Милош Ковић: Како Н. Самарџић и Д. Стојановић покушавају да забране моје „злочиначко мишљење“

(Милош Ковић) фото: С. Гарић

Вишегодишња агонија Одељења за историју Филозофског факултета у Београду све је црња и страшнија. Неславно се завршио покушај „радиоактивне коалиције“, како је у Сведоку названа интересна група чије су вође професори Никола Самарџић, Радош Љушић, Дубравка Стојановић, Синиша Мишић, Влада Станковић, да спречи унапређење професорке Мире Радојевић у више звање и да је тако одстрани са Факултета. Успели су, међутим, да спрече избор и реизбор доцената Маје Николић и Небојше Шулетића и да их избаце из наставе. Урадили су то на потпуно исти начин као када су, недавно, са Одељења протерали професора Александра Фотића.

Нису помогли детаљни приговори у којима су колеге указивале на научна постигнућа Маје Николић и Небојше Шулетића, нити приговори 162 студента поводом измишљених примедби на педагошки рад њихових професора. Занемарено је писмо универзитетског омбудсмана Бранка Ракића, у коме је указивано на то да реферати о кандидатима за избор у звања не смеју да садрже личне дисквалификације. Игнорисано је чак и писмо министра просвете Младена Шарчевића, којим је утврђено да Нада Зечевић, једна од потписница реферата, састављеног тако да би са посла била избачена Маја Николић, уствари нема квалификације потребне за његово потписивање. Комисија за писање реферата се тако суштински распала, пошто су претходно још два њена члана одбила да потпишу тај срамотни документ. Тиме се цео поступак одстрањивања Маје Николић са радног места показао као потпуно незаконит.

Оволика упорност у кршењу основних академских и људских норми заиста се ретко виђа. Сваки покушај ректората и министарства да се злостављања зауставе, одбијен је уз позивање на аутономију Одељења за историју. Тиме су сами прогонитељи указали на системску страну проблема – злоупотребу аутономије, неопрезно устројене тако да омогућава потпуну самовољу и отежава непристрасно, академско процењивање научног и педагошког рада запослених на Универзитету.

Зашто Никола Самарџић, Радош Љушић и остали чланови клике тако упорно прогоне своје колеге? На то питање само они могу да дају тачан одговор. Нема ни сврхе ни потребе да се упуштамо у нагађања о личним мржњама, амбицијама и материјалним интересима.

Потписник ових редова је, међутим, на више места јавно указао на кључну, суштински политичку позадину прогона. Никола Самарџић и Дубравка Стојановић су ме, баш због тога, тужили суду. У двема тужбама, скоро дословно истим, написаним у истој адвокатској канцеларији (Samardžić, Oreški & Grbović), каже се да сам им, својом јавном речју, „нарушио част и углед“. Због тога од мене траже по 500.000 динара. Још неки чланови „радиоактивне коалиције“ најављују да ће да ме туже. То би могло да значи да би, у зависности од тога колико их буде било, оно што сам слободно и јавно изговорио, могло да ме кошта милионе динара.

Они, дакле, хоће да ме спрече да јавно критикујем њихове политичке ставове и поступање, и да слободно износим своја становишта. Тужен сам, као у стара добра „вунена времена“, због вербалног деликта. Чувени Титов члан 133, међутим, више није на снази. То што они раде се, како у одговору на тужбе тврди „Ортачко адвокатско друштво Стојковић“, које мене заступа, директно сукобљава са слободом говора, гарантованом Уставом Републике Србије и чланом 10. Европске конвенције о људским правима.

Тиме су прогони на Одељењу за историју добили још једно, посебно важно, начелно значење. „Радиоактивна коалиција“ сада, дакле, покушава да овлада и јавним, медијским простором. Она, једноставно, оспорава демократско право грађанина да слободно изражава своје мишљење о јавним стварима и да у јавној расправи размењује аргументе са неистомишљеницима. Пошто ипак имам поверења у наш судски систем, очекујем да ће уз трошкове своје, како неки кажу, скупе адвокатске канцеларије, пошто изгубе процесе, морати да плате и судске трошкове. Наравно, уколико цео овај напад уопште плаћају из свога џепа. У шта имам разлога да сумњам.

У међувремену, пошто је ствар добила ново, много шире значење, мој задатак ће бити да наставим да подстичем јавну расправу о суштинском питању слободе грађанина да изражавања своје мисли и ставове, али и да се успротиви свакој врсти прогона и насиља.

За почетак, овом приликом оцртаћу политичка схватања и идеје које стоје иза ових немилих збивања, а које најотвореније заступа Никола Самарџић. Тачно је, наиме, да је кључну идеју-водиљу целе групе најпрегнантније изразио Радош Љушић, бесмртном паролом да „треба клекнути пред јачим“. Никола Самарџић је, међутим, по мом мишљењу, прави идеолог и вођа целе групе. Он и Дубравка Стојановић, која заслужује посебан осврт, су наиме, ведете онога што се у нашој јавности препознаје под „Другом Србијом“. У најкраћем, реч је о тзв. „мисионарској интелигенцији“ која међу Србима проповеда „промену свести“, коју нам недавно тако отворено и свесрдно препоручише они симпатични немачки парламентарци. Не каже се узалуд да „онај ко контролише прошлост, контролише будућност“. Потребно је, дакле, да се на Одељењу за историју Филозофског факултета, на Универзитету у Београду, предаје српска историја написана у непријатељским, окупаторским, колонизаторским земљама, које су разориле Југославију и које разарају Србију, које су бомбардовале Републику Српску и СР Југославију, које су побиле, опљачкале, и етнички очистиле Србе у Крајини, Сарајеву и на Косову и Метохији, које и данас под војном окупацијом држе део наше територије. Те земље су, да би за своје злочине окривиле жртве, и да би изнова писале нашу историју, успоставиле Хашки трибунал. У њему је одавно пресуђено да су великосрпски националисти уствари вековима терорисали мирољубиве Османлије и Хабзбурговце. Није далеко ни дан када ће наша деца на Одељењу за историју учити како смо прогонили усташе и нацисте, због чега су морали да нас бомбардују, живе бацају у крашке јаме, стрељају и кољу по кућама, селима, градовима и логорима смрти. У тумачењу Николе Самарџића и Дубравке Стојановић, узрок свега је, наравно, у дефектима наше културе, у нашем сељачком конзерватизму и мржњи према свему што је урбано и модерно, у нашем тврдоглавом отпору свим добронамерним покушајима Запада да нас „модернизује“ и „европеизује“. Једноставно, огрезли смо у „филозофији паланке“.

Треба читати колумне Николе Самарџића у крагујевачким Погледима, подгоричкој Pobjedi, београдском Peščaniku i Danasu. Оне врве од некакве чудновате мржње. Ево шта је, сада далеке 1992, писао у крагујевачким Погледима: „Уместо осиротелим суседима, Европска заједница је отворила врата, и пре свог званичног оснивања, полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља“. Они су Париз, како нариче Самарџић, „занавек, можда, загадили инвазијом најгрђе простоте“ (Погледи, 13.11.1992). По мом мишљењу, ово је школски пример расистичког дискурса.

У једном тренутку, када је схватио ко је јачи, Самарџић је одлучио да клекне. Своје расистичке фантазије тада је преусмерио са оних које је називао „полудивљим Азијатима и Африканцима“ на Србе, на остале православне балканске народе и на Русе. На Пешчанику је тврдио да смо ми, Срби, после свих својих злочина из деведесетих, били дужни да се „денацификујемо“, али да смо „изгубили интелектуалне потенцијале и морални кредит да створимо нови Нирнберг“: „Нама је потребна наша сопствена трансформација. Нама није потребно да, као неки биолошки отпад, загадимо Европску унију – као што је ЕУ била приморана на одређене геостратешке интересе па је примала Грчку, Кипар, Бугарску и Румунију. Да ли им је потребно и наше смеће? Ја не верујем.“ (Пешчаник, 14.9.2007).

Ево како би овај професор Универзитета у Београду решавао унутрашња неслагања у нашој земљи: „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица“ (Данас, 29.5.2007). У борби против противника он својим истомишљеницима саветује „забрану злочиначког мишљења“ и „снагу за обрачунавање са непријатељима“ (Пешчаник, 19.05.2006).

Ето зашто Никола Самарџић покушава да „забрани (моје) злочиначко мишљење“ и зашто чак и моје студенте, само зато што сам им ја ментор, спречава да докторирају. Ових дана он чак покушава да ме избаци из кабинета, само зато што му се он више свиђа од оног у коме је до сада седео.

Надам се да ће овај текст бити почетак једне плодне расправе о слободи сваког појединца и сваке нације да буде оно што јесте уместо да се, да би преживео, претвара да је неко други, затим о праву грађана на отпор и самоодбрану, на јавно изражавање мишљења, о парадигмама и вредносним судовима које користимо у тумачењу српске историје, о утицају политичких мотива на наше интерпретације прошлости и о сличним, судбинским питањима нашег јавног живота.

Наслов и опрема: Стање ствари

?>