ДМИТРИЈ ОЉШАНСКИ: Лукашенко је лично Двадесети век – пред њим је узмакла огромна гомила из Двадесет првог
Александар Лукашенко, Фото: Sputnik/ Sergey Guneev
БАЋКО Лукашенко је ових августовских дана – човек-метафора. Он лично је – двадесети век.
И ево, тај седи и натмурени Двадесети век – са трактором и аутоматом – стоји сам наспрам огромне гомиле из Двадесет првог века.
Гомиле еврооптимиста, СММ-менаџера (социјал-медија-менаџери) и аутора Telegram-канала.
– Предај се! – кличу они. – Предај се, деда, прошло је твоје време. Твој аутомат не пуца, твој трактор је зарђао, а погледај како смо ми модерни и весели. Губи се, деда, одавде док још можеш, заједно са својим глупим кромпиром.
Већ ти цео цивилизовани свет говори: предај се већ једном, маразматиче.
А он се не предаје. Стоји и попреко их гледа. Хајде, ко ће први да удари?
И, у тим тренуцима тобоже сигурног победника обузима нека чудна зебња.
А будућност – тако силна, слободна и срећна – одједном схвата да се неће ни приближити прошлости. Неће на томе ни превише инсистирати, јер – ко зна шта се може догодити…
Двадесети век где је стајао, тамо и даље стоји.
Гомила СММ-менаџера, тренера за персонални раст, бизнис-евангелиста и уредника у белим патикама – полако се повлачи, одступа, правећи се да то чини само зато што за увече има неке друге планове, а Двадесети век где је стајао – ту и даље стоји.
– Шенуо си!
– Ипак ћеш ускоро умрети!
– Ми ћемо се још вратити!
У праву су. Време иде, вратиће се некада.
Само, живот је устројен тако да се некада наставља упркос времену.
Наставља се и када би требало да стане.
Овај тврдоглави век, овај тврдоглави седи човек држи се на последњој линији и одбија да се потчини.
