Светозар Поштић: Избори у САД као почетак краја Империје зла

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Утисак је да су газде већ одавно напустиле брод који тоне и препустиле га судбини – до зуба наоружаних и бесних – становника САД

Док се у САД  још увек броје гласови четири дана након завршетка председничких избора, намеће се кључно питање: да ли одлука о победнику уопште нешто мења?

Већина људи у Америци би на ово питање одговорило потврдно, јер су емоције и страсти током последње четири године доведене до кључања. Међутим, ако амерички избори 2020. измене ток историје, то неће бити због тога што је један од кандидата победио, већ због поларизације која ће пре или касније срушити америчку империју.

Да ли су Трампа на власт довели људи који у великој мери одлучују о судбини људи не само у Америци, већ и у целом свету? Ако нису, онда су вероватно били сигурни да њиме могу да управљају, или бар да га спрече да изврши обећано. Ако јесу, онда ови избори представљају најскупљи циркус на свету.

Трамп је био ријалити глумац пре него што је постао председник. Ако је на то место дошао вољом оних које зове „Дубока држава“, онда је добро одглумио своју улогу. Ако није, онда није учинио скоро ништа од онога што је обећао, што га не издваја много од његових неславних претходника.

Тешко је тачно утврдити шта се иза шљаштећих кулиса ових избора стварно догађа, али утисак да су газде већ одавно напустиле брод који тоне и препустиле га судбини – до зуба наоружаних и бесних – становника САД све је убедљивији.

Велика очекивања, никаква остварења

Последњи амерички председник који је помислио да је стварно председник био је Џон Кенеди. Сви знамо како је он завршио. А откад је „Унутрашњи круг“ изабрао неразговетног гувернера Џорџије Џимија Картера не би ли лансирао неолибералну револуцију 1976. године, и онда га заменио радикалнијим Роналдом Реганом четири године касније, олигарси се нису много ни трудили да прикажу Америку као демократску државу.

Када су 2003. године уведене електронске гласачке кутије за фабриковање гласова по жељи, нису више одлучивали само унапред направљени планови, већ тренутан каприц људи са јединим дугметом који мења исход гласања. Избори су тако и званично постали једна велика, неслана шала.

Доналд Трамп је своју кампању засновао на читавој лепези екстравагантних обећања: откривање тога ко је крив за 11. септембар, враћање америчких трупа у земљу, забрана уласка у САД свим муслиманима, изградња зида на граници са Мексиком, укидање великог броја штетних међународних уговора. И колико је од свега тога остварио? Само оно што су му ционистичке плутократе дозволиле.

И стварно, када мало боље размислимо, председници из новије историје остваривали су све мање и мање од званично зацртаног. Обама је изабран да затвори затвор Гвантанамо на Куби, прекине мучење заробљеника, оконча Рат против тероризма, осуди ратне злочинце и обнови Устав. Резултат након осам година председниковања: 0 (нула).

Џорџ „дабја“ Буш је заузео „највиши положај у земљи“ да би прекинуо америчку улогу светског полицајца и прекине киднаповање про-палестинских муслимана због измишљених оптужби за тероризам. Уместо тога, и сам је киднапован 11. септембра, 2001. и приморан да, по речима политичког аналитичара Кевина Барета, до краја мандата чита унапред припремљени сценарио. Сада јаше коње на свом ранчу и унуцима прича бајке.

Бил Клинтон је дошао на место председника са великим амбицијама да уведе ново опште здравствено осигурање и примора Израел да напусти све територије окупиране у рату 1967. године. Лоби осигуравајућих друштава пореметио му је први план, а агент ЦИА Моника Левински други. Онда је бомбардовао Србију 77 дана. Сад ужива са својим „лолитама“.

Ако је све то истина и све смо то и раније знали, чему је помамна кампања против Трампа служила? Ниједан амерички председник није толико нападан од стране мејнстрим медија, да су га скоро сви упоређивали са Хитлером или, у најмању руку, називали кловном, расистом, шовинистом и ксенофобом. Чак се и једини амерички конзервативни ТВ канал, Фокс њуз, све више шали на његов рачун. Да ли он ремети и кочи подмукле планове тзв. „владара из сенке“?

Стари паразит, нови домаћин

Неке од главних одлика држављана САД, потомака оних који су на северноамерички континент дошли као млађа браћа жељна психичког ослобађања, као авантуристи, одбегли злочинци или верски фанатици, јесте изразити индивидуализам, жеља за политичким слободама, неприклањање ауторитету, борба за слободу говора и грађанска права. Како у таквој атмосфери стварати Нови светски поредак? Да би се њима могло владати, амерички грађани се прво морају добро напујдати једни на друге, а онда полако довести до просјачког штапа.

Много подесније место за штаб, центар одакле се спроводи светска политика је земља у којој се ауторитет поштује, где су људи послушни и мање склони протесту. Земља у којој се простим указом може забранити размножавање становништва. Као на пример Кина.

Због тога је скоро читава америчка индустрија постепено пребачена у ову комунистичку земљу, која више није комунистичка. Рокфелери су, рецимо, свој капитал већ одавно пребацили на Исток. Хтели ми то да признамо или не, Кинеска „дубока држава“ је и америчка „дубока држава“. Али потенцијално још опаснија.

Иако патриота у свету има много, борба између „глобалиста“ и „суверениста“ о којој све чешће читамо и слушамо само је добро осмишљена представа, трачак наде у боље сутра. Нажалост, већина кампања против зла у свету пуки је плод унапред креиране опозиције, као што је код нас пред распад СФР Југославије УДБА створила вулгарне националисте да би национализам свима огадила.

Америка је сада препуштена сама себи, што значи да ће се ускоро урушити. Велика већина њених становника није крива што им се земља полако претворила у Империју зла. Зло је долазило од паразита који сада напушта свог домаћина, пошто је из њега исцедио све животне сокове, тај паразит сада полако али самоуверено прелази у ново тело. У домаћина који антитела не ствара тако лако.

„Унутрашњи круг“ је игру око гласова могао учинити и мање очигледном. Али добра представа код публике не проузрокује бес и спремност на злочин. Већина судионика предстојећег насиља никада неће дознати да су веома вешто хушкани и манипулисани. Трамп би можда мало кочио започети процес, али га сигурно не би зауставио.

А нама остаје да у неверици, а можда код неких и са притајеним задовољством, посматрамо како се велики Вавилон са заглушујућим треском руши у море.

stanjestvari.com
?>