© Фото Удружење грађана Еко центар Вишеград

Са реке Дрине, са сајле ланчанице на језеру ХЕ Вишеград изнад овог града у Републици Српској поново стижу застрашујуће слике. На ланчаници на језеру изнад града заустављене су хиљаде и хиљаде кубика смећа, на неким местима, просто, вода се не види од отпада разне врсте. Од флаша, кеса, беле технике, отпада животињског порекла, медицинског отпада, намештаја, зарђале буради, комада дрвета…

Машине и радници ХЕ Вишеград даноноћно са реке уклањају смеће, оно што они током дана уклоне, река током ноћи донесе.

Дејан Фуртула из Удружења грађана  Еко центар из Вишеграда тренутну ситуацију на реци изнад града описује као еколошку катастрофу великих размера.

„Ситуација је катастрофално. За последњих десетак година ово је друга по запремини, по маси,  количина отпада која нам је стигла низ реку. Само је 2022. била већа количина отпада. Ништа се не мења, сваке године река је затрпана отпадом. И, морам да напоменем, ово није отпад који произведемо ми у Вишеграду, ово је смеће које низ реку стиже из градова у горњем сливу реке Дрине, из три државе, из Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине“, каже за РТ Балкан Фуртула и додаје како се мало шта мења на решењу овог проблема, сваких шест месеци одржавају се некакви састанци али је резултата мало, смеће низ Дрину непрекидно стиже.

Сајла ланчаница коју је финансирала и поставила ХЕ Вишеград налази се на око километар од бране ове хидроцентрале и то је сада баријера која спречава да смеће не настави да се креће низводно, према Бајиној Башти.

„Подсећам да је 2017. године потписан споразум да хидроцентрале више не пропуштају отпад него да свака електрана чисти, тако раде и на Потпећу, и у Бајиној Башти и код нас у Вишеграду. Велика количина отпада која стиже заглављена је годинама око реке, у шибљу, кад наиђе велика вода она тај отпад понесе низ реку и резултат је пред нама. Више пута смо организовали акције чишћења али се суочавамо са огромним количинама смећа. Проблем постоји деценијама, смеће се гомила и само чека велике воде“, наставља Фуртула.

Ове године смеће је у великим количинама почело да пристиже са поплавним таласом 3. и 4. јануара, на Бадњи дан, и до дана данашњег низ реку је стигло, по проценама еколога из Вишеграда, и до 15 или 20.000 кубика отпада.

„Отпад са ланчанице уклањају радници ХЕ Вишеград, односе га камионима. Наше удружење годинама ради на уклањању илегалних депонија са обала реке Дрине, неколико пута смо већ ишли низ Дрину, до маузолеја на Старом Броду где смо уклањали дивље депоније, отпад. Радимо колико можемо. Радници на ланчаници раде нон стоп, одвозе смеће, али, оно само пристиже“, каже Фуртула.

Главне тачке са којих стиже смеће су депоније лоциране на самим обалама Дрине и река у сливу Дрине узводно и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори и Србији.

„Нажалост главне тачке још нису до краја идентификоване. Ми смо то радили на нашој територији, неке депоније смо уклонили, радили смо неке међународне пројекте, али проблем је финансирање. Имали смо и сателитско праћење, лоцирање депонија, на жалост због недостатка финансија ми смо искључени из тих пројеката јер ЕУ тражи кофинансирање 20 посто за такве пројекте. Надам се међународној сарадњи активиста, не држава, пошто видимо да државе не комуницирају по том питању, него само да се млади људи, еколошке организације из три државе организују, договоре велике акције чишћења, да позову народ да се уклања тај отпад. Ја државама и министарствима више не верујем“, речи су Фуртуле.

Једно од решења било би, по нашем саговорнику, и да свака општина стави ланчаницу на својој територији да прикупља и чисти смеће које до те ланчанице дође, и, наравно, да се уклоне депоније са реке и да се не праве више поред обале.

Чланак Огледало страшног немара: Дрина поново затрпана смећем, застрашујуће слике са реке код Вишеграда се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Спутњику уступио Дејан Ковачић

Људи су уплатили новац, три недеље – 9.000 евра. Фасцинирани смо. Захвални. Ово је први пут да једно удружење у Србији купи шуму са идејом да остане сачувана, да се у њој спроводе мере активне заштите природе. Славујев луг није купљен да би био уређен или комерцијализован, већ да би остао шума – жива, природна и доступна врстама којима је потребна.

Ово за Спутњик каже Урош Стојиљковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, сада власника шуме у јужном Банату – која ће то и остати:

„Шума није велика, има свега два хектара, али ова акција је показала да међу грађанима постоји спремност да се директно укључе у заштиту природе. Чак и када је реч о простору који вероватно они сами никада неће користити“.

Само седам одсто територије Војводине је под шумама , што је чини најмање пошумљеном регијом Европе. Бројна шумска станишта су уситњена и расцепкана, постала су премала да би формално била заштићена, па зелене оазе брзо нестају под притиском профита.

Ово је први пут да је Друштво за заштиту и проучавање птица сачувало шуму , а већ годинама покушава да спасе њене становнике, посебно у Војводини, која је остала и без пашњака, стока је сатерана у оборе, на којима су живеле ситне животиње, којима се хране крупне грабљивице.

Буди друг, подржи Славујев луг

Друштво које се финансира кроз пројекте, из различитих фондова, прво је само купило шуму, фактички од новца које није могло да надомести. Позвали су грађане да помогну у акцији „ Буди друг, подржи Славујев луг “:

Износ од девет хиљада евра, 1.055.700 динара , прикупљен за мање од три недеље , уз више од 360 донатора .

„Нисмо ни стигли да пошаљемо класично саопштење медијима. Кампања се сама проширила, људи су делили информације, посебно преко друштвених мрежа. Јављали су се и медији. За три недеље смо сакупили и премашили износ који нам је био потребан. Има малих донација, једнако драгих, али су они који су свесни колико је важно сачувати шуму , уплаћивали и по неколико десетина хиљада динара“, каже Стојиљковић.

Он додаје да је посебно значајно то што су донирали и људи који раније нису имали никакав контакт са радом Друштва:

„Отприлике за половину донатора знамо ко су, то су наши чланови или људи са којима смо некада сарађивали. Али друга половина су људи које никада нисмо упознали . Видели су причу на друштвеним мрежама и одлучили да донирају за шуму коју можда никада неће видети. То је за мене било фасцинантно. Имају свест колико је ово важно, платили су да шума не буде посечена“.

Шума између заштићених подручја

Славујев луг се налази у општини Пландиште, уз реку Брзаву , на граници два међународно значајна подручја за птице , Вршачких ритова и Горњег Потамишја. У близини је и заштићено подручје Потамишја, што овој локацији даје додатни значај у очувању биодиверзитета јужног Баната.

„Банат је простор интензивне пољопривреде и једна од најслабије пошумљених области у Европи. У таквом окружењу, сваки фрагмент шуме има огромну вредност. Овакви мали лугови често су последња уточишта за птице и друге животиње“, истиче Стојиљковић.

У шуми су забележене бројне врсте птица, детлићи , жуне и певачице, као и трагови јазаваца, дивљих свиња и јелена . У ширем подручју налази се и ново откривено гнездо орла крсташа , једне од најугроженијих птица грабљивица у Европи, које чланови овог Друштва покушавају да спасу више од осам година.

Преседан који може да се понови

Наш саговорник објашњава да у Србији мале шуме често не испуњавају услове да буду формално заштићене, због чега су лако доступне сечи и пренамени земљишта. Славујев луг, како истиче Стојиљковић, показује да постоји и другачији модел.

„Не гајимо илузију да два хектара могу да промене екосистем Баната. Али могу да покажу смер. Да би се направио озбиљан ефекат, потребно је много оваквих малих лугова, буквално око сваког већег места“.

Стојиљковић додаје да је рачун на који су грађани уплаћивали новац и даље отворен и да донације и даље пристижу , што отвара могућност да Славујев луг не остане усамљен случај.

„Рачун је и даље активан и људи и даље уплаћују. Тај новац ће или бити усмерен ка откупу неког будућег земљишта , или ка активностима заштите и обнове ове шуме. Врло је могуће да ово неће бити последња акција овог типа“, истиче Стојиљковић.

Заштита и планови за будућност

Он додаје да су у наредном периоду планиране мере такозване активне заштите, уклањање инвазивних врста, садња аутохтоних стабала попут храста лужњака, јасена и тополе , као и праћење животиња помоћу камера. Већ су их поставили.

„Циљ није да мењамо природу, већ да јој дамо шансу да се обнови . Славујев луг је простор где можемо да применимо знање и искуство, али и да покажемо како би заштита природе могла да изгледа у пракси. Иначе, диван је осећај бити свој на своме, радити у својој шуми“, закључује Стојиљковић.

Славујев луг није се тако звао пре него што је ова шума постала власништво Удружења за заштиту и проучавање птица Србије. Шума је име добила у кампањи, али јој и приличи. И њој и кампањи.

Славујева песма је лепа, полетна и лака, као и ова акција, симбол нове идеје, да очување природе не мора увек да чека одлуке институција, већ може да крене од оних који је воле и чувају. И грађана Србије који то поштују.

Чланак Ово се ретко виђа: Народ купио шуму у Србији да би је одбранио од профита и сачувао – славуја се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

„Изузетно“ загађен ваздух забележен је у Зајечару, Чачку и Неготину, док је „веома“ загађен у више београдских општина, Шапцу, Параћину, Ужицу, Нишу, Новом Пазару и Панчеву, показују јутрошњи подаци са сајта Агенције за заштиту животне средине.

Агенција је, такође, ситуацију у Неготину означила као најкритичнију, а загађен ваздух регистрован је и у бројним градовима широм Србије.

Према подацима сајта Беоеко, квалитет ваздуха на територији Београда је загађен, док је јако загађен у Земуну, на Бежанијској коси, у Сурчину и на Ади.

Препоруке Агенције за заштиту животне средине и Градског завода за јавно здравље Београда су да се избегавају све физичке активности на отвореном. Саветује се и да се уобичајене активности обављају у затвореном простору док се не побољша квалитет ваздуха.

Јако загађен ваздух може изазвати озбиљне здравствене тегобе код осетљивих група становништва, али и код здравих особа. Осетљиве групе су деца, старији, као и особе са обољењима срца и плућа.

Агенција је од почетка децембра увела европски индекс квалитета ваздуха, који подразумева примену строжих критеријума мерења.

Чланак Загађен ваздух широм Србије – најкритичније у Неготину, проблеми и у Београду се појављује прво на ИСКРА.

Getty © georgeclerk

Да ли је постројење за пречишћавање отпадних вода Подгорице са спалионицом које главни град Црне Горе намерава да гради у Ботуну, у општини Зета, заиста еколошки прихватљиво, најсавременије могуће, све по „стандардима и директивама ЕУ“ или ће грађанима тог дела Зете живот учинити још тежим, немогућим?

На ово питање свела се расправа између представника ЕУ и народа из Зете која траје већ данима.

За представнике ЕУ, њиховог портпарола Гијома Мерсијеа, „изградња новог постројења за прераду отпадних вода у Ботуну, финансираног од стране Европске уније, представља савремени, безбедан објекат усклађен са правилима ЕУ, који не представља претњу околним заједницама“.

Напротив, он пружа кључну заштиту јавног здравља и животне средине, истакао је Мерсије.

„Пројекат је испунио све националне административне, правне и еколошке захтеве. Његова изградња је од суштинског значаја да Црна Гора испуни своје обавезе у складу са европским еколошким стандардима. Позивамо све актере да се уздрже од ширења неистина о наводним еколошким или здравственим последицама пројекта. Далеко од тога да буде загађивач, постројење представља кључно решење дугогодишњег проблема непречишћених отпадних вода око 150.000 грађана који загађују реку Морачу, Зетску долину, подручје Скадарског језера и Јадранско море“, рекао је Мерсије.

Милан Кнежевић, председник Демократске народне партије (ДНП) одговорио је јуче Мерсијеу, истакавши да је Европска унија дужна да чује глас грађана Ботуна, као и да је Европска унија дужна да реагује на ово што се дешава у Зети, како је нагласио.

„Зато, пре него што изађете са неким ставом, упознајте се са чињеницама и увек имајте на уму маску ове девојчице коју користи читав живот и маске свих других девојчица и дечака из Ботуна и Горње Зете које је ова држава систематски убијала неколико деценија“, навео је Кнежевић, који иначе и живи у Зети.

На тврдње Брисела да се ради о најсавременијем постројењу, Kнежевић одговара конкретно – подацима, именима, жртвама и сликама стварности коју Европска комисија, како је навео, игнорише.

„Пошто ме јуче портпарол Европске комисије господин Гијом Мерсије прозвао да ширим измишљотине и стварам панику јер је постројење за пречишћавање отпадних вода са спалионицом најсавременије које ће добити Црна Гора, и да нема никакав утицај на животну средину, напротив, да утиче позитивно на исту, ја ћу му послати поздрав из Ботуна“, пише даље Кнежевић и додаје да ће Мерсијеу послати „један од респиратора који користе деца у Ботуну, скоро свака друга или трећа кућа“, указујући да овај простор већ пола века трпи последице индустријског загађења, највише од Kомбината алуминијума.

Уз ово, портпаролу Европске комисије показаће, наставља Кнежевић и „маску коју користи дете скоро читав живот“, те га питати сматра ли и даље да такво постројење, у непосредној близини већ постојећих загађивача, „не угрожава животну средину“.

На увид Бриселу поводом тврдњи о постројењу по „стандардима ЕУ“, Кнежеић нуди податке из извештаја Екотоксиколошког центра из 2004. године:

„Подсетићу га, такође, да је Екотоксиколошки центар још 2004. године за ово подручје констатовао, радећи анализу ваздуха, воде, земљишта, хране и здравља људи, да живот на овом подручју нема никакву перспективу. Позваћу га да о мом трошку дође у Црну Гору и да посети ову породицу и сваку од породица у Ботуну, од којих је 117 људи умрло у ових 20 година од најтежих болести. Ботун је село са највећим бројем онколошких болесника у Црној Гори“, рекао је Кнежевић.

Председник ДНП-а додаје да се над становништвом Ботуна наставља „систематски екоцид“, и то кроз „високо коруптивни, затамњени уговор“ који прати изградњу новог постројења.

„Ботун је село које је деценијама еколошки уништавано, и сада неко покушава кроз високо коруптивни, затамњени уговор да настави екоцид над грађанима Ботуна“, закључује Кнежевић.

Он је поновио позив Мерсијеу да дође у Ботун, да се тамо насели ако верује у оно шта прича.

„Дакле, господине Мерсије, у сво уважавање функције коју покривате, ја вас позивам да посетите Црну Гору, и у име мештана Ботуна обећам вам плац да направите кућу и да, пошто је све еколошки чисто и по стандардима Европске уније и директивама, удишете мало овај ваздух који су удисали грађани Ботуна и Зете деценијама, па да онда урадите прве налазе и да видите како баш није све као што сте написали у вашем саопштењу. За разлику од вас, ја немам намеру да бирам никакве ни европске нити светске позиције, нити имам намеру да браним било какве сумњиве послове који су се обављали или се обављају у Црној Гори“, закључио је Kнежевић.

Чланак Шта нуди Брисел, а шта Зећани неће: „Систематски екоцид“ у Ботуну се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Ziaul Haque Oisharjh/SOPA Images/LightRocket via Getty Images

Пластика је озбиљна, растућа и недовољно препозната опасност по људско и планетарно здравље, упозорио је ново истраживање, пише „Гардијан“.

Свет је у кризи од загађења пластиком која узрокује болести од детињства до старости и одговорна је за најмање 1,5 билиона долара годишње штете по здравље.

Покретач кризе је огромно убрзање производње пластике, која се повећала више од 200 пута од 1950. године и очекује се да ће се скоро утростручити на више од милијарду тона годишње до 2060. године. Иако пластика има много важних употреба, најбржи пораст је био у производњи пластике за једнократну употребу, као што су флаше за пиће и посуде за брзу храну.

Као резултат тога, загађење пластиком је такође нагло порасло, осам милијарди тона које сада загађују целу планету. Мање од 10 одсто пластике се рециклира, показују подаци.

Истраживање, објављено у водећем медицинском часопису „Лансет“, објављено је пре шесте и вероватно последње рунде преговора између земаља о договору о правно обавезујућем глобалном споразуму о пластици за решавање кризе. Разговоре је пратило дубоко неслагање између више од 100 земаља које подржавају ограничење производње пластике, попут Саудијске Арабије, које се противе предлогу.

Индустрија пластике сматра да фокус треба да буде на рециклажи пластике, а не на смањењу производње. Али, за разлику од папира, стакла, челика и алуминијума, хемијски сложена пластика се не може лако рециклирати. У извештају се наводи да је сада је јасно да свет не може рециклирањем да се извуче из кризе загађења пластиком.

Више од 98 одсто пластике се прави од фосилних горива, сировине нафте и природног гаса. Производња пластике такође загађује ваздух, док је више од половине неконтролисаног пластичног отпада спаљено на отвореном, што додатно повећава загађење ваздуха, наводи се у извештају.

Чланак Упозоравајући подаци: Осам милијарди тона пластике загађује планету се појављује прво на ИСКРА.

@ fakti.rs

НЕМАЧКА је саопштила да је употреба течног природног гаса штетнија по климу од сагоревања угља – објавио је Die Welt, позивајући се на научнике са Универзитета Корнел.

Према њиховој студији, производња енергије из америчког течног гаса ствара више гасова стаклене баште него коришћење каменог угља.

Према једном од аутора студије, Роберту В. Хауарту, цео ланац производње и транспорта, од хидрауличког фрактурисања до рафинације, утечњавања и коначно транспорта преко светских океана, ствара велика цурења метана, посебно корозивног гаса.

Чак и када се бирају „најзеленији бродови“ течног гаса и најкраће руте његове испоруке, има 24 одсто веће ослобађање гасова стаклене баште.

Најлошије врсте течног гаса су чак 274 одсто антизеленији него камени угаљ.

Помоћник државног секретара Сједињених Држава за енергетику Џефри Пајет најавио је намеру САД да „задаве“ и зауставе рад велике руске фабрике за извоз течног природног гаса Арктик СПГ 2.

Вашингтон прети западним купцима прекидом приступа гасу Арктик СПГ 2, а то ће, ако се догоди, довести до поремећаја на енергетским тржиштима.

Чланак Die Welt: Сагоревање америчког течног гаса прави већи ефекат „стаклене баште“ од каменог угља се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/Kay Nietfeld/dpa via AP

Како пише немачки лист, због повећане потражње гас поскупљује свуда на тржиштима и почиње глобална трка за дугорочне уговоре

Америчка енергетска компанија „Коноко Филипс“ потписала је петнаестогодишњи уговор о снабдевању течним гасом (ЛНГ) са холандским „Гејт терминалом“, извештава „Берлинер цајтунг“.

Овај уговор ће повећати количину гаса коју „Коноко“ испоручује Европи за 1,5 милиона тона годишње.

Компаније су престале да верују у могућности енергије из сунца и ветра, због чега се окрећу склапању вишегодишњих уговора о снабдевању фосилним горивима.

Уговор, који ступа на снагу 2031, означава нови пораз за планирани прелаз на „чисту“ или зелену енергију у Европи, на чему је посебно инсистирао немачки министар економије Роберт Хабек. „Да ли још само министар Хабек верује у ветар и сунце?“, пита се немачки лист.

Али то је само најновији пример растућег тренда у ЕУ. Заклињања у „чисту енергију“, које већином заговарају у Немачкој, поткопавају управо енергетске компаније.

Сајт „Оилпрајс“ је о томе недавно писао: „Док Брисел и европски министри славе недавно стечену независност од руског гаса и смањење зависности од угљоводоника уопште, захваљујући енергији ветра и сунца, компаније у тишини потписују нове уговоре о дугорочним испорукама гаса.“

„Коноко“ је прошлог новембра потписао сличан уговор са Катаром о снабдевању течним гасом преко новог немачког терминала у Брунсбутелу. „Шенијер енерџи“ је недавно потписао дугорочни уговор о снабдевању ЛНГ са немачким хемијским гигантом БАСФ.

Стручњаци верују да би то могао бити почетак склапања низа уговора које потписују европске компаније о дугорочном снабдевању гасом.

Све је јасније, наставља „Берлинер цајтунг“ да енергија ветра и сунца не може заменити гас. Због повећане потражње, гас поскупљује свуда на тржиштима и почиње глобална трка за дугорочне уговоре.

Последњих деценија Немачка је куповала јефтин природни гас из Русије, који се испоручивао гасоводима. Пре годину дана у Балтичком мору је дигнут у ваздух европско-руски гасовод „Северни ток“, али до данас нема трага о починиоцима.

Чланак „Берлинер цајтунг“: Прелаз на „чисту енергију“ није успео, нико више не верује у ветар и сунце се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/AP Photo/Manu Fernandez

Научници би требало отворено да се позабаве неизвесностима и претеривањима у својим предвиђањима глобалног загревања, док би политичари требало да непристрасно рачунају стварне трошкове као и замишљене користи од мера политике, наводи се у Светској декларацији о клими коју је потписало 1.609 научника и стручњака

Нема климатских хитних случајева, а алармантне поруке које гурају глобалне елите су чисто политичке, стоји у изјави 1.609 научника и стручњака који су у оквиру Глобалне климатске обавештајне групе потписали „Светску декларацију о клими“, пренео је „Зирохеџ“.

„Наука о клими треба да буде мање политичка, док би климатске политике требало да буду више научне“, почиње декларација.

„Научници би требало отворено да се позабаве неизвесностима и претеривањима у својим предвиђањима глобалног загревања, док би политичари требало да непристрасно рачунају стварне трошкове као и замишљене користи од мера политике“, наводи се даље.

Група је независни „чувар климе“ коју су 2019. основали професор геофизике Гус Беркхоут и научни новинар Марсел Крок. Како се наводи на њиховој интернет страници, циљ организације је да „генерише знање, разумевање узрока и ефеката климатских промена, као и ефеката климатске политике“. И то чине објективним сагледавањем чињеница и ангажовањем у научним истраживањима климатских промена и климатске политике.

Међу потписницима декларације су нобеловци, теоретски физичари, метеоролози, професори и научници из области животне средине широм света.

На питање „Епох тајмса“ зашто су потписали декларацију у којој се наводи да је „климатска ванредна ситуација“ фарса, сви су навели одговор „јер је то истина“.

„Потписао сам декларацију јер верујем да се клима више не проучава научно. Напротив, постала је предмет вере“, рекао је за „Епох тајмс“ Хејм Бенароја, угледни професор машинства и ваздухопловства на Универзитету Рoтгерс.

„Земља се загрејала минимално од краја Малог леденог доба око 1850. године, али то тешко да представља хитан случај — или чак кризу — jeр је планета још топлија током последњих неколико миленијума“, рекао је Ралф Александар, пензионисани физичар и аутор веб-сајта „Наука под нападом“.

„Постоји много доказа да су просечне температуре биле више током такозваног средњовековног топлог периода (са средиштем око 1000. године), римског топлог периода (када су се узгајали грожђе и агруми у сада много хладнијој Британији), и у раној Холоцени (након што се завршило последње редовно ледено доба)“, навео је он.

Климатска ванредна ситуација је „фикција“, рекао је недвосмислено.

„Климатска ванредна ситуација“

Људске активности и настали гасови са ефектом стаклене баште узрок су глобалног загревања, према Међувладином панелу за климатске промене (IPCC). Конкретно, каже да су 1750. године у атмосфери биле 280 молекула угљен-диоксида на сваки молекул ваздуха, односно делова на милион (ппм), а данас су 420 делова ппм, што утиче на температуру.

IPCC је тело УН за процену „науке у вези са климатским променама“. Основали су га 1988. Светска метеоролошка организација и Програм УН за животну средину како би помогли креаторима климатске политике.

Едвин Бери, теоретски физичар и сертификовани консултантски метеоролог, рекао је да је једна од централних теорија IPCC је да је природни угљен-диоксид остао константан на 280 ппм од 1750. године и да је повећање CO2 од 140 ппм због утицаја човека.

Ова теорија IPCC криви људски фактор за повећање угљен-диоксида за 33 процента укупно данас, рекао је он за „Епох тајмс“.

Сходно томе, да бисмо снизили температуре, каже IPCC, морамо смањити емисију угљен-диоксида изазвану људским фактором — дакле, да насилно изврше прелазак на електрична возила, да се отарасе фосилних горива и генерално смање све активности које доприносе емисији CO2 од стране људи.

Читава та премиса, према Берију, је проблематична.

„Перцепција јавности о угљен-диоксиду је да он одлази у атмосферу и тамо остаје. Они мисле да се само акумулира. Али није“, рекао је он.

Објаснио је да када се погледа проток угљен-диоксида — проток значи да се угљеник креће из једног резервоара угљеника у други, тј. путем фотосинтезе, исхраном биљака и назад кроз дисање — константан ниво од 140 ппм захтева континуирани прилив угљен-диоксида од 40 ппм годишње, јер, према IPCC, угљен-диоксид има време обртања од 3,5 године, што значи да молекули угљен-диоксида остају у атмосфери око пола године.

„Сада кажемо да је прилив угљен-диоксида као последица људског деловања једна трећина од укупног. Чак и подаци IPCC кажу: „Не, прилив угљен-диоксида од људи је око пет до седам процената укупног прилива угљен-диоксида у атмосферу“, рекао је он.

Дакле, да би се надокнадио недостатак неопходног угљен-диоксида насталог под утицајем људског фактора који се налази у атмосфери, IPCC тврди да уместо да има време обрта од 3,5 године, тај CO2 остаје у атмосфери стотинама или чак хиљадама година.

IPCC каже да је нешто другачије у вези са људским угљен-диоксидом и да он не може да тече из атмосфере тако брзо као природни угљен-диоксид.

„Па, господо научници из IPCC, требало је да поставите једноставно питање: ‘Да ли је људски молекул угљен-диоксида потпуно идентичан природном молекулу угљен-диоксида?’ А одговор је да, наравно!“, навео је физичар Бери и закључио да ако су људски и природни молекули CO2 идентични, њихова времена изливања морају бити идентична.

Према његовом образложењу значи да је природа – а не људски фактор – узрочник повећања емисије угљен-диоксида. Сходно томе, покушаји смањења CO2 од стране човека су бесмислени.

„Веровање да људски фактор покреће повећање емисије угљен-диоксида је највећа јавна обмана и најскупља превара у историји“, рекао је Бери.

Истакао је да у науци научна метода каже да не можете доказати да је теорија 100 посто тачна — само да подаци то подржавају — али можете доказати да је нетачна.

Oн је отишао корак даље у истраживању и израчунао циклус угљеника код људи користећи податке IPCC о циклусу угљеника.

„Сада би неко могао да пита: ‘Па, да ли су подаци IPCC тачни?’ Мој одговор је: ‘Не знам’. Али не морам да знам јер је IPCC користио управо ове податке да обмане свет. Желим да покажем да је њихова логика погрешна користећи њихове податке“, рекао је он.

IPCC није постављен као научна организација

Бери је рекао да се IPCC не упушта у скептицизам према својим теоријама и научном методу.

„Они су основани као политичка организација да посебно убеде јавност да угљен-диоксид изазива проблеме“, рекао је он.

На питање зашто постоји притисак да се прогласи „климатска ванредна ситуација“, Бери је рекао да је све у новцу и контроли.

„То је једини прави разлог за то. Нема ванредних климатских околности“, рекао је он.

Као и научник Бери, и физичар Ралф Александар каже да је наука постала више политичка него научна.

„Једноставно није тачно да је клима на Земљи угрожена. Та тврдња је далеко више политичка него научна“, рекао је он.

„Наука је заснована на доказима из посматрања, заједно са логиком, да би се доказима дао смисао. Постоји врло мало, ако их уопште има, доказа да људске емисије CO2 изазивају пораст температуре. Постоји корелација између њих, али то није посебно снажно: Земља се хладила, на пример, од 1940. до 1970. године, док је ниво угљен-диоксида у атмосфери наставио да расте. Компјутерски климатски модели су све што повезује глобално загревање са CO2“, тврди Александар Ралф.

Тврдње из НАСА кухиње

На питање зашто је CO2 означен као узрок климатске ванредне ситуације, Ралф је рекао да то потиче од Џејмса Хансена, астрофизичара и шефа НАСА Годард института за свемирске студије од 1981. до 2013. године, и ватреног еколога.

„Хансен је развио један од првих компјутерских климатских модела и почео да даје веома преувеличана предвиђања будућег загревања, од којих се ниједно није остварило“, тврди Ралф и додао да је ово укључивало сведочење које је дао на саслушању у Сенату 1986. године, за које се сматра да је изазвало каснији наратив о антропогеном глобалном загревању.

Упркос томе што се његова предвиђања нису остварила, напори Хансена допринели су оснивању IPCC.

„Иако је наизглед IPCC научно тело, налази његових научника су често изобличени и наглашени од стране владиних и невладиних бирократa који доминирају организацијом“, рекао је он.

Према његовим речима бирократе су одиграле велику улогу у преувеличавању научних закључака узастопних извештаја IPCC, па отуда и недавне изјаве генералног секретара УН о „узаврелој земљи“.

Генерални секретар Антонио Гутереш је у јулу рекао да су климатске промене овде.

„То је застрашујуће. И то је само почетак. Ера глобалног загревања је завршена; стигла је ера глобалног кључања. Ваздух се не дише. Врућина је неподношљива. А ниво профита од фосилних горива и климатска неактивност су неприхватљиви“, рекао је летос Гутереш.

„Шансе да CO2 буде кривац број један су веома мале. CO2 несумњиво доприноси, али постоји неколико природних циклуса који такође утичу“ рекао је он и додао да ово укључује соларну варијабилност и циклусе океана, оба занемарена у климатским моделима, или су представљена лоше. Док ће вам климатски активисти рећи другачије, наука о клими је још увек у повоју, а постоји много тога што још не разумемо о нашој клими“, оценио је Александер Ралф.

На питање зашто су климатски модели тако нетачни, Александер Ралф је рекао: „Компјутерске симулације су поуздане само онолико колико су поуздане претпоставке на којима је компјутерски модел изграђен, а постоје многе претпоставке које улазе у климатске моделе. Претпоставке о процесима које не разумемо потпуно захтевају приближно оцењивање и закључивање“.

Чланак Вапај научника: Климатске промене не постоје, све је у новцу и контроли се појављује прво на ИСКРА.

У свету после истине привид је довољан и само је питање ко ће понудити бољи. Тако власт преузима лажна слика света, с измишљеним узроцима и искривљеним последицама, замагљена испарењима пророчанства из вештичјег котла који је дошао главе Магбету јер је поверовао у будућност чију двосмисленост није схватао

Проф. др Александар Петровић, антрополог и историчар науке, познат је по темељним увидима у природу привида терминалног капитализма који се човечанству намеће као апсолутна истина. У доба када се науколикост неукима намеће као наука, разговор с њим је лековит за ум и даје нам могућност да не поверујемо „великим ресетовцима“ као усрећитељима човечанства.

У геополитичком часопису Лимес плус 2008. објавили сте текст Канон осунчавања у стакленој башти који тада није доспео на дневни ред, али је и данас актуелан јер са тла Канона осунчавања Милутина Миланковића указује на прегрејане пројекције глобалног загревања. Годину касније у Галерији САНУ отворили сте заједно с Ђорђем Злоковићем студијску изложбу Канон Милутина Миланковића, а предавали сте и на Универзитету у Београду Теорију Милутина Миланковића и антропологију глобалног загревања. Реч је очито о синтетичком подухвату и занимљиво је да видимо зашто после 15 година текст није изгубио актуелност и шта нам открива овако истрајни рад на Миланковићу.

Дискурс промене климе све више постаје нека врста модернизоване религије спасења. Он је задобио и изразиту политичку димензију јер се намеће као главна тема разговора Запада и Истока. Крајем јула ове године амерички државни секретар у Кини је разговарао само о питању климе. Употребио је термин „климатска криза“ да би проблему дао довољно антрополошке драматичности. Јасно је да климатски точак, који се тромо и неумитно креће кроз многе хиљаде година, не може да буде у кризи, али то потврђује да се политика, увек гладна згодних тема, дограбила овог питања да би се новим приступима очували стари односи. Јулски америчко кинески сусрет показао је да се тежиште политике померило ка клими која је новим термином „климатска дипломатија“ потиснула чак и омиљену реторику „људских права“.

Преко ове климатске политике или религије „спаса“ Америка покушава, док прокси ратује у Русији ослобађајући безмерне количине гасова стаклене баште, да очува свој месијански статус и да се приближи Кини као клијенту. Кина је одмах одбацила овај позив на крсташки рат рекавши да ће у смањивању угљен-диоксида у атмосфери следити свој пут. Али какав год био резултат ове „климатске дипломатије“, чињеница је да проблем климе лансиран у орбиту као најзначајнија тема јавне политике. При томе амерички политичар настоји да убеди јавност да ово „није политичка ствар. То није билатерална или идеолошка ствар. То је стварни живот који се одвија пред нашим очима“. Пред нашим очима стварно се одвија много тога. А десило се и да је овог јула у оно „што се одвија пред нашим очима“ прсте умешао и „комедијант случај“ или неко други јер се жива у термометру усправила као кобра, на појединим местима Кине, Европе и Америке на висину од преко 50 степени Целзијуса, што је разговорима дало потребну убедљивост и подстицај залагањима која не разликују метеорологију од климатологије.

Шта се онда, како је речено, „одвија пред нашим очима“, а шта се не одвија пред нашим очима?

Реч је о гигантомахији осунчавања и затамњивања која из темеља потреса свет у коме упркос свему покушавамо да живимо. У ту борбу сам ушао кроз канон осунчавања Милутина Миланковића када сам 1995. године стицајем околности почео да радим на десет томова његових изабраних дела које је објавио Завод за уџбенике. У том тренутку Миланковића у Србији практично није било. Тај дуготрајни посао сам заокружио 2022. изложбом Време и васељена, која је отворила Европску престоницу културе у Новом Саду. Ушао сам у то јер сам интуитивно био незадовољан превлашћу геоцентричне културе у свим духовним сферама, а Миланковић је једини указивао на пут из тог зачараног замка. Из тог рада су следиле и књиге објављене у САНУ (Циклуси и записи) и Руској академији наука (Канон ледниковог периода) посвећене овом мислиоцу. Последица је била да сам ушао у климатологију не с техничке стране већ из космологије осунчавања коју је Миланковић засновао као једину поуздану теорију климе која важи и за Земљу и за све соларне и екстрасоларне планете са чврстом кором. Његов Канон осунчавања је био чудо и учинило ми се да има заветни карактер јер је математички недвосмислено рекао да астрономски чиниоци пресудно утичу на равнотежу живота. Миланковићева идеја је била да у размишљању треба почети од нечега чврстог, а ништа чвршће од његовог Канона ни у природној ни у друштвеној науци нисам видео у последњем веку.

Већ крајем прошлог века се осећало да се нешто битно догађа с проблемом климе који је теоријски брзо прелазио из „хладног“ у „топло“ раздобље. САНУ је добро имплицитно одговорила на то јер је поред поменуте изложбе 2004. и 2009. организовала велике међународне скупове о Миланковићевој теорији и њеним савременим одзивима. Сећам се како сам био фасциниран када сам се на истом скупу 2004. нашао с Џимом Хејсом, Џорџом Куклом, Андре Бержеом о којима сам до тада читао у књигама. Скоро да нисам могао да поверујем да сам постао део тог друштва које је по целој планети потврђивало Миланковићеву теорију да би дешифровао климатски код. Тако сам и постао свестан да нешто треба да учиним. Требало је прихватити борбу Давида и Голијата, мада с филозофског становишта одређења великог и малог нису битна. Битно је начело, идеја, а све ће наћи свој пут. Истина јесте мало зрно, али је ни капитални привиди не могу спречити да донесе плод.

Зашто мислите да је промена климе о којој говори Канон осунчавања пресудно значајна за наш свет?

Прво да разјаснимо да је промена климе плеоназам. Грчка реч клима повезана је са српском климати и означава нешто што је нагнуто (клинеин) и начелно се не налази у равнотежном стању. Стога је фраза климатске промене намерни плеоназам јер реч клима у себи већ укључује појам одступања и промене. Ова стилска слабост није грешка већ произлази из неразумевања питања климе које се своди на вештачке додатке загревању који се додају постојећим променама. Термин промена климе само повећава збрку.

Не мислим да је значај Канона само у најбољем математички исказаном разумевању топлотног режима климе, већ данас, можда и више, у одсудној одбрани аналогне културе која је са свих страна угрожена виртуалним аветима. Промена климе је, поред тема ковид-19 и вештачке интелигенције, један од три велика наратива света после истине и историје. Просветитељи су били велики произвођачи историје којом су желели да разликују „цивилизацију“ од неисторијских народа. Они су од ње направили рекламни пано и покретну траку на којој се монтира слобода и испуњење смисла људског живота, ако се само довољно сачека. Када је тај покушај пропао, када се показало да ток историје не води слободи већ ропству, онда су се окренули осмишљавањима краја историје. Крај историје су свако из својих разлога објавили Хегел, потом Фукујама, а недавно и Дугин. Реч је о есхатолошкој борби за овладавањем краја историје, која није ништа ново, имамо је и у хеленизованом и латинизованом хришћанству, али сада се оштро оцртава у великој технолошкој сенци која прекрива живот. Зато треба рећи, имајући у виду општу уснулост у технологији, да је реч о судару аналогне и дигиталне културе који се изнад наших глава и у нашим срцима одвија у свим сферама постојања и непостојања да би се на пепелу аналогне културе уздигао чаробни дворац опсењујућег дигиталног сјаја. Дигитална технологија, аутономна слика, лицемерно као на услузи, ослободила се као Баш-Челик и заблудама и обманама руши све људске границе и мере. Она поткупљује људе очекивањима неподношљивог комфора постојања када ће глума, која је од искона у основи сваког друштвеног чина, јер распињу сваког ко се дрзне да следи истину, добити пуно оправдање у преношењу технологији свих душевних, духовних и телесних моћи. Једном речи ишчезавају у самоскривљеној незрелости, које су се наводно ослободили у просветитељству, јер је на делу велеиздаја живота, самопоништавање и замена живота за сенке. У свету после истине привид је довољан и само је питање ко ће понудити бољи. Тако власт преузима лажна слика света, с измишљеним узроцима и искривљеним последицама, замагљена испарењима пророчанства из вештичјег котла који је дошао главе Магбету јер је поверовао у будућност чију двосмисленост није схватао. Данас није реч само о Магбету већ о мноштву оних наднетих над котлом који као и Магбет мисле да владају јер не схватају о каквој магији је реч. У овој игри с једнаким усхићењем учествују и господари и робови сенки. Зато она тако добро иде. А улогу котла преузео је суперкомпјутер и његове вештице које нас сваки дан засипају пророштвима не би ли нам помутили мало преосталог разума и отели нам садашњост у име будућности.

Где је право место Канона осунчавања у тој великој игри светла и сенке?

Суштина Канона је да клима почива на дејству астрономских циклуса који повезују небеску механику и земаљску динамику. Другим речима, Миланковићева теорија спаја три орбитална циклуса, који се сада зову Миланковићеви, у један канон који омогућава да као у огледалу видимо Сунце и његове еонске операције, промене осунчавања планета, које остављају неизбрисиве стратиграфске трагове. Канон говори о битним условима сагласности неба и земље, што ми овде на Земљи видимо као климу и њене промене. У Канону осунчавања, који је трећа велика хелиоцентрична теорија, узроци промена су измештени на небо с чим се теже може манипулисати јер је та истина исказана вишом математиком. То је заправо једина теорија која је потврђена у свим поднебљима Земље, али и на планетама у Сунчевом систему и изван њега. Она има универзално важење и зато је нека врсте сигурне теоријске куће у коју се могу, као у Нојеву барку, склонити сви они којима је стало до истине, а не њених модела и теоријских испарења. Свеопшта хармонија Канона, који је један од највиших израза људске мисли, тако превазилази и његов научни значај јер оживљава културу повезаности која је пре више векова нестала с просветитељском идејом да све на овом свету треба сврстати у претинце у којима ће се одвојено чувати све оно чега у њему има. Зато је Миланковић и сада значајан јер проблем враћа на његова темељна начела, осунчавање Земље и поредак који из тога следи. И зато је читање Канона важно јер се из његове перспективе никако не може рећи да су човек и индустријски замах главни погон мењања климе. Такав став не допушта да климатологија прерасте у алиби и претекст за различите трговачке намере и амбициозне политичке програме.

Шта Канон чини данас не само научно већ и идеолошки актуелним?

Данас се испаљују салве климатолошких модела које треба да створе привид разумевања проблема чије решење се налази на другом месту. Из владајућег назора просветитељског заноса човека који савладава природу и намеће јој своја антропоцентрична правила другачије није ни могуће. Али Миланковић је показао да је земаљска динамика само огледало небеске механике и да наше „мешање карата“ ту не може много да промени. Стога се научници са својим моделима заправо налазе у огледалу, а не у стварности и они брусећи огледало не успевају да додирну стварност. Заробљени у огледалу они говоре заправо само о сенкама, а не о извору осунчавања које влада свим токовима. Расправа о клими тако је махом напустила научни терен. После 1941. Миланковићевог Канона осунчавања и његове примена на проблем ледених доба и 1975. оствареног глобалног пројекта КЛИМАП нових идеја у науци о клими није било много. Науку је сменила технологија која како се кад чега сети прави климатске моделе, гура их и чека да види шта ће бити. А биће оно што они који их праве хоће. Друго и не може.

Када и како Миланковић почиње своју борбу против привида?

Миланковић је разбио огледало почетком 20. века када је европској науци математичким језиком показао да нису драматични геоцентрични догађаји, као што су на пример ерупције вулкана, покретач измене климатског биланса, већ је то различито осунчавање упоредника током миленијума и еона. Синергијско дејство три Миланковићева циклуса ствара разлику осунчавања горњих слојева атмосфере и води у промене. То је ствар учинило јасном, колико се то може, што је нова велика победа хелиоцентричне идеје. Наравно, сваку истину на овом свету оспоравају учени књижевници и фарисеји, тако да се Миланковићев канон, иако теоријски потврђен на свим деловима наше планете, а и ван ње, само подразумева у политици климе. Иако су сумње у Миланковићеву теорију данас маргиналне, своде се махом на тражење длаке у јајету, ипак су се појавили нови вулкани старих теорија, нови геоцентрични утицаји који сада дејство вулкана представљају у облику индустрије која попут вештачког вулкана из свог гротла избацује у атмосферу гасове стаклене баште. Другим речима, империја узвраћа ударац.
Постоји отуда тежња да се палеоклиматологија сведе на метеорологију да би се о целини говорило на основу детаља и тако направила стара логичка грешка pars pro toto. Метеорологија је доступна технологији, оружја насилне измене временских услова развијају се успешно протеклих пола века и временом се може управљати. Али то се не односи на климу која је од технолошке интервенције заштићена високим и непролазним зидом времена где се не само људски већ и цивилизацијски век своди на кратки замах крила лептира без могућности било каквог утицаја. Нема климатског оружја нити га може бити.
Поред свега, геоцентрична теорија топлотних појава има унутарњи проблем. Ако већ због гасова стаклене баште долази до отопљавања ледника, дакле више воде у климатском систему, који је у суштини плес воде у три агрегатна стања, неминовно је да буде више кише која онда спира те гасове у светски океан и самим тим хлади земљу. Земља има свој механизам коме људи нису потребни. Друго, ако је већ толико велики јад због нагомиланог угљен-диоксида, зашто се једноставно не сади дрвеће које је у име „развоја“ посечено с ове планете. Дрвеће се храни угљен-диоксидом и испушта кисеоник, савршеније решење није могуће замислити. Али никоме није стало до решења, већ махните мантре да ништа не сме да стоји на путу развоја, чак ни дрвеће, а колико сада видимо чак ни људи. Развој је заправо сам себи довољан и нико и ништа му није потребно. Он нема лице човека, већ безличну маску капитала.
Али да ли се у развоју дошло до тога да он противречи сам себи?

Сада је „развој“ отишао толико далеко да је као главни непријатељ означено само Сунце, а као главно решење предложено је ритуално технолошко призивање мрака. Чиста митологија у технолошком виду. ЕУ разматра геоинжењеринг безумног напада на Сунце, осуђеног наравно на неуспех или успех у повећању ентропије, да би се под изговором борбе против загревања блокирало Сунчево зрачење или се, како се каже, модификовало. То је већ ноћна мора.
И раније су изношене идеје о огледалима у орбити, али овог пута је реч о коренитом раздвајању Земље од Сунца јер би улогу огледала преузели аеросоли распршени у атмосфери. Пол Круцен је почетком овог миленијума предложио да се небо бомбардује облацима сумпорасте прашине да би се зауставили Сунчеви зраци, а њему се придружио и Михајл Будико с предлогом да се атмосфера испуни листићима метала који би одбијали светлост. Џемс Лавлук замишља побијање вертикалних цеви пречника десет метара у океан на 200 метара дубине да би се тако црпле хранљиве материје и поспешивао раст алги које се хране угљендиоксидом. Већ је нешто у овом смеру и учињено јер је немачки институт Алфред Вегенер у Северни ледени океан избацио огромне количине гвожђа како би повећао популацију фитопланктона који хлорофилском фитосинтезом упијају угљендиоксид из атмосфере. Све су то фина дар- мар домишљања којима је заједничко да немају никакав осећај за целину и да као спречавајући катастрофу воде управо у њу. Још се Никола Тесла у својој аутобиографији смеје неком америчком научнику „који је желео да упумпава ваздух из врућих зона у умерене зоне, потпуно заборављајући на чињеницу да је Бог већ створио гигантску машину у ту сврху“.
То надмено побољшавање природе засновано на знању неповезаних делова је једна од особина просветитељства које нашем свету наноси више штете него сви ратови заједно јер започиње распад система изнутра да би се потом чудили откуд он споља. Такво илуминатско просветитељство, чији највиши израз је технологија, под видом бриге за људе призива пад у таму која се види као коначно решење. И то треба рећи да не бисмо и даље били жртва обрасца просветитељства које је толике учене Србе залудео у 19. и 20. веку.

Откуд уопште та прича о глобалном загревању која на свој начин поново уздиже слику свемоћног рационалног човека који савладава или уништава природу?

Рационализовано лудило свемоћи је захваљујући технологији на врхунцу. Антропоцентрична прича о клими је потврда просветитељског подухвата колонизације природе. Природа је претворена у роба да стење под јармом просвећене технологије која уништава живе врсте невероватном статистичком брзином од једне на сваких петнаест минута. Наметање противприродних форми живота, доследно изведено из идеје владавине над природом, за просветитеље је доказ њиховог успеха. Иза тога је наравно само празни егоизам, а не било какво остварење утопијског циља. Причу о неприродном климатском загревању је лансирао амерички научник Џемс Хансен 1998. у свом сведочењу о „променама климе“ пред америчким Конгресом. Наука му је била полазиште на основу кога је заузео став старозаветног пророка јер 2009. објављује књигу The Truth About the Coming Climate Catastrophe and Our Last Chance to Save Humanity. Тада је почео да спасава човечанство користећи појмове климатска катастрофа, последња прилика које дају тон проповеди последњих времена. Хансен је своје ставове заснивано на моделима раста просечне глобалне температуре. Иако то на први поглед делује убедљиво, просечна температура је сасвим апстрактна статистика јер не говори ништа о различитим топлотним билансима северне и јужне хемисфере, као и разликама појединих годишњих доба што према Миланковићу климу „гура“ у транзицију. Миланковић нас је поучио да свежа лета, а не раст или пад глобалне температуре воде у климатске промене. Ту је и проблем кратког временског размака од 1880. од када се мере температуре, а који је тако мален да не може никако да се повеже с климом која обухвата миленијумски распон времена. Средња глобална температура није никако добра за дијагнозу стања нити за меру људског утицаја на климу. Хансен је раст температуре повезао с повећаним присуством угљен-диоксида у атмосфери што може да буде, али не мора да значи јер смо у средњем веку, а и у ранијим раздобљима имали раст температура, али без повећаног присуства угљен-диоксида. Све у свему, не много утемељена прича, добра за медије, али не и за Миланковића кога Хансен и не помиње. Када се следи наратив глобалног загревања, важно је пажљиво обилазити Миланковића или га бар „подразумевати“.
Пре Хансена владајућа прича била је долазак глобалног захлађења. Магазин Тајм 31. јануара 1977. доноси насловну причу Како преживети ледено доба које долази. И ту се као главни заплет појављује средња годишња температура која због индустријских активности може да падне за 6,66 степени. Научници су тада установили да се између 1945. и 1968. налазимо на једној шестини пута до температура новог леденог доба.
То становиште после Хансеновг сведочења је магичном брзином напуштено и почело је утркивање пројекцијама раста „просечне температуре“ из кога се унисоно извођени, чини се по сваку цену, катастрофични закључци. УН су 1988. основале Међувладин панел за климатске промене (IPCC) који је ишао тако далеко да је у низу својих сценарија отопљавања предвидео и могућност да просечна температура порасте за 1,5 степени, те ће, како кажу, in the coming decades climate changes will increase in all regions. Ситуација се, што би се рекло старим марксистичким језиком, интензивира и „промене климе“ ће се повећати. Не само што говори идеолошким језиком овај панел предвиђа потапање приобалских појасева, а с друге стране ширење суше јер се у оваква теоријска испарења може све уклопити.

Крај у следећем броју

Чланак ДР АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ: НАЈЛАКШЕ ЈЕ ДОГОВОРИТИ СЕ ОКО ЛАЖИ се појављује прво на ИСКРА.

CC0 / пиксабеј

Прича о наводно катаклизмичним климатским променама служи глобалистичкој елити за одржавање политике страха преко које се спроводи безочна историјска превара и пљачка, сматра публициста Синиша Љепојевић.

Да ли вам је добро кад прочитате следеће наслове? „КАД ПРОТУТЊИ ОЛУЈА ИЗ ХРВАТСКЕ, ПОСЛЕ ТОГА СТИЖЕ ПАКАО! РХМЗ издао упозорење за целу Србију: Ево када стиже нови талас ОПАКЕ ВРЕЛИНЕ“. Или „СТИЖЕ ЛЕДЕНИ ОБРТ! Спремите се, над Хрватском се надвијају ЦРНИ ОБЛАЦИ, јак грмљавински систем већ је близу Словеније, а то значи само једно: ОЛУЈА НАС НЕЋЕ МИМОИЋИ!“

Плашење временском прогнозом – климатске промене горе од нуклеарног рата

И тако из дана у дан, читавог лета идемо из паклених врућина у ледено доба преко библијских потопа и осталих метеоролошких катаклизми космичких размера. Наслови временских прогноза неретко нам сугеришу да не излазимо на улице, тако да је питање дана кад ће нас утешити речима да загрлимо најближе и сачекамо неизбежни крај света.

Без обзира што је у последњих годину дана све извеснија прича о потенцијалном нуклеарном рату, стратезима Запада су изгледа на првом месту катаклизмичних сценарија – климатске промене, односно глобално загревање.

А то нам сликовито показује изјава америчког државног секретара Ентонија Блинкена да нуклеарни рат није гори од климатских промена које „представљају егзистенцијални изазов за све нас“.

Одржавање политике страха

Апокалиптични наслови о временској прогнози користе се пре свега за одржавање политике страха што је основни концепт, јер уплашен човек може лако да се контролише, каже за Спутњик спољнополитички коментатор и публициста Синиша Љепојевић. Реч је о истом пројекту чији је део био и корона вирус а сада се људи плаше временском прогнозом, док се са друге стране покушава прикрити употреба климатског оружја.

Запад већ дуго развија климатско оружје иако је то забрањено Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација из 1977. године, али то га не спречава да настави да га развија и што је још горе, да га употребљава.

Кроз ширење страха од временских неприлика покушава се сакрити да је климатско оружје увелико у употреби и да оно може да користи не само природно стање времена него може и да створи вештачко време, као у случају великих суша, киша и генерисања олуја, објашњава Љепојевић.

„Ми смо видели у последње две недеље да су тропске олује генерисане са Алпа. Стварно је апсурдно да Алпи могу да генеришу тропску олују, али климатско оружје може да изазове снагу тропских олуја и са тог подручја. Истовремено постоји и трећи ниво коришћења те ситуације а то је да је Запад у великој мери користио климатско оружје у Украјини минуле зиме, тако да је спречио јаке природне зиме у том делу и сада хоће да кажу да је то једноставно неки природни процес у смислу да се клима мења. Све су то делови једног релативно старог вештачког пројекта – пројекта климатских промена.“

Климатске промене – безочна историјска превара и пљачка

Приче да су климатске промене најопаснија ствар за живот људи су инструмент за одржавање политике страха, али су и истовремено покушај контроле других земаља, јер земље које наводно изазивају климатске промене, по мишљењу Запада морају бити кажњене.

Реч је о историјској обмани и пљачки пошто се путем стандарда које је Запад преко агенција Уједињених нација успоставио покушавају казнити земље које наводно крше правила климатских промена, односно оне морају да плате велике казне.

Од новог леденог доба до глобалног кључања

У последњих неколико година просечне температуре ваздуха падају што нам показује да су приче о глобалном загревању безочна манипулација коју нам продају такозвани експерти који причају потпуне лажи, до те мере невероватне да просечан човек не може да верује да се то догађа.

„Наравно, климатске промене постоје одувек, наш научник Милутин Миланковић је то теоретски објаснио, а касније се развојем технологије то и доказало, али то више нико не спомиње. Подсетио бих да је инструмент климатских промена почео оног часа кад је било јасно да моћ Запада опада. Прва климатска комисија је основана у време Ричарда Никсона 1972. године кад су јавне финансије банкротирале у Америци. И онда се тражио начин, пошто привреда није толико јака, како да се задржи контрола над народом и осталим деловима света, као што је то рецимо показао корона вирус. Додуше, у то време се народ плашио да ћемо ући у ледено доба.“

А онда је та прича пропала, а кад је дошло до још веће кризе моћи Запада деведесетих година ледено доба је прешло у глобално загревање, да би данас генерални секретар УН изјавио да имамо глобално кључање.

Плаћамо тајни порез за екологију

Међутим, невоља са тим причама је, примећује Љепојевић, што већина јавности не верује у њих и не постоји подршка за тај пројекат, иако његови творци притискају владе које су њихови клијенти. То међутим не значи, додаје он, да ће глобалистичка елита, финансијска и политичка одустати од тога, пошто им ништа друго није преостало осим наратива о климатским променама и сексуалним мањинама.

Пројект климатских промена мора имати своје извршиоце а то су, истиче Љепојевић, огромна мрежа такозваних зелених и еколошких организација које су врло богате без обзира што често знају бити апсурдне.

„Банке су укључене у то пошто оне имају највише користи зато што у свакој цени струје, у цени било ког производа има тај такозвани тајни порез за екологију. То је страшан бизнис. Ми све плаћамо скупље, не само у Србији него и у целом свету, барем западном, да би се оправдала борба за планету. Део тога је и климатско оружје које се користи за угрожавање усева, за промену локалних клима да би неке земље дошле у ситуацију да немају хране, тако да је и храна постала инструмент владања над другим људима“, закључио је Љепојевић.

Чланак Плашење временском прогнозом: Климатске промене – безочна историјска превара и пљачка се појављује прво на ИСКРА.

Пише: Владимир Димитријевић

Нешто се дешава

Да се нешто дешава са временским приликама, јасно је свакоме ко је, попут мене, рођен 1969. године. Сећам се, кад сам био мали, кад у ТВ дневницима крене летња временска прогноза, па кажу да је температура у Мостару и Демир Капији 34 степена, питао сам се – како људи могу да живе уз такву врућину. Пластио сам, код деде на селу, са одраслима, у јулу, и знам да је температура била 29-30 степени Целзијусових. Старији су говорили:“Упекла звезда!“ Ношени су шешири од сламе. Али, подносило се.

Дакле, нешто се дешава. То је неоспорно. Видимо да више немамо „класична“ четири годишња доба. Али, да ли се све дешава онако како то кажу глобалистички пропагандни паничари, који методом шокирања планете хоће да постигну своје циљеве, нимало корисне по човечанство? Да ли ћемо заиста сви помрети од планетарног кључања?
Да би нас убедили, почели су да нам причају  бајке у име глобалистичке „агенде“.

Испуни се Рамбо Амадеус

Ових дана смо дочекали да се званична прича америчке државе сведе на наратив о ванземаљцима, и да се тако испуни „пророчанство“ Рамба Амадеуса, са албума „Ој туго јесења“, на коме, у песми „Ванземаљац“, „инопланећанин“ поручује човечанству ( као данас Пентагон ):“Земљане, јаране, познаниче са Баш Чаршије/ Немој да се плашиш мене,/ Патимо због исте жене“.

Шалу на страну ( у свакој шали има и мало шале ), али глобалисти су заиста ушли у фазу дементних лажи.  После корона наратива и јефитине бајке о „руској агресији против човечанства“, вратили су се теми, потрошеној већ са Гретом Тунберг, о томе да нам прети ГЛОБАЛНО КЉУЧАЊЕ, са све „ћелијским олујама“, које врше тежак удар на наше мождане ћелије, неуроне.

Баш у доба таквих лажи, потребна нам је НАУЧНА ИСТИНА, а њу треба тражити код људи који се озбиљно се труде на научном пољу.  Недавно је у „Печату“ изашао интервју са правим научником, проф. др Александром Петровићем, који ће ускоро добити и свој наставак. (1) Објављен је и његов текст из 2008. године, који је, пре деценију и по, дао подробну анализу лажи које се сада представљају као „ГЛОБАЛНО КЉУЧАЊЕ“.(2)

Проф. др Александар Петровић је антрополог и  историчар науке. Био је потпредседник Комитета „Човек и биосфера“ Националне комисије за сарадњу са УНЕСКО-ом, председник Српског друштва за историју науке, члан Комитета за образовање Европског друштва за историју науке из Париза, секретар Одбора за дело Милутина Миланковића Српске академије наука и уметности, сарадник Одбора за проучавање српских научника САНУ, а између осталог је држао предавања на универзитетима у Индији и Русији.

Он је у свом тексту, још 2008. године, јасно рекао – прича о глобалном кључању је лаж, коју глобалистичка квазиелита припрема да би спровела тзв. „велики ресет“, коначно потчињавње планете својим црним циљевима.

О чему су све лагали

Наш угледни метеоролог Недељко Тодоровић одлучно упозорава на велику лаж епохе која траје одавно:“На пример, шездесетих се тврдило да ће нестати нафте, седамдесетих да је дошло ледено доба, осамдесетих су киселе кише уништиле усеве, деведесетих да ће бити уништен озонски омотач, 2000-их да ће се отопити сви ледници, а 2010-их да ће пораст нивоа мора довести колико сутра до потапања источне и западне обале САД! И, шта се од тога заиста десило? Ништа! Слична прича је и сада са суперћелијским олујама када поред правих метеоролога много самозваних анализира временске прилике и користи стручне изразе из физике облака, као што је суперћелијска олуја, а да и не знају шта значи! За грађане уопште није битно да ли је олуја једноћелијска, вишећелијска или суперћелијска, већ да ли је град убио летину, а ветар срушио суво дрво које није на време уклоњено. Снажне летње непогоде нису изузетак већ правило. Оне постоје одувек, а постојаће и убудуће. Једина разлика између оних старих и садашњих је у томе што тада нисте имали медије и друштвене мреже које сеју страх и панику.“(3)

Сваке деценије, а сада већ сваке године, измишљају нову лаж.

Раст температуре?

Када је у питању раст температуре, и овде морамо бити опрезни. Тодоровић каже:“Највиша измерена температура забележена је у Ћуприји и догурала је до 38,7 Целзијуса, а у Београду није прешла 37,4 степена. То се лаицима чини близу фамозној четрдесетици, али метеоролози знају да је потребно много топлоте и енергије да се догура до 40 и преко, као што је било претходних година. Иако се у неким медијима ова година означава као „паклена или најврелија“, претходне две су биле много топлије. У Београду је 2021. максимална температура била 39, а 2020. измерено је 40 степени. На скали максималних температура измерених у Београду на првом месту је рекордних 43,6 Целзијуса из јула 2007, а истог месеца је измерена петопласирана температура, нешто више од 40 степени. Друго, треће и четврто место заузимају температуре из 1921, 1948. и 1928. када је Београд био неупоредиво мањи град.“(3)

То сада нико не помиње.

Сведочења из прошлости

На крају, Тодоровић цитира причу „Град“ Јанка Веселиновића, објављену 1886. године:“Наједаред дуну силан ветар. Дрвета се савијаху до земље. Он крхаше гране и гранчице, па све то носаше као сламке. Шину муња, очи засенише. Онда загрме. Потраје мало, шину друга, трећа… И – чу се лупа по крову. Бацим поглед у авлију и видех како од земље одскачу комади леда, велики као песница. Град брисаше све; и грање, и лишће, и влат, и траву. Гране падаху са дрвећа, као да их мотком обијаш: са кућа падаху комади разбијена црепа…“(3)

Професор Петровић цитира Милутина Миланковића, који 1948. пише писмо сину Васку 5. марта 1948. године:„За време лета припремили смо се за оштру зиму. Набавили смо две тоне ‘креке’ на црно и две тоне бугарског мрког угља преко Академије, чиме смо напунили наш подрум. Али зима није дошла. Од 3. јануара до 15. фебруара нисмо имали ни један хладан дан, и само је у другој половини фебруара зима дошла у кратку, али веома благу посету. Сада је скоро већ почетак пролећа. У једанаест часова преподне термометар на мом прозору, у сенци је показивао +9°С. Потрошили смо само пола наше резерве угља, а остало је скоро довољно за целу следећу зиму.“ Иако је температура у зиму те 1948. године очито била висока, Миланковићу не пада на памет да то користи као аргуменат глобалног отопљавања. Он би требало да буде први који би на то указао, али он ни не помишља на то, јер је такво гледиште апсурдно из перспективе Канона, обзиром да су за климатске промене „одговорна“ свежа лета а не хладне зиме. Миланковићу је поред тога недостајала и реч „глобално“, која је у свом данашњем лажном сјају скована тек крајем 20. века. Пре тога она се међу културним људима махом повезивала са Шекспиром и његовим позориштем „Глоб“ на чијем је улазу стајао натпис „Цео свет глуми“.“(2)

Ми само не смемо да учествујемо у том позоришту.

Наш експерт… Наравно, ваш је

И – још нешто: будите пажљиви кад вам кажу да је нешто „наука“, и да вам говори „експерт“. Чувени француски мислилац, Пол Вирилио, уочио је нешто што је назвао „милитаризацијом“ науке. Наука је престала да служи човечанству на опште добро, а постала слушкиња војно-индустријског комплекса (то се десило још у доба „хладног рата“). Поставши оруђе „оперативне инструментализације и експлоатативног истраживања“, она више није класична наука прожета хеуристичком радошћу познања, него ТЕХНОНАУКА, шаманистичко упражњавање моћи. Смрт науке наступила је кад је престало њено интересовање за истину, а почело урањање у потрагу за ефикасношћу. Трка за екстремима у области генетике и роботике води ка „успону безначајности“ ( Корнелијус Касторијадис) – све што је претерано, постаје безначајно. Кибер-наука не убрзава више историју (као што је то чинила наука 19. века), него стварност. Људима се више не говори о ОПШТОЈ КОРИСНОСТИ ОТКРИЋА, него само о њиховој употребној вредности у некој од многобројних микро-грана кибернетичке индустрије или генетског инжењеринга.

Или је пред нама прича о глобалном кључању.

То више није наука, него идеолошка лаж.

Зато је крајње време да постанемо крајње опрезни.

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Чланак ВАНЗЕМАЉЦИ И „ГЛОБАЛНО КЉУЧАЊЕ“: Глобализација као идиотизација се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Већ сама чињеница довођења политике климе на дневни ред говори да је рат са природом дошао до степена када се више не може идеолошки прикривати наводним добитима од њеног савладавања. Овладавање природом све се више показује као антропоцентрична илузија оних чији је идеал Титаник, а тренутак истине судар са леденим брегом. Људска друштва се већ од почетака времена просвећености налазе у објављеном рату са природом, који се оправдава идеологијом експлоатације, подређивања природе, повећања комфора, такозваног напретка. Али да би се  скинула одговорност за вероватни историјски неуспех утопијског потрошачког друштва, где се вишак комфора плаћа мањком хармоније, и да би се потрошачима практично рекло да је готово с нафтом једини начин је да се одговорност пребаци на климу. 

Прича о глобалном загревању није нова. О њој на свој начин говори већ Хераклит помињући светски пожар у коме ће све нестати. Занимљиво је да се тај пожар повезује са великом годином која је по свом трајању блиска половини прецесионог циклуса који битно одређује динамику климе. Тешко је замислити интензивније глобално загревање од оног о коме говори Хераклит.  И узроци који доводе до њега су вероватно блиски оном што се данас може докучити о овом проблему. Како је свет заснован на хармонији, до екпиросиса, светског пожара, долази када се она заборави а њена начела напусте.

Али овај свет и живи од старих прича у новом паковању. “Тхе дебате он глобал wарминг ис овер, глобал wарминг ис а реалитy” самоуверено у уводнику узвикује угледни часопис Scientific American. И то без обзира што је зима 2006. била врло хладна. И зима ове године такође је била врло хладна, Европа и Америка биле су завејане снежним мећавама. Упркос томе није било ни једне речи о глобалном захлађењу. Приче о глобалном загревању постале су тако популарне да се нико не труди да поверује свом искуству. Ово је само наизглед необично стање ствари, јер се и раније дешавало да се стварности и идеологија разиђу. Ако чињенице не одговарају теорији, рекао би један славни немачки филозоф, тим горе по њих. Гласине о глобалном загревању су се у тој мери прошириле да трезвено гледање на ствари наликује напору да се Дон Кихот убеди да су пред њим обични млинови, а не зли чаробњаци. Сваки топлији период, топли дан, ускоро ваљда и топли сат и минут, тумаче се као неспорни знаци да се наше небеско тело превише загрева. Горљивом јавном убеђењу међутим при том хотимично измиче разлика метеорологије и климатологије. Промена времена у неколико топлих дана, месеци или година, о чему говори метеорологија, у климатологији није пресудна, јер она обухвата промене које трају вековима и миленијумима.

Поред тога ни приче о повећању просечне глобалне температуре такође не значе много, јер се она односи на целу планету, која је увек, захваљујући нагибу своје осе ротације, супротно осунчана. Могуће је у принципу да глобална температура расте, а да се у односима температурних разлика припрема ледено доба. Један пример ће то лепо илустровати и олакшати да уђемо у ову сложену материју. У Београду су средином прошлог јануара боравиле Марина и Стефани Миланковић, унука и праунука славног климатолога Милутина Миланковића. Оне живе у Аустралији у којој је, као што знамо, тада летње доба. Њима је било веома узбудљиво да за петнаестак часова лета приспеју у супротно годишње доба, јер је тако прелазак простора на неки начин постао и пут кроз време. Оне су дошле на полулопту која има супротан нагиб према Сунцу од њихове да би за кратко време, коме нису потребни векови и миленијуми прешле из, како је сада модерно да се каже, глобалног отопљења у глобално захлађење.

Њима се наравно није догодило нешто што се не би десило и другима који би предузели овакав пут. Таква је једноставно динамика осунчавања наше планете. Помињемо то, јер имамо утисак да јавност није довољно свесна да се захлађење и отопљавање на нашој планети догађа истовремено и да ће та разлика увек постојати без обзира на просечну температуру коју у неком периоду рачунају метеоролози. Зато када се говори о расту просечне глобалне температуре, не треба да пропустимо да приметио да је то апстрактна температура, да се она састоји од две потпуно различите просечне температуре на две полулопте. Ово је важно да схватимо јер се на северној полулопти налази далеко већа копнена маса него на јужној тако да она има пресудну улогу у динамици климе, у настајању или нестајању ледених доба. Северна полулопта практично „вуче“ за собом јужну полулопту, која ће због одсуства великих планинских масива и спорије термодинамичке реакције океана лаганије улазити у климатске промене.

Чини се да данас размишљању о клими доста невоље задаје сама реч глобално, која је преоптерећена идеолошким значењима, и упућује на помисао да је у промени климе реч о униформном процесу. Далеко од тога. Униформна је само идеологија која говори о просечној температури целе планете, што има само статистички значај, а не о просечној температури северне полулопте која одлучује да ли се иде у ледено или међуледено доба. Међутим, говор о просечној температури северне полулопте вероватно не изгледа довољно политички коректан, и могао би да доведе до помисли да северна полулопта одлучује о свему, па и о клими.

И у самој причи о глобалној промени климе, којом су се некада бавили само научници, а сада су се умешали и различити саветодавни панели и политички протоколи, већ је тешко разлучити шта је важније: да ли сама клима или концепт глобалности. Неким неповерљивим посматрачима може да су учини да се у упозорењима о глобалном загревању више води рачуна о оном „глобално“ него о „загревању“ и да је то још један начин афирмације идеологије глобалности. На том таласу је 1990. основан Међувладин панел за климатске промене, саветодавно тело Уједињених нација, које треба да прати знаке колебања климе и да упозорава на то оне који доносе политичке и економске одлуке. Полазећи од става да глобално загревање постоји и да људске активности пресудно утичу на њега, Панел је предложио више модела по којима глобална температура расте од 1 до 6º С. Према њима наша планета се сувише загрева и морају се предузети мере да се не би спаљивањем фосилних горива прегрејала. Ако се дође до 6º С до краја овог века, онда се може говорити о милијардама угрожених,  великима сеобама становништва и бројним новим болестима.

Ово уверење деле и аутори сценарија Европске агенције за животну средину, који је званично објављен у јуну 2004. По њима просечна глобална температура у прошлом веку порасла је од 0.2 до 0.7 степени целзијуса, а у овом веку очекује се раст од 1,4 до 5,8 степени. Европа се загрева брже од осталих континената и хладне зиме ће нестати до 2080. године. Ледници у осам од девет европских глечерских области најмањи су у последњих 5000 година: три четвртине ледника на швајцарским Алпима отопиће се до 2050. године, а топлотни удари и поплаве постаће чешћи.

Ако је овај сценарио тачан, а вероватно није јер акценат ставља на хладне зиме а не на свежа лета, уз повећање нивоа мора доћиће и до премештања врста на север (ајкуле би за десетак година требало да дођу до обала Велике Британије, а за двадесет до Немачке и Норвешке). Зона виногорја и винарства изместила би се на север. Гајење јужног воћа постаће могуће у Сибиру (бресква, лоза, кафа). До средине века клима Италије подсећаће на данашњу климу северне Африке, а клима Србије могла би да личи на климу северне Италије.

Али поред овог постоји и други сценарио који има радикално супротно исходиште. Он полази од увида да се може сматрати да је ово међуледено доба на измаку, јер топла раздобља трају десетак хиљада година, а ово у којем живимо започело је пре око 12.000 година. Заговорници овог става не превиђају глобално отопљавање, али сматрају да топљење ледених брегова и појава, примећена у последњих 30 година, великих слатководних река у Атлантику које се мешају са сланом водом може да изазове поремећај океанских струја и да зауставе цео систем размене топлоте океан – копно. Ове хладне, слатководне области сада се шире и на воде целог суптропског Атлантика. Природни климатски циклуси који топе арктички лед могу да нагло зауставе систем океанског кружења топлоте и да доведу до распада система, што је по њима већ био узрок малог леденог доба које је трајало од 14. до средине 19. века. Овај приступ постао је веома гласан када је лист Обсервер објавио климатски сценарио приписан Пентагону. По њему на северу Европе завладаће сибирска клима, која ће оковати Британију до 2020. године, а неки од највећих градова ће потонути. Медијски је овај приступ подгрејан и  холивудским филмом о леденом добу, Дан после сутра.

Али неупоредиво више од тога овај приступ подржан је последњом реченицом чланка Колебања Земљине орбите: пејсмејкер ледених доба у коме су 1976. у часопису Сциенце изнети резултати реконструкције и мапирања климе у целом свету добијени у оквиру глобалног пројекта CLIMAP. То је свакако највећи и најуторитативнији климатолопшки пројект прошлог века на чијим резултатима, којима је реафрмисана Миланковићева теорија, почива савремена климатологија. Поменута последња реченица гласи: „Модел будуће климе заснован на опаженим односима орбиталних циклуса и климе, не узимајући у обзир антропогена дејства, предвиђа да ће дуготрајни тренд у наредних неколико десетина хиљада година ићи ка знатном залеђивању северне полулопте“. Та реченица је и данас кост у грлу заговорницима индустријске контроле динамике климе, али иако се различито тумачи и оспорава руководилац пројекта CLIMAP Џемс Хејс ми је пре неколико година рекао да не одустаје од ње, као ни од једног другог закључка пројекта.

Тако и на овом пољу где бисмо имали највише права да очекујемо консонантност, као да се показују знаци колебања између сценарија који очекује отопљење, и оног који се спрема за хладни дан после сутра. У оваквим околностима извесно је само да политика климе постаје све прегрејанија. А усијаној политици очито више одговара прича о глобалном загревању. Она добија све већи замах, надграђује се различитим маштовитим домишљањима у којима сви траже нешто за себе – научници боље финансирање пројеката, бројне НВО поуздан извор прихода, новинари сензационалну причу, а политичари добро оправдање свог посла. Ипак, највише уља на ватру приче о глобалном загревању додају трговци.

Велике корпорације потпаљују јавну забринутост настојећи да прикажу своју бригу за планету и да понуде своја решења за њене горуће проблеме. Оне подржавају тезу да је топљење леденика на Арктику и високим планинама ексклузивна последица спаљивања фосилних горива, односно све веће концентрације угљен диоксида и других гасова стаклене баште у атмосфери, који брзо загревају нашу планету, јер делују као клопка која не допушта да Земља зрачи топлоту у свемир. У том катехизису утврђује се да је угљен диоксид главни узрок климатских промена и да је наш главни задатак да надгледамо и ограничимо ослобађање гасова стаклене баште. Звучи једноставно и уверљиво, и упућује нас да размишљамо да је клима нешто што је у власти човека, нека врста великог еркондишна, и да се с њом може управљати притискањем дугмета он и оф. Тако се неосетно тежиште активности преноси у политичку, технолошку и пословну сферу где ће се различитим технолошким довијањима, политичким договорима, протоколима и трговином емисијама гасова климатски проблем ставити под контролу. Политика тако лако налази нови алиби, а корпорације, под видом бриге о планети, долазе до приступа јавним фондовима где ће парама пореских обвезника заменити своје застареле технологије.

Пре две године већ је формирана берза емисије гасова стаклене баште (Climate Exchange Plc) која је само за годину дана утростручила вредност. На пример, највећа америчка фирма у сектору хартија од вредности, Голдман Сакс, зарадила је за само неколико месеци око 68 милиона долара улажући на ту берзу. И друге велике фирме је следе планирајући да улажу управо у смањење загађивања гасовима стаклене баште. Зарада се остварује кроз трговање кредитним поенима добијеним на пројектима који смањују испуштање гасова стаклене баште. Очекује се упеторостручење вредности кредита са садашњих 3,5 долара по тони угљен диоксида, док ће, поређења ради, приходи од нафте и гаса порасти за око 10%. Ствар се окреће тако да постаје много уносније ослобађати се нафте него је производити. Практично то изгледа овако: фирма ће рецимо очистити метан из отпада пилећег меса, а за узврат ће поред плаћеног посла добити и кредите које ће рецимо продати власнику термоелектране.

На основу ових могућности 65 великих америчких корпорација са имовином вредном четири хиљаде милијарди долара покренуле се иницијативу под називом Инвеститорска мрежа за климатске ризике. Један од покретача ове иницијативе, Фред Буеностро указује „да би се искористила америчка оштроумност и бизнис довео на водеће позиције у будућности коју ће карактерисати ниске емисије угљеника, неопходни су нам прописи који ће омогућити пласирање капитала и подстаћи иновације“. Уочљиво је међутим да Мрежа не помиње Протокол из Кјота, који Америка не жели да потпише. То указује да, мада звучи чудно, два супротна приступа – спаљивање фосилних горива и смањење емисије угљеника – могу у пословном свету тећи упоредо и допуњавати један другог. Чак ако се и буде повећавало ослобађање угљеника, повећаваће се и могућност посла на смањивању његових последица. Ова комплементарност не би била ништа ново, јер је већ уочена у односу индустријске исхране и фармацеутске индустрије, које се допуњују и подстичу – више брзе хране, више болести, више лекова.

Овакав развој догађа подржава и Светска банка која на основу идеологије загревања већ подстиче развој усева отпорних на сушу. Ворен Еванс из Светске банке профетски упозорава: „Као институција која се бави развојем морамо да се усредсредимо на чињеницу да ће милиони људи бити жртве климатских промена.“ А шта ако уместо суше крену поплаве на које промењени усеви не могу да одговоре? Да ли ће „милиони људи“ страдати због промена климе или погрешних процена?

Шта вреди што је ова зима била ледена, форуми и панели ће у својим загрејаним кабинетима и даље тулити о глобалном загревању. Када је прошле године, да би иронија била већа, Међувладин панел за климатске промене објавио свој најновији извештај о глобалном загревању, источном обалом Америке је беснела незапамћена снежна олуја која је потрајала два месеца. Њима та противречност уопште није сметала и они би своју причу наставили и ако би се којим случајем пингвини населили на обалама Средоземља. Они – политичари, не пингвини – убеђени су у теорију загревања једнако као што су пре само три деценије заговарали да се неумитно крећемо ка леденом добу. Онда су нам стављали у изглед нуклеарну или природну зиму, а сада добијају нобелове награде за борбу против  глобалног загревања – непријатеља изгледа већег и од самог Бин Ладена, јер је још мање ухватљив од њега. Тешко је заиста одупрети се овој лавини која се самоуверено позива на „већину“ која мисли исто као они. Није лако у тим околностима сачувати здрав разум и критички дух и истинама ауторитета противставити ауторитет истине да још у најмању руку није извесно да наша планета нема довољан капацитет хлађења.

Први велики политички глас против овог глобалног подгрејавања у августу 2007. године дигла су четири члана аустралијског парламента. Они су прекинули глобалну унисоност указујући да су „климатске промене природна појава која нас увек прати и увек ће нас пратити“. Очито је да су били обавештени о Милутину  Миланковићу и његовој климатологији (ипак Стефани и Марина Миланковић живе у Аустралији), који је још 1913. тачно рачунао климатске услове на планетама Сунчевог система. То се види у њиховом ставу „да је промена климе опажена и на другим планетама и њиховим пратиоцима – на Марсу, Јупитеру, Тритону, Плутону, Нептуну и другим…“ Ове тврдње они су изнели у извештају који су потписали као чланови Аустралијског националног комитета за науку и као чланови групе од једанаест посланика која је требало да процени спремност Аустралије да се суочи са изазовом глобалног загревања. Повод је била све снажније присутна идеја да се загревање успори „хватањем“ и подземним одлагањем угљен диоксида да би се тако спречила његова емисију у атмосферу. Већина посланика из ове групе је ставила потпис на извештај који закључује да постоје јасни докази да човеково деловање има погубан утицај на климу. Међутим, четворица су имали довољно храбрости да се одупру једноумљу и да потом објаве засебан извештај у коме наводе да негативан утицај човека „тек треба да се докаже“. „Промена климата природно је“, кажу они, „својство планета са гасовитим омотачем. Отуда увек можемо да очекујемо да ће се половина планете загревати. То нема ничега заједничког са људским активностима“. У Европи, која одушевљено позива на крсташки рат са климом, а истовремено продаје застареле технологије другим континентима, оваквих савесних јавних радника као у Аустралији очито нема, или ако их има не даје им се глас, већ се различитим пригодним окупљањима и изјавама ствара уверење да је све јасно, да је вештачка клима моћнија од природне, да су последице рада еркондишна претежније од дејства природе. Ту наравно није тешко препознати ново паковање старе надобудне идеологије о свемоћи човека која је толико залуђивала наше претке. Разлика је само у томе што је та илузорна свемоћ данас добила злослутни негативни предзнак.

Да њих четворица нису дигли глас, неке од великих корпорација би већ добиле посао столећа, како је назван предложени пројекат који проблем глобалног загревања свео на хватање и складиштење окривљеног гаса стаклене баште у пећине – посао који неодољиво подсећа на онај из Андерсенове бајке (да ли је то бајка?) Царево ново одело. Заиста савршен посао – без обзира на непредвидиве еколошке последице и да ли би био хватан само аустралијски или можда и азијски, чак амерички угљен диоксид. Иступање посланика ипак није убедило аустралијске гласаче које сада уз сваку метеоролошку прогнозу плаше глобалним загревањем. Премијер Џон Хауард, назван „климатски скептик“ јер му се није милило да милијарде долара пореских обвезника потроши на складиштење угљен диоксида у пећинама, изгубио је на изборима. Победник, Кевин Руд, на првој конференцији за новинаре обећао је, ма како то звучало апсурдно, „моменталну акцију“ у борби са климатским променама. Новом аустралијском премијеру то је приоритет и он је неодложно потписао протокол из Кјота. Аустралијска делегација одмах је тријумфално отишла у Бали да се на Међународној конференцији Уједињених нација о климатским променама придружи борби против глобалног загревања.

На Балију је постало видљиво да је угљен диоксид већ урадио нешто од далекосежне важности. Ако није изменио климу, променио је глобални геополитички поларитет, јер су се неочекивано на једној страни нашли Америка, Индија и Кина који одбијају да се повинују диктату Кјота. Индија и Кина немају намеру да му се приклоне јер је њихова хладна порука – ми настављамо, а ви видите шта ћете са технологијом коју сте сами створили. То је ваш пројекат и решите га сами, наш приоритет је борба против сиромаштва. Ове земље су свесне да идеологија загревања може добро да послужи и редефинисању неоколонијалног односа, обзиром да се њоме шири страх да ће  се широки обалски појасеви у земљама са ниском обалом, какве су Индија и Кина, врло брзо наћи под водом и приморати милионе људи да потраже нова станишта. Тиме они и без загрејавања дижу температуру и потенцирају друштвену узнемиреност у тим земљама.

Врелу расправу на Балију потпаљивала је и еколошка организација „Гринпис“, која је хладно оћутала бомбардовање рафинерија и трафостаница по Србији, али која сада успаљено на транспарентима исписује пригодну поруку „Немојте скувати планету“. Ту поруку чита око 10.000 (словима десет хиљада) учесника из 19 земаља који крећу у бој против климатских промена. Сада је све јасно: имамо непријатеља (климу) и оне (политичаре и трговце) који треба да нас одведу у нову незагрејану будућност. Као што се некада, старим речником речено, класна борба интензивирала сада се у новом идеолошком кључу учесницима конференције на Балију обраћа индонежански министар за екологију говорећи „климатске промене се убрзавају“. Наравно да се убрзавају, јер је неко довољно злобан да то учини израчунао да су учесници конференције летовима до и од Балија, употребом локалног превоза, коришћењем хотела и конференцијског простора допринели да се емитује додатних 500.000 тона гасова стаклене баште.

Како би чупави Карло Маркс рекао – баук климе кружи светом. Иако нема знакова да се Земља врти другачије или да Сунце јаче сија, страх од климе и њених мена се ипак незадрживо шири. Страху и није потребна некаква стварна подлога – он је довољан сам себи. Можемо само да замислимо шта ће се догодити када све потиснуте неурозе (психолошке, друштвене, националне…) пет милијарди људи буду инвестиране у проблем климе – да ли ће тако настати једна од оних великих хистерија какве је Европа већ имала прилике да види кроз разне прогоне вештица?

Та неуроза полако поприма све одлике правог крсташког рата, који, како сада ствари стоје, као да предводи Ал Гор, добитник Нобелове награде за глобално загревање, спреман да се бори против климе као што је то пре десет година чинио против Србије, не жалећи фосилна горива за хиљаде авиона који су сејали смрт. Наравно, треба га потпуно разумети, јер у питању су били Шиптари, а њихово питање је важније од судбине планете. Иза Гора, поред бројних НВО спремно иду и технолози који нуде нове, до сада нечувене, ефикасне начине обрачуна са климатским паклом. Они предлажу низ исхитрених, лакомислених и скупих технолошких дејстава којима би хтели да смање загревање. Поред већ поменуте аустралијске идеје о депоновању угљен диоксида у подземни свет, ту су и замисли о постављању џиновског сунцобрана у орбиту, распршивању десет милиона тона сумпорног праха годишње који би расхлађивао атмосферу, стварању огромних вештачких ледника и засићивању океана хиљадама тона сулфата гвожђа да би се подстакао развој планктона који могу да апсорбују угљендиоксид. Они на тај начин греју наду да се може управљати климом, у чему они несклони технолошким пустоловинама виде само рђаво специјалистичко образовање које на проблем целине покушава да пружи фах-идиотски одговор. Још се Никола Тесла у својој аутобиографији смеје неком америчком научнику „који је желео да упумпава ваздух из врућих зона у умерене зоне, потпуно заборављајући на чињеницу да је Бог већ створио гигантску машину у ту сврху“. Главно у свему томе и јесте немоћ схватања целине, јер чак да се проблем климе и реши на овако вулгаран начин, остаје чињеница да је то пораз цивилизације која на тај начин мора да помишља да делује на климу да би опстала.

Тим решењима заправо се све дубље пропада у зачарани круг, јер оно што треба да реши проблем појављује се као још већа невоља. Добар пример за то је покушај да нафта буде замењена „еколошки чистијим“ етанолом. Етанол је алкохол добијен ферментацијом шећера из житарица и других органских материјала из којих се може добити биомаса. Он заиста има високу октанску вредност, али да би се добио литар етанола потребно је потрошити двоструко више сировине и енергије из фосилних горива које би он требало да замени. Масовна производња етанола доводи и до раста цена житарица. Мексичко национално јело, тортиља, вишеструко је поскупело у протеклим годинама због цене кукуруза који се тамо користи за добијање етанола. Како етанол има мању енергетску вредност, излази да је његово добијање скупље и више загађује животну средину од добијања литра нафте. То се види и на примеру Индонезије где се искрчи два милиона хектара годишње (половина површине Србије) да би се гајиле палме од који се добија палмово уље од кога се прави биодизел. Искрчена шума апсорбовала би много више угљен диоксида него што се биодизелом смањује његово ослобађање.

Даље од ових парадокса и не можемо доспети све док нам Ал Гор и Гринпис, технолози и еколози, решавају проблем климе. Њихов закључак је заправо унапред спреман: никако не преиспитивати аксиоме потрошачког друштва, већ стати у ред за нове нуклеарне централе које ће дати довољно енергије за безбројне измишљене потребе. Последице глобалног загревања отуда ће бити далекосежне чак иако температура у природи уопште не расте. Сасвим је довољно да порасте друштвена температура и донесу погрешне одлуке, што се очито већ догађа.

Застрашивање као основни начин дизања друштвене температуре је узело широког маха и у њему предњачи, као и увек, земља у којој је настало чувено Орвелово дело 1984. Часопис Њу сајентист доноси специјалан број о побијању свих заблуда (читај јереси) да клима не постаје топлија, а у извештају утицајне невладине организације Оксфарм наводи да је од 120 великих природних катастрофа почетком осамдесетих прошлог века дошло до тога да их сада има око 500 и да су све повезане са глобалним загревањем. И не само то, већ се наводи и да 2007, која се у време писања извештаја још није завршила, „следи образац све чешћих и кривудавијих, непредвидивијих и заоштрених временских прилика које погађају све више људи“. Барбара Стокинг, која потписује овај извештај, не либи се отуда да утврди да „акцију ваља предузети сада како бисмо се припремили за нове катастрофе. У супротном биће тешко пружити адекватну помоћ, а после скорашњег напретка у развоју доћи ће до назадовања.“ Очито да у орвеловском стилу она већ зна каква ће бити будућност и не устеже се да нам каже шта треба да радимо, једино што није јасно како разрешава противречност уочених „све непредвидивијих временских прилика“ и поузданог очекивања „нових катастрофа“.

У извештају, а све више и у новинским написима, чак се и угљен диоксид, хемијски елемент без кога нема живота, назива „штетним гасом“. Потпуно је наравно неразумно атмосферски гас називати „штетним“, иако лабораторијске анализе показују да род усева може да се повећа за 30% при повећању емисије угљен диоксида, али у овој теми као да је све мање разума, а све више потиснутих неуроза. Из овога није тешко закључити да се о промени климе једноставно не може сувисло говорити стављајући у први план вештачке утицаје, јер они нису ни обједињени никаквим доследним приступом. Не постоји теорија вештачке принуде климатских промена, јер се претпостављена климатска каузалност угљен диоксида не може тако назвати. Најбољи савезник духу и разуму у овим стварима стога је Милутин Миланковић, јер једина теорија која успешно објашњава динамику климе као последицу орбиталне динамике и односа наше планете са Сунцем јесте његов Канон осунчавања. Основна Миланковићева идеја, која не би требало да дође у питање из простог разлога јер ћемо изгубити једину потврђену теорију климе коју имамо, јесте да климатске промене треба пре свега сагледати у астрономској перспективи и препознати орбиталну динамику наше планете као основни, можда и једини покретач колебања температуре на њој. Овакав Миланковићев хладан прилаз, његова јасна подела теорије на „астрономски“ и „физикални“ део, одличан је коректив превише ватреним заговарањима глобалног загревања индукованог спаљивањем фосилних горива, која теже да се у први план постави „физикални“ приступ, а потисне „астрономски“.

Међутим, нема трагова да су писци јавних докумената о клими читали Канон. У њима се Миланковић и не помиње, већ се само „подразумева“, што је само корак од игноранције и до скретања на странпутицу. Напустимо ли практично  Канон осунчавања и почнемо ли бескрајну анализу вештачких утицаја на климу, прети опасност да се изгуби компас и да се од дрвећа више не види шума. Са Миланковићевог хоризонта ствар је сасвим јасна – планета се загрева и загреваће се у следећих 15.000 и више година уколико не дође до нагле промене ритма, брзог преласка у ледено доба управо због загревања, како указују неки климатолози. Зато је прича о индустријском загревању које наводно појачава природно загревање суштински сувишна. Она је некаква санта симплицитас, додавање маленог угарка на распламсалу ломачу, с обзиром да су космичке и земаљске енергије несамериве. Реч је о природном, космичком процесу на који човек не може да утиче.

Милутин Миланковић је тако без своје воље постао најзначајнији сведок против идеолошке монтаже проблема климе, јер је његов Канон осунчавања одличан коректив прегрејаном заговарању индустријски индукованог ефекта стаклене баште. Он показује да се промена увек дешава, али као плод односа са Сунцем, а не са електричном сијалицом. Покушај да се Сунце замени сијалицом, тако карактеристичан за технолошко слепило, наравно не може да уроди плодом. То је просто ширење мрака. Индустрија фосилних горива може да има одређени утицај на живот, али суштински не и на климу. Стога оно основно чега треба да будемо свесни јесте да је данас неупоредиво више реч о политици климе, него о промени климе. Те две ствари треба јасно раздвојити, оне немају никакву везу једна са другом, боље речено могу да теку упоредо, јер се тренутна усмереност промене климе не може ни доказати ни оповргнути, обзиром да њена динамика превазилази време у коме ми делујемо.

Извесно је да је у давној прошлости планете било много промена климе, неке од њих су биле веома оштре, чак и у последњем међуледеном добу које је почело пре око 10.000 година. Извесно је и да ће ове промене наставити да се догађају, било да индустрија настави да ослобађа гасове стаклене баште или не. Али треба посебно бити свестан да данашњи утицај индустрије није релевантан за данашњу динамику климе, јер да индустрија и може да утиче на промену, она не може да смањи време одзива ледника на њу. На пример, поларном леднику треба 10.000 до 100.000 година да одговори на било какво глобално загревање које би се данас десило. Велики планински ледници одговарају кроз 1.000 до 10.000 година, док малим планинским ледницима треба 100 до 1.000 година. Отуда је једно од објашњења да се ледници данас повлаче одговарајући на природно загревање које се догодило у топлом периоду Средњег века, или чак на још топлије раздобље присутно пре око 6.000 година. „У свим својим радовима наглашавао сам“, каже Миланковић, „а и геолози то знају, да минимуми и максимуми температуре могу да закашњавају по неколико хиљада година иза епоха које на мојим соларним кривама одговарају екстремима инсолације…“ Гледано с друге стране, инерција је очита и у процени да климатском систему треба најмање 40.000 година да би уравнотежио људско нарушавање природног поретка које се може догодити у следећих неколико векова.

Клима Земље није се још толико загрејала као у 11. веку. То је недвосмислено показано новијим истраживањима која су користила девет независних геолошких климатских записа (тресет, језерске седименте, језгра из ледника, годове дрвета…) да би прикупила температурне одлике промена климе у Кини током последња два миленијума. Композитни записи температура открили су необично топле услове од 800. до 1400. године наше ере, што  нарушава идеју „незапамћеног згревања“ XX века. Топлота овог раздобља може се сматрати правилним испољавањем природно побуђених услова сличних онима од пре готово хиљаду година. Овај топли период дошао је до врхунца на Гренланду између 900. и 1200. године и у Европи између 1100. и 1300. године. Температуре у том раздобљу познатом као средњевековни (мали) климатски оптимум постале су једнако високе као у постглацијалном климатском оптимуму. После овог раздобља уследио је пет стотина година велике хладноће познатих као мало ледено доба да би, на пример, насеобине на Гренланду нестала после 1400. године

Многи други налази такође говоре да XX век вероватно није беспримерно најтоплије климатско раздобље последњег миленијума и да у последњих деценија температура  модерног топлог периода није достигла ону средњевековног топлог периода. Поред тога, како је концентрација СО2 у средњевековном периоду била много нижа него у садашњем топлом периоду, нема  разлога да се загревање климата данас припише расту СО2 који се у међувремену догодио. Неки истраживачи сматрају да пораст садржаја СО2 у атмосфери у међуледеним добима није узрок, већ последица загревања.

Гласно указивање на раст просечне глобалне температуре прикрива и чињеницу да нема глобално једнообразног загревања. Текуће загревање највеће је између 40° и 70° северне географске ширине, али се при том последњих деценија северни Атлантски океан расхлађује. Брајтвејт је 2002. године анализовао биланс маса 246 ледника у свету и показао да заиста у неким областима ледници имају негативни прираст масе који се подудара са загревањем, као на пример ледници Алпа који се повлаче. Међутим, има такође области са позитивном прирастом, као што су скандинавски ледници који расту и ледници на Кавказу који су у равнотежи. Разматрајући развој свих анализованих ледника (од око 80.000 колико је процењено да их има) у протеклих 50 година, Брајтвејт је приметио да „последњих година нема очите заједничке или глобалне тежње ка повећању топљења ледника.“

Једноставно речено, технолошка принуда није снажнија него орбитална, нити вештачко дејство на климу може да буде неодложно када већ орбитално дејство подразумева одлагање. Прегрејано заговарање ефекта стаклене баште отуда нема одлике научне теорије, већ црте идеолошког манифеста. У том смислу Миланковић је и сада значајан јер проблем враћа на његова темељна начела, осунчавање Земље и његову динамику.  И зато је поновно читање Канона осунчавања важно јер се из његове перспективе никако не може рећи да су човек и индустријски замах главни погон мењања климе. Такав став не допушта да климатологија прерасте у алиби и претекст за различите трговачке намере и амбициозне политичке програме.

Развејавању тих привида нехотице доприноси и сам Миланковић пишући сину Васку 5. марта 1948. „За време лета припремили смо се за оштру зиму. Набавили смо две тоне ‘креке’ на црно и две тоне бугарског мрког угља преко Академије, чиме смо напунили наш подрум. Али зима није дошла. Од 3. јануара до 15. фебруара нисмо имали ни један хладан дан, и само је у другој половини фебруара зима дошла у кратку, али веома благу посету. Сада је скоро већ почетак пролећа. У једанаест часова преподне термометар на мом прозору, у сенци је показивао +9°С. Потрошили смо само пола наше резерве угља, а остало је скоро довољно за целу следећу зиму.“ Иако је температура у зиму те 1948. године очито била висока, Миланковићу не пада на памет да то користи као аргуменат глобалног отопљавања. Он би требало да буде први који би на то указао, али он ни не помишља на то, јер је такво гледиште апсурдно из перспективе Канона, обзиром да су за климатске промене „одговорна“ свежа лета а не хладне зиме. Миланковићу је поред тога недостајала и реч „глобално“, која је у свом данашњем лажном сјају скована тек крајем 20. века. Пре тога она се међу културним људима махом повезивала са Шекспиром и његовим позориштем „Глоб“ на чијем је улазу стајао натпис „Цео свет глуми“.

У складу са тим шекспировским читањем глобализације пред нама се појављује велико позориште климе где ствари пресвучене у ново климатско рухо добијају сасвим другачији изглед. Клима јесте проблем, али је она истовремено и добродошло објашњење које све оправдава. Она као да се претворила у неку врсту опште амнестије за оне који у име профита раде на општем разарању. На пример, уочено је у океанима све мање огромног плавог туња, тешког и до пола тоне, који је залазио и у воде Средоземља. Разматрајући узроке те појаве неки научници су у први рад ставили климатске промене, које доводе до изумирања ове врсте. Промена климе тако је извучена као неки џокер који објашњава све, јер је то много удобније него поменути претерани улов ове рибе која у јапанским ресторанима има цену 550 евра за килограм. Ако се у неким другим анализама и помене претерани риболов, онда се он наводи као „један од узрока“.

Клима је и главни кривац што ће неке земље, како констатују представници Агенције УН за развој, због опште забринутости због временских крајности (објаснили смо да временске прилике нису исто што и клима) бити мање туристички привлачне. И ту је клима добродошла да прикрије све веће радне захтеве корпорација, губитак друштвених тековина повезаних са слободним временом, опште осиромашење и раст осећања несигурности, као и остале друштвене невоље које ће људе спречити да лутају светом. Тако клима поприма обрисе глобалне неурозе, јер људи на њу, као на менталну депонију, пребацују своју одговорност, као на пример, за алге које прекривају Медитеран, а за чије ширење се окривљују не загађивачи, већ климатске промене. Климатске промене су добродошли изговор за оно што сви знамо да се дешава, а главном кривцу се чини да је успео да бар мало завара траг.

Већ сама чињеница довођења политике климе на дневни ред говори да је рат са природом дошао до степена када се више не може идеолошки прикривати наводним добитима од њеног савладавања. Овладавање природом све се више показује као антропоцентрична илузија оних чији је идеал Титаник, а тренутак истине судар са леденим брегом. Људска друштва се већ од почетака времена просвећености налазе у објављеном рату са природом, који се оправдава идеологијом експлоатације, подређивања природе, повећања комфора, такозваног напретка. Али да би се  скинула одговорност за вероватни историјски неуспех утопијског потрошачког друштва, где се вишак комфора плаћа мањком хармоније, и да би се потрошачима практично рекло да је готово с нафтом једини начин је да се одговорност пребаци на климу.

Ако се настави овај тренд климатске инквизиције, можда више нећемо моћи мирне савести ни да пијемо пиво. У једним српским новинама видео сам рекламу компаније Месер која пиварима препоручује  своја постројења за убацивање угљен диоксида у пиво. Ускоро ће климатски чистунци или затворити пиваре, јер свака отворена боца ослобађа угљен диоксид који доприноси глобалном загревању, или ће тражити да,  као што на кутијама цигарета пише пушење је штетно за здравље, овде буде написано пиво доприноси глобалном загревању. Ваљда ће до отварања последње боце пива протећи још неко време, али неопозива је чињеница да је рат клими објављен. Да ли ће у њему страдати само плави туњеви и пивопије остаје да видимо.

Чланак ПРОФ. ДР АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ: КАНОН ОСУНЧАВАЊА У  СТАКЛЕНОЈ БАШТИ – О АНТРОПОЛОГИЈИ ГЛОБАЛНОГ ЗАГРЕВАЊА(1) се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Балкан је део света у коме је газдовање над водама најкомпликованије, јер земље деле већину река и језера. Све воде, које значе живот, су у великој мери загађене, а спасити их може само заједнички рад на заштити. Најбољи пример како је то могуће је Бајкалско језеро, највећа чаша воде за пиће на свету, зато нам је искуство руских стручњака драгоцено
Ово за Спутњик каже Мирољуб Милинчић, редовни професор Географског факултета у Београду и директор Центра руског географског друштва у Србији и додаје;

„Од античких времена постоји нешто што се зове трагедија заједничког, а то се код нас најбоље види на квалитету најважнијег ресурса, воде Саве, Дунава, Тамиша, Тисе“.

Центар на чијем је челу је ових дана, без обзира на тренутне геополитичке околности и покушај маргинализовања руске науке, успео да окупи 30 еминентних стручњака из целог света. На Међународој конференцији посвећеној прекограничним водама стручњаци из Мађарске, Шведске, Монголије, са Балкана, из САД, Кине и Русије, дали су своје виђење решења проблема загађених вода које протичу кроз више земаља.

Прекогранични сливови чине 98 процената воде Северне Македоније, у Румунији 96 одсто, у Бугарској 93, у Србији чак 92 процента, а у најбољем положају је Грчка са свега 19 одсто прекограничних вода.

„Грчка је у најповољнијем положају у смислу територије, али у смислу количине воде које јој доносе реке попут Вардара или Струме, за ту земљу, то значи живот. Транзитне воде за Србију такође значе живот. Од укупних количина вода којима Србија располаже, а то се не види на први поглед, чак девет десетина су управо транзитне воде које до нас стижу током Дунава, Саве, Дрине“, објашњава Милинчић.

Чланак Балкан као Бајкал: Може ли се овде пресликати руски модел за ресурс који значи – живот се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Чланак Драгоцени ресурс: Извоз воде за пиће може донети Русији већи приход од извоза нафте се појављује прво на ИСКРА.

фото: CC BY 2.0 / Wikipedia/Tony Webster /

Чланак Клима се зелена агенда: ЕУ одложила одлуку о забрани продаје бензинаца и дизелаша од 2035. године се појављује прво на ИСКРА.

Насловна фотографија: EPA-EFE/Mick Tsikas

Чланак С. Иконић: Васкрс Рио Тинта или Србија на литијуму се појављује прво на ИСКРА.

www.globallookpress.com © Federico Gambarini/dpa

Највећа економија Европе већ годинама троши рекордне количине фосилног горива за производњу струје, показали су подаци „Блумберга“ који наводи и да ће Немачка догодине били једна од неколико земаља која ће повећати узоз угља.

Широм света, угаљ – релативно јефтино и врло загађујуће гориво – се враћа на велика врата јер земље настоје да спрече да растући трошкови енергената изазову економски крах.

У Европи је криза акутна, након што је Русија ограничила испоруке природног гаса као одговор на санкције Запада. Немачка сада покушава да уклопи јачање енергетске безбедности са дугорочним циљем нето нулте емисије.

„Сви желе да испуне своје климатске циљеве, али истина је да када се суочите са дилемом да задржите светла упаљена или смањите емисију угљеника, избор пада на укључена светла“, рекао је Карлос Фернандез Алварез, вршилац дужности шефа сектора за гас и угаљ у Међународној агенцији за енергију (ИЕА).

Немачка планира да постепено укине употребу угља до 2038. године, док се владајућа коалиција залаже за још ранији циљ до 2030. Са угљем који се поново више користи, поставља се питање да ли ће планови обуздавања климатске кризе бити испуњени. 

Међутим, да би пребродила тренутну кризу, земља је привремено вратила неке електране на угаљ које су биле ван мреже. У већини земаља, ограничена количина енергетских капацитета угља се враћа у функцију. „Само у Немачкој, са 10 гигавата, је тај преокрет значајнији“, наводи се у извештају ИЕА.

Немачка сада производи више од трећине своје електричне енергије из термоелектрана на угаљ, наводи Дестатис, савезни завод за статистику. У трећем кварталу, њена електрична енергија из производње на угаљ била је 13,3 одсто већа него у истом периоду годину дана раније, наводи агенција.

Европске цене гаса су током лета скочиле на рекордне нивое и остале су око два пута више од петогодишњег просека за то доба године. Раније ове године, бројне немачке компаније пребациле су се на угаљ због растућих цена гаса.

Иако су цене гаса и угља недавно пале, још увек је исплативије сагоревати прљавије гориво за производњу електричне енергије.

„Угаљ се враћа као основни генератор“, рекао је Гијом Пере, шеф консултантске куће за енергетику „Пере“ и додао да ће угаљ остати у употреби докле год буде било несташица гаса.

Он је напоменуо да су Европска унија и Турска једини велики корисници енергије широм света за које се очекује да ће повећати увоз угља у 2023. у односу на 2022. годину.

Сагоревање угља имало је за последицу да је немачка струја овог месеца била „прљава“ као струја произведена у Јужној Африци и Индији пошто је због зиме, потрошња струје скочила.

Чланак Топли станови или климатски циљеви? За Немце је избор очигледан – повратак јефтином и прљавом угљу се појављује прво на ИСКРА.

Ауторска права: Getty © Sean Gallup / Staff

Пољопривредници у најмногољуднијој немачкој покрајини Северној Рајни – Вестфалији морају да користе 20 одсто мање азотног ђубрива у областима за које се сматра да имају „проблематичне“ нивое хемикалије – што обухвата трећину пољопривредног земљишта у том делу Немачке.

Нови сет ограничења очигледно има за циљ да ову грану индустрије учини „зеленом“.

Потпредседник Рајнског пољопривредног удружења Ерих Гусен упозорио је да ће нови прописи узроковати пад приноса, али и нижи квалитет усева, те наговестио да фармери неће прихватити правила без борбе.

„Постоји велико огорчење међу пољопривредницима, што нас заиста узнемирава!“, изјавио је Гусен за немачки лист „Билд“.

Министарка пољопривреде и заштите потрошача Северне Рајне – Вестфалије Силке Горисен описала је проширење области с ниским садржајем азота као „корак уназад“, посебно имајући у виду да су фармери одговорни власници земље.

Слична ситуација је и у Холандији, где влада планира да откупи или насилно затвори чак 3.000 фарми како би испунила еколошке циљеве ЕУ, иако фармери у тој земљи  тврде да владају најнапреднијим и најодрживијим пољопривредним техникама.

Чланак Немачка: Зелена агенда против пољопривредника се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Александр Кряжев

Само пола године пошто је у Глазгову потписан споразум по коме ће развијене земље до 2030. престати да употребљавају угаљ, он је постао све траженија роба у ЕУ. После Немачке и Аустрије и Холандија је најавила повратак на енергију угља услед енергетске кризе која је винула у небо цене гаса и нафте.

Обновљиве видове енергије, на којима почива зелена агенда, готово нико више и не помиње. Дугогодишње геополитичке игре Америке и Запада о избацивању руских енергената са европског тржишта, инсистирање на обновљивим изворима енергије који свету не могу да понуде више од 20 одсто потребне електричне енергије, прошле године су довели до енергетске кризе и цена гаса и нафте које су парале небо.

Енергетска криза и опстанак зелене агенде

Ове године томе се само придодала украјинска криза и пакети западних санкција уведених Русији због војне операције у Украјини који су се Западу добрим делом обили о главу. Процене норвешких стручњака за енергетику су, а Норвешка је други највећи снабдевач Европе и гасом и нафтом, да следи још гора ситуација и да ће ове зиме цена гаса изаћи на 3500 долара за хиљаду метара кубних.

Хоће ли се Европска унија, настала из Европске заједнице за угаљ и челик, формиране 1951. године ради стварања заједничког тржишта та два стратешка производа, вратити на своје почетке. Писање западних медија да угаљ, који се у Европској унији, дуго сматрао горивом прошлост, сада помаже Европи да заштити снабдевање електричном енергијом и да се избори с драматичним порастом цена природног гаса, потврдили су и из Европске комисије. Како је предочила њена функционерка Елина Бардрам, ЕУ ће се привремено вратити на угаљ како би се изборила са смањеним дотоком руског гаса.

Дакле, како сада ствари стоје не да неће бити на време реализовани закључци са прошлогодишњег климатског самита у Глазгову, него је питање колико је то уопште изводљиво.

Тада је још 370 термоелектрана на угаљ добило одређен датум затварања, чиме је укупан број термоелектрана у свету које имају јасан рок трајања порастао на 750. Од тог броја 250 у земљама ОЕЦД-а требало би да буде затворено до 230. године, док су мање развијене земље добиле задатак да своје електране на угаљ затворе до 2050.

Шта ће, међутим, бити са зеленом агендом пошто су прво у Британији, а потом и у најразвијенијим земљама ЕУ најавили повратак термоелектранама?

Зелени у великој мањини

Професор на Рударско-геолошком факултету у Београду др Драган Игњатовић уверен је да Европа неће одустати од своје зелене агенде, и да ће она само бити одложена, иако је по том питању у великој мањини у свету.

„Имате 450 милиона људи у Европи који сматрају да угаљ више не треба користити и имате 7,5 милијарди људи који све више користе угаљ. Производња угља је у 2021. години по извештају Међународне агенције за енергетику, порасла 10 посто, тако да се сада око 10.000 тераватчасова годишње производи струје на угаљ и зида се тренутно око 600 нових термоелектрана“, каже он за Спутњик.

Игњатовић напомиње да све оне земље које највише производе електричну енергију на угаљ, као што је Пољска, још нису изашле са датумом када напуштају производњу струје из термоелектрана на угаљ. По његовој оцени то сигурно неће бити пре 2050, а у случају Немачке, пре 2038. године.

Оне земље које углавном користе увозни угаљ, као што је Холандија која нема своју производњу, по његовој оцени, имаће проблем и са набавком угља. Холандија је, како је предочио, половину угља увозила из Русије, а санкције Запада су обухватиле и извоз руског угља.

За разлику од ЕУ, у свету расте производња

И неће само она бити у проблему, јер око 45 одсто угља које увезе ЕУ стизало је из Русије. У Немачку као највећег увозника и више – 53 одсто.

После Аустралије, на коју отпада око трећина светског извоза угља, следе Индонезија и Русија. Угаљ у производњи електричне енергије на глобалном нивоу учествује са око 40 одсто и тај однос се није значајније мењао последњих 30 година.

Највећи светски извозник угља је Аустралија, на коју отпада око трећине светског извоза, затим следе Индонезија и Русија. Аустралија се још није одредила када ће напустити производњу угља, што је њен највреднији извозни производ.

Саветник у Удружењу за енергетику и рударство Привредне коморе Србије, Мирослав Игњатовић истиче да је Европа смањила количину ископаног угља.

„Ако не рачунамо последњу годину, дошло је до знатног смањења производње угља у Европи. То се пре свега односи на Немачку где се кренуло у затварање рудника и делом на Пољску. Они су највећи произвођачи и то каменог угља који је изузетног квалитета и мало су смањили производњу, али се још нису одрекли термоелектрана. Планирају, али мислим да ће ти планови у случају Пољске бити одложени за дуже време. У Европи је иначе тенденција да се смањује количина струје из термоелектрана, али то није случај и у свету, где бележимо чак и раст производње енергије из термокапацитета“, предочава саговорник Спутњика.

Узлетела и цена угља

За њега је изненађујуће то што Немци нису одустали од гашења нуклераних електрана и сматра да ће проблем недостајућих енергената вероватно решити да надокнаде отварањем већ затворених рудника угља.

„Чешка је такође затворила своје руднике и тешко је ако они нису на правилан начин конзервирани да производња поново буде покренута. И то је највећи проблем који се сада поставља око производње угља у Европи. Пољаци су скоро почели са затварањем рудника и врло брзо могу те своје капацитете да активирају, али остале земље мислим да неће моћи у брзом року да повећају производњу“, објашњава за Спутњик Игњатовић из ПКС.

Уз све те проблеме посебан је и цена угља која је због тешкоћа у снабдевању све скупљим енергентима кренула да расте средином прошле године у у августу увећана 106 одсто и достигла 166 долара по тони. Са избијањем украјинске кризе, почетком марта ове године износила је невероватних 400 долара за тону, да би се пре месец дана „примирила“ на 303 долара.

Игњатовић каже да оно што је добро по питању угља је то што је та стратешка сировина равномерно распоређена у свету, зато увоз руског угља који је под санкцијама, по његовој оцени, лакше може да се надомести него што је то у случају гаса. Аустралија је, како напомиње, повећала производњу, као и Јужна Африка.

Ни Србија не одустаје од термоелектрана

Стручњак ПКС каже да ни Србија не одустаје од термоелектрана и то на дуже време, али да то неће утицати на интенцију да се повећа учешће обновљивих извора енергије у производњи струје који су тренутно у нашем укупном билансу произведене електричне енергије занемариви. Из термоелектрана долази око 65 одсто, а остатак из хидроелектрана.

Зелена агенда је, сасвим је јасно, на великом испиту колико год да ће њено одлагање бити привремено. Питање је само колико ће то „привремено“ потрајати.

Чланак ШТА БИ СА ЗЕЛЕНОМ АГЕНДОМ: Европа се враћа у угљено доба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik / CC0 / пиксабеј

Канађанки која има проблемима са дисањем дијагностиковано је да пати од климатских промена, јер је надлежни лекар закључио да су топлотни таласи и лош квалитет ваздуха одговорни за њено здравствено стање.

Др Кајл Мерит који је написао дијагнозу старијој грађанки из Нелсона у Британској Колумбији која пати од астме, нагласио је да је ово први пут да је климатске промене навео као узрок нечијих здравствених тегоба.

„Ако не посматрамо основни узрок, а само лечимо симптоме, нећемо много напредовати у лечењу“, рекао је Мерит.

Канаду је у јуну погодио историјски топлотни талас, након чега је уследила сезона густог смога изазвана шумским пожарима.

Шумски пожари су довели до тога да квалитет ваздуха постане 43 пута лошији од нивоа прихватљивог као безбедног током јула и августа, преноси Индипендент.

„Ми смо у хитној помоћи, бринемо о свима, од најпривилегованијих до најугроженијих. И тешко је видети да су људи, посебно најугроженији у нашем друштву, погођени. То је фрустрирајуће“, рекао је др Мерит.

Пацијенткињи, која је погођена „климатским променама“, дијагноза је постављена убрзо након топлотног таласа за који др Мерит каже да је директно допринео погоршању њене болести.
„Она има дијабетес. Има срчану инсуфицијенцију… Живи у приколици без клима-уређаја“, рекао је он.

„Сви њени здравствени проблеми су се погоршали.“

Дијагноза др Мерита довела је до тога да су други лекари у Британској Колумбији покренули иницијативу под називом „Лекари и медицинске сестре за планетарно здравље“.

„Дубоко смо забринути због климатске кризе и њеног утицаја на здравље“, наводи се на сајту групе.

„Овог лета, наши пацијенти су искусили екстремне временске прилике попут екстремне топлоте, суше и јаких пожара“, наводе представници здравствених радника.

Чланак Први пут у свету постављена дијагноза: Пацијенткиња оболела од климатских промена се појављује прво на ИСКРА.

фото: fakti.org

АМЕРИЧКА новинска агенција Bloomberg објавила је прогнозу метеоролога да ће наредна зима бити „врло оштра“.

Толико да ће направити хаос на свим тржиштима – од енергената до хране.

Bloomberg преноси и прогнозу која није примарно метеоролошка: да таква зима може тренутну енергетску кризу претворити у глобалну економску кризу.

Иста агенција указује да становници већине европских земаља већ почињу да добијају  велике рачуне за грејање својих кућа и станова. А ако се прогнозе метеоролога обистине –да  рачуни ће „постати потпуно астрономски“.

Bloomberg чак упозорава: „То ће имати далекосежне, не само економске, већ и политичке последице. Становништво неће то опростити властима, које сада, осим пандемије, морају да се носе само са високом инфлацијом, а многи грађани ће ове зиме можда морати да све приходе дају за грејање“.

Још једна сасвим вероватна последица оштре зиме, у комбинацији са енергетском кризом и свим другим недаћама, може бити нагли пораст скептицизма у погледу преласка на „чисту“ енергију, можда најпопуларнију тему о којој се расправљало последњих месеци пре почетка енергетске кризе – наглашава агенција.

Прогнозе метеоролога често се међусобно разликују, али се сада већина њих слаже да ће Ел Нињо, флуктуације температуре површинског слоја воде у екваторијалном Пацифику, које озбиљно утичу на климу, донети веће хладноће на северу а топлоте на југу Сједињених Држава и северне хемисфере.

Међутим, Поларни вртлог, са зоном ниског притиска на Северном полу, биће слабији ове године него прошле. То значи да ће предстојеће зиме хладни арктички ваздух чешће `преплављивати` просторе Азије, Северне Америке и Европе и доносити им нагла захлађења.

Тод Крафорд, директор америчке Атмосферске метеоролошке службе Г2,  – прогнозира да ће почетак хладне сезоне бити необично топао, а да ће хладан период доћи са почетком јануара.

Он верује да ће, бар у САД, западној Европи и североисточној Азији, пролеће наступити рано и да ће бити благо.

Ел Нињо обично доноси хладне зиме  Кореји и Јапану, суше Бразилу, Аргентини и знатном делу Кине.

Током последњих 70 година, нешто слично се догодило 8 пута.

Неочекивано загревање ваздуха изнад Северног пола прошлог јануара донело је рекордне мразеве на југу Сједињених Држава у фебруару, изазивајући озбиљне поремећаје у енергетском систему Тексаса и смрт најмање 210 људи.

Чланак Bloomberg: Земљину северну полулопту очекује веома оштра зима се појављује прво на ИСКРА.

фото: CC0 / пиксабеј /

Око трећине свих врста дрвећа у свету је под претњом нестајања, упозорава студија о „Стању дрвећа у свету“ коју је објавила хуманитарна организација „Ботаникал гарденс конзервејшен интернешенел“.
Од 58.497 врста дрвећа, колико је обухваћено студијом, закључено је да је 30 одсто (17.500) под претњом изумирања, а још седам одсто је „могуће под претњом“. Недостају подаци о процени 21 одсто врста, а за нешто више од 40 одсто сматра се да више нису у опасности.
Крчење шума да би се направио простор за пољопривреду представља највећу претњу по дрвеће. Чак и распрострањено дрвеће попут магнолије спада у најугроженије врсте, а нису поштеђени ни храст, јавор и ебоновина.
Сматра се да су укупно 142 врсте нестале, а да је 440 врста на путу да нестане, као и да мање од 50 врста дрвећа постоји у дивљем стању у свету.

„Бројне врсте су на ивици нестајања, неке имају само по један живи примерак“, рекао је Жан-Кристоф Ви, генерални директор фондације Франклинија, са седиштем у Швајцарској, приликом представљања извештаја.

Он је рекао да је и даље шоканатан ниво уклањања шума, иако дрвеће игра виталну улогу у природи, пружа станиште за бројне биљне и животињске врсте, апсорбује угљен-диоксид и даје састојке за неке лекове.

Највећи удео угрожених врста је у тропским областима Африке, посебно на Мадагаскару и Маурицијусу где је 59 односно 57 одсто врста у опасности.
„Врсте дрвећа које су еволуирале милионима година, прилагођавајући се климатским променама, не могу да преживе лавину људских претњи“, упозорио је Жан-Кристоф Ви.
Шумски екосистеми могу да нестану када су изложени бројним претњама, као што су пожари, експлоатација шума и распарчавање станишта, што може да доведе до нагле еколошке промене, наводи се у извештају, преноси Енергетски портал.
Ви сматра да је рестаурација шума најбољи начин борбе против климатских промена.

Чланак ПРЕД НЕСТАНКОМ: Угрожена трећина свих врста дрвећа у свету се појављује прво на ИСКРА.

фото: AP Photo / Michael Probst

Чланак Упозорење научника: Велике поплаве прете Европи, биће их све више и биће све јаче се појављује прво на ИСКРА.

Више је него очито да се приватни капитал настоји убацити у лукративни енергетски бизнис. Питање је под којим условима и како ће држава (не само Србија,већ цео регион) одредити правила игре. Ако ће се законске процедуре одвијати као што је државна администрација из раздобља после 2000. омогућила бескрупулозно богаћење углавном страних инвеститора у циљу увођења обновљивих извора енергије, лоше нам се пише.

И док централне европске власти у Бриселу планирају прелазак на „зелену“ енергију, у Европи се распламсава енергетска криза. Због недостатка гаса, драматично су скочиле не само његове велепродајне цене, већ и цене електричне енергије. У неким земљама Европске уније подижу се цене комуналија за обичне грађане, а у другима смањују порезе како “зелени удар” не би шокирао обичне људе.

Али кренимо од електричне енергије која је и тема овог чланка. Цене на берзама у земљама ЕУ настављају расти. У медитеранским државама је постављен један рекорд, 115 евра по мегавату (у питању је Краљевина Шпанија), док су у Француској и Немачкој велепродајне цене премашиле 100 еура по мегавату. Струја је постала питање дневне трговине и у шампиону производње електричне енергије у Данској и Норвешкој.

Са друге стране у Србији је долазак америцког произвођаца соларне енергије представљен као добра вест за Србију. Представљено је да је намера америчке компаније UGT Renewables LLC повећање конкуренцију међу инвеститорима који хоће да улажу у обновљиве изворе енергије у Србији.

Иако ће најављени капацитети производити око два-три посто укупне производње струје у Србији, вреди напоменути да је ово лош посао за државу Србију.

У вези са потписивањем споразума о сарадњи између америчке компаније UGT Renewables LLC и Министарства рударства и енергетике и најавом председника Србије да та компанија планира изградњу соларних панела који ће производити један гигават електричне енергије годишње на десет локација у Србији, на површини од 2.000 хектара, сматрам да надлежни нису одговорили на многа важна питања.

Зашто се инвестиција ове величине, без законом предвиђеног претходног јавног позива за најповољнију понуду, поверава страној компанији? Ако је разлог капитал, тржиште капитала је широм отворено. Новца за овакве пројекте свакако има. Технологија ће свакако бити кинеска. 90 процената свих панела и пратеће опреме је произведено у Кини.

Оно што је много вредније у овом послу су наши потрошачи који ће плаћати ову скупу енергију и капацитети ЕПС-а да у систем прими вишкове струје.

Поставља се питање да ли је та компанија икада реализовала неки пројекат овог обима? Које су њене референце. Те чиме ће ова компанија гарантовати за успешно обављање посла и ко ће плаћати пенале у супротном?

Да ли је и овај споразум најава једног “успешног” пројекта на штету државе, те Електропривреде Србије, те да ли је могуће да се пројекат заврши тужбама и одштетним захтевима!?
Напоменули смо да новца за овакве пројекте има, да технологије нису тајне, да више десетина држава су продавци и дистрибутери ове опреме, те да ће опрема на крају вероватно стићи из Кине, поставља се питање да ли је сврсисходно да странци добију на поклон земљиште и могућност да производе зелену енергију коју ће онда нашим грађанима продавати по високим ценама? Тај посао може да одради ЕПС, на задовољство и интерес грађана Републике Србије.

Поставља се основано питање , зашто најјаче домаће предузеће за производњу електричне енергије – ЕПС – не развија капацитете у обновљивим изворима енергије, да ли је поново реч о сукобу између интересних /тајкунских група у ЕПС-у?

Да ли је консултована струка пре ових најава, те да ли постоји план за овај пројекат у актуелној Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. године са пројекцијама до 2030. године или ће се овај пројекат накнадно убацити у нову стратегију?

Поставља се основано питање да ли се до сада у у ЕПС-у и ЕМС-у нешто променило од 2012. године када су упозоравали да не постоје ни теоретске могућности да електроенергетски систем прими и балансира један гигават нестабилне електричне енергије из соларних извора? Сваки електроенергетски систем је планиран да одржава континуалан напон 24 сата дневно, седам дана у недељи, 365 дана у години.

Поставља се питање да ли су овакви уговори, за који лично мислим да неће бити једини увод у затварање наших термоелектрана, односно дефинитивно одустајање од укидања мораторијума на НЕ ? Да ли постоје прелиминарна студија оправданости у складу са чланом 133. Закона о планирању и изградњи, генерални и идејни пројекат и други релевантни документи који су обавезни за сва постројења веће снаге од 10 МW, или је за ову државу довољно да странци лаконски кажу да је инвестиција сјајна, да је предвиђено земљиште од 2.000 хектара иначе безвредно и да ће цена електричне енергије бити нижа (ШТО ЈЕ ТЕОРЕТСКИ НЕМОГУЋЕ) а ваздух чистији?

Грађанима Србије није потребно да странци при потписивању споразума говоре о ангажовању домаћИХ фирмИ, некој имагинарној јефтинијој струји и чистијем ваздуху јер је то управо посао надлежних функционера ове државе, позиције али и опозиције, а не странаца.

За крај, под притиском „странаца“ Јужна Европа је одустала од планираног гасовода Јужни Ток, док су Немци у сара дњи са Руском Федерацијом у међувремену изградили Северни Ток 1, а други цевовод Северни Ток 2 почиње са радом за неких месец дана.

Више је него очито да се приватни капитал настоји убацити у лукративни енергетски бизнис. Питање је под којим условима и како ће држава (не само Србија,већ цео регион) одредити правила игре. Ако ће се законске процедуре одвијати као што је државна администрација из раздобља после 2000-те омогућила бескрупулозно богаћење углавном страних инвеститора у циљу увођења обновљивих извора енергије, лоше нам се пише.

Чланак Анализа Искре: Да ли је добродошла конкуренција међу инвеститорима у соларну енергију!? се појављује прво на ИСКРА.

фото: Youtube/Televizija Nikšić/Printscreen
Пратите нас

Термоелектрана Пљевља ће највероватније 2030. године морати да престане са радом под притиском Европске енергетске заједнице и због правила Европске уније, рекли су премијер Црне Горе Здравко Кривокапић и министар финансија Милојко Спајић.

„Зелена транзиција мора се десити, а Црна Гора ће највероватније бити обухваћена том транзицијом 2030. године. Ми морамо припремити одређене индустрије које ће моћи да запосле радну снагу и на тај начин обезбеде једноставан прелазак из једног у друго подручје дјеловања. По свим критеријумима, треба очекивати да ће Термоелектрана Пљевља највјероватније морати да буде ван погона 2030. године јер то намеће економија. Они вас економски условљавају да зелено делујете и ако је то тако онда морате правити ту индустрију која је компатибилна са природним ресурсима Пљеваља“, рекао је Здравко Кривокапић у емисији „Актуелно“ на ТВ Пљевља, у којој је гостовао са министром Милојком Спајићем.

Кривокапић је казао да су могућности бројне у делу производње грађевинског материјала, дрвопреради, туризму, пољопривреди.

Спајић је додао да постоји велики притисак из Европе за зеленом трансформацијом.

„Она добија на маху победом многих зелених листа. То се очекује и у Немачкој која је преломна земља у Европској унији. Ако се то деси на јесен ми можемо да очекујемо још стриктнија и ригорознија правила Европске комисије према таквим пројектима. Ми као држава имамо преговараче који знају да преговарају са странцима. Не бих улазио шта ће бити исход преговора. Ми имамо неке планове и идеје Б, Ц, Д, и тако даље које не бих откривао јер не желим да прејудицирам исходе . Велики је притисак на нас да се Црна Гора потпуно еколошки трансформише. Грађани морају бити свесни тога. Какав год да буде исход тих преговора, ми ћемо се, као одговорна влада, потрудити да ти људи не остану на улици и да буду збринути“, рекао је Спајић, преносе Вијести.

Црногорски министар финансија не искључује могућност да ТЕ Пљевља настави да ради, али уз неку врсту трансформације, пречишћавања или рада на биомасу или гас.

Чланак Велики притисак из Европе: Црна Гора мора да пристане се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Недавно сам господину Кузовићу, борцу за очување животне средине – али човеку који схвата да је екологија пре свега духивно питање – дао интервју у коме сам рекао неколико ствари на ту тему.(1) Основно уверење је – нема обнове природе без обнове човекове душе. То је и званичо учење Цркве од Истока, изражено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, усвојене на великом Сабору РПЦ одржаном 2000. године: “Будући свесна своје одговорности за судбину света, Православна Црква је дубоко узнемирена због проблема које ствара савремена цивилизација. Међу њима, важно место припада еколошким проблемима. Данас се лице Земље унаказује у планетарним размерама. Погођена је утроба Земље, тло, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Природа која нас окружује практично је у потпуности укључена у обезбеђивање живота човека, који се више не задовољава разноликошћу њених дарова него необуздано експлоатише читаве еко–системе. Делатност човека, која је достигла размере какве се могу упоредити с биосферним процесима, стално нараста захваљујући убрзању темпа развоја науке и технике. Свеобухватно загађење природне средине индустријским отпадом, неправилна агротехника, уништавање шума и земљишног покривача доводи до гушења биолошке активности, до сталног смањења генетске разноликости живота. Исцрпљују се ненадокнадиви минерални ресурси Земљине утробе, смањују се залихе чисте воде. Појављује се мноштво штетних материја, од којих се многе не укључују у природно кружење и нагомилавају се у биосфери. Нарушена је еколошка равнотежа, човек је постављен пред чињеницу појаве неповратних погубних процеса у природи, укључујући и подривање њених репродуктивних сила.

Све се то одиграва на позадини невиђеног и неоправданог пораста друштвене потрошње у високоразвијеним земљама, где је тежња ка изобиљу и раскоши постала животна норма. Таква ситуација ствара препреке за праведну расподелу природних ресурса, који представљају општечовечанско наслеђе. Последице еколошке кризе показале су се као нездраве не само за природу него и за човека, будући да је он органски сједињен с њом. Као резултат свега тога, Земља се нашла на ивици глобалне еколошке катастрофе.

Односи између човека и природе која га окружује били су нарушени још у предисторијском времену, чему је узрок био човеков грехопад и његово отуђење од Бога. Грех који се зачео у човековој души погубно је утицао не само на њега самога него и на читав свет око њега. Твар се покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8; 20–22). У природи се, као у огледалу, одразио први човеков преступ. Из семена греха, које је почело да дејствује у човековом срцу, израсло је, како сведочи Свето Писмо, „трње и коров“ на земљи (в. 1. Мојс. 2; 18). Постало је немогуће потпуно органско јединство човека и света који га окружује, какво је постојало до грехопада (1. Мојс. 2; 19–20). У својим односима с природом, који су добили потрошачки карактер, људи су се све чешће руководили егоистичним побудама. Почели су да заборављају да је једини Господар васељене Бог (в. Пс. 23; 1), Којем припадају небо и земља и све што је на њој (5. Мојс. 10; 14) док је, истовремено, човек само управитељ, којем је поверено богатство доњег света, како се изразио св. Јован Златоусти. То богатство, односно „ваздух, сунце, воду, земљу, небо, море, светлост и звезде Бог је“, како примећује овај исти светитељ, „поделио свима подједнако, као међу браћом“. „Господарење“ над природом и „владање“ над земљом (1. Мојс. 1; 28), на које је човек призван, према Божијој замисли не означавају сведозвољеност. Они само сведоче да је човек носилац образа небеског Домостројитеља и да је као такав, према речима св. Григорија из Нисе, дужан да своје царско достојанство не покаже у надмоћи и насиљу над околним светом него у „обрађивању“ и „очувању“ (в. 1. Мојс. 2; 15) величанственог царства природе, за које је и одговоран пред Богом.

Еколошка криза приморава нас да преиспитамо свој однос према свету који нас окружује. Данас се све чешће критикују концепције човековог господарења над природом и потрошачки став у односу на њу. Свест о томе да ће за добробити цивилизације савремено друштво платити исувише високу цену изазива противљење господарском егоизму. Тако се разоткривају они видови делатности који наносе штету природној средини. Истовремено се разрађује систем њене заштите, преиспитују се методи господарења над њом, предузимају се покушаји стварања технологија за очување ресурса и стварања производа без отпада који би се истовремено могли „уградити“ у природно кружно кретање. Све се више развија еколошка етика. Друштвена свест, која њоме руководи, устаје против потрошачког начина живота и захтева да се повећа морална и правна одговорност за штету нанесену природи, предлаже да се уведе еколошка обука и васпитање, позива да се на бази широке међународне сарадње обједине напори на очувању природне средине.

Православна Црква цени напоре усмерене на превазилажење еколошке кризе и позива на активну сарадњу у друштвеним акцијама чији је циљ заштита творевине Божије. Упоредо с тим, она истиче да ће напори те врсте бити плодотворнији уколико темељи, на којима се гради човеков однос према природи, не буду имали само изразито хуманистички него и хришћански карактер. Као једно од основних начела становишта Цркве у питањима екологије јесте и начело јединства и целовитости од Бога створеног света. Природу која нас окружује Православље не посматра изоловано, као затворену структуру. Биљни, животињски и човечији свет су узајамно повезани. Са хришћанске тачке гледишта, природа није остава (складиште) ресурса, предодређених за егоистичну и неодговорну потрошњу, него и дом у којем човек није господар него управитељ. Поред тога, природа је и храм у којем је он свештеник, али у којем не служи природи него Творцу. У основи схватања природе као храма налази се идеја теоцентризма: Бог, Који Сам свима даје живот и дисање и све (Дела ап. 17; 25) јесте Извор постојања. Због тога живот, у својим разноликим пројавама, има освештани карактер и представља дар Божији; његово гажење је изазов који није упућен само божанственој творевини него и Самом Творцу.

По својој суштини, еколошки проблеми носе антрополошки карактер, будући да их је створио човек а не природа. Због тога се одговори на многа питања, која поставља криза околне средине, налазе у човечијој души а не у сферама економије, биологије, технологије или политике. Природа се уистину преображава или пропада не сама по себи него под утицајем човека. Његово духовно стање игра одлучујућу улогу, јер се одражава на природну околину, како приликом спољашњег деловања на њу, тако и у одсуству тог деловања. Црквена историја познаје мноштво примера када су љубав хришћанских подвижника према природи, њихова молитва за околни свет и њихово састрадање са творевином на најблаготворнији начин утицали на жива бића.

Узајамна веза антропологије и природе се крајње јасно открива управо у наше време, када свет истовремено преживљава две кризе: духовну и еколошку. У савременом друштву, човек понекад губи свест о животу као о дару Божијем а понекад и сам смисао свог живота, који се повремено своди на физичко постојање. Када постоји такав однос према околном свету, човек природу не схвата као дом а посебно је не схвата као храм, него само као „средину у којој борави“. Духовно деградирана личност доводи до деградације и природу, јер је неспособна да покаже преображавајуће дејствовање на свет. Човечанству које је заслепљено грехом не помажу ни колосалне техничке могућности: уколико је равнодушно према смислу, тајни и чуду живота оно не може да донесе истинску корист и често наноси штету. Кад је у питању човек чија делатност није духовно оријентисана, техничка моћ као по правилу ствара утопијске наде у безграничне могућности човечанства и у силу прогреса.

Незамисливо је да у условима духовне кризе дође до потпуног превазилажења еколошке кризе. Та тврдња нипошто не значи да Црква позива на одбацивање делатности усмерене ка очувању природе. Међутим, наду у позитивну измену узајамне везе човека и природе она повезује са тежњом друштва ка духовном препороду. Антропогена основа еколошких проблема показује да ми околни свет мењамо у складу са својим унутрашњим светом и да због тога преображај природе треба да почне од преображаја душе. Према мисли преподобног Максима Исповедника, човек ће бити у стању да читаву земљу претвори у рај тек онда, када рај буде носио у самоме себи.“

Потребна је, дакле, унујтрашња, духовна екологија, чишћење самог себе од грамзивости, зла и мржње, па је тек онда могућа обнова природе. 

Крајње је време да то схватимо. 

А како да схватимо ако живимо у систему који ратује против свега Божијег у нама? 

Једну од најозбиљнијих и најдубљих студија глобализације дао је чешки научник Вацлав Бјелохрадски, својевремено професор политичке социологије на универзитету у Трсту. Он указује да је западни политичко-економски систем, заснован на грамзивости капиталистичког начина стицања у самој својој бити, у свом „нормалном функционисању“ – ЕКСТРЕМИСТИЧКИ.

У постиндустријским демократијама наступила је тзв. „криза ауторитета“, коју треба да „компензују насиље, прикривање, социјална контрола, гушење слободе речи и савести, колонизација јавног простора од стране мултинационалних концерна и масовно кроћење омладине уместо њеног васпитавања. Коришћење генетичког инжењеринга и фармацеутске индустрије за масовну производњу грађана-конформиста већ је узело залет“.

Или ћемо променити систем, или ћемо нестати скупа са њим. 

На нама је да бирамо.  

Чланак ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЕКОЛОГИЈА – ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР се појављује прво на ИСКРА.

фото: intermagazin.rs

Стартап компанија „Хелиоген“, коју финансира Бил Гејтс и која се бави производњом чисте енергије, планира да постави поља огледала у пустињу Мохаве. Рио Тинто планира да користи њихову иновативну соларну технологију на највећем површинском копу у Калифорнији, који се налази у Борону.

Чланак Удружују се „Рио Тинто“ и Бил Гејтс се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Pixabay/paulbr75

У правилнику који 5. јула почиње да се примењује и од кога страхују многи власници времешних половњака биће промењена спорна одредба о испуњавању услова за регуистрацију возила који се односе на емисију издувних гасова. Тако за критеријум не би требало да буде узиман датум прве регистрације возила у Србији, већ датум његове производње.

Да се ради на изменама и допунама Правилника о подели моторних и прикључних возила и техничким условима за возила у саобраћају Спутњику је потврђено у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Циљ је, како напомињу, да буду решени евентуални проблеми приликом обављања техничког прегледа возила.

Промене у Правилнику, власници половњака могу да одахну

У Министарству напомињу да је по налогу министра Томислава Момировића у току анализа одредаба тог Правилника и да је од надлежних институција, Министарства унутрашњих послова и Агенције за безбедност саобраћаја, затражило да доставе предлоге за измене и допуне Правилника. Ради решавања појединих спорних питања Министарство је и у комуникацији са представницима Машинског и Саобраћајног факултета, наведено је у одговору Спутњику.

А најспорнија одредба Правилника усвојеног јула 2018. године чија примена треба да почне 5. јула ове године је управо та која је у неравноправан положај ставила власнике аутомобиле истог типа и исте године производње само на основу тога да ли су први пут регистровани у Србији пре или после 1. марта 2014. године.

Два подједнако стара аута, различити услови

Према садашњим одредбама Правилника они први пут регистровани после 1. марта 2014. морали би на техничком прегледу да испуне знатно строже услове који се односе на емисију издувних гасова, чак и они давно произведени и без катализатора за издувне гасове.

Председник Асоцијације техничких прегледа Владимир Маринковић за Спутњик подсећа да су сва возила која су увожена у Србију од 2014. године морала да имају катализатор издувних гасова и о томе појединачну потврду за то овлашћеног Ауто-мото савеза Србије, или Машинског факултета.

Стручна јавност се сложила у оцени да је нелогично да за власнике два иста аутомобила важе различити прописи, само зато што категоризација није направљена према евро стандарду или години производње, већ према датуму регистрације.

Решење и за овалност, другу проблематичну одредбу

Маринковић истиче да су из Министартва саобраћаја добили најаву да ће неспоразуми бити решени.

„То је уносило велику забуну. Возило које је на пример произведено 1989. године, а први пут у Републици Србији регистровано 2015. године, наравно да не може да има катализатор јер је произведено без њега. Та нејасноћа у правилнику ће сада бити решена. Возила ће бити посматрана по датуму производње, а не по датуму прве регистрације у Републици Србији“, објашњава Маринковић.

Ко брине о ауту мирно на технички

Он очекује да ће то бити брзо решено и да када буду отклоњене те нејасноће, сви они који нормално одржавају свој аутомобил, колико год био стар, немају разлога за бригу, јер, како истиче, Правилник нема ретроактивно дејство.

За „југа“ за кога је 1987. године дозвољена граница угљен-моноксида при обртају мотора у празном ходу била 4,5 одсто, она је и данас толика. У проблему ће бити они који премаше тај проценат, као и они који су од 2014. морали да имају катализаторе на аутомобилима, а премаше горњу границу угљен-моноксида која је 0,3 процента. И наравно они који су у обавези да имају катализатор, а немају га.

И то, како напомиње, није ништа ново, то је тако и по садашњим прописима.

Катализатор је део који се мења

На питање зашто људи скидају катализатор он, пре свега објашњава да је он део возила јако битан за што мање загађивање ваздуха.

„Када на катализатор дође издувни гас он садржи за нас штетне азотне оксиде, угљен моноксид и штетне угљоводонике. Проласком кроз катализатор дође до катализе, односно промене састава тог издувног гаса и те штетне ствари буду претворене у воду, у угљендиоксид и у чист азот и то излази из аута. И то је све што ради катализатор“, истиче Маринковић.

И као и сваки други потрошни део на аутомобилу, попут дискова, плочица за кочнице, филтера, гума, и катализатор се потроши и то у највећем броју случајева после 200.000 пређених километара. Тачније, зачепи се због наталоженог отпада, ауто лошије вуче и тај део мора да се промени.

Керамички катализатор је, како истиче, део који данас није скуп. Нарвно, ако возите БМВ неће бити 150 евра, додаје он. Уместо да замене тај део неки су га једноставно одсецали па су издувни гасови без прочишћавања завршавали у ваздуху који удишемо.

Неки су га скидали да би га добро уновчили јер су се у ранијим катализаторима налазили и племенити метали, пре свега паладијум.

Око половине неће моћи да се бави техничким прегледом

Од 5. јула ће, практично, само стриктно бити примењене већ постојеће одредбе, о мерењу издувних гасова, за шта, како каже, нису опремљена сва друштва која се баве техничким прегледом возила.

„У овом тренутку је активно негде око 1100-1200 станица за технички преглед на подручју Републике Србије. До почетка примене правилника ће бити отворено вероватно више од 500, али у прелазним одредбама самог Правилника пише да сви који услове рада уподобе новом правилнику и предају захтев до 4. јула, имају још 180 дана да МУП изађе на терен и провери њихову спремност, односно да им изда ново решење“, напомиње Маринковић.

Он очекује да ће до краја године на располагању бити између 700 и 800 линија за обављање техничког прегледа, што би требало потпуно да задовољи потребе нашег тржишта.

У Министасртву унутрашњих послова Спутњику је речено да је у Србији тренутно 2.191.748 регистрованих путничких возила.

Чланак Власници половњака могу да одахну – за регистрацију и издувне гасове битан датум производње се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Чланак „ЗА УЧИЊЕНО ДОБРО ПРИРОДИ“: Конкурс за награду Друштва стручњака еколошких наука Србије се појављује прво на ИСКРА.

Фото : Министарство одбране Русије

Више од 6.000 смртних случајева годишње приписује се загађењу ваздуха у Србији, а трећина премине у Београду. Алармантне податке објављује београдска канцеларија Светске здравствене организације. Резултати истраживања Глобалног савеза за здравље и загађења показују да је Србија прва у Европи по броју преурањених смрти од последица загађења.

Као последица загађења, умире се од болести срца и можданог удара, а четвртина угрожених умрла је због карцинома и последица других болести плућа. Не убија нас само дим из фабрика, већ и из шпорета, упозоравају стручњаци.

Превремено годишње умре 175 људи на сто хиљада становника услед загађења коме је изложено, наводи се у истраживању, а према подацима исте организације из 2017. због загађења је умрло 12.317 људи од којих је за 9.902 смртоносан био загађен ваздух.

Алматни подаци – више пд 6.000 смрти годишње од загађења

Александар Мацура из „РЕС Фондације“ за Спутњик објашњава да нас не убија само загађени ваздух који удишемо напољу, већ и онај у нашим склоништима од загађења, у кућама.

„Веома често, када се говори о броју превремених смрти због загађења, мисли се само на загађење спољашњег ваздуха, иако је број превремених смрти који се приписује загађењу унутрашњег ваздуха најчешће приближно једнак броју умрлих услед загађења спољашњег“, открива Мацура.

Организација у којој ради саговорник Спутњика годинама покушава да скрене пажњу на овај проблем, међутим, ова тема никада није била актуелна, а сада је скрајнута услед актуелне приче о новим великим загађивачима који су дошли у Србију.

Од чега људи умиру

Дуготрајна, али и кратокотрајна изложеност загађеном ваздуху доводи до смањене функције плућа, респираторних инфекција и погоршања код болесника који имају астму. Излагање трудница загађеном ваздуху повезано је с малом порођајном тежином беба, па чак и превременим порођајем.

„Суспендоване честице, мале честице које продиру у плућа и даље у крвоток одговорне су за највећи број превремених смрти. У Србији имамо загађење сумпорним оксидима, азотним оксидима, тешким металима. Ништа од тога није бенигно, потребно је смањити све врсте загађења, али честично је одговорно за највећи број смрти“, објашњава Мацура.

Фондација у којој он ради нема услове за хемијске анализе, али су покушали да систематизују налазе који су јавно доступни, што није лак посао, јер се мало ко бави оваквим истраживањима, а пре свега, покушали су да укажу на то како да се боље информишемо у борби против загађења, то је први корак.

Мерити, мерити, мерити

Кампања „Мерити, мерити, мерити“, дала је резултате, па је данас макар у том сегменту ситуација нешто боља.

„У последње четири године мерење је ушло у свакодневни речник новинара, мерачи загађења данас су у теретанама, фирмама, фризерским салонима, концентрација загађујућих материја је тема и на друштвеним мрежама и то је добро за почетак“, каже наш саговорник.

Он наводи пример Америчке агенције за заштиту животне средине која се бави загађењем услед неефикасног сагоревања у шпоретима и пећима. Пулмолози и други стручњаци се озбиљно тиме баве, у Србији ова тема не постоји.

„Не постоје ни трагови таквих истраживања. Требало би покушати да видимо шта би могло да се учини да се прво у јавном здравственом дискурсу, односно у Институту за јавно здравље Батут ова тема унапреди. Још важније, она мора да уђе у ординацију, да разговор између пацијента и лекара који болује од неке васкулане болести или има проблем са органима за дисање, садржи и питање, како се пацијент греје, каквој врсти загађења ваздуха је изложен“, каже Мацура и додаје да пацијент од лекара мора да добије практичне савете како да на кратак рок смањи негативне ефекте загађења на здравље.

Ниш схватио проблем

У Нишу, једном од најзагађенијих градова у Србији, многи су се због високе цене искључили са даљинског грејања, само 30 одсто домаћинстава користи услуге топлане. Уз саобраћај, који је такође велики извор загађења, препорука лекара да се често проветравају просторије, за Нишлије не стоји.

Као једну од мера против загађења ваздуха коју грађани могу да очекују у наредних неколико месеци надлежни најављују субвенцију, платиће половину укупног износа за замену шпорета на дрва и угаљ домаћинствима која желе да набаве котлове на пелет и природни гас или се поново прикључе на даљинско грејање.

Потрага за решењем у Нишу једна је од ретких светлих тачака када је реч о овој теми, нажалост, другим градовима са енормно прекораченим честицама које сеју смрт остаје само – мерење.

„Потребна је политичка воља и јасно разумевање да је оволико загађење недопустиво, да је здравље становништва угоржено – да људи умиру. У великом броју случајева загађење је повезано са неефикасном производњом електричне или топлотне енергије, али тешко могу да замислим да у Србији инспектор за заштиту животне средине улази у електрану и налаже њено гашење, јер прекорачује дозвољене вредности“, каже саговорник Спутњика.

Он додаје да немамо довољну институционалну снагу да се позабавимо загађењем на тај начин, да је потребна свеобухватна јавна и политичка промена, пре свега у енергетици, јер одатле ипак долази највећа количина загађења, али и у индустрији.

Фасаде важније од ваздуха

Ваљево, Панчево, Ниш, Крагујевац, Ужице и Косјерић су градови у којима се према званичним подацима Агенције за заштиту животне средине удише „веома нездрав“, „јако загађен“ и „опасан“ ваздух. Алармантно стање је у Смедереву и Бору, а не заостаје ни глави град, који је, са њавише становника изложен готово свим изворима загађења.

Град Београд покушава да донесе „План квалитета ваздуха“ који је недавно био на јавној расправи.

Мацура додаје да је урађена мања измена Плана, али и да решење није једноставно, јер је проблем сложен, а задатак да спустимо загађење до границе није испуњен више од 40 година.

„Ове године по први пут смо добили позив Министраства за заштиту животне средине за локалне самоуправе за пројекате за борбу против смањења загађења ваздуха јавног сектора и индивидуалних извора загађења. Укупан износ за целу Србију био је милион евра, а Београд је пре неколико дана издвојио два милиона за обнову фасада. Овај омер последњи пут сме да буде такав, ако желимо да се уврстимо у цивилизовано друштво. Фасаде не могу да буду два пута значајније од загађења из индивидуалних извора у целој Србији“, истиче Мацура.

Он подсећа да Национална стратегија о заштити ваздуха у Србији, земљи у којој људи умиру од његовог загађења, не постоји, иако закон налаже да је мора бити. Србија још нема ни Катастар загађивача, први алат који треба да помогне у смањењу загађења.

Нова истраживања Светске здравствене организације указују да загађење ваздуха може утицати на дијабетес и неуролошки развој деце. Упозоравају да је важно обратити пажњу на стопу загађености ваздуха и трајање његовој изложености, али и присутност више фактора ризика истовремено, што је у Србији најчешће случај.

Чланак АЛАРМАНТНО: Србија прва у Европи по умирању од загађеног ваздуха – опасност и у кући се појављује прво на ИСКРА.