитета – оно је у стању поодмаклог распадања. Власти су наше школство препустиле страним утицајима и лобистичким групама; блокаде су га готово дотукле.

Стање у Републици Српској, међутим, значајно је боље. Ратна искушења, као и данашњи покушаји да Српска буде угашена, ту су ојачали Светосавску свест. Пошаст помодних идеологија, укључујући југословенске, титоистичке заблуде, ту је сведена на најмању меру. Српски народ из Босне и Херцеговине још у добу комунизма био је један од главних ослонаца Српске цркве; он то умногоме остаје и данас. Српски језик и ћирилица нису угрожени као у Србији; стање у школама неупоредиво је боље. Демографско пропадање Српске, међутим, није само последица економских невоља и исељавања; оно указује на исту болест од које болује и Србија – на обезбожење и ширење нихилизма у најширим друштвеним слојевима. Расељавању доприноси и огорчење због различитих видова корупције проистеклих из запостављања законитости. Корупција је, наравно, омиљена тема оних који желе да угасе Српску и распарчају Србију. Упркос невољама, верујем да Српска у себи носи семе будуће обнове целог српског народа.

У Боки Которској, Црној Гори и Херцеговини посебно снажно осећа се наслеђе Светог Саве. Ту су велику, Светосавску и Косовску обнову донели митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Литијски покрет обновио је снаге целог Српства. Црква и њен народ тада су се одбранили, али нису победили. Само су, до следеће прилике, остављени на миру. Стање у управљачким елитама ту је чак горе него у Србији. Оне су опрале руке од српског питања, отвореног са разбијањем Југославије, распарчавањем, потом протеривањем и уништавањем Срба. О томе сведоче признање независности Косова, које је до данас на снази, честитке које се редовно упућују приштинским сецесионистима поводом њихових „празника“, гласања против Србије у УН, присуство црногорских званичника на прославама етничког чишћења Срба у Хрватској, њихова незаинтересованост за судбину Српске, Срба у Хрватској, Федерацији БиХ, Македонији. Црна Гора је, и то се јасно види, чланица НАТО пакта. Зато полуге моћи остају у рукама етничких Црногораца. Срби, који сада учествују у власти, чине оно што се може у датим околностима. Чак и због тога изложени су медијским кампањама и нападима. Посебно је апсурдна чињеница да српски језик, којим говори убедљива већина становника Црне Горе, ту нема статус званичног језика; ћирилица је готово протерана из јавног простора. Срби су све присутнији у култури и образовању; па ипак, то није донело суштинске промене у наставним програмима, срачунатим на то да се настави са претапањем Срба у етничке Црногорце.

После Срба на Косову и Метохији, најтеже је онима који живе у Хрватској и Северној Македонији. Ту се наставља асимилација Срба, започета још 1945; у Хрватској, она се нагло убрзала после уништења Крајине, „Олује“ и довршетка геноцида започетог 1941. године. Чак и тамо, Свети Сава и Српска црква остају са својим народом. Светитељ и његова црква најјачи су у најтежим условима, као у временима раног хришћанства. Они свакоме ко хоће да чује отварају просторе завета и слободе, које им не може одузети ниједна државна власт.

Дијаспора је данас један од најважнијих, скривених ресурса српског народа. Стара српска емиграција из 1945, избегла је идеолошке и идентитетске експерименте којима је отачаство било изложено; она је наставила тамо где смо заустављени 1941. године. И данашње српско расејање везано је за Српску цркву, јер је искуство показало да се они који је напусте асимилују већ у истој, или у наредној генерацији. Дијаспора има своје невоље, међу којима су неслога и брзо претапање најважнији. Она, међутим, располаже знањима, контактима и материјалним средствима којима може да помогне отачаству. Оно, међутим, до сада није на озбиљан и посвећен начин приступило питању сарадње са расејањем.

Пут у обнову је, како се види, познат, прав и јасно видљив. Онда када су се држали Светосавског и Косовског завета, Срби су опстајали и побеђивали, чували су своју земљу и имали порода. Тада су градили Студеницу, Хиландар, Жичу, Високе Дечане, Грачаницу, Манасију, Крушедол, писали Горски вијенац и Охридски пролог. Када су завет напуштали, утапали су се у друге народе и ишли из пораза у пораз. Од нас се ни данас не тражи да измишљамо нове идеологије, нити да усвајамо најновије идеје и велике замисли. Потребно је само да будемо оно што јесмо, или смо некада били, да се, како то омладина каже, вратимо на „фабричка подешавања“, да у себи пронађемо сопствену стајну, упоришну тачку, онако како нас је учио Свети Сава. После тога, све остало ће се подразумевати и долазити на своје место.

Свет, који нам у 20. веку није био пријатељ, сада се брзо мења. Долази време великих искушења, али и различитих могућности. Када нам се оне укажу, будимо спремни. Останимо верни Царству Небеском. Сачувајмо Светосавски завет.

Беседа изговорена на Светосавским академијама црквених општина у Шамцу и Тивту 2026. године

Чланак Вожд и чеда отачаства се појављује прво на ИСКРА.

„Ја вјерујем у бога, и за то ми није потребна никаква црква. Погледај само каква кола возе попови…“ Или, још суптилније: „Кад попови сва своја богатства дају за дјечје болнице и сами почну да служе у простој кошуљи, боси, на обали ријеке, као што је то радио Спаситељ, тада можемо попричати о вјери.“

Стотину пута сам чуо овај тобожњи аргумент, не само од злонамјерних. И могу рећи да га донекле разумијем. Разумијем ту жељу да се види отјелотворени идеал, баш она јеванђеоска једноставност и посвећеност о којој читамо у Светом писму. Кад уочите јаз између тог идеала и стварности, а то се дешава свуда и свакодневно, онда се лако намеће услов: прво ви постаните онакви каквим ја желим да вас видим, па онда можемо разговарати.

Понављам: то је веома људска реакција. „Прво ти, ћу па онда ја“ – ту вјероватно постоји и нека дубока чежња за аутентичношћу, да се ријечи не разилазе са дјелима. Чини се – ако би сви „попови“ постали такви као Спаситељ на обали ријеке, онда би вјера постала једноставнија, разумљивија, приступачнија. Зар не?

Тешко питање. Покушаћу на њега да одговорим не својим ријечима, већ ријечима једног веома мудрог савременог свештеника, оца Андреја Ткачова. Он описује баш такву појаву, из своје парохије: човјек је расположен да повјерује у Бога, али ето, видио је свештеника у мерцедесу…

„Па добро“, каже му о. Андреј, „хајде да склопимо договор. Ја ћу ти наћи сеоског парохијског свештеника, заиста несебичног. Има шесторо дјеце, мало пара, живи само од онога што му парохијани донесу. А ти онда да идеш код њега на литургију сваке недјеље, годину дана. Важи?“

Лако је наћи таквог свештеника, додаје о. Андреј. Има их много, апсолутна већина. Па ако човјек годину дана буде присуствовао литургији, престаће да себи поставља слична питања. А ако каже не – онда то значи да су све његове жалбе на свештенике у мерцедесима само изговор…

Овдје је важно разумјети да цркву чине људи, с једне стране, и с друге стране, води је Свети Дух. И све добро у цркви је од Светог Духа. У којој мјери се тај идеал може отјелотворити, зависи од конкретних учесника, од конкретних људи. Од мене и од вас. Другим ријечима: ако желите светију цркву, дођите и покажите своју светост. А ако кажете: доведите ми овдје свету цркву па ћу размислити, можда ћу свратити да упалим свијећу, онда је то веома удобан, веома модеран потрошачки став. Згодан начин да оправдамо сопствену слабост, па и гријех. Нисам ја, они су криви. Ако они, онда ћу ја…

Међутим, каже о. Андреј, хришћанство не почиње нашим условима према другима или чак према Богу. Оно почиње чињеницом да ми сами, свако од нас, схватимо да се онај дивни опис – „проста кошуља и бос на обали ријеке“ – не односи толико на спољашње окружење, колико на стање срца, које се, нажалост, не достиже само одрицањем од богатства. Ту је ријеч о унутрашњем сиромаштву духа, и о жеђи за Оним Који једини може да испуни то сиромаштво. А Он нам не долази онда кад ми или „попови“ око нас постанемо идеални, већ управо онда кад смо ми, са свим својим несавршеностима и оправданим примједбама на овај свијет, спремни да чујемо Његов глас. Спремни да „попричамо о вјери“ не из позиције судије, већ из позиције трагача, несигурног, збуњеног, али таквог као и сви остали, из позиције „од Бога напуштеног дјетета“ које чезне за Оцем.

И заиста, Бог није дао свештенство ни анђелима са неба, нити некаквим небеским људима, који су се међу нас спустили падобранима. Дао га је обичним људима, обученим у слабост. Бог жели да ми носимо слабости слабих, а не да себи угађамо. Не грдите свештенство, већ се користите свештенством за спасење, ако вјерујете.

Срећан и благословен Савиндан.

Чланак НИКАД НЕ ГРДИТЕ СВЕШТЕНСТВО… се појављује прво на ИСКРА.

Читам текућу полемику око заиста бројних српских књижевних награда.

(Знам, знам, о укусима non est disputandum, али о неукусима…) 

Елитни издавачи, писци, критичари и жустри медијски посленици… све објективно и аргументовано – не зна се ко кога више презире, денунцира, или просто кафански оговара. 

Непријатан утисак.

Једна ствар, међутим, мени је ту посебно занимљива.

Набрајајући силне награде, истражујући њихов историјат, реноме и висину новчаног износа, нико, али баш нико од овлашћених мајстора јавног мудровања и србовања не помиње „Велику награду Иво Андрић“, коју већ десет година у двије категорије (за животно дјело и за најбољу књигу објављену у Републици Српској и Републици Србији) додјељује Андрићев институт из Вишеграда, чији је директор Емир Кустурица. Узгред буди речено, са убједљиво највећим новчаним износом.

У престоничком видокругу, међутим, нема те награде. Не постоји. Никад чули.

Како је то могуће? Случајно? И Хомер, кажу, понекад задријема…

Преписујем списак досадашњих добитника. Ево их: Матија Бећковић, Владимир Кецмановић, Душан Ковачевић, Захар Прилепин, Бора Ђорђевић, Ју Хуа, Горан Петровић, Рајко Петров Ного, Драгослав Михаиловић, Гузељ Јахина, Милован Данојлић, Петер Хандке, Јевгениј Водоласкин, Мирослав Максимовић, Сандро Веронези, Енес Халиловић, Абдулразак Гурна, Саша Радојчић, Алесандро Барико и Небојша Јеврић.

Па ми дође да припитам брижне аналитичаре: имате ли ви неки бољи списак?

Шта, премало нобеловаца?

Или вам је можда Република Српска предалеко, а ви затурили телескоп?

Прије ће бити да нашом културом кружи нова верзија злогласног духа самопорицања, кукавичкија и глупља он оних ранијих.

И зато ми је сва ова престоничка полемика некако јадна. Некако баш текућа…

Чланак КАД СЛИЈЕПЦИ ЗАДРИЈЕМАЈУ… се појављује прво на ИСКРА.

Мустафа Церић (Фото: Sputnik/ AFP 2018 / ELVIS BARUKCIC)

НЕ може миран Мустафа Церић, бивши реис Исламске заједнице у БиХ. Увек има шта да каже, а ни „идеје“ му не мањкају. Сад се угледао на несрећног Србина, а хрватског бранитеља Предрага Мишића, који се годинама бави ђавољом работом и покушајем оваплоћења усташке творевине тзв. Хрватске православне цркве, па је ефендија у маниру правог „хрватског цвијета“ предложио стварање аутокефалне „Босанске православне цркве“. То би, верује он, Босну спа’сло, јер би добила одане Србе.

Знамо да би ефендија, кад би имао моћ, одмах издао ферман за оснивање „Босанске православне цркве“. Зато међу Србима не сме бити рашчињених Бојана Бојовића и Мираша Дедеића, који ево неколике године „брка“ Божић и Васкрс, али упркос истини и уз помоћ агента ЦИА у одежди цариградског патријарха, ових дана чека ферман из Стамбола о признавању тзв. аутокефалне Црногорске православне цркве. На Вартоломејеву накану да зада ударац „посебно тврдоглавој СПЦ“, јуче је упозорила Спољно-обавештајна служба Русије. То је позив на будност, јер у почетку увек буде реч. Једна таква, такође чисто политичка, била је довољна расколнику са Фанара да призна аутокефалност неканонске Украјинске православне цркве. Његове намере садашње и будуће могу се разбити само о снагу наше саборности.

Чланак Цвијет се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/tesko-gradu-koji-protjera-svoje-proroke/ Fri, 09 Jan 2026 07:03:11 +0000 https://iskra.co/?p=181606 Лијево је споменик Михаилу Булгакову, коме су Украјинци селотејпом прелијепили очи и уши да не би видио или чуо како „ниткови-петљуровци тероришу руско становништво својим гнусним, измишљеним језиком, у коме је мачка кит“ (кот это кит – „Бела гарда“). Али Михаил Афанасјевич је Ријеч, а она је свуда и све зна. Шта је он видио...

Чланак ТЕШКО ГРАДУ КОЈИ ПРОТЈЕРА СВОЈЕ ПРОРОКЕ се појављује прво на ИСКРА.

]]>

Лијево је споменик Михаилу Булгакову, коме су Украјинци селотејпом прелијепили очи и уши да не би видио или чуо како „ниткови-петљуровци тероришу руско становништво својим гнусним, измишљеним језиком, у коме је мачка кит“ (кот это кит – „Бела гарда“).

Али Михаил Афанасјевич је Ријеч, а она је свуда и све зна.

Шта је он видио прије 100 година?

„Тама је прекрила омражени град. Мостови су ишчезли… са неба се спустио понор и преплавио базаре, уличице, језерца… Велики град је нестао, као да никад није ни постојао. Тама је прогутала све, плашећи све живо“ („Мајстор и Маргарита“).

Ето шта се догодило са градом Кијевом крајем 2025. године. На фотографији десно.

А догодило се јер су Украјинци у ствари сами себи обмотали главе селотејпом – уз хистерични смијех, псовке и клевете – и сад јурцају, глуви и слијепи, нијеми, на ивици понора.

Шта рећи? Тешко безумнима. Тешко граду који протјерује своје пророке – на такве градове Господ шаље таму.

Не почиње тек тако „Бела гварда“ злокобним новозавјетним цитатом: „И суд примише мртваци као што је написано у књигама, по дјелима својим…“ (Откривење Јована Богослова, Апокалипса 20:12).

 

П.С.

По дјелима њиховим! Како да се ту човјек не присјети овдашњих несрећника који су, глуви и слијепи, с Ловћена обурдали Његошеву капелу и грчевито се опиру њеном неминовном уздизању, или оних из комшилука, који су Андрићеву бисту стрмоглавили у Дрину, да би данас проклињали генијалног Сарајлију који је на њеној обали уздигао Андрићград.

 

Чланак ТЕШКО ГРАДУ КОЈИ ПРОТЈЕРА СВОЈЕ ПРОРОКЕ се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/najgore-pokolenje/ Wed, 31 Dec 2025 10:16:47 +0000 https://iskra.co/?p=181264 Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде)....

Чланак Најгоре поколење се појављује прво на ИСКРА.

]]>

Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде). Она је посебно нагласила да Механизам крши правила УН, као свог оснивача, укључујући чак и Стандардна минимална правила УН о поступању са затвореницима (Правила Нелсона Менделе) (овде). Затражила је да Ратко Младић буде пуштен на слободу, ради лечења, или да и он и Радован Караџић буду пребачени у затворску јединицу у својој земљи. Затим смо, кроз крајње сведене вести, сазнали да је сличан захтев Савету безбедности упутила и Србија (овде). О критичном стању у коме се налази Ратко Младић и о незаконитом поступању Механизма говори његов син, Дарко Младић и адвокат Бранко Лукић (овде, овде, овде и овде); о насиљу над Радованом Караџићем најчешће се оглашавају његова кћерка Соња Караџић Јовичевић и адвокат Горан Петронијевић (овде, овде и овде). Они су готово једини који у јавности Србије помињу безакоње над српским ратним командантима и вођама. О условима у којима су затворени остали хашки осуђеници, скоро да се не говори. Младић и Караџић само су најистакнутији примери. У Београду то, једноставно, „није тема“.

Механизам, институција речитог имена, већ дуго и упорно крши законе УН о најосновнијим правима осуђеника. Ратко Младић је, у затворској јединици УН у Хагу, тешко болестан и већ годину и по дана прикован за кревет. Налази хашких лекара крију се, међутим, од чланова његове породице, од српских и руских стручњака. Уместо пружања правовремене медицинске помоћи, породици је у мају ове године саопштено да је Ратку Младићу преостало неколико месеци живота. Њему се, за разлику од осталих заробљеника које хашки лекари нису могли да излече, не дозвољава да буде лечен у својој земљи, нити да у њој издржава затворску казну. Механизам своје затворенике пушта на превремену слободу онда када је сигуран да ће брзо преминути. Тако је, поред осталог, учињено са генералом Небојшом Павковићем. Но, Ратку Младићу ни то није дозвољено.

Радован Караџић је затворен са најгорим криминалцима, у озлоглашеном затвору Албани на острву Вајт. Однос управе и стражара према њему отворено је непријатељски. Више пута био је предмет физичке и вербалне агресије. Због небриге лекара два пута био је непосредно животно угрожен. Караџићеви контакти са спољним светом сведени су на најмању меру. Уколико их има, телефонски разговори су крајње редуковани и дуго времена морали су да буду вођени искључиво на енглеском језику. Књиге (дозвољене су само оне без политичке садржине) и штампа стижу му са огромним закашњењем. У Хагу је имао компјутер, али му Британци не дозвољавају да га користи, па не може да ради на планираном захтеву за ревизију пресуде. Како време пролази, насиље је све горе. Три и по године Караџића нико од Срба није видео. Његова породица је под санкцијама и не може да добије британске визе. Телефонски разговори, који су некада трајали до девет минута, сада се своде на минут или два. Чак је и српском свештенику у септембру ове године забрањено је да га посећује. Вероватно нема потребе да се нагласи – муслимански затвореници у Албанију имају редовне посете својих имама (овде).

Овај осамдесетогодишњак у априлу ове године оптужен је да намерава да побегне. Натеран је да носи одело са флуоресентним шарама, чиме на себе привлачи пажњу осталих робијаша. Више пута дневно пребациван је из зграде у зграду, при чему су му ускраћивани и лекови и храна. У његовој ћелији светло се ни ноћу не гаси.

Велика Британија третира Радована Караџића као свог заробљеника и зато га је лишила права која му припадају као осуђенику УН. Генералног секретара УН на то је још 2022. упозорила група српских интелектуалаца и јавних личности (овде). Захтев да се Караџић, на основу правила УН, исчупа из руку Британаца и пребаци у земљу најближу његовој, једноставно је игнорисан.

У рату нема невиних. Понајмање је тако било у суровим ратовима у којима је разбијена Југославија. Нико разуман и моралан не би требало да негира страдања Бошњака, Хрвата, Албанаца. Српски народ, међутим, политички је распарчан, док је у Крајини, деловима Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији физички готово уништен.

Насупрот Хашком трибуналу, који је Ратка Младића и Радована Караџића осудио на доживотни затвор без иједног ваљаног доказа, Срби ће их памтити као народне вође, које су заштитиле српски народ од понављања геноцида из 1941. и 1914. године. У светским оквирима, упоредо са слабљењем НАТО Запада (САД и ЕУ), са нестанком униполарног и учвршћивањем мултиполарног света Ратко Младић и Радован Караџић ће, заједно са Слободаном Милошевићем и осталим српским вођама, бити упамћени као први који су пружили отпор планетарном, освајачком, неоколонијалном, империјалном злу. Данас му се супротстављају Русија, Кина и остале велике државе. Срби су се са том немани готово целу деценију рвали и са њом ратовали без иједног истинског савезника, потпуно сами.

Хашки трибунал, који је Младића и Караџића осудио на доживотни затвор, показао се као пуко политичко оруђе НАТО Запада. Данас се његове пресуде у међународном праву једноставно игноришу (овде). Како сам писао на другом месту, „задатак Хашког трибунала био је да НАТО државе и њихове локалне клијенте ослободи одговорности за ратове од 1991. до 1999. и да је пребаци на њихове жртве. Бројеви су јасни и њих увек треба понављати. До свог затварања 2017, Трибунал је осудио приближно 73 Србина, 20 Хрвата, 5 Бошњака, 2 Албанца и 1 Македонца. За злочине над Србима осуђено је 7 оптуженика, но и они су одавно на слободи. Злочини над Србима, дакле, нису кажњиви. Осуђени Хрвати и Бошњаци кажњени су готово искључиво због међусобних злочина. Сви осуђеници Хашког трибунала на доживотну робију или на 40 година затвора су – Срби“ (овде).

Кључно питање, међутим, гласи – зашто се у Србији прећуткује овај зулум над Ратком Младићем и Радованом Караџићем? Да ли један народ на такав начин треба да се односи према својим ратним командантима? Да ли је важније шта ко мисли о њиховим историјским улогама и идеолошким уверењима, или чињеница да у британским и холандским затворима ратног команданта војске Републике Српске и њеног ратног председника третирају на незаконит и нељудски начин?

У Србији, државни медији су о судским процесима Младићу и Караџићу од почетка, на сопствену срамоту, обавештавали у рубрикама намењеним вестима о криминалу и криминалцима. Опозициони медији, још видљивије у рукама НАТО Запада, и пре пресуде називали су их ратним злочинцима. Такав однос јавности у Србији суштински се, са пар медија као часних изузетака, до данас није променио. Је ли могуће да је Србима важније шта је изјавио овај или онај политичар, глумац, старлета или НВО активиста од судбине оних који су, зато што су им до јуче у рату спасавали главе, данас сужњи у непријатељским казаматима?

У Републици Српској стање није тако поразно. Ратна искушења и сећање на 1941. годину прочистили су свест о томе да су Младић и Караџић чували српски народ од понављања геноцида.

Шта су, међутим, Србија и Република Српска до данас предузеле да се Ратко Младић избави од сигурне смрти у хашкој тамници и да се Радован Караџић одбрани од британског безакоња? Шта смо у Уједињеним нацијама и у престоницама пријатељских земаља, до сада урадили по том питању? На какав начин се Загреб, Сарајево и Приштина односе према својим хашким затвореницима? Зар ико верује да је Хрватска седела скрштених руку пре него што су кривице ослобођени њени генерали, починиоци највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, којим је успешно окончан геноцид над Србима, започет 1941. године?

Шта уосталом очекивати од поколења која су већ издала Косово? Од оних који су издали Крајину? Од нараштаја који су непријатељу предали све своје ратне вође и команданте?

Ниско смо пали. Али, да ли је заиста све изгубљено? Никада није касно да човек, па и цео народ, из блата устане, да се окупа и покаје. И да се, потом, коначно врати тамо где припада, како би усправљен и сређен, наставио свој пут.

 

 

Чланак Најгоре поколење се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/poslednje-pismo/ Tue, 23 Dec 2025 16:18:37 +0000 https://iskra.co/?p=180989   Дан пре уласка у 2026. годину, у Данској ће поштар доставити последње писмо. На овај начин не само да се урушава традиција стара преко 400 година, већ ме је ова вест затекла више као знак одумирања једне од последњих ствари за коју је ипак био потребан одређени труд. Све се преселило, заједно са нама,...

Чланак Последње писмо се појављује прво на ИСКРА.

]]>  

Милан Ружић

Дан пре уласка у 2026. годину, у Данској ће поштар доставити последње писмо. На овај начин не само да се урушава традиција стара преко 400 година, већ ме је ова вест затекла више као знак одумирања једне од последњих ствари за коју је ипак био потребан одређени труд. Све се преселило, заједно са нама, на дисплеје телефона и екране рачунара, и свет ће од овог тренутка, сасвим сигурно, тежити укидању писама и у другим државама, јер знамо да кад глобализам такне у нешто, то не остаде живо. Данска ће на овај начин растеретити свој буџет за 2.500 плата, па само сачекајмо да наши чују за ово…

Није се мало тога променило за мојих досадашњих 37 година… Настало је много тога што је у мом детињству деловало као далека будућност и научнофантастична прича, али много више ствари је нестало. Баш скоро смо на једној књижевној вечери имали случај да је један глумац рекао ону чувену — окрени нулу. И ништа се није догодило. То више није ствар на коју ће публика реаговати.

Тако ће и за ко зна колико година, али свакако нећемо много чекати, неко поменути писмо, а млађима ће неко морати да објасни да је у питању претходник мејлова или ДМ-а (како се популарно називају директне поруке на друштвеним мрежама). А тај неко ко буде објашњавао, свакако ће то учинити због ситуације и  мораће брзо да објасни да се нешто друго не пропусти, па неће стићи да пренесе радост или бол писања, причу о траговима суза и размазаног мастила, мирисању папира, стављању цвета у коверту, предавања писма поштару или убацивање у китњасте црвене поштанске сандучиће на трговима градова. И ко ће тек пренети онај дивни, а понекад и застрашујући, осећај чекања код сандучета закаченог на зид зграде или за капију и свакоминутног проверавања, дизања завесе кад чујете мотор или ауто, трчања на прозор када зашкрипе улазна врата од зграде или дворишта, па и дрхтање руку док отварате драгоцену коверту, неспретно развијате спретно савијени папир.

Па замислите само колико ће бити тужно када детету у овим данима неке од будућих година кажете: „Хајде, отвори лаптоп и напиши мејл Деда Мразу шта желиш да ти донесе.ˮ

Глобализација ће од свих нас направити Маркесовог пуковника коме више нема ко да пише, а ми ћемо чекати, јер писмо је ипак подразумевало некакав труд и доказ да је пошиљаоцу стало, a ми желимо да се за нашу наклоност или пажњу неко барем мало потруди. Данска није далеко, али обећање о једном свету, у ком руком писана реч нешто значи, делује све даље. Другачије ће сад одзвањати чувена песма „Return to Senderˮ у извођењу једног од првих манекена савременог света, апостола онога што називамо глобализмом.

Чланак Последње писмо се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/bas-kolonija/ Sun, 21 Dec 2025 20:48:51 +0000 https://iskra.co/?p=180930 У Скупштини су 3. децембра усвојене измене Закона о уџбеницима. Влада је посланицима послала предлог закона по коме државно предузеће штампа уџбенике за седам предмета (српски, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, ликовно и музичко). Али, онда је та иста влада, током скупштинске расправе, на свој сопствени предлог изнела амандмане, преко којих је оних седам предмета свела...

Чланак Баш колонија се појављује прво на ИСКРА.

]]>

Слободан Антонић

У Скупштини су 3. децембра усвојене измене Закона о уџбеницима. Влада је посланицима послала предлог закона по коме државно предузеће штампа уџбенике за седам предмета (српски, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, ликовно и музичко). Али, онда је та иста влада, током скупштинске расправе, на свој сопствени предлог изнела амандмане, преко којих је оних седам предмета свела на два (историја и географија; члан 7 ст. 2).

Ову промену нико није приметио, јер амандмани нису читани на самој седници. Тако су и владини посланици мислили да гласају за пакет од седам предмета, а изгласали само два.

Ово је урађено у тој мери испод жита да то, испрва, ни новинари нису уочили. Грађанисти су још читаву седмицу наставили своју кампању против националних уџбеника, па тако НИН, 10. децембра, напада „усвојени“ пакет од седам националних уџбеника. Тек 16. децембра Danas обзнањује да је књига пала на два слова. Али, свеједно, и то је много, те одмах затим у том листу следи јуриш и на та два преостала уџбеника.

Тако су наши колонијални господари још једном показали своју моћ У Србији странци контролишу 87% тржишта уџбеника, вредног око 100 милиона евра (овде 424; овде 5:46; овде; овде; овде). Комисија за заштиту конкуренције, на основу података 2018-2020, објавила је да је наше тржиште уџбеника „високо концентрисано“, и да на њему доминира Клет група. Зато су наши уџбеници најскупљи у региону.

Међутим, увођењем националних уџбеника, према неким рачуницама,  удео странаца, до школске 2029/30, спустио би се са 87% тржишта на неких 30%. Недопустиво!

Брисел је одлучно протестовао. Европарламентарци су алармирали комесарку за проширење, Марту Кос, а она је „лично покренула ово питање пред српским властима“. На то је прпошно одговорио саветник председника Србије Милош Вучевић, речима  да се „Србија не меша у словеначке уџбенике, па ни Словенија не би требало у српске“. „Да ли је од националног уџбеника за српску децу ипак јачи Брисел?“ – забринуто се упитао, месец доцније, новинар Спуњика.

Јесте, јачи је. Вучић је још као премијер признао медијима да је немоћан пред притисцима Запада, посебно око уџбеника:

„Ја не могу да вам кажем како то изгледа када дођу бизнисмени из појединих земаља и боље да вам не говорим шта раде неке владе када су они у питању. Па ми морамо и данас да држимо у одређеним областима, и за не знам какве уџбенике и за не знам ни ја шта све, морамо да држимо монопол појединим страним владама зато што те стране владе немогуће притиске врше на нашу земљу“ (овде 8:50).

Љиљана Чолић, ранија министарка просвете, својевремено се пожалила да „има толико сусрета са странцима као да је министар спољних послова, а не просвете“.

Срђан Вербић, док је био министар просвете, дао је 2014. да се изради закон о уџбеницима којима би се ограничиле њихове цене. Филип Хаусман, први човек Клета, одмах је послао протестно писмо Вучићу. Писмено је интервенисао и известилац Европског парламента за Србију, немачки парламентарац Дејвид Мекалистер, код председнице Одбора за образовање Александре Јерков.

Вербић је био упоран, и закон је 2015. ипак усвојен. Али, није могао да буде примењен без правилника ког је требало усагласити са Министарством трговине. Међутим, у посету министру трговине, Расиму Љајићу, стигао је немачки амбасадор, па правилник никада није ступио на снагу. Милован Шуваков, тадашњи помоћник министра просвете, изјавио је: „Ручна на правилник директно је повучена из немачке амбасаде“.

Вербић је, у фебруару 2016, писмено обавестио Агенцију за борбу против корупције да је током израде Закона био „изложен притисцима, претњама и покушајима застрашивања од стране одређених издавачких кућа, као и других лица која су била повезана са тим издавачима“.

А његов помоћник, Милован Шуваков, претучен је када је кренуо на посао. Измлатила су га двојица маскираних нападача. Извршиоци, као ни мотив, никада нису утврђени.

Онда је за министра дошао Шарчевић, па су новим законом, из 2018, избачени сви „проблематични делови“ који су сметали Клету. Месец и по дана пре усвајања закона, министар Шарчевић и премијерка Брнабићка јавно су промовисали дигитални уџбеник Клета у једној школи у Београду.

Ипак, влада је успела да не прода Завод за уџбенике Клету, који је за њега био заинтересован. Какав успех!

Зато је идеја о пакету националних уџбеника изгледала као известан преокрет. Атлантистима ће се спустити контрола над нашим тржиштем уџбеника са 87% на 30% – дивно! Посебно је речит и храбар био наш премијер Мацут, инаће тих и повучев човек. По усвајању законског предлога на влади, он се јавно похвалио:

„Усвајање предлога Закона о уџбеницима историјска је одлука за нашу државу, децу и друштво у целини“!

„Враћање кључних наставних предмета у руке домаћих аутора и издавача није само законска измена, већ цивилизацијска порука да Србија има снаге, воље и способности да самостално обликује своју просвету и будућност“.

„То је победа знања, националне одговорности и сувереног права Србије да своју децу образује по сопственим вредностима и стандардима“. 

„Одлука да се измени Закон о уџбеницима од самог почетка је наилазила на бројне опструкције, притиске и покушаје оних којима су интереси страних центара моћи и профита важнији од будућности наше деце“

„Посебно се захваљујем председнику Републике Александру Вучићу на подршци, разумевању и снажној визији. У питању је заједнички успех свих нас који верујемо у Србију која зна шта хоће, уме да се избори за себе и не одустаје од онога што је исправно“

„Настављамо са изградњом образовног система који неће бити предмет туђих утицаја, већ темељ снажне, паметне и слободне Србије“!

Кад оно – све се показа потпуно супротно. Власт, као покисла, ћути, опозиција се прави да није ту, студенти такође – та и они су имали свој „апел империји“, возећи се до Стразбура и трчећи до Брисела. Сад су баш лепо могли да виде од кога су тражили заштиту и с ким то имамо посла.

Док су трајале блокаде, кад год сам ишао на факултет, све сам чекао да на ходнику однекуд излети Бакић, који је ухватио да јаше јадног Мацута, и бесомучно га мамуза. Било би ми жао обојице колега да је до тога дошло.

А сад, богами, само жалим овај народ. С кавим све политичарима, а и с нама интелигенцијом, он мора да има посла…

Чланак Баш колонија се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (Извор: Искра)

Прошлo je више од годину дана од почетка студентских и грађанских протеста у Србији. Александар Вучић и његови сарадници, трговином државном територијом и гажењем устава, одавно су увели земљу у најдубљу моралну и политичку кризу. За разлику од Срба на Косову и Метохији, већина грађана централне Србије то не осећа, јер распарчавање наше земље спроводи се постепено и смишљено, корак по корак. Криза је сада, због дугог трајања унутрашњих сукоба, само постала лако видљива. Њене главне актере и унутрашња кретања настојао сам да уочим и истакнем у текстовима Култура увреда, Одредити приоритете и Плодови побуне. Шта се данас догађа и докле смо у међувремену стигли?

Већ дуго и предуго указујем на погубну политику актуелног режима. Са друге стране, много пута сам писао о интелектуалној десуверенизацији и пропадању српског универзитета. После свега, када човек гледа последице процеса на које је одавно упозоравао, он мора да се запита: чему више било какво писање? Зар нисам и о режиму, и о српској дневној политици, и о српском универзитету, већ рекао све што је требало рећи?

Мора се понављати. Треба и даље звонити на узбуну. Јер, још није готово. Напротив, ми смо усред процеса започетог 1914. године – распарчавања српског културног, политичког, етничког простора и његовог последичног, геноцидног уништења. Године 1941. и 1991. биле су само успутне станице.

То је перспектива из које се мора посматрати све што се догађа у нашем јавном и политичком животу. Србија и српски народ у региону – у Републици Српској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Хрватској, Северној Македонији – и данас се налазе у егзистенцијалној опасности.

Данашњи поход НАТО држава на Русију започет је 1991, у ратовима против Срба. Ми, међутим, више нисмо једини европски народ који је биолошки угрожен; сви смо на ивици Армагедона. Вође Европске уније јавно, са самоубилачаким жаром, зазивају рат са Русијом. Она се спрема за одбрану. САД, под Трамповом администрацијом, покушавају да избегну општи сукоб, али, ако рат почне, оне ће тешко моћи да напусте своје НАТО савезнике. Мало ко верује да ће се, уколико дође до рата, велике силе одрећи употребе нуклеарног оружја. То што је у западноевропским земљама русофобија јача од нагона за самоодржањем није, на жалост, само њихова невоља. Ако до рата дође, свима нам прети општа пропаст.

Србија је опкољена земљама које према њој не воде пријатељску политику. Међу њима има и оних које свој идентитет граде на отвореној србофобији, па чак и на слављењу или негирању геноцида који су ту над Србима почињени у два светска рата. На њиховим територијама српско становништво се данас систематски маргинализује, застрашује и асимилује. Скоро све суседне земље су чланице НАТО пакта, што посебно усложњава наш положај. Неке од ових држава не би се устезале да искористе општи сукоб како би поново јуришале на Србе. Хрватска, која је осовина свих антисрпских коалиција, убрзано се наоружава. НАТО трупе Србија, уосталом, има на својој територији, на Косову и Метохији. Ту се Срби и данас суочавају са етнички мотивисаним прогоном, са баш онаквим геноцидом како су га УН дефинисале 1948. године (овде). НАТО трупе се налазе и на тлу Републике Српске. Њој, укидањем било какве законитости и процедура, покушавају да одузму  најважнија законска овлашћења и да је претворе у празну љуштуру.

У таквим условима, ми имамо острашћене унутрашње сукобе и манихејску, непомирљиву поделу унутар саме Србије. То дуже од годину дана везује руке државе и њених институција. Режим је већ Бриселским споразумом из 2013. морално и политички делегитимизован. То што су ти људи и данас на власти, уместо да одговарају због кршења устава и угрожавања територијалног интегритета земље, открива дубину кризе у којој се Србија налази. Од тада, они су небројено пута непријатељу нудили „разграничење“ на Косову и Метохији, потписали Вашингтонски споразум, усмено прихватили Немачко-француски ултиматум и Охридски анекс, којима су се и формално одрекли српске Свете земље. Укинули су готово све српске институције и угасили сваки отпор Срба на северу Косова. То непријатељу шаље поруку о слабости Србије и излаже је опасности од даљег распарчавања.

Александар Вучић и његови сарадници не тргује само Косовом, него чак и сећањем Срба на геноцид у НДХ. Они воде вишегодишњу кампању умањивања броја српских (не и јеврејских и ромских) жртава Јасеновца и упорно одбијају да у Народној скупштини изгласају резолуцију о овом геноциду. Знамо да смо у опасности, да би у овом тренутку требало избегавати сукобе са Хрватском и њеним заштитницима на Западу, али постоје ствари којима се не тргује. Косово и Јасеновац заиста су две најскупље српске речи.

Најплоднију земљу у Србији режим распродаје страним рударским компанијама. Основно и средње школство темељно су упропашћени. Власт је 2024. отворено запретила распродајом и приватизацијом српског високог школства. Те претње итекако су допринеле побуни студената и професора на српским универзитетима.

Побуна је, дакле, потпуно оправдана. Али, због чега је избила? Масовна погибија на железничкој станици у Новом Саду представља ужасну трагедију, због које одговорни морају да буду приведени правди. Тобоже опозициони медији, у британском власништву, наметнули су, међутим, одметнутим студентима и грађанима свој дискурс, своје захтеве, своје људе. На тим телевизијама и у тим новинама главну реч воде присталице независности не само Косова, него и Војводине. Међу њима има правих србофоба; русофобија и блаћење Српске православне цркве део су њихове уређивачке политике. Чак и тобожњи националисти на које су се студенти ослонили, препоручени су им на тим медијима. Неки су међу студенте стигли право из политичког подземља. Има немало и оних који су до јуче били у овој или оној врсти сарадње са режимом, па сада улагивањем студентима и нападима на оне који мисле другачије, покушавају да оперу биографије и остваре амбиције.

Од почетка сам упозоравао на то да се у студентским захтевима Косово, као симбол егзистенцијалне и моралне опасности којој смо сви изложени, не помиње или се ставља на (прет)последње место, да протесте усмеравају и вође намећу страни медији, да се оправдано незадовољство студената и грађана усмерава у „пожељним“ правцима, да се мора размислити о томе да ли борба против корупције и „борба за праведније друштво“, могу да буду важнији од борбе за голи физички опстанак. Упозоравао сам и на то да ће, уколико се то не промени, патриоти међу студентима и грађанима остати само пешадија, док ће њихове тробојке бити тек израз политичког фолклора. Још у јануару 2025, потписао сам позив повеће групе професора и научних радника на дијалог о овим темама, под насловом Српски пут.

На ова упозорења одговарано је са правим револуционарним гневом и фанатизмом који не трпи неслагања. Политички полусвет, који је у студентима видео средство за остваривање својих амбиција, посебно се потрудио да денунцира сваког у коме је видео претњу и конкуренцију.

Када се то зна, онда не би требало да буде било каквог чуђења због тога што се овај покрет данас гаси и посустаје. И блокаде факултета су се, изгледа, окончале. Већ дуго нема масовних политичких окупљања. Између самих студената, између студената и политичких партија, између кандидата за тзв. Студентску листу, завладала су трвења и свађе. Последњих дана британски медији у Србији као да се окрећу против Студентске листе. Време ће показати да ли то чине по налогу страних власника, или су вође опозиције које у овим медијима и даље имају своје акције одлучиле да спрече студенте да им узму гласаче. Ако се овако настави, ако им Вучић испуни захтеве и закаже ванредне изборе, под својим условима, Студентска листа биће само још једна опозициона групација у Народној скупштини.

Тако би могло да се испостави да овај покрет није „пумпао“, него „испумпао“ огромну енергију и оправдан гнев грађана. Иста ствар, због истих људи, догодила се са покретом „Србија против насиља“, који је 2023. послужио за одвраћање пажње Београда са истовременог, одлучујућег слома Србије на северу Косова. Баш као што су и студентска „липањска гибања“ 1968. одвратила пажњу Срба са онога што се тада догађало на Косову и у Хрватској.

Српско школство, које је и пре блокада било на коленима биће, по свој прилици, главна жртва неуспеха овог покрета. Младе, наравно, треба подстицати да се боре за своју земљу и своју будућност. Али, чак ни у самим српским школама, ни на универзитету, не постоји основна свест о томе да не постоје разлози због којих треба уништавати осетљиве системе школа и универзитета, од којих дословно зависи наша будућност. Наставници и професори изгубили су последње остатке ауторитета. У елитним београдским гимназијама они се боре да поврате било какво поштовање ђака, подлеглих ласкањима да су паметнији и честитији од својих професора. Свемоћни, бахати родитељи „пумпали су“ и блокирали не само средње, него и основне школе. Чак и међу основцима завладала је некаква протополитичка искључивост и логика гомиле. Брзоплетошћу и политичком острашћеношћу осрамотили су се, на жалост, и многи наставници и професори. Све што је по школама и универзитетима успело да остане на ногама, биће дотучено осветом режима. Данашњи хаос у Петој београдској гимназији и нова правила финансирања универзитета, која се уводе од 1. јануара 2026, сведоче о томе.

Одговорност за овај неуспех не сносе студенти који, без икаквог политичког искуства, нису успели да се одбране од булументи НАТО медија, НАТО професора, НАТО националиста и НАТО левичара. Они су их, удружени, спречили да поставе права питања и учинили их потпуно безопасним. Заразили су их духом секташтва и бескрајних међусобних сукоба. Политички вампири попили су крв студената. Као и 1968, они ће најамбициозније кооптирати у своје редове, док ће већину одгурнути на политичку маргину.

Студентски перформанси, пешачења и вожње бициклима до Брисела и Стразбура, оставили су НАТО државе, од који су очекивали подршку, потпуно равнодушним. Александар Вучић је и Бриселу и Стразбуру дао оно што су од нас тражили. Није им само испоручио Косово и Метохију. Показао је спремност да се обрачуна и са Милорадом Додиком. Што је најважније, он сада ради на потискивању Русије из српског енергетског сектора. Ако нас, после свега, уведе и у сукоб са Москвом, биће то слом сваке српске националне политике.

Глобалне промене – јачање Русије и Кине, слабљење Запада, раскол између ЕУ и САД – све то иде у нашу корист. Време ради за нас. Србија, међутим, убрзано тоне у вртлозима дневне политике, прорачунате издаје, заслепљеног користољубља и револуционарног фанатизма.

Чланак Узроци неуспеха се појављује прво на ИСКРА.

Без увреде, наравно, али то неко мора да каже, јер су ствари отишле предалеко.

Дакле овако: у односу на ове усплахирене монтенегринске грађанисте, активисте и колумнисте, Дарио Вранеш је сушто оличење толеранције, културе и пристојности. А осим тога, колико год се они због тога кумровачко-бриселски копрцали – аутентичан (народњачки) тумач Његошеве мисли и његових најдалекосежнијих порука.

Наиме, он је пригодно и махинално цитирао два Његошева стиха („Kaжуј бабо јеси ли вјештица…“), и то је, ух, страшно-страшно. Да хитно реагује омбудсман! Да институције система и цивилизована јавност строго осуде ту мрачну мизогинију, тај проклети сексизам, укратко: сву ту његошевску парадигму, дискурс и чедо њихово – наратив! Јер се Милка препознала и наљутила. А то што сензибилна Милка и њено монтенегринско друштванце са свих својих тезги, катедри, микрофона и портала свакодневно емитују гомиле најсировије мржње, најцрњих увреда и најбезочнијих клевета на рачун српског народа, Српске православне цркве и нарочито на рачун Срба у Црној Гори, чији је и Дарио представник – то може, то је нормално.

Па ето, не може. Па ето, није нормално. Дарио Вранеш присјетио се Његоша зато што је цетињски  пустињак својим блиставим стиховима уредио наш национални ентеријер и успоставио нашу духовну и политичку граматику. Зато што нам је Његош оставио у наслеђе те генијалне народњачке формуле, да нам буду при руци кад је најпотребније и најтеже. Зато што у његовим стиховима и данас одзвањају снови, наде и трауме милиона Срба широм свијета.

Ето, драга и сензибилна Милка, зашто је важно читати и евоцирати Његоша. То значи: разумјети како су његови текстови настали и како су сачували свој јединствени интензитет, да би нас прецизније погодили. Другим ријечима: садржај његовог писма укључити у садашњост. Као што је то урадио Дарио Вранеш. Доктор, а не грађански активиста.

Чланак КАЖУЈ, МИЛКА, ЈЕСИ ЛИ ГРАЂАНСКА АКТИВИСТКИЊА! се појављује прво на ИСКРА.