ТОМИСЛАВ СТАНКОВИЋ: О интелектуалцу, не о елити

Зашто не о елити? Зато што сваки еснаф има своју елиту. Тако се може говорити о пословној, политичкој, научној, уметничкој, ‘’интелектуалној’’ и многим другим елитама. Чак и о криминалној. Људи из еснафа тај епитет добијаји као најбољи у ономе чиме се баве. Они имају моћ да креирају друштвене односе и тако утичу на животе неприпадника елите, али само као чланови групе. Оног тренутка када компанија члана пословне елите банкротира он губи моћ. Исто је и са чланом политичке партије. И са сваким чланом елите. Моћ да утиче на односе у друштву нестаје оног тренутка када престану да се баве својим послом. И ма колико дуго трајали они или њихови еснафи памћење на њих је или кратко или фрагментирано.

Интелектуалац може припадати елити само под једним условом, а он је да се на првом месту бори за највеће интересе свога народа и државе, а тек онда за своје и интересе еснафа. Како су ти интереси углавном супростављени ретки су случајеви припадности интелектуалца елити. Уосталом, елита ће увек наћи начина да, ако којим случајем члан одудара од њених циљева, ‘’уљеза’’ одстрани.

Свако друштво од чланова својих елита очекује решења акутних проблема друштва и визију свог развоја. Ћутање елита продукује агресивно наметање квазиелита које, шта би друго могле, друштву у намећу квази вредности потпуно непримерене његовом историјском, културном и духовном бићу. Такво стање ствари омогућава доминацију политичке елите која, вођена својим интересима, нужно не мора бити најбоља за народ и државу. Немачка је, на пример, у време успона нацизма тридесетих година прошлог века, имала изузетне елите које су већински ћутале или су се ставиле у службу зла које се над њом и целим светом надвијало.

При таквом стању ствари реагују ‘’они који су позвани’’- интелектуалци.

Ову, на први поглед, нелогичну издвојеност интелектуалца из елите, као помоћ у виђењу његове личности и улоге, најбоље ће међу многима, показати примери баш два Немца.

У мору паметних који ћуте тих тридесетих година у Немачкој, један интелектуалац, Томас Ман, ‘’био је позван’’ да говори. И говорио је широм Немачке, а потом је објавио текст под називом ‘’Апел разуму’’. Тај текст био је повод да нацистичке власти донесу одлуку да се његова кућа конфискује, а он и сви Манову депортују у логор Дахау. Само чињеница да су Манови у то време били у Швајцарској спасила их је сигурне смрти.

Други, етнички Немац, аустријски писац Петер Хандке ‘’усудио се’’ да у време бесрамног сатанизовања српског народа због ратова деведесетих година, проговори у корист Срба.

Хајка која се од стране западних елита сручила на њега равна је највећој лавини са његових Алпа. Коштала га је књижевних награда и новца које оне доносе, али је Хандке одолео. И даље брани истину.

И једноме и другоме нису судили нити грађани Немачке, нити грађани држава запада. И Ман и Хандке због свог позвања, жртве су припадника елита што њиховим чињењем, што нечињењем.

Какво је то позвање које интелектуалца чини тиме што јесте?

То је унутрашњи немир изазван појавама у друштву у коме живи. Као последица тог немира јавља се неспутана потреба за реаговањем. Баш та немогућност да се зароби његов дух представља разлику између образованих припадника елита и интелектуалца.

Интелектуалац, као и многи образовани, има критички однос према свакој појави. Он ће је преиспитивати све док о њој не донесе коначан став, а потом ће тај став јавно изнети. Јавно изношење става интелектуалац сматра својом дужношћу. Такав поступак представља огромну храброст. Интелектуалац јавности ‘’на тацни сервира’’ свој интелект, своје образовање, свој карактер, свестан да ће све то од стране те исте јавности бити преиспитивано.

Гледиште интелектуалца не мора бити исправно, али оно својом појавом подстиче јавност на размишљање, на његову анализу и добрим делом на реаговање. Оно говори у име и супротно многима. Оно изазива полемику. Њему нису потребни помагачи, оно тражи критичаре. Оно ‘’таласа масе’’. У томе лежи моћ интелектуалца.

Својим деловањем инелектуалац представља савест елита и опасност за сваку власт.

Многи припадници елита слушајући интелектуалца препознаће сопствене мисли и чуће сопствене речи. На почетку, постидеће се, потом ће интелектуалца или игнорисати или ће се придружити борби против њега, чувајући комфор који им елита обезбеђује.

Власт ће се увек борити против интелектуалца. Та борба има прецизно утврђене методе следствене порасту његове моћи. На почетку ће га игнорисати, потом ће му ограничити јавни простор, онда ће компромитовати његову личност, па ће га материјално угрозити и на крају физички елиминисати што је јесте, али није чест случај, јер по правилу изазива друштвене потресе. Маргинализовање, прогон и ликвидација интелектуалаца нису изум савремене цивилизације. Чак су античка друштва која су поштовала своје интелектуалце њима и судила. Најпознатије је суђење Сократу због ‘’кварења омладине’’ које се завршило доношењем смртне пресуде коју је филозоф сам на себи извршио. Међутим, глас интелектуалца није само глас савременика. Он одјекује далеко у будућност што борбу његових непријатеља против њега чини опаснијом по њих него по њега.

Интелектуалац, као и сваки мислећи човек, свестан је опасности коју носи његов активизам, али он, ни по коју цену, неће пристати на чланство у такозваној интелектуалној елити која у бити представља елиту образованих људи који, у већини случајева, мирно обављају своје послове. Он ће, онако како му дужност налаже ‘’скенирати’’ друштво, а на друштву је коме се обраћа да ли ће те снимке прихватити као тачну дијагнозу. У сваком случају друштво добија прилику да на другачији начин сагледа деловање елита које пресудно утичу на његов живот и развој, а то је друштву немерљив, а бесплатан допринос.

?>