НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ: На маргинама послеподневне лекарске конференције

Предраг Кон и Дарија Кисић Тепавчевић (Фото: Влада Србије)

Нација у три после подне чека вести испред телевизијских екрана. Тако је било у четвртак 9. априла. Прво је говорила заменица директора института „Батут“, Дарија Кисић Тепавчевић. Изнела је најновије податке о оболелима од вируса корона. Бројке су охрабрујуће. Број заражених је већ три дана у паду, а за последња 24 часа забележен је један смртни случај, знатно мање него раније.

Предраг Кон је поновио своју јучерашњу изјаву да је умерени оптимиста, наглашавајући да је прерано за опуштање. Директор Инфективне клинике у Београду, Горан Стевановић, поред пресека стања на тој клиници нагласио је да он и колеге редовно прате најновије методе лечења те болести у свету.

После кратког излагања наших лекара на ред су дошла новинарска питања. Она су за мене често веома интересантна. Пошто се слабо разумем у медицину, не могу коментарисати тврдње присутних лекара. Како могу да имам мишљење о нечему у шта се уопште не разумем!

Запамтио сам питање новинарке Политике. Каже да је у хрватским новинама прочитала како су у Србији применили лош начин лечења болести, те да Хрватска то ради боље. Такође је цитирала хрватску штампу да смо изабрали лош тим лекара.

Замислио сам се над овим питањем – не зато што ми говори о хрватским новинарима, већ што даје праву слику стања у српској штампи. Студиравши у Загребу од 1972. до 1977, добро познајем и хрватску медијску сцену. И за време владавине Хрвата Јосипа Броза они су на један тих начин, не толико видљив за свакога, водили антисрпску кампању. После распада Југославије, дакле за последњих тридесет година, хрватски медији били су водећи у Европи у распиривању мржње према Србији и српском народу. То се није променило ни до данас, априла 2020. године.

Укратко, уопште ме не изненађује што хрватски медији са злобом пишу о свему што се догађа у Србији, па и на тему вируса. Мене помало изненађује да некад најугледнији српски лист Политика цитира хрватске изворе, као, наводно, релевантне кад је у питању борба против ове планетарне болести. Ако већ цитира странце, што не узима оне најбоље, рецимо Кинезе. Па данас цео свет учи од њих! Сем тога та земља нам је помогла кад су „наши пријатељи“ из Европске уније забранили извоз медицинске опреме. Немачка је, на пример, забранила извоз опреме не само у Србију, него и у Италију, која је један од оснивача ЕУ!

Не знам кога у Србији уопште занима шта Хрватска мисли о начину лечења те болести у Србији. У сваком случају, сасвим сам равнодушан на то шта неки хрватски новинари мисле о Србији и Србима.

Шта ми то говори? Да у глави новинарке Политике – а исто стање духа вероватно влада и код већине медија у Србији – постоји, чини ми се, готово генетски уграђен комплекс ниже вредности у односу на Загреб. То је резултат вишедеценијске културне политике, на делу од 1945. све до наших дана. Титоистичко југословенство подразумевало је инфериорни положај српског народа у тој држави. И данас, кад та држава већ неколико деценија не постоји, многи Срби на кључним позицијама не само у медијима, већ и водећим културним институцијама понашају се као да је Јосип Броз жив и беспоговорно, некритички, понизно се клањају свему што долази из Хрватске, па и писању хрватског „тиска“ у погледу вируса.

Пре неки дан на тој конференцији новинар Блица питао је о поузданости тестова добијених од Кинеза. Слично питање нешто раније имао је и извештач Прве телевизије. На њега је неких седам дана раније одговорио лекар једне италијанске болнице: „Да ли су кинески тестови поуздани или не, о том се може расправљати. Но, чињеница је да других тестова немамо. Нисмо их добили ни од Немаца ни из Сједињених Држава. Благодарни смо Кинезима на помоћи. Сем тога, није речено да су тестови непоуздани. Могуће да грешка није у кинеским тестовима, већ у људима који их спроводе. Морамо обучити медицинске раднике да правилно спроводе те тестове.“

Новине Блиц су у власништву Немаца, а Прва телевизија је америчка. Ти медији су плаћени да воде антисрпску пропаганду. То им је посао. Кад нам већи нису помогли, настоје да ту кинеску или руску помоћ умање и обезвреде. Укратко, странци су власници тих медија, па друго и не очекујем.

Какво је, међутим, стање с државним медијима? Ништа боље, укључујући РТС. Упадљиво је колико новинари најважније националне телевизије слабо познају српски језик. Поред тога, непрестано морамо гледати партизанске филмове. А они лажно приказују догађаје из Другог светског рата. У тим филмовима слави се Јосип Броз, један од највећих српских зликоваца. Тито је одговоран за смрт десетина хиљада Срба. Сем тога, на РТС-у стално слушам како причају о „временској прогнози за Србију и Војводину“. Или, „број оболелих од корона вируса у Србији износи…, а у Војводини…“ „Војвођани су задовољни мерама које предузима покрајинска влада, а грађани Србије…“

И заиста, којој држави припадају Срем, Банат и Бачка? То питање не поставља Хрватска, већ, ево, и Јавни сервис Србије. И уопште, због чега постоји оваква Војводина, коју је створио тоталитарни, диктаторски, недемократски, србофобични режим Јосипа Броза? Зашто не постоји, рецимо, покрајинска влада у Далмацији? Далмација има далеко дужу традицију аутономије него српска Војводина. Такође, чињеница je да у Румунији живи четири пута више Мађара него у Србији, па ипак, тамо нема никакве Војводине. Докле ће Срби подносити понижење звано титоистичка Војводина? Да ли одговорни људи у Србији чекају да нам се ускоро понови сценарио Косова? Ако наставимо да као ној забијамо главу у песак, није нимало немогуће да ће се једног дана – а то време можда и није тако далеко – и Војводина, попут Косова, прогласити за независну државу и при том имати пуну подршку пре свега Немачке, Ватикана и Хрватске.

stanjestvari.com
?>