БОРИС НАД: Тридесет година касније: живимо ли обећани сан?

Деветог новембра године 1989, грађани Немачке Демократске Републике су из Источног Берлина похрлили у Западни. Тамо су их дочекали шампањцем и цвећем. Призоре екстатичне радости Немаца у братском загрљају преносиле су све телевизијске станице, не само у Немачкој. Рушењем Берлинског зида завршила се једна и могла је да почне нова епоха. Језиком пропаганде и политички коректних фраза: „Рушење Берлинског зида означило је почетак ослобађања од комунистичке идеологије и структура не само у Источној Немачкој, него у већини до тада социјалистичких држава у Европи“. Зид, велики симбол блоковски подељеног света, престао је да постоји: „Његов пад требало је да означи пад комунизма и стварање либералних демократија, од Ванкувера до Владивостока. Пад зида задао је највећи ударац тиранији зла и комунистичким диктатурама и означио почетак убрзаног уједињења Немачке које је наступило 3. октобра 1990. године.“

Од тог догађаја дели нас округло тридесет година. Некадашње социјалистичке земље кренуле су путем „транзиције“ – из социјализма назад у капитализам, из „комунистичке диктатуре“ и „тираније зла“ право у слободну и просперитетну будућност. Да ли ћемо ове године прославити велики јубилеј као што доликује, уз пригодне говоре и шампањац? Сан комунистичких дисидената, „бораца за демократију“, претворио се у реалност. Осврнимо се око себе. Имамо ли уопште неког – било каквог – разлога за славље?

Расправе, поготову озбиљне расправе о оном шта се догађало 1989. и какав свет је тада настао, свакако ће изостати. Ипак, нема разлога за задовољство, ни за помпезне прославе и уметничке „хепенинге“, не само на бившем комунистичком Истоку, него ни на Западу. Будућност се више не слика у ружичастим бојама. Од ње је гора можда једино садашњост; мишљења о прошлости су манихејски подељена. Криза је у међувремену узела маха, растакајући само социјално ткиво Европе. Славља, поготову масовних, извесно неће бити. Један од разлога је и то што би могла да се прометну у неконтролисане изливе незадовољства и гнева, какви, још од новембра прошле године, сваке суботе потресају Француску, претећи да се прошире диљем „демократског Запада“.

ЕМАНЦИПАТОРСКА МОЋ НАТО-УМЕТНОСТИ
Шта се, дакле, заиста догодило 1989. – ослобађење од тираније, судбоносна историјска прекретница, или оперетски догађај? Крај историје или почетак будућности? Ово последње наслов је спектакуларне изложбе петнаесторо уметника из Централне и Источне Европе, интернационалне репутације и ранга, одржане 2009. године у Њујорку, на двадесету годишњицу пада Берлинског зида. Изложба је замишљена амбициозно: као ретроспектива застрашујуће, тоталитарне прошлости и као перспектива, поглед унапред, у утопијску „бољу будућност“.

Изложбу у организацији Аустријског културног форума тада је отворио министар Шпинделегер, не пропуштајући да укаже на одлучну улогу уметника у „историјској промени“. Обухватала је и панел дискусије о „различитим аспектима репресије“ (подразумева се: искључиво оне комунистичке). Уз помен имена као што су Вацлав Хавел или Милан Кундера и учешће престижне Марине Абрамовић, изложба је протекла у знаку суочавања са „прљавштинама прошлости“ и сатира на тему „златног доба комунизма“, дискретно сугеришући закључак: пре двадесет година отпочело је доба наде, одшкринута су, ако не и широм отворена врата слободе, не само за Исток Европе. Тада је, заправо, почела „боља будућност“ – она будућност коју данас више не прижељкујемо или очекујемо, већ ју, напротив, хтели то или не, живимо.

Слични хепенинзи, праћени панел дискусијама, данас би били у најмању руку неукусни. У социјалистичким државама уметници су се делили на „режимске“ и на „дисиденте“. И једни и други били су у ствари, макар и невољни, учесници Хладног рата. Некадашњи „дисиденти“ су однели победу; односно, у Хладном рату победио је Запад. Значи ли то да су дојучерашњи прозападни дисиденти преко ноћи постали „режимски уметници и интелектуалци“, који бране поредак утврђен после 1989. и, у најбољем случају, допуштају само  млаке критике? У већини случајева, ово се показало тачним. Некадашњи радикални „критичари друштва“, који су жестоко одбацивали социјализам, претворили су се у апологете постојећег.

И уметници су наставили своју борбу са невидљивим и мртвим противником – комунизмом, пропуштајући да се осврну на стварност новонасталог капитализма. У неко друго време, таква уметност, па и концептуална, била би прокажена као „режимска“ или „државна“ – не и у доба кад држава у старом смислу више не постоји, а светом владају свемоћне корпорације. И НАТО – као џиновска корпорација – имао је, уосталом, своје (концептуалне) уметнике и своју „НАТО-уметност“: пројекат NATOarts, започет 1999, у јеку агресије на Савезну Републику Југославију. Циљ постављен пред уметнике био је кристално јасан: „промоција глобалне безбедности и стабилности, средствима концептуалне уметности“. НАТО-уметност полази од једне обавезне премисе: вере у универзализам либералне демократије и њену цивилизујућу и еманципаторску мисију, која се, већ према потреби, остварује и путем „хуманитарних интервенција“. „Заштитна и еманципаторска улога НАТО-а“ се онда разуме сама по себи. Историјске референце за овакав уметнички ангажман не недостају. Могуће их је наћи у 30-им и 40-им годинама прошлог века. Заправо, оне су очигледне, али такве паралеле се тада, а и сада, мало ко усудио да повуче.

РАТ У ФУНКЦИЈИ ОЧУВАЊА МИРА
Године 1989. нестала је „црвена опасност“. Европа (она западна, за почетак) могла је да одахне и – да се уједини. То је означио споразум из Мастрихта (1992). Пут ка јединственој Европи, а можда и ка „глобалном, уједињеном човечанству“, био је чврсто трасиран. За разлику од демократске Европе, разједињавао се комунистички Исток, укључујући и Југославију. „Тирански Совјетски Савез“, „мрачно царство зла“, био је на коленима, да би се потом распао; епилог на седамдесетогодишњу историју означили су потписи на текст споразума у Беловешкој шуми.

„Више Европе“ у Југославији значило је и „више рата“, остављајући „прогресивно настројеним интелектуалцима“ једну мучну дилему: како је уопште могућ рат на европском континенту на крају XX века? Одговор који су они могли да понуде био је: анахрони, деструктивни, трибални национализам. Европска економска заједница и читав Запад, предвођен Сједињеним Државама, тада су „администрирали кризом“ у још постојећој Југославији, производећи рат у најбољој намери „очувања мира“. Пут у пакао, познато је, поплочан је најбољим намерама; у супротном, пут је директнији и много краћи. Логична консеквенца ове политике био је рат који је повео НАТО против Југославије 1999. Али Балкан, баш као ни бивши совјетски простор, ионако никад није био „права Европа“, већ, у најбољем случају, само њена заостала периферија; настала штета (ако је неке штете и било по Европу) лако је могла да се отпише.

Рат у бившој Југославији је, према скоро општем мишљењу, ексцес достојан жаљења, нешто што је измакло свакој контроли. Да ли је, међутим, свет после 1989. у целини постао слободнији, бољи и праведнији? Шта је донела транзиција диктирана ригидним правилима „вашингтонског консензуса“, замишљена као скок право „у обећану бољу будућност“? Источна Европа није доживела никакав процват. Реални социјализам, инспирисан идејама Маркса и Лењина, на до јуче комунистичком Истоку сменио је „апсолутни капитализам Карла Попера“. С поразним последицама по исток континента. Штавише, ствари ни на западу одавно не стоје добро; више личе на истински кошмар, на материјализацију најгорих ноћних мора.

МОДЕЛ ЗА РАЗАРАЊЕ ДРУШТВА
Рушење Берлинског зида (и, последично, пад социјалистичког блока) обично се представља као тријумф Запада у Хладном рату. Ови догађаји су заправо прикрили један други, а можда и неупоредиво важнији: почев од раних 70-тих година прошлог века сам Запад је доспео у кризу из које се ни данас не назире излаз. Либерални модел је исцрпљен. Отада реалне зараде на Западу више не расту него опадају. Крајем 70-их уводи се неолиберални модел, који је започео „реганомиком“ и „срамним тачеристичким неолиберализмом“ (Роберт Стојкерс). Модел, који почива на слабљењу државе и хипертрофији тржишта, показао се као деструктиван, пре свега на самом Западу.

После краха социјализма, исти модел се намеће и бившим „народним демократијама“, које постају нека врста огледног поља или „главна лабораторија његове примене“. О последицама тог наметања на Истоку Европе аргументовано, у тексту Модел за растакање друштва, пише Синиша Љепојевић: „Први корак је слабљење државе и државних институција, као и наводна либерализација медијске сцене. Потом је уследила распродаја државног богатства… Све је то пратило разарање привреде и економске инфраструктуре, што је довело до колосалног осиромашења тих друштава. Истовремено, разбијани су основни стубови друштва – образовање и здравствена заштита. Већина грађана је постала сиромашна, живи у беди и у сталном страху да може да буде још горе…“ Наредна и можда финална фаза је депопулација, која погађа готово све ове земље, од Балтика и Украјине, до земаља бивше Југославије.

Све у свему, принцип „тржишне дерегулације“, широм света, дао је неограничену слободу једино капиталу, укидајући социјалне функције државе и уклањајући све баријере за осиромашење и пауперизацију огромне, претежне већине становништва, и то дубоко испод граница подношљивости. За највећи део популације, онај који је принуђен да средства за живот зарађује радом, неолиберални модел значи једино социјалну несигурност и екстремну неслободу. И губитак реалних социјалних права, укључујући и право на рад; сва она права која је ова популација уживала у социјализму. Радници, па чак и толико слављена „средња класа“, претворени су у пауперизовани пролетаријат или ново робље, чији се статус, у условима крајње егзистенцијалне несигурности, не разликује много од оног „афричког“ (такозвани мигранти). Ни број најсиромашнијих земаља у свету се не смањује, него рапидно расте: са 25 у 1960, на 71 у 2000. години. Свега један одсто људи на планети данас поседује богатство колико и преосталих 99 одсто човечанства. Какву будућност ових 99 одсто може да очекује? Имају ли они уопште неку будућност?

ПОСТМОДЕРНИ ФИНАНСИЈСКИ КАПИТАЛ
Свет се данас дели на „огромну масу проклетих“, „губитника транзиције“ с једне, и више него малобројну касту супербогатих с друге стране. Између тога није преостало готово ништа. „Осморо супермилијардера – које је Форбс прецизно пописао – држе исто богатство колико је успела да акумулира половина популације на свету“, упозорава италијански мислилац Дијего Фузаро. Оваква социјална и економска неједнакост још није виђена у историји.

Шта се, у међувремену, догодило с Европском унијом, наводним „оваплоћењем сна о европском јединству кога су сањали најбољи синови Европе“? Она је, према опажању Фузара, претворена у постмодернистичку и „постдемократску кућу финансијског капитала“. У геополитичком смислу, она је била и остала само доминион, филијала, и то другостепена, Сједињених Држава. У свету у коме више не постоји геополитичка равнотежа, САД су се брзо трансформисале у тоталитарну силу сасвим новог типа, у праву „машину за рат“ и поробљавање – у „државу националне безбедности“ (Гор Видал) – према једноставној формули: крупни финансијски капитал, плус војно-индустријски комплекс, плус оружане снаге и безбедносне службе као гвоздена, ударна песница „апсолутног капитализма“. Остатак је политичка каста; класа послушних извршилаца налога капитала и кооптираних интелектуалаца. Али агресивну империјалистичку спољну политику прати убрзано пропадање империје изнутра. Прва жртва америчког империјализма су сами Американци.

Од 1989. године, сматра Фузаро, заправо „постоји само једна хегемонистичка држава“, која методички уништава све оно „што на симболичком и стварном нивоу није везано за нови глобализовани класистички поредак (од породице до области рада, од права до културе)“. То је оно што се назива „колективним Западом“. Оптимизам је у том „врлом новом свету“ постао нешто више од друштвене конвенције; постао је императив, обавезни део политичког бонтона и conditio sine qua non сваког јавног деловања. Али перспектива будућности која се сада назире није нимало оптимистичка. Напротив, звона већ звоне на узбуну; до сада је било лоше, али будућност ће свакако бити још гора. Укратко: „Светска сцена која је одшкринута 1989. ослободила је потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експлоатације и неправде, што би могло да произведе еквивалент од најмање петнаест револуција какве су биле Француска 1789. и руска 1917…“

Како је могуће да та звона либерални интелектуалци и бивши дисиденти не чују, или се само претварају да их не чују, правећи се да је „све у најбољем реду“ и да живимо ако баш не у најбољем, онда свакако у свету који је најмање лош од свих могућих?

МОЋНИЦИ НА БУРЕТУ БАРУТА
Истина је да су могућности контроле и манипулације масама данас досегле ниво какав није забележен у људској историји. Али истина је и да је данашња „западна држава“ веома далеко од стабилности и да је њена сигурност само привидна. У ствари, она никад није била рањивија него данас. Испод површине оптимизма нараста снажна плима незадовољства. Ту чињеницу прикривају медији који су се претворили у јефтину индустрију забаве, градећи својеврсну „културу лажи“ (С. Љепојевић). Они ништа не откривају, већ сакривају, креирајући паралелну и надреалну стварност: reality show. Катастрофа је ту, пред вратима; за то време, ми се само претварамо да није тако.

Моћници, у ствари, седе на бурету барута, са запаљеном цигаром у зубима, и изгледа да тога уопште нису свесни. Нису свесни ни чињенице да је status quoпостао једноставно неодржив и да се свет налази на прагу великих промена. Незадовољство сваког часа може ескалирати, изазивајући снажну експлозију насиља, са последицама које је у овом часу немогуће предвидети. Пре или после, до тога ће неминовно доћи, и то из једног једноставног разлога: није реално очекивање да се супербогати одрекну неког, макар и малог дела свог богатства и привилегија, у корист растуће масе осиромашених и обесправљених, а још је мање реално да се осиромашени трајно помире са својим стањем.

Том „хегемонистичком државом“, једином која постоји на Западу, тврди Фузаро, данас влада космополитска „финансијска аристократија“, насупрот „новој глобалној маси без радних гаранција“. Али, у савременом свету постоји још једна фундаментална супротност: она између Запада и држава као што су Русија, Кина и Иран. Између тих земаља и Запада данас се води сурова и све суровија борба за преостале ресурсе на планети. На несрећу Запада, преко седамдесет одсто тих светских ресурса, и људских и материјалних, концентрисани су у Евроазији. Они су очајнички потребни Западу, западној олигархији да продужи своју хегемонију – над сопственим становништвом као и над „остатком света“. Суштина проблема савременог света није недостатак материјалних добара, већ заслепљеност западних елита – „глобалистичке аристократије новца“ – и њихова незајажљива похлепа.

УКЛЕТА МОЋ „МОНАРХИЈЕ ДОЛАРА“
У таквом свету демократија је, како каже Вилијам Ендгал, постала „орвелијански термин“ којим се, као смоквиним листом, заклања англоамерички свет, а иза тога се заправо крије „систем заснован на финансијском ропству и политичкој тиранији“. Ми данас присуствујемо великом померању „тектонских плоча“; у том померању, у њиховим сударима, неке плоче се разбијају, што узрокује политичке и друштвене земљотресе, а друге се уздижу. Док англоамерички свет тоне, стварају се нови политички и економски простори и нова тржишта, делимично тамо „где их никад није било“. Што се тиче „монархије долара“ – Вашингтона, његовог војно-индустријског комплекса и банака Волстрита увезаних у доларски систем светске хегемоније – она „свакодневно губи своју моћ“. И то је већ ноторна чињеница: „Моћ некадашње једине суперсиле је уклета под дејством хибриса и унутрашње корупције“.

У другачијим историјским околностима, ове противуречности биле би разрешене ратом. Међутим, могућност рата – „правог  рата“ са Русијом и Кином – више није „опција која лежи на столу“. Како је, с горчином и жаљењем, закључио професор са Харварда Грејем Алисон: није „могуће убити то копиле (Русију) а да и сами не починимо самоубиство“. Онај други, хибридни рат против Русије је ионако већ дуго у току. И то без великих резултата. Како примећује руски аналитичар Ростислав Ишченко: „Могућност да се на тај начин узнемирава Русија – практично је ишчезла“.

А то је, обећавајући „бољу будућност“, посао коме се приљежно посвећивао Запад после 1989, са „проширењем НАТО-а на исток“. СССР се распао, Запад је остао без непријатеља у Хладном рату. Упркос томе, главни а повремено и једини непријатељ НАТО-пакта остала је Русија, макар и слаба Русија јељциновске епохе. Платформа која је ујединила старе и нове чланице НАТО-а, земље запада и истока Европе, била је и остала отворено русофобска. Русију је, попут СССР-а, требало поделити, пре тога је окружити санитарним кордоном и челичним прстеном НАТО-база. „То је“, подвлачи Ишченко, „била основна идеја. Држава, коју може некажњено шутирати сваки сусед, постепено губи међународни ауторитет, губи последње савезнике. Сепаратистичке снаге у земљи подижу главу рачунајући на спољашњу подршку. Патриоте губе поверење у власт. Становништво уопште не зна коме да верује. Генерално, то је друго издање распада СССР-а.“ Тако је, наиме, било планирано.

РУСИЈА ЈЕ ОДБИЛА ДА НЕСТАНЕ
У „свету после 1989.“, улазећи у НАТО и тражећи „заштиту од Русије“, источноевропске државе потхрањивале су своје мале национализме и гајиле нереалне амбиције: да ће и саме учествовати у подели плена кад се Русија једном, вероватно у блиској будућности, распадне. Историја се, у ствари, понављала: на сличној платформи се окупила и хитлеровска антисовјетска коалиција, која је од 1941. до 1945. покушавала да изгради „нови европски поредак“. Тридесет година касније, поредак који је створен 90-тих на рушевинама Берлинског зида показује све знакове посустајања. Заправо, тај „међународни либерални поредак“ се распада пред нашим очима. И све је очигледније да од прижељкиваног и очекиваног распада Русије неће бити ништа.

Ко је за то крив? Ко је погрешио у стратешким проценама? „Кривац“ не може бити само Русија, која је једноставно одбила да нестане. Примери Грузије и Украјине показују да је „НАТО заштита од Русије“ веома проблематична ствар. Запад их је најпре гурао у рат, како би, у критичном тренутку, одбио да им притекне у помоћ, „остављајући их на цедилу“. Кривци за то се налазе и на Западу, а криве су и локалне националистичке елите. Прави тренутак за комадање Русије је пропуштен; сада је све извесније, готово сигурно, да до поделе плена неће ни доћи. Ни сада, а ни у скорој будућности, пошто Русија, упркос сталном провоцирању од стране НАТО-а и антируским санкцијама, наставља да јача. А своју војну моћ је демонстрирала и далеко ван граница бившег СССР-а: у Сирији и на Блиском истоку, на пример. Осим тога, она не престаје да упућује нове изазове дојушерашњем планетарном хегемону, чак и у Латинској Америци, у „америчкој хемисфери“ – у делу планете којег је Америка одувек сматрала својим забраном и „приватним власништвом“.

Последица свега тога је да Источна Европа почиње да отворено мрзи Запад, оптужујући га за „издају“. То се дешава у Украјини, а десило се и у Грузији. Истоветни процеси одвијају се у балтичким републикама и у Пољској, док је у Мађарској, Чешкој и Словачкој „антизападно расположење већ легализовано у јавној политици“: „Источна Европа почиње, више не толико тихо, већ гласно да мрзи западну, која није оправдала њене наде. Ускачући у одлазећи воз НАТО и ЕУ – бивше социјалистичке државе су веровале да добијају карту за вагон прве класе, који ће одвести њихове земље ка вечној радости. А испоставило се да их возе у теретном вагону на присилни рад.“

ЕУФОРИЈА 90-ИХ ЈЕ ЗАВРШЕНА
Епоха која је започела 1989. примиче се свом крају, скоро у тишини, нимало славодобитно и без велике помпе. О некадашњем полету и еуфорији више нема ни говора.

„Еуфорија деведесетих“ је ствар далеке и све даље прошлости. „Оптимизам девеседесетих је завршен“, изговорио је и председник аустријског парламента Вернер Соботка, на свечаности поводом јубилеја немачког уједињења. Исто се може рећи и за централну прославу Дана немачког уједињења у Берлину: „Прослава (немачког) јединства“, иронично је закључио немачки Шпигл, „била би тако лепа да се нисмо ујединили. А сада се сваке године морамо претварати да не видимо како се то развило у катастрофу“. Шта онда можемо очекивати у сасвим непосредној будућности, на истоку и на западу овако „уједињене Европе“?

Источноевропски мирко-национализми неће нестати, а вероватно неће постати ни мање русофобски него што су данас. Проблем је у томе што се национализми с Истока враћају на Запад, који их је својевремено распиривао и охрабривао, као бумеранг. И то је део реалности у свету после 1989. Радикални националисти постепено стичу подршку у великом и све већем броју земаља ЕУ и НАТО-а. Екстремном национализму у Западној Европи осмехује се лепа и просперитетна будућност; не и европским народима. С једне стране, то је последица саме природе ЕУ – „европског бирократског чудовишта“ и начина „европског уједињења“, који немилосрдно гази народне суверенитете – с друге, масовних миграција из Африке и са Блиског Истока. А те масовне миграције произвео је управо „мрачни хуманитарни империјализам“ Запада – она политика која је постала норма после рушења источног социјалистичког блока и која је широм планете пројектовала „крвави нови светски хаос“.

Берлински зид практично је срушен 9. новембра 1989. Тачно једанаест година касније амерички председник Буш је овај датум прогласио за Светски дан слободе. О каквој слободи се заправо ради, јасније се види са одређене временске дистанце. Последице је сажето сумирао Слободан Рељић: „Кад је пао Берлински зид и нестало највеће социјалистичке земље, Совјетског Савеза, свет се суочио с тектонским поремећајем: центар `капиталистичке цивилизације` је отпловио до `демократија неслободе` (democracies of unfreedom), а периферија се сурвала у `колонијалне демократије`“.

„Колонијалне демократије“ гарантују једино припадност Трећем и Четвртом свету, а Четврти свет је свет без икакве наде. Има горке историјске ироније у чињеници да на тридесету годишњицу рушења Берлинског зида Запад посвуда подиже нове зидове, много више, чвршће и трајније од Берлинског: од Израела, преко САД, на граници с Мексиком, све до Европе и Украјине.

Симболика зидова (ровова, баријера и граница) сада нам је савршено јасна. Иронија историје је у томе што зидове, физичке и менталне, сада око себе подиже Запад.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард