ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Соња Бисерко и Старчевићев злодух

Фото: Новости

Фото: Новости

Чуди ме што је српска јавност шокирана оним што је Соња Бисерко рекла за поменути хрватски часопис. То се од ње умногоме и очекивало

Док сам читао интервју који је Соња Бисерко дала за хрватски „Вијенац”, сетио сам се полемике која се у редовима тзв. друге Србије водила током деведесетих. Једна школа „другосрбијанског” мишљења заступала је тезу да је код „Хрвата у питању одбрамбени национализам, за разлику од српског, који је агресиван”. Томе се супротстављао став да је сваки национализам (који се по комунистичком рецепту олако меша са шовинизмом) подједнако опасан. Њега су заговарали на принципијелан начин антинационaлни кругови – са којима се не слажем, али уважавам њихово право на такав став – за које можемо да кажемо да су права „друга Србија” (условно схваћена као контраст првој или националној Србији). А на претходно описаним позицијама били су, у то сам уверен, лажни „другосрбијанци”, то јест лобисти Хрвата и других народа са којима смо се нашли у сукобу, а који су се ради већег пропагандног ефекта (да се Власи не сете) представљали као начелни противници национализма. Заправо су били (и остали) на начин сличан хрватским и другим екстремистима из нашег окружења примарно антисрпски опредељени, а свој толерантан однос према (нео)усташтву и другим шовинистичким девијацијама правдали су тиме да се радило о „реакцији угрожених народа”. Последња група је однела примат и до данас предводи мноштво лажних НВО које се позерски боре за „људска права”, док им је прави циљ асистирање претензијама народа са којима Срби имају опречне интересе.

То треба имати у виду када се разматрају речи и дела Соње Бисерко, предводнице једне од стожерних организација овдашње „анти-Србије”. Соња Бисерко је сведочила у корист Хрватске у њеној тужби против Србије. Поздравила је проглашење накарадне тзв. пуне независности Косова. Њена НВО је састављала спискове личности које треба искључити из јавног живота Србије (пре свега елиминисати са универзитета) јер заговарају националне идеје. Због свега тога је – наравно уз неки изговор који је прихватљив са становишта тзв. европских вредности – овенчана хрватским орденом Ред кнеза Трпимира. Отуда ме чуди што је српска јавност шокирана оним што је Соња Бисерко рекла за поменути хрватски часопис. То се од ње умногоме и очекивало.

Напад је најбоља одбрана. Поготово кад је јасно да се седи на кули саграђеној од лажи. Хрватски народ је имао несрећу да скоро на самом почетку свог државног живота потпадне под туђинску власт и у таквом стању остане готово хиљаду година. Природно је што је његова елита лечила фрустрације измишљањем народних краљева (о чијем постојању по правилу нема никаквих релевантних доказа) или пак пласирањем фалсификата какав је онај који говори о закључивању државне заједнице између Угарске и Хрватске, а уистину се радило о мађарском освајању изворних хрватских земаља (много мањих од оних на које Хрвати претендују). Национални романтизам није служио само ублажавању комплекса, већ је имао и прагматичну намеру, а то је стварање идеолошког контекста за, између осталог, отимање српских и италијанских земаља, те асимилацију католика српског порекла и славонских Словена који нису Хрвати (чак и у наше школске програме убачен је хрватски мит о „панонској Хрватској” или о непостојећим краљевима као што је Томислав).

Проблем је што иоле упућени Хрвати добро знају да се ради о бесмисленим конструкцијама и следствено томе плаше се да се пре или касније оне не уруше. Зато су им потребне разне Соње Бисерко које из Србије заливају њихов пропагандни коров. Тако се одржава лажна вера хрватског пучанства. То је истински разлог што дотична госпођа, уз рецитовање уобичајених глупости о српској кривици за распад Југославије и ратове из деведесетих, цинично пројектује на Србе оно што важи за Хрвате, то јест каже да је „целокупна српска историја једна велика лаж”. Да није трагикомично, било би само смешно. Ипак, није тако, јер за злочине разних врста Србе оптужују они чији су сународници током Другог светског рата геноцидно сатирали Србе (заједно са Јеврејима) и касније, 1995, масовно их прогањали у „Олуји”. И безобразлук има неке границе! Питам се да ли је Соња Бисeрко тога несвесна или намерно иде у старчевићевске крајности?

Политика

Тагови:

?>