АЊА ФИЛИМОНОВА: Трамп одузео Вучићу „смоквин лист“

Споразум (потписан у Белој кући)  представља очигледну етапу на путу пуне формализације независности „Републике Косово“, пошто потврђује њен међународни  статус као државе и помаже њеном економском заокруживању и јачању на регионалном (зона „мини-Шенген“) и глобалном  (чврсто је повезује са инфраструктуром НАТО-а) нивоу. Оно што је у Споразуму револуционарно, то је предаја језера Газиводе  (главно чвориште на Космету за  енергетско и водоснабдевање) на располагање америчкој компанији (чему се неочекивано супротставио Рамуш Харадинај, који је остао на челу странке „Алијанса за будућност Косова“, запретивши Хотију да ће имати озбиљне последице) и успостављање непремостиве баријере успешно реализованој кампањи опозива признања независности тзв. Косова. Споразумом су уређена и остала спорна питања, чиме су уклањају све техничке баријере које стоје на путу решења последњег питања озваничења узајамних односа.

Указујемо на најважније: током вашингтонског сусрета „Република КосовА,“ закључујући међународни споразум са Израелом о узајамном (државном) признању и успостављању дипломатски односа, наступила је као држава, и Александар Вучић је закључио уговор са „Републиком КосовА“ као са државом, која тек што је успоставила дипломатске односе са другом државом. Аутономна покрајина не може да ступа у дипломатске односе, пошто то спада  у надлежност суверене државе. Тај корак може бити оцењен и као формално признање од стране Србије државног статуса тзв. Косова, јер тзв. Косово не може истовремено иступати, у уговору са Србијом као творевина која није држава, а у уговору са Израелом као држава. У међународној политици приоритетним ће се несумњиво сматрати преседан закључења међудржавног споразума са „Републиком КосовА“. Управо зато је Александар Вучић потписао више него опасан документ за државност Србије и последице тог потписа биће, без преувеличавања, крајње опасне.

Доналд Трамп је уговор оценио као „фантастичан посао“ својих људи и уз то је потврдио да се Србија обавезала да пресели своју амбасаду у Јерусалим. Овај последњи потез потврђује, између осталог, тежњу Вучића да задовољи израелски лоби, игноришући при томе Резолуцију Савета безбедности УН 242 од 22. новембра 1967. године која није признала резултате Шестодневног рата.

Осим на садржај главног документа, скрећемо пажњу на још неколико суштинских аспеката.

Као прво, председник Србије, као што указује у свом саопштењу Покрет за одбрану Косова и Метохије, није имао овлашћење од Владе и Скупштине да води овакве преговоре. Једино уставно исходиште извршне власти у Србији налази се у Влади, па стога председник не формулише и не спроводи спољну политику, већ само церемонијално и формално представља Републику Србију.  Сходно томе, према мишљењу водећих српских професора права, који су потписали Саопштење Покрета за одбрану Косова и Метохије, сам чин вођења преговора у САД од стране Вучића представља тешку злоупотребу службеног положаја и противуставно деловање. Међутим, ако Вучић као шеф државе потпише било какав међународни споразум, према Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969. године, такав документ ће као међународни уговор аутоматски обавезивати на извршење, независно од тога што је председник нарушио Устав своје земље.

Као друго, над званичним представницима Србије који су закључили Бриселски споразум 2013. године (своје потписе су ставили Ивица Дачић и Александар Вучић) и који воде преговарачки процес Београд-Приштина, чак и без узимања у обзир потписивања садашњег вашингтонског Споразума, сасвим сигурно виси Дамоклов мач кривичних прописа о нарушавању територијалне целовитости државе због помагања сецесионистичке делатности (чл. 307, 320 Кривичног законика РС). Председник Србије и његова екипа нашли су се укљештени између немогућности да даље наставе пут, пошто им је преостала само још једна слободна опција – признање независности „Републике КосовА“, и немогућности да се врате назад, пошто би то противречило вољи западних патрона садашњег српског режима.

Бриселски споразум је важан због још једног аспекта. Заједницу српских општина (ЗСО), која се помиње у споразуму, Вучићев тим је чувао као своје „тајно оружје“, надајући се да ће – било Приштина, било САД – разумети његову крајњу нужду да свом бирачком телу „прода“ бајку о томе како „Косово није дато низашта, већ за другу Републику Српску“. Међутим, надања су била потпуно узалудна, без обзира на многобројне најаве уочи вашингтонског сусрета од стране прорежимских медија о реанимацији идеје ЗСО, та тема на преговорима није ни начета.

Међутим, судећи по манијакалној упорности провладиних кругова, могуће је да историја са ЗСО још није завршена и да ће у задњем моменту она бити уручена Вучићу као последњи појас за спасавање. За косовске Србе она неће бити ништа више него вешта илузија, политички трик. Реч је о томе што је Србија сагласно Бриселском споразуму једнострано изручила сву територију покрајине уставно-правном поретку „Републике КосовА“ и укинула своје државне органе, који оличавају главне атрибуте суверености – суд, полицију, систем безбедности. Тако, тачка 7 (Бриселског) споразума гласи: „Полиција ће бити заједничка и то ће бити косовска полиција. Целокупна полиција са севера Косова треба да се интегрише у оквире косовске полиције;“ тачка 8: „Службеницима других српских структура безбедности биће понуђено место у одговарајућим косовским структурама;“ тачка 10: „Предвиђено је да правосудни органи буду интегрисани у оквире косовског правног система.“ Документ (Бриселски споразум) не оставља ни најмање простора за двојако тумачење.

После закључења Бриселског споразума Заједница српских општина је дуго времена служила као „смоквин лист“, који треба да прикрије суштину документа. У споразуму је заиста Заједници српских општина од укупно петнаест тачака посвећено првих шест. Реч је о „формирању Заједнице већинских српских општина на Косову;“ гарантије за њено деловање су „одговарајући закон и уставни закон;“ „Заједница ће деловати на истим основама на којима делује и Асоцијација косовски општина.“ Следствено, ЗСО би била дуплирана Асоцијација косовских општина, што је изазвало правни спор који је „косовско правосуђе“ (Уставни суд тзв. Косова, прим. З. Ч.) разрешило тако што је ову установу прогласила непотребном у „Републици КосовА“ због тога што је немогуће формирање дуплих структура. „Устав КосовЕ“ и не предвиђа могућност организовања територијалне аутономије, већ само локалне самоуправе. „Косовско законодавство“  предвиђа само два нивоа децентрализације – град и општина. Општине  могу да се удружују у асоцијације, што је већ у пуној мери реализовано. Никакве законодавне надлежности нису предвиђене у корист наведене асоцијације, целокупна надлежност асоцијације своди се на решавање локалних питања, укључујући питања функционисања система здравства и образовања, који су се на северу Косова у моменту закључења (Бриселског) споразума у потпуности налазили у рукама српске државе.

И да закључимо, у целокупном документу (Бриселском споразуму, прим. З. Ч.) ни једном се не помиње Резолуција 1244 СБ УН, Устав и закони Републике Србије, ни у ком виду се Косово и Метохија не помињу као саставни део Републике Србије. Помињу се само „косовски закони“, док се централном влашћу назива власт сепаратиста. На тај начин од стране Србија већ је призната легалност правног поретка „Републике КосовА“. У јавном обраћању нацији 17. марта 2018. године Александар Вучић је лично прочитао свих шест тачака Бриселског споразума које се односе на Заједницу српских општина, и из његових уста се зачуло „косовско законодавство“, и ништа друго, и без икаквог каснијег демантија.

У чему се састоји смисао вишегодишњег „пропагандистичког одушевљења“ о томе колико је важно формирање ЗСО, која се представљала као „друга Република Српска“? Смисао је садржан у две ствари: прво, да се сакрије чињеница да ће Срби од момента ступања на снагу споразума постати национална мањина; друго, дошло је до бесмисленог и упрошћеног дуплирања већ постојећих међународно-правних аката, која гарантују, и то у далеко ширем и вишем степену, поштовање права националних мањина.

Председник САД није био вољан да прикрије Вучића, тако што би му помогао да глуми „браниоца интереса Срба“ и „човека који је на Косову створио другу Републику Српску“. Вучић се потписао на документу у коме „КосовА“ иступа као држава, која успоставља дипломатске односе са другом државом, и за то добија потврду од стране Србије.

Скратио и са руског посрбио: Зоран Чворовић