Србија се значајно променила од 1995. године. Ни свет више није исти. Једино што се врло мало или нимало није променило то је политика Загреба и бошњачког Сарајева. Пре десет година, када је обележавана десетогодишњица масакра Бошњака у Сребреници, Србија је учинила нешто што суседне земље нису, чак ни када је реч о даљој прошлости. Реч је о искреном суочавању са злочином и сасвим природним, унутрашњим поделама и недоумицама које га прате. Пре десет година српски председник је отишао у Сребреницу. Много више пажње је посветио Сребреници него стратиштима хиљада српских жртава које су током рата пале у том делу Подриња. У Братунац је пред споменик српским жртвама послао свог саветника. Годину дана раније, у својој инаугурационој беседи говорио је и о злочину у Сребреници. Управо о десетој годишњици злочина међу седамнаест високих официра и државних дужносника које је ухапсила и изручила српска држава били су и они које ће Хашки трибунал осудити на доживотне робије због злочина у Сребреници. Србији се годинама после ипак судило у Хагу, по тужби коју је противно Уставу БиХ поднело бошњачко-хрватско вођство ове државе. Тужили су само Србију, не и Црну Гору. Намера је била да Србији буде наметнути „пунски мир” и репарације вредне милијарде евра. Због интереса САД и ЕУ ова тужба није прошла. О петнаестој годишњици злочина Народна скупштина Србије донела је резолуцију о злочину у Сребреници.

За то време у Сарајеву и Загребу су политичке елите остале у менталном стању рата. Постоји тежња да масакр у Сребреници буде представљен као злочин над свим злочинима на овим просторима, који оправдава много тога другог и укида многа права. Британска влада је 2005. подстицала истицање билборда са сликама ископаних лешева широм Београда. И данас Британија предлаже резолуцију која истиче термин геноцид и запоставља помирење и српске жртве. Из Лондона нам стиже активиста намеран да организује перформанс са бројевима и лежањем на београдској улици. Међу онима који су се јавили да учествују јесте и генералско унуче које се својевремено много наљутило када је британска полиција задржала Ејупа Ганића под оптужбама за масакр у Добровољачкој улици…

И док ће еуропски активисти лежати у Београду са бројевима у рукама, у Швајцарској је по потерници Србије ухапшен Насер Орић. Ослобођен у Хагу, баш као што су ослобођени скоро сви оптужени за злочине над Србима (као и неки Срби за које је јавност сумњала да сарађују са САД). Остао је неосуђен и у Сарајеву упркос тешким оптужбама. Управо су пре два дана српски и хрватски посланици у законодавној установи Босне и Херцеговине лоше оценили то тужилаштво. Српско тужилаштво за ратне злочине осудило је у 90 одсто случајева Србе. Кад год неког Србина случајно ослободе, дођу на стуб срама. Тужилаштво у Сарајеву готово да и није судило убице хиљада српских цивила, већина оптужених у БиХ су Срби, а разликују се и квалификације за исте злочине.

О каквом помирењу ми данас говоримо када организациони одбор за обележавање годишњице злочина у Сребреници прети отказивањем ове комеморације уколико Насер Орић не буде пуштен из Швајцарске? За неупућене, у Хрватској су врло кивни на генерала Драгољуба Михаиловића (који за време рата није ступио на њено тло), а током Другог светског рата су у данашњим границама Хрватске четници – према хрватским статистикама из времена Броза – убили све заједно мање Хрвата него што су Орићеве трупе убиле Срба у неколико општина…

Иницијатор комеморације у Београду каже како је потребно да признамо геноцид као Немци нацистичке злочине и холокауст. На страну неукусни истоветни приступ злочинима који су сви гнусни, али се и разликују… Одакле некоме право да се одриче успомене на злочине над туђим братом, оцем, ћерком или рођаком?

Намеравам да дођем на београдски скуп обележавања злочина у Сребреници. Нећу лежати, ни носити број. Не желим ни да сметам. Мислим да је ред да тамо, или у близини, где полиција дозволи, стојим у спомен на судију Слободана Илића, за кога наводи оптужнице кажу да му је Насер Орић ископао очи и затим га заклао.

Помирења нема без истине. Као и болести, и злочини захтевају, сваки понаособ, посебан приступ, а помирење – баш као и лечење – различиту методу. Ако се гнушам злочина које је починила војска мог народа, коју сматрам својом, то не значи да треба да помажем напор друге стране да политичком употребом злочина промени мировни уговор. Али, чак ни истина и правда неће бити довољни за помирење док сви народи не добију она права за која су, од Словеније до Косова, управо британски и амерички политичари, били спремни да ратују.