АПЕЛ СРПСКОЈ НАЦИЈИ: Одбацимо завичајно-племенске поделе

„Ја сам Босанац, болан. Ми смо Босанци другачији од вас Србијанаца” „А, чуш, ја сам ти од Црну Гору. Ми смо најпрвији од остали’ Срба” „Ми смо Херцеговци другачији, мудрији људи, нисмо ми као Босанци и Србијанци” „Ја сам београдско дете, не могу да гледам ове брђане што ми долазе овде.” „Ми прави Војвођани не дамо се видети од Босанаца и Личана” „Ми Личани смо најјачи и држимо се. Ове лале су љубоморне ” „Нама је у Шумадији било боље без ових Косовара што заузеше све позиције. Исти су ко Шиптари” „Нас Косовце нису овде лепо примили. Морамо да се држимо само међусобно”

Колико смо само пута сви били у прилици да слушамо овако гордо истицање посебности нечије регионалне припадности, а омаловажавање на рачун Срба из других крајева. Како на речима, тако је често и на делу. Иако у документима званично уписани као Срби, велики број нас је, заправо, по „националности” истински и првенствено поносни члан своје завичајне области, а не духовне заједнице свих Срба – матице Србије. То се да приметити пажљивијим слушањем и сабирањем изјава људи које свакодневно срећемо. Често чујемо или изјављујемо декларације: „Ми Херцеговци, Црногорци, Босанци, Војвођани, Личани..” у односу на јасно и чисто: „Ми, Срби”. Исто важи и у обрнутом смеру: „Они тамо Херцеговци, Босанци, Црногорци, Личани, Београђани, Војвођани, Власи…”

Овај дугорочни уско-племенски образац и доживљај себе и других сународника се све више показује као кукавичје јаје које слути да никада неће доћи до чврсте кохезије малог српског народа и до потпуне националне еманципације. Еманципација једне озбиљне нације подразумева солидарност и једнодушност свих њених припадника. Она захтева чврст осећај заједништва и припадности једном истом народу. Тај осећај би морао бити далеко изнад сваке завичајне припадности, локалних посебности и разлика (често преувеличаних). Велики број нас се првенствено идентификује као Црногорац, Босанац, Војвођанин, Београђанин, Личанин, Далматинац итд. Тако српска националност испада као нешто што стоји, ето, у пасошу, јер тако мора формално. Матице Србије, као духовне заједнице свих сународника, евентуално се сетимо када игра Новак Ђоковић или кошаркашка репрезентација. У контексту овог писања, појам Србија се односи на духовну заједницу и матрицу окупљања свих Срба у једну националну идеју и трајање, а не у смислу државне границе и сувог територијалног схватање републике Србије

Свако заинтересован за ову тему ко је живео или живи у иностранству међу озбиљним и еманципованим нацијама, могао је да примети потпуно другачији однос озбиљних народа у поређењу са стањем међу Србима.

Немци ће увек јасно истаћи да су Немци, без обзира на област из које долазе. Готово никада неће прво узвикнути: „Ја сам Баварац; ја сам Шваба итд”. У нашим приликама је то регионално истицање често најслађи део представе о себи, много слађи од части припадати једној јединственој српској нацији и то регионално се ставља у први план, како у декларисању себе пред другима, тако и личном доживљају свог идентитета.

На енглеском и не постоје придеви који би се превели Манчестерац, Њукастловац, Лондонац итд. Енглез је Енглез, а родом може бити из Лондона, Брајтона, Манчестера итд.

Примери многољудних и територијално великих држава су посебно интересантни. Широм Кине постоје десетине потпуно различитих и засебних језичких група. Људи који говоре језиком једне области не могу се ни најмање разумети са сународницима који говоре језицима других области. Међусобно се споразумевају на мандаринском, који је обавезан званични језик у целој држави. Примера ради, само на територији провинције Гуангдонг постоје четири потпуно различита језика, мноштво дијалеката, а становништво има своје локалне етничке и културне особености. Међутим, сваки Кинез са којим бисте причали је првенствено и увек Кинез, има једну једину националност и земљу матицу. Тек ако би саговорник био радознао, просечан Кинез би му представио свој родни крај или град. О Руској нацији не би требало ни трошити пуно речи. Од Владивостока на Пацифику до европске Русије, сви су једни-Руси без икаквих завичајно-клановских гордости и такмичења. Штавише, Руси из источне Украјине не воде се као неки Украјино-Руси или Русо-Украјинци, што би приличило нашим балканским обрасцима. Они се недвосмислено осећају Русима, без додатних придева. Нека паралела ових добрих примера са нашим приликама би звучала: „Ја сам Црногорац. Мислим, јесам и Србин, али сам зато Црногорац”. То је само један у мору примера, условно речено, регионалне гордости и осећаја неке климаве посебности.

У подмаклим облицима срећемо и осећај супериорности или инфериорности у односу на обласну припадност.

Нас Срба скупа има мање него становника Истанбула. Сви заједно Срби у свету да се саберу било би нас једва колико московска област. Демографија (стопа рађања, абортуси, стари родитељи, расељени, а однародовани сународници итд.) говори да ће нас ускоро бити и знатно мање. Крајње је време да се сви облици гордости и ситне политике, па тако и ове регионално-завичајне, превазилазе и лече. На који начин се испија кафа или ракија, који инструмент се чешће користи или слуша, како се завијају пите, да ли се говори екавска или ијекавска варијанта српског, да ли се изостави по неки падеж – све су то веома ситне (тривијалне) разлике и оправдања за било какво цепкање једног истог народа. Образованом странцу би разлике на којима често инсистирамо деловале смешне и недовољне за измишљање посебних етникума или, чак, нових нација.

Озбиљни народи теже или су већ остварили јединство (једнодушност) нације. Слаби и дезоријентисани народи држе се племенско-географских подела као пијани плота. Гордост и слабости људи играју велику улогу како на другим пољима, тако и у овој племенско-завичајној подељености. Она доноси мало варљивог задовољства и може повремено звучати симпатично, али је гарант колективног заостајања и даљег слабљења народа по племенским шавовима.

Још један лични пример је веома занимљив. Ушавши у један немачки ресторан у далекој Азији, услужила ме је газдарица, Немица. Угледао сам у понуди оно што ми зовемо баварска кифла. Питао сам госпођу да ли је то чувена баварска кифла. Жена ме је строго погледала и одговорила: „Не, лепо ти пише ту, то је немачка кифла”. Иако је одговор био строг и благо непријатељски, одговор ме је, заправо, одушевио.

Још доста давно рече један велики и мудри човек:

„Дијеле се Срби на комаде. Један каже: Ја сам Црногорац! Други Бокељ или Ерцеговац. Трећи опет да је Бошњак каже, Далматинац или Војвођанин, Србијанац или Старо-Србин. Сви смо ђеца једне исте мајке!“

Проблем је што је ову праксу лепо приметио још пре више од једног века. Што пре признамо да је овај образац понашања постао бесмислен и да му је одавно одзвонило, утолико пре ће бити лакше и пријатније свим Србима у овом свету који се непрестано мења.

Овај текст није критика са висине, већ преиспитивање и предлог за нови национални договор. Стога, поделимо га са сународницима, да стигне до што више Срба и потакне на размишљање. Нарочито је пожељно делити јавним делатницима: свештенству и монаштву, учитељима и професорима, новинарима, научницима, уметницима…

Тагови: Срби, Филип Новаковић