ТАДИЈА ЧАЛУКОВИЋ: Кад би Србија била роман                 

Пре неки дан, прочитао сам интервју са једним познатим културним делатником и најјачи утисак оставила ми је та његова несвакидашња огорченост на наше друштво. То је дефинитивно интервју са највише жучи, готово без меда.  И најпрепотентнији. Без трунке оптимизма и са много егоизма и сујете. Говорио је како се он у Србији осећа као Робинзон Крусо, усамљен на властитој земљи.

Посао уметника, међутим, и јесте ,,робинзонкрусовски’’, као што је и култура привилегија мањине. Али, какви год били ставови овог артисте, сагласни с њим или не, важно је да подстиче на размишљање.
Запитао сам се, наиме, да ли је нашем народу потребнији оптимизам или песимизам? Или најпре реализам? Док, чини ми се, живимо у кошмарном надреализму.
Када би Србија била роман, то би био вероватно један од     најзанимљивијих и најколоритнијих рукописа у историји књижевности. Ако бисмо даље посматрали нашу земљу, била би то књига у којој би се константно преплитале андрићевске и ,,мирјамске” реченице . Роман који би упорно доказивао да је танка линија између Генијалности и Глупости и да су то у ствари сестре близнакиње. Само је изгледа проблем што родитељи код своје деце више негују и фаворизују Глупост и што непрекидно уче Генијалност како она треба да се угледа на своју сестру.
Србија је књига коју сви ми читамо сваки дан. И роман који се сваког трена пише. И ни у једној књизи не учествујемо тако целим својим бићем, јер ми је истовремено и читамо и у њој партиципирамо.
Сви смо (незнани) јунаци у том делу. И тај роман је крцат херојима, али и губитницима. У њему се велики број младих одлучује на селидбу у друге романе, као што су рецимо ,,Америка”, ,,Немачка”, ,,Белгија” или ,,Аустрија”, живећи у уверењу да су то срећније „књиге“, где ће их наводно њихови „писци“ више поштовати као „своје“ јунаке.

Утисак је, ипак, да нема узбудљивијег романа од ,,Србије”, ма колико он био тужан или дупке пун елегије и контраста.

Србија је напросто роман у којем имате племените, егзиперијевске мале принчеве, али и проститутке Нане Емила Золе. И један од највећих проблема тог романа јесте што би да га пишу лоши писци, они који дају више простора неморалнима, који су попут оног образованог младића који се заљубљује у куртизану Манон Леско и тако пропада.
,,Србију” као да, ипак, пише група аутора која знатно више цени блудника од боема, примитивца од просветитеља, будалу од ерудите…
Ауторима романа ,,Србија’’, али и свим ликовима у том делу, препоручујем Артура Шопенхауера. Тај филозоф би утицао на овај роман по принципу – ,,хладан шамар-врућ пешкир”.  
А управо ме онај горепоменути уметник највише подсећа на Шопенхауера, јер он својим песимизмом лечи људе. Све је ствар воље, као што уосталом овај филозоф тврди. Овом српском роману је преко потребан мирнији и безбрижнији ток радње. Рат је био пре двадесет и нешто поглавља, а и даље се провлаче реченице које евоцирају успомене на њега. Недостаје овом роману више љубави, иако је то пре мој субјективни став. Било би ми драго да ме оповргните и као што поручује Маркес, кажете  блиским људима да их волите.

Ликови овог романа би могли да имају проблем са амнезијом, али опет ослушните Габријел Гарсијине речи који каже да смрт не долази са годинама, већ са заборавом. Зато би требало да мотивишемо младе хероје свежег памћења да остану део ове књиге и исписују странице које ће тек доћи.
Свако ће другачије читати ово штиво. И оно што је највећа снага романа ,,Србија” јесте управо чињеница да кад сви њени читаоци и јунаци, али и писци, помисле да је крај неког поглавља, е баш је тад почетак…