ГОРАН ЛАЗОВИЋ И СЛАВИША ЦАЛЕ АНТАНАСИЈЕВИЋ: Тамо, где Дунав воли добре људе!

12472659_1208216762534216_2999064417022793086_n

Добри људи и лепи дани живе у истој кући.

Ми смо је правили једне ноћи поред Дунава, наспрам рукавца који гледа ка Старчеву.

Смедерево се смејало, и трептало као архангелска свећа.

У сутону пролећном, док нам се месец спуштао на рамена, уз младо вино и притајене рибаре, шетали смо по нежним нотама.

И причали о песмама, и животу у уџерицама поред пута.

Славиша Антанасијевић је домаћин, добри брат и људина.

Музичар из доба кад су се учила прва слова.

Инжењер, и отац, Јасминин анђео и за доброту  испружена рука!

Као Славиша је непознат.

Под тим именом га познају само мајка и држава.

12313766_1140731672616059_4673395985104416945_n

Славиша је Цале.

Најбоља српска хармоника!

Дугметара која свира и плаче жмурећи.

И пева док има суза.

У чарди, биртији на сред друма, на влашкој и циганској свадби, над гробом пријатеља.

Достојевског је читао у осмој години.

-Ништа нисам разумео, а сад бих за њега руку дао!

Куне се у Кустурицу и Владету Јеротића.

-Они су моје благо, од њих сам научио како бити срећан и како човеку пуно не треба…!

У вили Југово, код добрих домаћина, причамо о Хиландару.

-Бог нам никад није био потребнији него сад. Видиш ли у шта смо израсли? Плачем за паметнима. Они који нису отишли, ево сад ћуте!

Хиландар ме  чека, хоћу да одем тамо, да помогнем и да се помолим и за невернике!

Цале има чудан хоби – скупља добре људе!

И за чеперак је виши од сваке доброте.

-Монаси су свеци, али не судим ни поповима који возе џипове.

Бог суди, а ја верујем у њега…!

Владика Николај је направио прекретницу у његовом животу.

-Шапнуо ми,  шта не треба чинити, научио ме да се љубав даје давањем…!

И прича о првом сусрету са смрћу.

О друговима Кости  и Перици, који су погинули на друму.

Кренули да гледају певаче и ауто их покосио, насмејане.

Имао је тада само шеснаест година.

12928201_1743784025908269_6837234317217901867_n

И то је једна од слика која је урамљена у његовом памћену.

Из времена кад су се људи волели.

Тада је и он био другачији.

Бригадир, у  Хрватској бригади!

Градио лепше сутра и грлио  прву дугметару стиглу у Смедерево.

-”Лира”, домаћа хармоника, пред спавање сам је миловао…!

Ноте  учио поред књиге на којој је капала свећа.

Помиње Жому Јовановића.

И једног другара  вуковца, из породице музичара, који је већ имао оркестар.

-Имате Џајића у селу, а ви хоћете да играте фудбал са простацима! – викао је деда.

-Хајде, нека Џајић више не седи код куће! – рекао  друг.

-Ето, тако сам се спустио у музичке стрњике! – каже Цале.

У ноћи која се презува иза топола.

Док  намигују звезде  као циганске невесте.

И прича о блуз – скали од пет-шест тонова.

Оно, кад се душа кида и иде низ Дунав.

Помиње своје чуваркуће – Јасмину, сина и кћерку!

И један сан кад му је речено да ће бити ово што јесте.

-Имао сам дванаест година.И то је било више привиђење него сан. Видео сам себе као музичара, у соби поред отворених прозора, поред запаљене свеће. Осећао сам се тако да главу нисам могао да подигнем.

И ја сам летео, био изнад Раја, гледао плаве речице, певао и свирао,а замља  била у бојама  којих  нема.

Тад сам постао музичар!

Не пореди се ни са ким, само са собом.

Велики, Цале!

Који је најсрећнији кад узме хармонику и засвира за своју душу.

У свом студију, C-Muzic, најопремљенијем на Балкану.

Или на дунавској обали, кад прича о Бобану из Пиромана, виртуозу који је заустављао возове!

О свадбама циганским, на једну дошао у пратњи милиције.

Под ротацијом, као председник државе.

И дочекао га велики Патало!

-Живимо у сељанизму и неморалу, то ће нас убити ако се не узмемо у памет!

На  наступе не иде без пет кафетина!

Чуди се, како је свака шуша постала музичар!

У земљи Србији, где је срамота бити поштен и глупо бити паметан.

Поред Дунава, испод виле Југово, међу камењем, загледани у таласе, тамо где је некад било море.

Било, па пресушило.

Као и добри људи.

Свирај то опет, Сем!

Горан Лазовић
?>