АЛИСТЕР КРУК: Да ли је Трамп прикривени савезник мултиполаризма?

ИСКРА на Фејсбуку

(Доналд Трамп) Фото: Sputnik / Sergey Guneev

Дошли смо до закључка да једнополарни ‘тренутак’ америчког успона невољно посустаје пред многополарним светом: заокрет ка деветнаестовековном концерту сила (или ‘полова’ – пошто величина није увек главна одредница). Такође смо закључили да Трамп просто настоји да продужи тај хегемонистички тренутак за САД, премда различитим методама, односно усвајањем наизглед бизарнoг а понекад и контрапродуктивног деловања и начина изражавања, који иритира амерички спољнополитички естаблишмент.

Међутим, да ли је ово гледиште исправно? Можда је Трамп више попут морског рака? Можда је принуђен да иде ка својим циљевима у стилу морског рака, уместо да само јуриша напред пуном паром, управо зато што се налази под таквим здруженим политичким нападима.

Неки у Русији сматрају да се у самој сржи крилатице Америка на ‘првом’ месту крије намера за одустајањем од пројекта глобалистичког ‘царства’ и повратак фокуса на унутрашња питања САД-а, као и на изазове са којима се Сједињене Државе суочавају на унутрашњем плану (што ће рећи повратак на врсту неинтервенционистичког конзервативизма за који се залагао Патрик Бјукенен, али који амерички неоконзервативци презиру и који су настојали да потпуно униште управо због тога што је подразумевао поништење ‘царства’.)

Практично говорећи, Обаму бисмо могли посматрати – како то неки из Москве предлажу – као Горбачова америчког режима (тј. као човека који је започео повлачење из неких удаљенијих крајева империје); а Трамп би онда по овој логици био Јељцин тог режима (тј. председник који се преусмерио на унутрашњу арену и на смањење терета република које су некада чиниле саставни део Совjетског Савеза).

Повлачење и промена фокуса ка унутрашњој политици је тешко. И није испало добро по Русију. Мотив за Трампово усмеравање пажње на Кину као на непријатељског изазивача је јасан: он служи да се народу исприча једноставна прича о кривцу за релативни пад Америке (за све је крива Кина – која краде ‘наше’ послове и нашу интелектуалну својину). Кина је такође згодна као непорециви непријатељ који у културолошком смислу угрожава „наш“ начин живота. На крају, ту је и решење: вратићемо назад нашу економију’.

МАКИНДЕР! ИЛИ ИПАК НЕ?

Али оно што можда није толико јасно јесте да ли се Трамп у суштини толико противи идеји концерта великих сила. Имајући у виду да неоконзервативци и либерални интервенционисти са индигнацијом гледају на раније поменуту Бјукененову политику фокусирања на унутрашња питања (уз скептичан однос према војним интервенцијама), за Трампа не би било мудро да призна постојање таквих тенденција, чак и ако их је имао. Отуда произилази и његово тетурање ка циљу слева надесно, по узору на морског рака.

Да ли је онда Трампов покушај приближавања Русији (док се Кина демонизује) просто макиндеровски покушај да се Русија и Кина раздвоје једна од друге, како би Трамп био у стању да позиционира своје интересе између (растављених) Пекинга и Москве, који је стога неопходан за наставак пројекта хегемоније САД-а, или се не ради о томе? Има ли све то можда другу сврху? На крају крајева, прилично је очигледно да таква лукава тактика „завади па владај“ неће упалити док год председници Си и Путин одржавају блиске односе. Обојица лидера разумеју концепт триангулације и обојица иницијативу за успостављањем ‘концерта’ сила виде као егзистенцијалну потребу својих држава.

Или је Трампов непрестани напор да се приближи Русији на неки начин повезан са његовим разумевањем начина на који се САД могу тихо трансформисати из стања пренапрегнуте империје, до нечега мањег, унутар мултиполарног оквира? Зашто би Трамп желео да – чак и индиректно и прикривено – охрабри такву транзицију? Па, уколико се надате повлачењу из једног од најпроблематичнијих чворишта империје, не желите да – таман кад сте почели паковати своје ствари – моментално будете поново увучени у неки други рат. Блиски исток је врло очигледан пример.

Заоштравајући против Ирана, Трамп се подједнако удвара компоненти глобалистичке ‘реалполитике’ дубоке државе и оним либералима који подржавају интервенције под барјаком ‘високог моралног становишта’, али који прећутно такође теже консолидацији глобализма. Јесу ли Трампове тактике – осуђивати Иран у свакој прилици – на неки начин заправо напор да се неутралишу глобалисти (имајући на уму судбину Патрика Бјукенена)?

Трамп дубоко у себи зна да су присталице које чине срж његове изборне базе изолационисти, и да желе окончање ‘бескрајних ратова’. Његова кампања била је заснована управо на овом обећању. Да ли су онда ‘максимални притисак’ и претње ратом управо замишљене као замена за стварни рат, при чему се суштински намирује и Израел тиме што се ‘са дневног реда’ скидају преговори са Ираном (тј. поништава се Обамин предлог зближавања са Ираном који је угрозио осећај безбедности Израела и заливских држава?) Чини се да Иран мисли тако: лидери Ирана и Хезболаха сложни су у прилично недвосмисленој тврдњи да тензије са Америком неће резултирати ратом. У таквој поставци, Русија игра кључну улогу: она покушава да некако балансира између Ирана и Израела (барем за сада). Није ли баш ово начин на који би концерт сила требало да функционише?

ДВОСТЕПЕНА СТРАТЕГИЈА

Дакле, када говоримо о Трамповој геополитичкој ‘стратегији’, мислимо на сложену стратегију у којој је први циљ да се задрже кључни изборни сегменти: јадници (алузија на речи Хилари Клинтон која је Трампове бираче назвала „шаком јада“; прим. прев.), али и AIPAC (Америчко-израелски комитет за односе са јавношћу) и евангелисти (25 одсто бирачког тела се изјашњава као евангелисти, и везани су за дословну есхатолошку интерпретацију о Великом Израелу у контексту Искупљења). Други циљ је да се у прекоморским државама ослабе унутрашње струје које подржавају глобализам и желе присније односе са САД. То суштински јача стране које не желе снажне односе са Америком и уз то имају јасан интерес за мултиполарни свет.

Где год да погледате широм света – Иран, Русију и Кину – америчка политика је ојачала суверенисте. Да ли је ово просто парадокс или последица намере? Као што је један руски мислилац написао: „Трампове конзервативне тенденције и дубоко изолационистички инстинкти стављају га у положај да буде објективни савезник наше земље (тј. Русије и Кине). Он је тај који олакшава спровођење нашег пројекта.“ Да ли овако размишљају и у Ирану? Могуће, али у сваком случају ово размишљање би се добро уклопило у геополитичку стратегију Ирана. Не би захтевало његово саглашавање са регионалним статусом кво (на који Иран никада не би пристао).

Седмогодишњи рат Ирана и Ирака оставио је револуцију нетакнутом, али и становништво исцрпљено од ратовања. Овај рат, међутим, научио је владајућу гарнитуру Ирана о потреби спречавања нових конвенционалних ратова „прса у прса“ и да уместо тога припреме своје снаге за неконвенционалне сукобе нове генерације, који се одигравају далеко од домовине и који се пажљиво калибришу, управо како би се избегло упуштање у борбу „прса у прса“ са неком државом, или њеним народом.

И баш као што амерички евангелисти настанак Великог Израела доживљавају као есхатолошку потребу, тако су и оснивачи Исламске Републике прихватили есхатологију (школа Џафари, названа по шестом имаму Џафару ал Садику) која Јерусалим означава кључним за повратак Махдија, и за успостављање исламске владе широм планете – као што је обећао пророк Мухамед. Како према сунитским, тако и према шиитским пророчанствима, војска предодређена за освајање Јерусалима биће углавном – дакле не у потпуности – сачињена од народа из области Ирана, док ће Иранци играти велику и важну улогу у том догађају. Да: имамо готово потпуну асиметрију између хебрејске и исламске есхатологије.

СТРАХ И УСАМЉЕНОСТ

Стога не изненађује што је Русија преузела задатак да одржава‘равнотежу’. Овако би можда требало да функционише концерт сила. Али хоће ли? Или ће се окончати подједнако катастрофално као Јељцинови напори – крахом америчке економије? Промена из једнополарног ‘поретка’ ка концерту полова (у оквиру којег се може очекивати појава Ирана, Турске и Индије) је компликован задатак. Могуће је да велики део владајуће гарнитуре у Ирану (премда вероватно не и председник Рохани) сматра да је одлична идеја да се САД окрену себи и напусте регион. Али овај став дефинитивно не деле у Израелу.

Упркос свим Трамповим једностраним ‘поклонима’ Израелу (Јерусалим као престоница, Голан као део Израела, изградња нелегалних насеља, итд.), Израел осећа егзистенцијални страх и усамљеност. Равнотежа коју Трамп ( уз прећутну помоћ председника Путина) покушава да успостави изузетно је крхка, и чини се и све мање вероватна. Могла би се лако урушити, а заједно с њом и Трампова нада у ‘чист’ излаз, што би оставило Блиски исток да се кува у сопственом сосу.

И као последње нагађање: да ли је ово на неки начин слично ономе што се догађало између Трампа и Сија (тј. да ли Трамп и са Кином игра слично као са Ираном)? Да ли Трамп у односу према Кини појачава притисак и претње Хладним ратом како не би морао да води врући рат који би неки из дубоке државе волели да виде, што Трампу не пада на памет?

Постоји ли неко прећутно разумевање према којем је Кина саучесник у Трамповом надувавању мехура америчке берзе (Кина има великог удела у Трамповој манипулацији тржиштем, јер трговински споразум Вашингтона и Пекинга увек ‘само што није’), док Трамп са своје стране покушава да тему Хонгконга стави ван дневног реда? Ради ли се о концепту међусобне трговине на принципима ‘концерта сила’?

И да ли амерички Конгрес, дводомним усвајањем закона који има за циљ да питање Хонгконга врати на ‘дневни ред’, намерава да уништи Трампову имплицитну сарадњу на стварању мултиполарног поретка?

Превео Лука Угрица

standard.rs, Strategic-culture.org

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.