СЛАЂАНА ИЛИЋ: Цинични увиди „собара”:
једна Андрићева биографија

ИСКРА на Фејсбуку

(Иво Андрић) Фото: архив

Очигледну Мартенсову ненаклоност према Андрићу, која прожима целу књигу, налазимо и у самом – циничном – наслову трећег поглавља књиге: Друг Иво, као и у појединим поднасловима тог поглавља (на пример: Шта су Југословени радили док је њихов класик писао, или Томбола у Стокхолму). Ауторову ненаклоност, наравно, региструјемо и у самом садржају. 

Посебно је проблематично, мада не и изненађујуће, Мартенсово тврђење да су до „до краја 1945. у Јасеновцу убијене десетине хиљада људи (177). У Јасеновцу, који је заправо био систем логора, убијено је најмање 700.000 људи. 

И овде морамо да коригујемо Мартенса који Мешу Селимовића представља као „Босанца”. Познато је његово изричито изјашњавање као Србина чије дело „припада српској литератури”. 

При крају књиге Мартенс, описујући сахрану Иве Андрића (1975), изриче још једну циничну реченицу која гласи: „Умро јунак – готова бајка (265). Не бисмо баш могли рећи да је Андрићев живот био бајка. Бајке се иначе ретко завршавају смрћу главног јунака. 

Јер, ако Мартенс за Гетеа може да каже да је писао на немачком језику, те да је немачки писац, питамо се у чему је онда проблем да исто тако јасно каже да је Андрић писао на српском језику и да је српски писац? Одговор се крије у томе што исказ о Гетеу зависи од истине, а о Андрићу од политике. 

Можда хрватски или бошњачки националисти мрзе Андрића. Они су, уосталом, спаљивали његове књиге и злонамерно, идеологизовано, интерпретирали његово дело. Али, ауторка овог осврта, за две деценије истраживања српске књижевности и кретања у круговима писаца и књижевних критичара, никада није чула ни од кога да мрзи Андрића. 

Баш нас занима ко ће све у Београду учествовати у њеном промовисању, ко ће је и како оправдавати и хвалити, с којим аргументима и с позивањем на која начела. Из тога ће бити много јансије коме су грантови, фондери и пројекти важнији од истине о Андрићу, о нашој књижевности и култури.

 

Пише Слађана Илић

У априлу 2020. године објављена је у српском преводу „прва свеобухватна” биографија Иве Андрића (Михаел Мартенс, У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот, Лагуна, Београд 2020). Реч је о динамичној, занимљивој  књизи из пера свакако вештог публицисте[1], о којој би било добро рећи понешто из много разлога.

Како сам аутор истиче, ту књигу писао је седам година, а у њеном настајању помогли су му неки културни, па и научни, што наши, што страни, посленици. Ова књига, видимо из „Израза захвалности” (277–278) имала је фондере, она је врста пројекта, што се на основу читања лако и уочава. Њен аутор је дугогодишњи политички дописник листа Frankfurter Allgemeine Zeitung – што се из природе књиге и види, као и „стручњак за балканска питања”, што се из књиге баш и не види – о чему ће бити и говора у овом осврту.

Важно је да знамо и да, што аутор и експлицира у Предговору српском издању, „ова књига није писана првенствено за ′југословенску′, него за међународну публику” (9). Ово аутор узима као оправдање, на пример, за то што није ни споменуо изузетно значајне Андрићеве есеје везане за мисао и дело Вука Караџића и Петра Петровића Његоша[2]. Књига је, како смо већ напоменули, динамична и занимљива, те стога не би био проблем да је обимнија управо за двадесетак страница које би биле посвећене том веома важном питању[3].

Без тога, инострани читалац неће, рецимо, моћи да разуме зашто се Вук и Његош сматрају великим посленицима на градњи српског културног обрасца, а Иво Андрић, њиховим својеврсним следбеником. Што је још важније, нема „свеобухватне биографије” о Андрићу без осврта на текст Иве Андрића Петар Петровић Његош као трагични јунак косовске мисли (1935), као ни без осврта на бар неки од седам огледа које је Андрић посветио делу Вука Караџића[4].

Но, како рекосмо, ова књига је пројекат – да ли културни или ипак политички – покушаћемо да сагледамо у редовима који следе.

 

* * *

У оквиру одељка Очеви и оци, који припада првом поглављу књиге, аутор у неколико наврата инсистира на томе да су родитељи Иве Андрића католички Хрвати из Босне. У овом, као и у бројним поглављима која следе, Мартенс не пропушта прилику да нагласи како је Иво Андрић пореклом Хрват[5], што настоји и да документује:

„Андрић пише издавачу: `Нема сумње да сам ја Хрват по роду, колико сам пак као писац ′хрватски′, то је друго питање о ком нећу да говорим, нити сам ја зван да га решавам`” (23);

Међутим, тек на 178. страни Мартенс вели, пошто ипак није могао да пренебрегне ту чињеницу, да је Иво Андрић српски приповедач[6]. Он пре нерадо, него радо, признаје да се сам Иво Андрић експлицитно изјаснио да је Србин. Колико је претерано у свакој прилици у књизи подсећати на то да је Иво Андрић по рођењу Хрват, још је претераније, а и неукусније, ауторово бављење тиме ко је отац Иве Андрића, да ли је Иво ванбрачно дете или дете рођено у браку. Ако је то било значајно „у крајње конзервативној Босни” (23), данашњем читаоцу то сигурно није битно.

Иако се у вези с тим у књизи доста психологизирало, у смислу да се поједини Андрићеви јунаци, или бар њихове личности сегментарно, поистовећују с његовим оцем[7], то је све потпуно беспотребно, а рекли бисмо и неосновано. Иво Андрић, како нам је познато, детињство је провео у Вишеграду. У том периоду о њему су се старали добростојећи тетка Ана и њен муж Јан Матковчик, Пољак, наредник страже и начелник пограничне жандармерије. Дакле, Андрић је значајан период свога живота провео с њима, а без оба родитеља. Отац му је већ био преминуо, или пак није био присутан, а сиромашна мајка једва је састављала крај с крајем напорно радећи најпре код неког фратра, а касније у сарајевској фабрици ћилима.

Нo, не видимо разлога да се истражује особито ко је заправо био његов отац јер то сигурно није имало много значаја ни за његов живот, ни за његово стварање. Отуда сматрамо заиста сувишним позивање, у вези с тим, на различите изворе – између осталих, на дневник књижевног критичара Бранка Лазаревића[8] (за који Мартенс сматра да је „импресиван”; 22). По ономе што је у својој књизи цитирао из тог дневника, могли бисмо констатовати да су ти подаци, бар што се бележака о Иви Андрићу тиче, на нивоу обичног трача.

Рецимо, пишући о томе ко је Ивин отац, сам Бранко Лазаревић каже: „Од некога сам чуо…” (22) и „Чије је дете Иво с мушке стране, не знам…” (22). Толико о поузданости Мартенсових података. Поред тога, у његовој књизи каже се и следеће:

„Још пола века касније, на једној конференцији у Загребу 1994, разни се научници баве гласинама о Андрићевом оцу, који је у међувремену добио име и презиме…” (22)

Искрено, тешко је замислити научни скуп и научнике који се баве гласинама – особито гласинама тог типа.

У оквиру одељка „Сава, рака, тикатака” првог поглавља књиге, налазимо још једно необично неразумевање које показује Мартенс, тај „стручњак за балканска питања”, када је реч о једном од најсташнијих чинидби турског вишевековног окупатора – данка у крви. Пишући о Бајици (Мехмед-паши) Соколовићу, он, западњачки инструментално[9], види и „добру” страну тог нељудског намета. Његово разумевање данка у крви изгледа овако:

„Али Бајица Соколовић, односно Мехмед-паша Соколу, који се чак и у галерији великих везира истиче као великан, пример је за то да данак у крви није нужно био само несрећа за оне које је погодио. Бајица је имао већ 15 година када је примио религију окупатора. За његову својту то је било од предности, пошто се сећао свог порекла када је стигао на врх царства. Не само да је дао да се сагради мост на Дрини, него је финансирао и друге грађевине у својој домовини и обезбедио својим рођацима, који су услед његовог утицаја такође прешли у ислам, уносне положаје”. (26)

Ово увредљиво тражење позитивних тековина у једном од најгорих института османске окупације, представља девширму (данак у крви) скоро као отоманску варијанту Фулбрајтове стипендије. На исти первертирани начин можемо изнаћи позитивне стране и сексуалног ропства девојака у Османском царству  – жене из  харема могле су да постану и султаније, зар не?

Овакво резоновање говори у прилог томе да Мартенс не разуме дубину зла које се дешавало на Балкану, због чега, наравно, није могао разумети ни значење Андрићеве приповетке Писмо из 1920. године, ни зашто је превод те приповетке дељен страним дипломатама током рата у БиХ[10], као ни живот Босне уопште, у било ком историјском периоду (посебно не у време турске окупације). Мартенс се показује као стручњак за кога примарна несрећа основне људске заједнице, породице – из које непријатељи отимају дете – није појмљива у најосновнијем, људском смислу. Наравно да онда, за њега, чин превере и одрођавања не значи ништа. Све се своди на евентуалне материјалне бенефите и шансе за career development – као колатералне користи варварског и масовног отимања деце.

Можда је превише и очекивати да Мартенс разуме дубоке трауме балканских народа изазване вишестолетном бруталном окупацијом од стране шеријатске, деспотске и дискриминаторне османске империје. Ипак ваља имати у виду да аутор долази из једне традиције која балканске народе столећима доживљава као културно инфериорне[11], због чега су људскост и бол тих народа некако другачији[12]. Да се преданије бавио нашом народном поезијом, као његов земљак Гете, да је – као стручњак за Балкан – помније истражио Горски вијенац, као и Андрићев текст Његош као трагични јунак косовске мисли, Мартенс би, можда, могао да дође до извесног разумевања нашег бола и наших траума.

Овако, можемо и ми бити сурово секантни, попут аутора, па рећи да ако Мартенс не разуме сву дубину страхоте и бола девширме – шта уопште има да нам каже о делу Иве Андрића?

Да аутор не схвата природу и условљеност историјских дешавања на Балкану, види се и по томе како он види организацију Млада Босна:

„Ђаци су поред сопствених песника и мислилаца цитирали и Карла Кауцког и Ернста Хекела, Аугуста Бебела и Кнута Хамсуна, Аугуста Стриндберга и легенду о Косову. Наравно, све то помешано, како год се уклопило или не уклопило. `Млада Босна` је такође и дебатни клуб – само што се поједини њени чланови одликују повременим поривом за политичким убиством. Са данашњег становишта би се вероватно могло говорити о тероризму са књижевним амбицијама” (40).

Ове циничне опаске тек су неке од многих у Мартенсовој књизи. Оне би се могле толерисати као литерарни украс, да не иду скупа с незнањем, неразумевањем и злонамерношћу.

Прво, Косовски завет није никаква „легенда”. Како је то сажето објаснио Милан Радуловић, „српско читање, тумачење и живљење савеза који је Бог склопио с човеком, сведочење је и потврда снаге и вечног важења тог споразума у српској историји”[13]. „Срби су историјски и духовно самосвојан народ управо по томе што су на основу Новог Завета склопили Косовски Завет”[14], објашњава даље Радуловић. Он скреће пажњу да је „у српској књижевности овај књижевни мотив жива духовна енергија која покреће, самерава и осмишљава животне процесе, културне вредности и историјске токове”[15]. „Косовски завет је српски културни образац“, истиче Радуловић, „односно духовна, верска и државотворна свест српске нације”[16].

И сада, како без разумевања Косовског завета појмити и рефлектовати српску епску поезију, Горски вијенац, или Андрићевог Његоша као трагичног јунака косовске мисли? Коначно, и самог Андрића – као и целокупно његово дело?[17]

Такође, зашто би морао постојати прописан след литературе који служи одређеним идејама било које врсте? И шта значи да се „поједини чланови (Младе Босне – С. И) одликују повременим поривом за политичким убиством”? Порив је овде употребљен у психолошком смислу импулса, душевног импетуса – као  да су Младобосанци били некакви лунатици којима, повремено, падне мрак на очи, па почну наоколо да пуцају на престолонаследнике или политичаре – кога првог угледају.

Верујемо да Мартенсу то није лако да разуме, али људи који припадају слободарским и херојским културама често дубоко и трајно пате због ускраћене слободе. Уосталом, који човек жели да буде потлачен, да његова земља буде окупирана, да се само мењају њени окупатори и колонизатори?

Младобосанци нису били никакви манијаци или фанатици. Они су били витезови слободе уверени, у складу са идејама свог времена, да на структурално насиље постоји легитимно право да се одговори индивидуалним насиљем (тираноцид).

Сличан цинизам сусрећемо и у наредним одељцима и поглављима ове књиге, поготово када Мартенс говори о Андрићевом неучествовању у рату[18], као и о његовим затворским данима у Марибору[19]. Карактер тог цинизма види се из ауторове опаске о Васи Чубриловићу:

„Чубриловић ће бити осуђен на 16 година затвора и преживеће рат. Касније ће у Београду као историчар постати члан САНУ, чак и министар. Неће баш ући у историју као убица Франца Фердинанда, али зато хоће као идејни претеча ′етничких чишћења′. Као саветник разних југословенских влада срочио је барем два меморандума за протеривање Албанаца са Косова, једне ′сирове, жилаве и плодне расе′ која угрожава владавину Србије” (55–56).

Мартенс ставља Чубриловића у потпуно анахроне оквире, заборављајући да је размена становништва, у доба Чубриловићевих адмемоара, била сасвим легитимни институт међународног права (Лозански мир, 1923)[20]. Такође, Мартенс не зна, или као „стручњак за Балкан” заборавља, да је Турска у то време, после истребљења или протеривања два милиона Јермена и Грка, имала мањак становништва. На територији три пута већој од Краљевине Југославије (783.562 : 247.542km²) живело је мање становника (13.648:270 : 13.934.038)[21]. Стога је Турска охрабривала усељавање балканских муслимана, а Београд је желео да овим релаксира вишедеценијски албански притисак на српско становноштво да напусти Косово и Метохију[22], како би оно заузело његову територију[23].

У истом, потпуно анахроном, контексту Мартенс износи констатацију да, ето, косовске Албанце, након Великог рата, у стварању Југославије „нико није ништа питао” (?!; стр. 68), и поново се чуди да се „у лето 1938. године опет покреће питање исељења муслимана из Југославије, пре свега са југа Србије и Косова” (115). Истоветном методом пројекције данашњих норми у прошлост, могао је Мартенс једнако лако (и неоправдано) окривити Чубриловића, Андрића или кога год другог од њихових савременика, да су били неодовољно сензитивни за права ЛГБТ популације, или пак да су потцењивали опасност озонских рупа, глобалног отопљавања и угрожености белих медведа.

Фото: Бука.com

 

* * *

У другом поглављу књиге у оквиру одељка Главна је Југославија аутор наставља са анахроним пројекцијама. Он проблематизује, рецимо, стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као земље „са српском династијом на челу и Београдом као главним градом” (68), са аргументом да се о томе „никада није гласало на референдуму” (?!; 67). Мартенс, међутим, пропушта да нас упути на ком се то референдуму, своједобно, гласало за уједињење или стварање Немачке, Италије, Румуније, Чехословачке или Пољске?

Аутор даље тврди да су „многи Срби нову државу […] замишљали као неку врсту проширене Србије”, док су „Хрвати и Словенци пак сматрани млађим партнерима у предузећу под српским руковођењем” (67–68). Иако Мартенс не крије да је „Србија играла водећу улогу у борби против Турака и касније против Хабзбурговаца”, да је „у Великом рату платила највећи крвави данак” (67), као и да су у новонасталој држави Срби чинили највећи удео становништва (40%), он ипак превиђа, или избегава да помене, три веома значајне ствари:

  1. Срби су искрено прихватили нову државу као своју, спремно пристајући и на промену идентитета у „Југословене”; то није био случај с Хрватима, па ни са Словенцима, који су Краљевину СХС доживљавали као још једну страну власт или, у најбољем случају, као „транзитну творевину”.
  2. Србија је била држава, победница у Великом рату, док су Хрватска и Словенија биле на страни пораженог непријатеља; Србија је Хрвате и Словенце прихватила као у свему равноправне грађане, признајући сва њихова колективна културна права, али није пристајала на изједначавање њихове, иначе веома сумњиве, „државности” са својом (међународно признатом од 1878). Стога је Србија била за унитарно, а не федерално уређење нове државе.
  3. Међутим, Хрватска и Словенија су у таквој држави, баш захваљујући одсуству било каквих унутрашњих граница, као индустријски најразвијеније области имале највише користи од економске политике либерализације спољне трговине пољопривредним производима, а забране или максималног ограничавања увоза индустријске робе[24]. Отуда су Словенија и Хрватска забележиле највише економских користи од нове државе – далеко више него Србија или било која друга српска земља у Југославији.

Једнако малициозно, као када је реч о настанку и карактеру Југославије, Мартенс говори и о Андрићу у дипломатији, као и о његовом докторату[25]. Мартенс не пропушта да наведе замерке Андрићевој дисертацији које долазе са муслиманске стране[26] – третирајући их као да су их изнели непристрасни научни ауторитети, те као да те критике нису снажно импрегниране муслиманским (бошњачким) национализмом. Маштовитост тих „тумачења” и „критика” свакако је импресивна – што Мартенсовој књизи даје на занимљивости. Али, све је то, за озбиљну публику, само „вихор од смећа” (Јевтушенко).

Сам Андрић никада није имао амбицију да гради научну каријеру, а како и Мартенс записује, докторска дисертација била му је услов за напредовање у дипломатској служби. Андрић није тежио да његова докторска теза буде академско ремек-дело, а с обзиром на услове у којима је настајала (Андрић је у том тренутку писар у конзулату у Грацу), она то није ни могла бити. Чак се и данас на универзитетима докторска дисертација рачуна као мање-више школски рад, како је и своју тезу посматрао Андрић[27]. Али, без обзира на извесне недостатке, Андрићева дисертација апсолутно задовољава све уобичајене научне стандарде и никако се не може ниподаштавати или одбацивати.

Но, иако је његова докторска теза и данас занимљива и привлачна, чињеница је да је најлепше, и због тога вечне, стране о развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине Андрић написао у својим књижевним делима. Тек ако и њих има у виду, сваки озбиљан и објективан истраживач књижевности уочиће не само Андрићево изванредно познавање историје Босне, већ и велико познавање духа (менталитета) људи који су у њој живели (па и оних који су се у њој тек неко време задржали). Отуда нам истину бића о Босни и људима у њој, у хегеловском значењу тог појма, нису изрекли историчари, него управо Иво Андрић, писац.

У вези са ставовима појединих критичара Андрићеве дисертације, као у и вези с разликама или сличностима Андрића као докторанда и Андрића као писца, Мартенс поштено констатује следеће:

„Ко у његовом (Андрићевом, прим. С.И) делу буде тражио приче о непомирљивој мржњи међу религијама, наћи ће је. Ко буде тражио свеприсутно хуманистичко становиште, које не дели људе по расама или вероиповестима, такође ће га наћи” (93).

Но, одмах након те тачне опаске следи још једно Мартенсово неразумевање насилности и сегрегационизма турске владавине у Босни:

„Велика је слабост Андрићевог јединог научног рада што се време пропасти Османлија пројектује на све векове владавине, као да је назадност већ од почетка била њена суштина. Али у своја прва два века турска владавина на Балкану није била нимало назадна, што се између осталог види и по оснивању и процвату Сарајева” (93–94).

Ова примедба показује или да Мартенс није пажљиво читао Андрићеву дисертацију или да можда има дислексију када су у питању векови. Наиме, Андрић лепо каже да се од самог почетка османске окупације Балкана на освојене земље примењивао шеријатски и дискриминаторни „Kанун-и-раја” – збирка закона за рају, што га је још 635. године донео калиф Омар ал Катаб (Дамаск). Ево неких одредаба, које управо наводи Андрић:

„1. Хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице; 2. Они не смеју поправљати своје цркве; 3. Они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе; 5. Свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство; 10. Према муслиманима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања; 11. У погледу одеће и обуће не смеју се носити као муслимани; 13. Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње; 14. Не смеју продавати вино нити носити дугу косу; 15. Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом; 16. Не смеју носити широк појас; 17. Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо; 18. У својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено; 19. У њима (могу) само полугласно да певају; 20. Смеју само тихо да се моле за покојнике; 21. Муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање”.

Проблем са Босном под Османлијама није, дакле, био у томе да је систем временом доживео дегенерацију. Не, шеријатска диктатура наставила је да егзистира у неизмењеном стању, чак и онда када ју је Европа доживљавала као чисто варварство – попут набијања на колац.

То је била казна коју су османски окупатори вековима примењивали у Босни, а која је и даље коришћена, иако је историја дубоко зашла  у 19. век. Тако је, 1835. године, Дервиш-бег Церић набио на колац четворо Срба само зато што су му убили пса, бранећи се од његових уједа[28]. Или овај случај:

„Али-паша набио је (1839. године – С. И) петорицу живих хришћана на коље и наредио да се коље пободе на узвишици. Ти су људи живили на коцу по неколико дана, тражили воде и грдили муслимане толико да је их је Ибрахим каваз-баша најпослије убио из пушке само да не слуша како Власи скрнаве веру Мухамедову”[29].

Подсетимо се да се те, 1839. године, у Европи изводи Вердијева опера „Оберто”, Фарадеј објашњава природу електричне енергије, а снимљена је и прва фотографија Месеца. И у тој истој Европи, један народ и даље, као што су то чинили у XVI, XVII или XVIII веку, варварски набијају на колац? А „стручњак за Балкан” мисли да је Андрићева дисертација о свему томе – претеривање?!

 

* * *

Бавећи се даље, у ширем друштвеном котексту, Андрићевим дипломатским данима у различитим престоницама Европе, као и у Београду, уз чињеницу да је Андрић постао члан једне масонске ложе, Мартенс врло радо и често, стиче се утисак, воли да истакне да су доминантне Андрићеве особине конформизам и каријеризам:

„Друштвени опортунизам (или позитивније речено: активна потрага за приликама за успон) није му стран. […] Андрић је у свом животу учинио пуно компромиса, међу којима има и непријатних, како ће се још показати. Али у свом стваралаштву, када се изузме једна кратка фаза после 1944, никада није правио компромисе” (98).

Уколико покушамо да сагледамо Андрићеву дипломатску каријеру у целини, а имајући у виду историјске прилике у којима се нашао, можемо да закључимо да је Андрић био изузетно частан дипломата који се трудио да у свакој ситуацији учини све што је могао за добробит своје земље. То нарочито важи за његову врло деликатну позицију дипломатског службеника у Берлину, особито након Стојадиновићевог смењивања с позиције министра спољних послова, па све до повратка у Београд. Свестан чињенице да је, као и друге дипломате, у Берлину систематски праћен и прислушкиван[30], Андрић је неретко био у ситуацији да, што усмено, што писмено (у разговорима и дипломатскоj преписци), мора да каже и оно што лично не заступа – јер би сваки други вид делања свакако изазвао рђаве последице, првенствено по земљу коју је представљао[31].

Отуда заиста нема места истицању његовог „опортунизма” – зато што сваки вид другачијег његовог понашања не да би му угрозио каријеру, већ би заправо могао бити фаталан. Исто важи и за Андрића у послератној Југославији. Јасно је каква би Андрићева судбина била да се на било који начин супротстављао комунистичком режиму, па и жељама Јосипа Броза. У вези са Андрићевим душевним стањем, проузрокованим његовим положајем и делањем у Берлину (1939–1941), када је Хитлерова политика у замаху, најбоље сведочи његов следећи исказ, који и сам Мартенс наводи:

„У најгорим својим часовима налазио сам необичну и неочекивану утеху у томе што сам замишљао један други живот, исти као мој по датумима, именима и догађајима, али прав, светао, чист; мучан, наравно, колико сваки живот на земљи мора такав да буде, али без ичега мрачног и ружног у тој муци; живот који почиње са благословом и губи се у висинама и гаси у светлости. И стојећи замишљен над ликом тога свога двојника, као што дрво стоји над својом сликом у мирној води, ја сам, тражећи спасење у несећању, заборављао на тренутак свој стварни живот, док је он дрхтао од мога бола”. (131)

Ваља подсетити да, када је реч о опортунизму и компромисима, не постоји никаква морална дужност да се буде херој – а одређење јунака и јесте делање преко границе моралне обавезе. Човек је дужан првенствено да другоме не нанесе зло, као и да себе сачува, у смислу телесног и духовног интегритета. То је управо оно што је Андрић радио, имајући у виду и посебну обавезу уметника према свом таленту и делу. Ваља подсетити, што и Мартенс у књизи чини, да Андрић као дипломата у врло важном, деликатном тренутку, када му је, у Априлском рату, одобрено да напусти Немачку и пређе на неутралну територију (Швајцарску), одлучује да заступа интересе и права (која су прекршена) свих својих колега из амбасаде:

„Али Андрић доноси храбру одлуку: ′У последње време је амбасадор Андрић […] ставио до знања да очекује да ће моћи са читавом групом за размену да пређе у Швајцарску′, каже се у једној забелешци у немачким актима у мају 1941. Андрић својим чуварима јасно даје до знања да ће у Швајцарску отићи само уколико сви остали такође буду пуштени с њим” (156).

Ипак, разлог због којег Андрић то чини Мартенс своди на личну калкулацију и опортунитет будућности. Наводно је Андрић тако часно поступио очекујући да ће се то ценити по поразу Немачке, а и зато што би остављање колега на цедилу књижевну публику окренуло против писца[32].

Мартенс, дакле, Андрића представља као типичног западњачког калкуланта, који све поступке самерава у строго утилитарним оквирима[33]. Међутим, Андрић у априлу 1941, дакле пре уласка у рат СССР и САД, никако није могао да зна да ће Немачка бити поражена. Напротив, чисто утилитарно разматрање тадашње ситуације пре би водило закључку да се треба приклонити победничкој Немачкој и напустити југословенски/српски брод који је торпедован.

Андрић се, међутим, водио начелима дужности и части, а не сопственим интересом и калкулацијом. Он тада сигурно није могао знати каква ће, у будућности, за случај да одабере варијанту А или варијанту Б, бити његова лична судбина, нити судбина његових дела у отаџбини (нити је то могао знати било ко у тадашњим турбулентним историјским околностима). Једино што се могло знати јесте шта налаже дужност и шта је часно – а Андрић је показао да управо то зна.

Он је донео храбру, високоризичну одлуку, да се 1941. године, са два кофера, врати у окупирани и разрушени Београд, и усели у подстанарску собу, Призренска 7. Заправо је право чудо како, по повратку, Андрић није завршио као неколике његове колеге, с обзиром на то да је био дипломата поражене и дезинтегрисане Краљевине Југославије, некадашњи члан масонске ложе, а да је у два наврата одбио да се укључи у акције Недићевог колаборантског режима[34]. Вероватно да је у тим временима, а посебно у послератним, комунистичким, Андрићу управо његова изузетна књижевност спасила главу[35].

Ваља рећи да је и у другим приликама Андрић показивао човечност и емпатију – рецимо, када је покушао да, као амбасадсор у Берлину, спасе пољске професоре из окупираног Кракова[36]. Ни овај потез не може се објаснити личном рачуницом и опортунизмом, већ говори о Андрићевом карактеру, али и о карактеру његових биографа. Jер, као што је одавно лепо речено, „за собара нема јунака”, али „не зато што јунак није јунак, већ зато што је собар – собар”[37].

Истом врстом нискости може се сматрати и Мартенсова тврдња да је Андрић ћутањем подстицао настанак некакве легенде о себи[38]. Пристојни људи су некада посебно ценили скромност, а Андрић је, као тиха и повучена природа, имао право да не учествује у расправама и објашњавањима, чак ни када се то њега лично тиче. Њему је, очигледно, било испод части да истиче како је, у марту 1941, у писму Цинцар-Марковићу тражио да га ослободе дужности у Берлину, јер се не слаже с приступањем Тројном пакту. Само људима укопаним у предрасуде данашњег времена може пасти на памет да у свему траже лични пи-ар – чак и у достојанственом ћутању.

Фото: С. Гарић

 

* * *

Очигледну Мартенсову ненаклоност према Андрићу, која прожима целу књигу, налазимо и у самом – циничном – наслову трећег поглавља књиге: Друг Иво, као и у појединим поднасловима тог поглавља (на пример: Шта су Југословени радили док је њихов класик писао, или Томбола у Стокхолму). Ауторову ненаклоност, наравно, региструјемо и у самом садржају. У поглављу Друг Иво аутор упознаје читаоце са Андрићевим писањем три романа (Травничка хроника, На Дрини ћуприја и Госпођица), које се заправо збило за време окупације, а она је, како нам Мартенс цинично објашњава, имала и своје добре стране:

„Рат је уједно и одлучујући предуслов који омогућава Андрићу да уопште напише своја велика дела. Без наглог прекида дипломатске каријере вероватно никад не би било епичара из Југославије по имену Андрић, преведеног на све светске језике” (162).

Надаље нас аутор обавештава о настанку, току и ликовима романа Травничка хроника, уз изношење извесних сегмената рецепције Андрићевих дела од стране утицајних немачких књижевних критичара (Зибург), али и о идеолошким тумачењима његовог дела и питањима која из њих произилазе. Због лоших, нетачних интерпретација његовог стваралаштва, или пак због потпуног неразумевања историјског и културног контекста, препричавање тих идеолошких тумачења заправо су сувишна[39]. Упутније би било да се, уместо неких одељака четвртог поглавља књиге (На мосту ћуприја и Један европски живот), аутор озбиљније позабавио, како смо већ указали, значајем Вука и Његоша за Андрићево стваралаштво – чиме би ова књига дала заокруженију и реалнију слику писца и његовог дела.

Осим што смо, везано за Андрићеву слику о Босни, слободни да приметимо да Андрић није писао туристичке водиче („Да ли ће онај који буде читао Андрићеве књиге пожелети да путује у Босну”?; 168), уочавамо да и Мартенс препознаје да су такви коментари Андрићевог дела испод нивоа, те сегментарно презентује и извесне позитивне рецепције, као и утицаје Андрића на значајне савремене светске ауторе (попут Орхана Памука).

У одељку Шта су Југословени радили док је њихов класик писао, Мартенс извештава о окупацији Југославије и о свему што је из ње произашло. Пишући о НДХ, Мартенс поштено констатује да је већ у априлу 1941. године забрањена употреба ћириличног писма, а да су хрватско-српски бракови проглашени неважећим, те да се убрзо потом Србима и Јеврејима забрањује употреба јавног превоза. Извештавајући о јединственим злочинима у Јасеновцу, које одликује ритуалност[40], Мартенс се ослања на различите изворе (Александар Корб, Мари-Жанин Чалић), али, када се не ослања на изворе, он даје и неколико проблематичних информација – попут тврдње да у Јасеновцу „многи логораши умиру услед заразних болести” (176).

Нажалост, већина уморених није ни имала прилике да се од било кога или било чега зарази, јер су жртве по правилу брутално убијане одмах по доласку у логор[41]. Један од таквих случајева је злочин над пакрачким Србима, над седамдесет двојицом (видети списак њихових имена)[42], који су одмах по доласку у Јасеновац поклани, управо на православни Божић 1942. године, када је и уприличено такмичање у убијању.[43]

Посебно је проблематично, мада не и изненађујуће, Мартенсово тврђење да су до „до краја 1945. у Јасеновцу убијене десетине хиљада људи (177). У Јасеновцу, који је заправо био систем логора, убијено је најмање 700.000 људи[44]. Поред тога, Јасеновац је био део „тоталног геноцида”[45] и први велики логор за геноцид у Другом светском рату, а у масовним злочинима хрватских нациста над Србима активно је учестовао и католички клер[46]. Ове чињенице, које страни читалац неће наћи у Матернсовој књизи, важне су управо за биографију Иве Андрића, јер се тек у њиховом светлу може разумети Андрићева дубинска одвратност према хрватском националистичком становишту[47] и његово јасно оптирање, управо 1942. године, за српски културни идентитет[48].

Но, Мартенсу су помињање ових и других злочина у окупираној Југославији само прилика за још једну малициозну опаску на Андрићев рачун: „Услед овог страшног, непрегледног мозаика насиља, један педесетогодишњак седи у својој соби у Београду и пише романе” (178). Након тог исказа, који код читалаца сигурно производи одређени (негативни) ефекат, аутор додаје цитат из Травничке хронике, којим као да жели да унеколико релаксира претходно речено: „Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако ни врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих” (178). Но, и тај цитат, то „оправдање” требало би да остави утисак да је Андрић неко ко сматра да и одговарајућа поза може некада бити одговор на зло око нас.

Мартнес, наиме, признаје да је Андрић европски значајан писац[49], али не пропушта прилику да га представи и као калкуланта – а у овом случају и као неемпатичног егоцентрика. Он заправо настоји да код  иностраног читаоца произведе амбиваленцију према Андрићу и да је што дуже одржи,  а да је потом релаксира износећи неки наоко позитиван став о писцу. Такав ауторов биографски поступак видљив је у целој књизи. Он ће код недовољно упућеног читаоца, а чини се да Мартенс баш на таквог рачуна, да изазове конфузију и амбиваленцију, свакако на штету истине о Андрићу и његовом делу.

Но, када је реч о Андрићу који, као каква незаинтересована монада, ствара „услед страшног, непрегледног мозаика насиља”, они који се у Андрићево дело разумеју, као и они који Андрића читају из естетских побуда, знају да у његовој литератури постоји низ примера који казују о томе да је за њега писање било уточиште, као и то шта њему, као и његовим високоосетљивим јунацима (који сигурно унеколико јесу Андрићев алтер его), значи књига[50].

Навешћемо још један упечатљив пример као потврду Мартенсовог „приповедачког” поступка:

„За време неколико ваздушних сирена у априлу 1944. он не силази у склониште куће у Призренској 9, него излази на терасу да посматра надлетања. Његови записи у назнакама подсећају на чувену ′сцену уз бургунац′ Ернста Јингера, који је наводно само месец дана након Андрића са крова своје зграде у Паризу посматрао бомбардовање француског главног града са чашом бургунца у руци. За разлику од Јингерових записа, у чију аутентичност се накнадно посумњало, код Андрића нема естетизације ратних дешавања. Андрић не стилизује себе као дендија који пије бургундац са јагодама (како га је, по сопственим речима, пио Јингер, што би Андрић вероватно сматрао неукусом) […] На ускршњи понедељак 1944. Андрић шета по разореном граду”. (179–180)

Овде је право место да се каже да је Андрић био толико згађен Немцима да, иако је после рата много путовао по свету, више никада није ступио на тло Немачке. Из Мартенсове књиге видимо да је одбијао све понуде „за књижевне вечери или почасти у Немачкој или Аустрији” (181), а у својим свескама о Немцима забележио је следеће:

Немци и Немачка, то је највећа мука мога живота […] то је проблем, од којег ће боловати цела Европа још сто педесет година. Па ни тада му не видим решења. […] Како ће ови Немци наћи своје место међу људима и `на људским пословима`? И када? […] Они су по рођењу и васпитању у заблуди; они би хтели да их сви остали људи и воле и поштују, и у исто време да их слушају и да их се боје. Све уче и све би хтели да знају, а не виде ни то да онај ко не поступа са људима као са људима престаје да буде човек” (нав. 181).

Међутим, као контратежу овом Андрићевом ставу о Немцима, Мартенс „ексклузивно” наводи и забелешку великог писца о Србима:

Разговори наших грађана, које често слушам, показују са колико су лакомислености, незнања и погрешних података, са колико јадних мисли, са колико наивног кратковидог и нездравог егоизма, ушли у рат” (нав. 182).

А како би поново читаоцу ставио до знања да је Андрић опортуниста, овај навод Мартенс закључује исказом: „Ову реченицу Андрић никада није објавио” (182). Међутим, ова Андрићева реченица односи се на 27. март, о чијој оправданости се, са становишта историје и дипломатије, и дан-данас расправља.

Често се може чути да је с Тројним пактом Југославија ипак имала шансе да остане изван рата, или бар да је Хитлер већ 1941. године не разбије. И Андрић у овим размишљањима скреће пажњу на извесну нашу наглост и недовољну промишљеност, поготово имајући у виду да 27. марта ни народ на улицама Београда, ни пучисти, нису знали тајне клаузуле уговора о приступању Југославије Тројном пакту, које нису биле сасвим неповољне за земљу[51], а и о самом уговору слику су стекли првенствено преко британске пропаганде[52].

Ову реченицу Андрић за живота није објавио јер је 27. март био један од неупитних („светлих”) историјских датума Титовог режима, на који се и сам Тито позивао[53]. Свако проблематизовање тог датума, чак и најразумније и најблаже, како је то урадио и Андрић у наведеној реченици, изазвало би гнев и осуду режима који и сам Мартенс означава као изразито репресивни, чак злочиначки:

„Југословенски масовни убица Тито, нови јаки човек у Београду, послушан је Стаљинов ђак. Само у првих неколико недеља након победе Титове присталице у Југославији убијају око седамдесет хиљада људи. У новембру 1944. Политика објављује имена више од стотину ′издајника и народних непријатеља′ осуђених на смрт, од којих ускоро једва да ће ико преживети”. (183)

Познајући добро природу и осветољубивост Титовог режима[54], наравно да Андрић није желео да себи компликује живот објављујући сваку своју сумњу и свако своје размишљање[55]. Може ли се због тога Андрићу замерити?

(Иво Андрић) Фото: РТРС

 

* * *

Мартенс даље пише, сегментарно, о томе како људи из света политике и књижевности (Исидора Секулић, Бранко Лазаревић, Милован Ђилас, Добрица Ћосић итд.) сагледавају личност Иве Андрића, о настанку Приче о везировом слону и Проклете авије, о Писму из 1920. године, о приповеци Злостављање итд., као и о Андрићевом приватном животу – женидби, брачном и породичном животу[56]. Ту је и извештај о рецепцији Андрићевих дела у свету, крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века, као и о његовим преводима. Тај преглед представља увод у причу о Андрићу као добитнику Нобелове награде, а та прича такође се налази под циничним насловом – Томбола у Стокхолму.

Мартенс детаљно описује Андрићеву кандидатуру, не пропуштајући прилику да истакне да је иницијативу покренуо секретар Савеза књижевника Југославије, Андрићев кум, Александар Вучо. Као да је Андрића неко морао да протежира како би био кандидован, и као да по значају и уметничким дометима Андрићево дело ту кандидатуру није заслуживало?

У оквиру одељка То што се зове одметник, Мартенс презентује историјске чињенице о Омер-паши Латасу, а у оквиру одељка Касна берба разматра настанак Андрићевог недовршеног романа Омер-паша Латас – који „стално изнова покушава да се позабави питањима одметништва и идентитета” (241). У том контексту Мартенс се критички осврће на биографско тумечење Мусхина Ризвића који је

„изнео тврдњу да је рођени Хрват а каснији ′културни Србин′ Андрић у Омер-паши Латасу обрадио сопствену судбину. Он каже да његов последњи роман није ништа друго до ′покушај ослобађања од једног трауматичног оптерећења властитог живота, комплекса ренегатства′. Према томе, Омер-паша Латас био би нека врста књижевне исповести, ′као да се Андрић пред крај живота и сам преиспитивао и обрачунавао најпре сам са собом′, нагађа Ризвић. Све што Андрић у овом роману каже о Латасу била би у ствари, по Ризвићу, алузија на ′себе самог′. Не само због тога што је овај књижевни критичар, који је умро у Сарајеву под српском опсадом 1994, у својим последњим годинама био радикални противник Андрића и инсинуирао да је писац у својим текстовима потпиривао општу исламофобију, а нарочито мржњу према босанским муслиманима. Постоји још један разлог зашто треба бити суздржан са биографским и психологизујућим интерпретацијама Омер-паше Латаса. Да је Андрић у свом протагонисти заиста видео сопствени alter ego, у његовим разгранатим белешкама, које нису биле предвиђене за јавност, сигурно би се нашло нешто што указује на то. Али, колико је познато, у његовој заоставштини не постоји ништа слично” (242).

Навођење Ризвићевог тумачења у књизи можемо разумети само као Мартенсову намеру да књигу учини контроверзнијом, бизарнијом и атрактивнијом, те да код читалаца различитих „оријентација” изазове веће интересовање за њу, можда чак и полемике. Те разлоге схватамо, но, ако пажњу усмеримо само на очигледне чињенице – да су Ризвићева тумачења тенденциозна и да почивају на нетрпељивости верских ренегата[57] према свакој критици шеријатског друштва, не видимо особиту сврху бављењем таквим интерпретацијама.

Вишe je доказа у Андрићевом делу да апсолутно није тачна Ризвићева теза, коју преноси Мартенс, „да је писац у својим текстовима потпиривао општу исламофобију, а нарочито мржњу према босанским муслиманима” (242). Довољно је, ради илустрације, навести пример Андрићеве приповетке Моста на Жепи, из које је очигледно какав је Андрићев став према исламу, као и према другим религијама. То се, најпре, може видети из велике наклоности приповедача према главном јунаку, великом везиру Јусуфу (који је с тих простора, као деветогодишњи дечак, отет од родитеља и одведен у Турску). Он је представљен као изузетно духован, високоосетљив, мислећи човек, који страда баш зато што је такав. И Жепљани су, у приповеци, веома наклоњени овом везиру, који је добротвор читавог краја:

„Везир даде шест ћилима за џамију, и новца колико треба да се пред џамијом подигне чесма са три луле. И у исто време одлучи да им подигне мост. […] Из околних села поврве свет да види мост. Из Вишеграда и Рогатице су долазили варошани и дивили му се, жалећи што је у тој врлети и дивљини а не у њиховој касаби. – Ваља родит везира! – одговарали су им Жепљани и ударали дланом по каменој огради, која је била права и оштрих бридова, као да је од сира резана а не у камен сечена. […] Мислио је на далеку брдовиту и мрачну земљу Босну (одувек му је у помисли на Босну било нечег мрачног!), коју ни сама светлост ислама није могла него само делимично да обасја, и у којој је живот, без икакве више уљуђеност и питомости, сиромашан, штур, опор. И колико таквих покрајина има на овом божјем свету? Колико дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде, и џамија без украса и лепоте?[58] (курзив С. И).

И баш ово је добро место на којем желимо да, на основу наведеног примера, оспоримо раније поменуте оптужбе Мухамеда Филиповића да је Андрић „нанео Босни више штете него све непројатељске армије заједно, као и Мусхина Ризвића да је Андрић насликао „црну слику Босне и босанскомуслиманског свијета. Из наведеног се јасно види да је Андрићев јунак запитан не само над босанским мраком, већ и над сваким сличним мраком у свету. Управо ова универзална запитаност Андрићевог јунака садржи све што је и самом писцу важно: мостове, бригу за остваривање људских потреба, жељу за спајањем, тежњу ка повезивању и измирењу, лепоту…

Исто уочавамо и у Андрићевом лирском запису Мостови, из ког наводимо два кратка сегмента:

„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

[…] Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка”[59] (курзив С. И).

Андрићева литература, као што видимо, уметнички рефлектује и изражава оно што је хумано и универзално. Свака другачија интерпретација или је резултат суштинског неразумевања његовог дела или је манипулиција са сврхом која није ни у каквој вези с уметношћу.

У наредним одељцима Мартенс пише о смрти Андрићеве животне сапутнице, о настанку Знакова поред пута као Андрићевом „животном делу” (254), о теми старења и старости у Андрићевим списима, као и о Андрићу као „убеђеном Југословену” (261). У оквиру одељка Све последњи пут Мартенс извештава о Андрићевом последњем јавном наступу, у октобру 1974. године, у Народном позоришту у Београду, са другим великанима српске и југословенске књижевности: Милошем Црњанским, Мешом Селимовићем, Александром Вучом, Бранком Ћопићем, Стеваном Раичковићем, Васком Попом, Душаном Матићем и Петром Џаџићем.

И овде морамо да коригујемо Мартенса који Мешу Селимовића представља као „Босанца”. Познато је његово изричито изјашњавање као Србина чије дело „припада српској литератури[60]. Нажалост, упркос Селимовићевом експилицитном ставу, као и упркос супротстављању његове супруге Дарке, дело Меше Селимовића уврштено је, 1991. године, у сарајевску едицију Муслиманска књижевност 20. века[61].

Карактеристично је, међутим, да Мартенс и српску страну види као ону која манипулише Андрићевим делом, учитавајући оно чега нема, а као пример наводи следеће:

„Српски националисти такође злоупотребљавају Андрића. Један од њих је ратни заповедник босанских Срба Радован Караџић. […] У свом седишту на Палама поврх Сарајева он свим страним дипломатама и емисарима с којима има посла дели превод Андрићевог ′Писма из 1920. године′. Тај текст, наиме, по Караџићевом интерпретацијском кључу, доказује неминовност босанског крвопролића и оправданост српског ратовања” (267).

Да би ово тврђење – шта је Караџић хтео да каже делећи Писмо из 1920. године – било веродостојно, Мартенс би се морао позвати на неки примарни извор: на Караџићеву интерпретацију или на сведока који је чуо шта је Караџић тиме хтео. Он се, међутим, позива на тумачења овог Караџићевог поступка која дају Џевад Карахасана и Екехард Крафт, да би закључио:

„То што се Караџић ослања баш на Андрића није случајност. Јер, прво, он у себи види равноправног колегу тог нобеловца. Караџић, који је седамдесетих објавио неколико мање запажених збирки песама, себе сматра песником ког је само мука сопственог народа отерала у политику” (267–268).

Видимо да Мартенс не само да зна каква је политичка идеја стајала иза овог Караџићевог потеза, већ зна и да Караџић вредност свог књижевног дела изједначава са Андрићевим. Где је доказ? Није потребан, јер се о Караџићу сме изрећи свакаква којештарија – та ко ће се усудити да узме у заштиту осуђеног хашког злочинца?

Но, када већ говоримо о сличностима, оне се пре могу видети не између Караџића и колеге нобеловца, већ између Караџића и јунака те приповетке – Макса Левенфелда. Радован Караџић је интелектуалац и лекар, као што је Макс Левенфелд који, након искуства живљења у Босни и познавања њене прошлости (као и Радован Караџић), уочава темељни механизам по ком та земља, с дубоким разликама њених житеља у идентитету и вери, уопште функционише. Макс Левенфелд говори о томе с великом резигнацијом човека који воли Босну, као неко ко је у њој рођен и коме су ту сахрањене очеве кости, као човек који је већ све изгубио, који се ничему више не радује – ни одласку из Босне, ни живљењу на било ком другом месту, нити пак било каквој будућности. Он разуме универзалност заблуда и мржње, као и универзалност ратова и страдања и, наравно, није заговорник борбе (рата) против било кога, нити мисли да се проблем може решити крвопролићем[62]. Јер, говорећи о Левенфелду приповедач наглашава да он прича о рату „са великом горчином” и „не очекујући да ће бити схваћен”[63]. При томе Левенфелд доживљава рат као универзални феномен, када више није важно који фронт је у питању, јер је реч о „општем страдању”[64].

Управо рат у Босни показује значај дубоких разлика, уочених у Писму из 1920, и њиховог (не)разумевања. Свест да оне постоје и снажно детерминишу понашање људи добро би дошло политичарима и елити у било којим вишенационалним срединама, па и у ауторовој Немачкој[65]. Отуда нас зачуђује његово једнострано тумачење, како самог текста, тако и намера Радована Караџића, који је ту причу умножавао и делио странцима. Ваља подсетити и да је Макс Левенфелд Јеврејин, чији је отац Бечлија, да му је мајка „родом из Трста, кћи италијанске баронице и аустријског поморског официра, потомка француских емиграната”[66], дакле, он није Србин – што значи да његово виђење живота Босне након Великог рата никако није „српско”.

Подсетићемо и на то да Левенфелд каже: „А сама помисао да живим у Бечу, Трсту или којем другом аустријском граду, изазива у мени одвратност, одвратност до повраћања. И зато сам почео да помишљам на Јужну Америку”[67]. Наведени цитат је у контрасту с Мартенсовом посебном благонаклоношћу, како су уочили и неки други тумачи ове књиге, „према аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине”[68]. Дух Андрића и његовог дела, и Мартенса као њиховог тумача, блискост, очигледно,  не одликује.

Одмах испод поднаслова На мосту ћуприја, налази се Андрићев цитат о значају књига и читаоница за Босну. Као што је познато, комплетан износ Нобелове награде Андрић је наменио унапређењу библиотекарства у БиХ. А онда, у складу са својим „поетиком”, Мартенс наводи и цитат из једне од пресуда Међународног кривичног суда у Хагу, од 26. фебруара 2007. године који гласи:

„Суд је установио да су у току рата у БиХ такође нападани архиви и библиотеке. Дана 17. маја 1992. Оријентални институт у Сарајеву гађан је запаљивим бомбама и изгорео, чиме је заувек изгубљено 200.000 докумената, међу којима и збирка од 5000 исламских рукописа. […] Дана 25. августа 1992. бомбардована је босанска Национална библиотека, при чему је уништено отприлике 1,5 милиона књига” (264–265).

Наведено, можда, може да остави утисак на страног читаоца, оног недовољно упућеног, али кредибилитет Хашког суда код овдашње публике, поготово након ослобађајућих пресуда Готовини, Орићу или Харадинају, практично више не постоји. Српска страна је одлучно демантовала да је гранатирала Библиотеку, сумњајући да је у згради била смештена муниција која је могла да се активира због непажљивог руковања, за шта је доказ то што пламен није кренуо с крова, већ из приземља[69]. Такође, сва грађа и књижни фонд који су се односили на османско-исламску традицију била је већ раније измештена у подруме Гази Хусреф-бегове библиотеке (на Баш-чаршији), тако да је изгорела првенствено грађа о „доминатној српској културној традицији у Босни”[70].

Наравно да некоме ко долази из културе осветничког књигоцида, као начина затирања националног идентитета нападнутог народа[71], може пасти на памет да су и Срби планирали да запале „муслиманске” књиге. Али, није било тако, или бар за то не постоје докази (осим неутемељене пресуде компромитованог суда). Но, за намерно бомбардовање Народне библиотеке у Београду 1941. постоје докази у виду исказа непосредних извршилаца, па је онда, ако се већ тежило контрастирању, уз цитат Андрића  можда требало ставити цитат из изјаве Александра Лера[72]. Или, још боље, ако се тражила веза са Андрићем и деведесетим, могао се ставити неки цитат о књигоциду извршеном над „српским” књигама у Хрватској (1991–1995)[73] – када су управо Андрићеве књиге избациване из књижара и библиотека, бацане на ђубре или спаљиване[74]. Занимљиво је да Мартенс помиње спаљивање књига Томаса Мана, Штефана Цвајга или Бертолта Брехта у Немачкој 1933,[75] али о спаљивању Андрићевих књига у Хрватској 1991–1995 – ни слова. Зашто?

Фото: Глас Српске

 

* * *

При крају књиге Мартенс, описујући сахрану Иве Андрића (1975), изриче још једну циничну реченицу која гласи: „Умро јунак – готова бајка (265). Не бисмо баш могли рећи да је Андрићев живот био бајка. Бајке се иначе ретко завршавају смрћу главног јунака. У свом животу Андрић је морао да се бори да би преживео два светска рата и два најгора тоталитаризма 20. века. Морао је да „трпи живот у проклетим авлијама – од францјозафовске, преко Хитлерове, па до Стаљинове и Брозове”[76]. Данас је дочекао биографа који њега и његово дело, 45 година по Андрићевој смрти,  наоко хвали, али га све време цинично ниподаштава.

На крају, ту је и Мартенсов осврт на питање чији је Андрић:  „Споредни огранак ове дебате је бизарна свађа о томе да ли је Андрић српски, хрватски или босански писац и којој националној књижевности припада” (273). Зашто је та „свађа” из Мартенсове перспективе бизарна? Он то овако објашњава:

„Ово кошкање изгледа једнако непотребно као кад би неко започео дискусију о томе да ли је Гете био писац из Хесена или из Тирингије, пошто се родио у Франкфурту, а умро у Вајмару” (273).

Тако мисли „стручњак за балканска питања”? Али, у Минхену не спаљују Гетеова дела јер нису довољно „баварска”, у Фракнфурту не тврде да је писао „хесенским језиком”, а у Берлину не пишу монографије о томе да је „нанео више штете Пруској него све војске које су кроз њу прошле”. Зар нема у тој „бизарности” и Мартенсовог обола? Јер, ако Мартенс за Гетеа може да каже да је писао на немачком језику, те да је немачки писац, питамо се у чему је онда проблем да исто тако јасно каже да је Андрић писао на српском језику и да је српски писац? Одговор се крије у томе што исказ о Гетеу зависи од истине, а о Андрићу од политике.

То се види од самог почетка Мартнесове књиге. Већ у оквиру првог поглавља Пламени цветови Европе, а у делу који припада поднаслову „Богови и духови” (у којем се аутор с цинизмом и подсмехом осврће на митологију и веровања народа који живе у Босни), Мартенс помиње проблем језика:

„Говорили су додуше исти језик (а Сефарди, бар код куће, такође и ладино или `јеврејски шпански`), али писали су, уколико су уопште били писмени, на четири писма: Срби ћирилицом, муслимани арапски, Хрвати латиницом а Јевреји хебрејски. […] Подаље од градских тржница, где се на једном језику продавало и трговало, вероисповести нису имале међусобног додира. Живот других остајао је потпуна мистерија” (14–15).

У вези са помињањем „истог језика”, „једног језика”, на првим страницама књиге, може се учинити да је аутор пропустио да напомене да је реч о српском језику и о његовим различитим варијантама – које су свим народима у Босни, у свим временима, апсолутно разумљиве. Међутим, такав „превид” аутор чини још неколико пута у књизи. Пишући, рецимо, о школовању Иве Андрића, у одељку „Сарајево” који припада првом поглављу, аутор помиње да је Андрић лош математичар, али да „блиста у свему што има везе с језиком” (34), да би у вези с називом тог језика, а нарочито у вези с међусобним споразумевањем свих његових говорника, рекао ово:

„Спада (Иво Андрић, прим. С. И) међу најбоље у настави матерњег језика, који се некада звао српско-хрватски, док се данас зависно од места или говорника зове српски, хрватски, босански или црногорски, што не утиче на чињеницу да се саговорници понекад узајамно разумеју боље него што би хтели”. (34)

Мартенс, очигледно, добро разуме проблематику алтернативних назива истог  језика, али не жели да изговори његово име. А баш од странца би се могло то очекивати – под претпоставком да је непристрасан. Овај цитат је још један доказ да је аутор требало да се позабави не само Вуком и Његошем, већ и Даничићевим Ратом за српски језик и правопис (1847), а можда и да наведе, кад већ помиње „српскохрватски” језик, становиште Људевита Гаја: „Sav svèt znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; nu nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvárditi, da to nije sèrbski već ilirski jezik[77].

Овако, његови међународни читаоци могу остати збуњени о ком језику је реч, баш због тога што се он данас, искључиво из политичких, а не лингвистичких  разлога, различито зове, у зависности од региона у ком говорник живи. Поготову би могли бити збуњени, на пример, Аустријанци, Швајцарци и Немци, пошто им онда не би било јасно зашто се немачки језик у Аустрији не зове „аустријски”, а у Швајцарској „швајцарски”. И сам Немац, аутор би, верујем, могао да то објасни својим збуњеним европским читаоцима. Но, он не именује језик који говори и у школи изучава Андрић – српски језик – већ се код њега тај језик изједначава тек с једним регионом, а не с целокупним његовим говорним подручјем за које се данас намеће назив заједнички језик (у конкурсима регионалне [„нашепросторне”] књижевности он се буквално тако и назива[78]).

Уопште, премного је политике, политичке пристрасности и скривеног, или чак отвореног, политичарења у овом „делу са тезом[79], попут  „вица” који је толико непознат у јавности, да се једноставно не можемо отети утиску да је за „пригоду” ове књиге измишљен. Он гласи:

„Срби мрзе Андрића пошто је умро као Србин, али се родио као Хрват. Хрвати мрзе Андрића јер се родио као Хрват, али је умро као Србин. А Бошњаци мрзе Андрића јер се родио” (273).

Можда хрватски или бошњачки националисти мрзе Андрића. Они су, уосталом, спаљивали његове књиге и злонамерно, идеологизовано, интерпретирали његово дело. Али, ауторка овог осврта, за две деценије истраживања српске књижевности и кретања у круговима писаца и књижевних критичара, никада није чула ни од кога да мрзи Андрића. Три културе из Мартенсовог „вица”, ма шта о томе мислио „стручњак за Балкан”, збиља нису исте. У Србији нема „мрзитељских” књига о Андрићу, нема чак ни циничних ни опадачких.

Наш утисак након читања ове књиге јесте да је Мартенс непоуздан и пристрасан истраживач и коментатор[80], о чему се читалац може уверити и ако прочита следеће:

„О режисеру Емиру Кустирици, Андрићевом босанском земљаку, већ се више година шире гласине да Ћуприју жели да овековечи на филмском платну (у ту сврху је чак саградио читав град у Босни, не као кулисе, него од камена и бетона), али чини се да је и он посустао пред том материјом” (275).

Прво, није реч ни о каквим „гласинама”. Кустурица је заиста 2009. године планирао да сними филм по Андрићевој књизи, а идеја о Андрићграду је и дошла у размишљању о кулисама[81]. Међутим, убрзо је идеја о Андрићграду еволуирала ка изградњи својеврсног културног центра који би садржао: позориште, биоскоп, зграду градске управе, академију лепих уметности, Андрићеву гимназију, цркву, спомен-кућу Иве Андрића, речну марину, пристаниште, тргове, хотеле. Да је Мартенс посетио Андрићград, видео би да је већи део планираних здања и изграђен.

И друго – Кустурица није одустао од снимања филма На Дрини ћуприја, него је проблем у средствима која ваља обезбедити (Кустурица: „Мора неко да препозна да је мој рукопис довољно ваљан да пренесе тако величанствену тему као што је Андрићева На Дрини Ћуприја[82]).

Овакви и слични искази заиста не указују на поузданост и акрибичност њеног писца, и могу бити сигнал за опрез и када су у питању друге тврдње[83]. Није реч само о томе да се може уочити „суштинска разлика између Мартенсове књиге намењене широј публици навикнутој на сензационализам, и научних биографских студија о Андрићу”, који су „сваки свој извор, онако како то налажу етичка научна мерила, прецизно и јасно именовали и цитирали”[84]. Проблем је и то што је књига, као што рекосмо, првенствено намењена међународним читаоцима, и бојимо се да ће резултат њеног читања у иностранству, што такође рекосмо, да буде тај да ће страни читаоци остати у незнању или ће их пак утврдити у неразумевању како Андрића, тако и овдашњих прилика. Но, не заборавимо да је реч о фондираном пројекту, чији циљеви и не морају да буду потрага за истином и кумулативним прирастом научног сазнања.

Ту је и врло осетљиво етичко питање о овдашњим информаторима. У „Изразима захвалности” (278–279), од културних и научних посленика чије дело нешто боље познајемо, налазимо писца и новинара Мухарема Баздуља, Жанету Ђукић Перишић, која је магистрирала и докторирала на Андрићевом делу и приредила много Андрићевих књига, а данас ради као саветница у београдској Задужбини Иве Андрића, те слависту Роберта Ходела, професора на Институту за Славистику Универзитета у Хамбургу. За прво двоје, из „Израза захвалности”, није јасно да ли су књигу пре објављивања прочитали. Верујемо да нису, јер би Мартенсу свакако морали указати на материјалне грешке, на неадекватна тумачења и несувисле коментаре. Но, из „Израза захвалности” закључујемо да је професор Робер Ходел књигу читао пре објављивања. Зар је могуће да се он сагласио са оним што у књизи пише? У Београду цењени професор Ходел се сагласио са садржајем ове књиге?

Морамо признати да нас је након читања „Израза захвалности” обузела горчина, и то више него након читања Мартенсове књиге[85]. Не можемо да се не запитамо како припадници наше културне елите могу да прихвате овакву врсту пристрастности и необјективности. Ако књигу нису читали пре објављивања, могли би то сада да ураде. И да нешто кажу. Баш нас занима ко ће све у Београду учествовати у њеном промовисању, ко ће је и како оправдавати и хвалити, с којим аргументима и с позивањем на која начела. Из тога ће бити много јансије коме су грантови, фондери и пројекти важнији од истине о Андрићу, о нашој књижевности и култури.

 


[1] Михаел Мартенс (Mihael Martens, р. у Хамбургу, 1973), живео је у Санкт Петербургу, Кијеву и другим градовима Источне Европе; од 2002, као политички извештач Франкфуртер алгемајне цајтунга (Frankfurter Allgemeine Zeitung), провео је седам година у Београду, шест у Истанбулу и три у Атини; сада живи у Бечу; на српском је објавио књигу У потрази за јунаком: прича о војнику који није хтео да убије (Београд: Clio, 2013), посвећену „демистификацији и деконструкцији мита о добром Немцу, Јозефу Шулцу који је одбио да стреља српске таоце у Другом светском рату”.

[2] Реч је о „карактеристичној празнини, присутној у књизи, која се ниједним ретком не бави односом писца према српској књижевној традицији, његовим великим темама: Вуком и Његошем. Аутор ове `прве свеобухватне биографије нашег нобеловца`, кога је заправо занимала само једна врста контекстуализације, правдао је ову чињеницу  незаинтересованошћу немачког читаоца коме је ова књига изворно и намењена” (Горана Раичевић, „Андрић очима Запада”, Политика, 20. мај 2020, http://www.politika.rs/scc/clanak/454493/Andric-ocima-Zapada).

[3] Заправо, књига није ни морала бити већег обима да су из ње изостављена, по нашем сматрању сувишна два последња одељка: На мосту ћуприја и Један европски живот, о чему ће бити више речи касније у овом осврту.

[4] Видети: Јован Делић, Иво Андрић: мост и жртва, Нови Сад: Православна реч; Београд: Музеј града Београда, 2011, стр. 156–167; Жанета Ђукић Перишић, Писац и прича: стваралачка биографија Иве Андрића, Нови Сад: Академска књига, 2012, стр. 434–437.

[5] „Ако се после говорило да је рођени католички Хрват Андрић био `најбољи муслимански писац Босне`, то је само делимична шала.” (28); „Да би избегао рад у фабрици, као Хрват је могао да нађе уточиште и у монаштву” (32).

[6] „Комесар СКЗ постављен од стране окупатора Светислав Стефановић жели да укључи Андрићеве текстове у једну антологију. Андрић је у Сокобањи када му стиже ова молба. Он одговара да би под нормалним условима као српски приповедач радо пристао, али да тренутно није у могућности јер у садашњим изузетним приликама не жели и не може да учествује ни у каквим публикацијама, ни са новим ни са раније објављеним својим радовима. Овај одговор је значајан и због тога што Андрић себе ту без околишања назива српским приповедачем, чиме политички заузима јасан став (178).ʺ

[7] „У приповеци ′Бифе Титаник′, објављеној 1956. године, чија се радња дешава у Сарајеву у време Другог светског рата, у центру пажње налази се Стјепан Ковић, познати бањалучки беспосличар и сваштар. […] Ово је, ако је предање тачно, управо прича Антуна Андрића. А паралелност иде још даље, јер се у причи налазе чак и гласине о ванбрачном пореклу, додуше помереном за једну генерацију, на судског службеника Аугустина Ковића – (наводно) Стјепановог оца. […] Наравно да је ово књижевност, дакле фикција. Али подударност са гласинама око Андрићевог порекла свакако су упадљиве” (24).

[8] Бранко Лазаревић, Дневник једног никога, Завод за уџбенике, Београд, 2007.

[9] И Горана Раичевић код Мартенса налази „специфичну `западњачку` перспективу, обележену многим предрасудама, посебно онима идеолошке природе” (Раичевић, исто).

[10] Видети у књизи садржај поднаслова На мосту Ћуприја, стр. 264–273.

[11] Косић пише како му је књижевник Александар Русвурм (Alexander von Gleichen-Rußwurm) рекао да је Немцу довољно једном да дође на Балкан па да лако поверује „у теорије о инфериорним и супериорним расама, о моралној дужности немачког народа да гвозденом метлом почисти Балкан, ту етнолошку старудијарницу”. (Мирко М. Косић, Модерна Германија, В. Кикинда: Књижара Ј. Радака, 1912, стр. 125)  Косић наводи и речи чувеног Ернста Хекела (Ernst Haeckel): „Рад немачког народа око развоја, културе и цивилизације даје право немачком народу да заузме Балкан, Малу Азију, Сирију и Месопотамију и из њих истисне данашње немоћне и неспособне расе” (303).

[12] Због тога су, ваљда, репресије над тим становништвом некако прихватљивије, на пример: вешање жена по Мачви 1914, стрељање ђака у Крагујевцу 1941. или бомбардовање нишке пијаце 1999.

[13]  Милан Радуловић, Уметност и вера: књижевно-богословске студије, Београд: Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Институт за теолошка истраживања, 2013, стр. 126.

[14] Исто, стр. 237.

[15] Исто.

[16] Исто, стр. 139.

[17] Без Косовског завета се не може, рацимо, разумети зашто су се Срби, након потписивања Тројног пакта, који је за њих био доста повољан, определили за борбу, иако су могли знати да ће ужасно пострадати. Међутим, 27. март догодио из три посебна разлога (која се савим уклапају у Косовски завет): 1. зато што имају искуства с германским силама, као суштински непријатељским и душепогибељним; 2. зато што никада нису били уз освајаче и истребљиваче других народа; 3. зато што верују да слобода нема цену. Управо ова над-вредност слободе кључна је одредница Косовског завета.

[18] „Објава рата Аустроугарске Србији уследила је тек 28. јула. […] Андрићу сад иде наруку што пати од обољења плућа, такорећи као животно осигурање.” (59) „Док Андрић у Овчареву учи енглеску граматику и бори се против досаде, његови се вршњаци на фронтовима боре за живот.” (62)

[19] „Ако ништа друго, затвореници у мариборском затвору бар не гладују, а и не злоставља их нико. У поређењу са положајем већине својих другара у Сарајеву, Андрић живи скоро комфорно.” (60)

[20] Леон Саваџијан, Избегличко питање у Грчкој. Београд: Време 1925.

[21] Подаци су с Википедије: https://en.wikipedia.org/wiki/Demographics_of_Turkey#Census_of_1927; http://skr.rs/9su.

[22] Наравно да Мартенс избегава да користи званичан назив ове српске покрајине, из ког је јасан и идентитет саме територије: метох (м. р), грч. – земљорадничко насеље неког манастира у коме су живели сами монаси и обрађивали земљу; у средњевековној Србији: мала црква и поред ње мало земље са станом за монахе; доцније: сваки манастир који су ктитори приложили неком већем манастиру и положили га његовој управи; данас: свако имање једног манастира које је удаљено од њега (в. Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Разговори о Косову, Београд: Хришћанска мисао, Хиландарски фонд, Универзитетски библиотека православни богослови – Богословски факултет „Василије Острошки” [Фоча], Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић” [Ваљево], 2018).

[23]  „Обесправљени српски народ у старој Србији трпео је зулум од исламизованих и строго привилегованих досељеника – Албанаца, који су га гонили са рођене земље и заједно с отоманским властима планирали његово потпуно истребљење. То је историјска чињеница, која, дабоме, тражи потпуније објашњење, и за коју, разуме се, не морају и не треба да испаштају данашње генерације Албанаца; али се без те чињенице не може разумети ослободилачки програм Србије према Старој Србији, ни балкански рат, ни компликације због етничко-демографског поремећаја у односу два народа, а не може се разумети ни права природа послератног исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Једна је ствар, ако је то ′исељавање под притиском′ тек једна нова тачка у програму савремених албанских националиста и иредентиста, значи једна нова појава у историји српског народа, а друга, сасвим друга, ако је то наставак једног програма, коме се први обриси могу видети још у прогонима над српским народом тридесетих година 19. века, да га сасвим одређено утврди Призренска лига – поготову у свакодневним и масовним насиљима албанских Косовара-качака последњих деценија пред балкански рат” (Богдановић, исто, стр. 22).

[24] Слободан Вуковић, Српско друштво и економија (1918–1992), Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2012.

[25] Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft), Универзитет у Грацу (1924). Преведен на српски језик и први пут објављен у часопису Свеске Задужбине Иве Андрића (број 1 за 1982. годину).

[26] „Пре свега критичари у Босни оцењују овај рад као доказ претпоставке да је Андрић исламофобични мрзитељ Турака, који је презирао и босанске муслимане, пошто је у њима видео колабораторе Османлија. У дисертацији, како каже један критичар, налазе се ′осећања непријатељства и мржње′ према исламу и муслиманима, који су због нужне научности текста присилно сузбијени, али зато у причама и романима на књижевно улепшан начин долазе до изражаја”. (92)

[27] „Српском писцу Добрици Ћосићу рекао је 1968. да његова докторска теза „није ништа нарочито, један школски рад” (94).

[28] И данас стоји споменик на коме пише: „Никола Зец, Тривун Микић, Тривун Вукић, Петар Гаврил, на коље набијени живи за владе отоманске 1835. г. Споменик подигоше Јаков Станић и супруга Василија, 1912. године”; Бранко Ј. Бокан, Општина Сански Мост. Дио 1, До јула 1941. г. Београд: Борба и Сански Мост: Скупштина општине, 1974, http://srbiubih.com/turski-teror-lipnicki-kumovi/

[29] Наведено у: Јован Б. Душанић, Срби Босне и Херцеговине у ХIХ веку: борба за слободу и уједињење, Београд: Порекло, 2018, стр. 86.

[30] „Оваквих извештаја о Андрићу у политичком архиву Министарства спољних послова има напретек. Они сведоче о томе да су Немци убацивали своје агенте у Андрићево окружење. […] Али, да ли искусни и врло опрезни дипломата Андрић стварно нема „сазнања о могућностима прослеђивања – док у Берлину општи са новинарима, дипломатама и другим саговорницима? Било би наивно сматрати га тако невештим. […] Његови приватни записи, чак и неки дипломатски извештаји тог времена, показују да хвалоспеви везани за Хитлера и нацистичку Немачку не одговарају његовим убеђењима” (130–131).

[31] Уосталом, и сам Мартенс каже да Андрићеви „приватни записи чак и дипломатски извештаји тог времена, показују да хвалоспеви везани за Хитлера и нацистичку Немачку не одговарају његовим убеђењима” (131).

[32] „Са данашње тачке гледишта може да се подразумева да Андрић није оставио своје колеге. Да је онда сам прешао границу, био би морално дезавуисан и као човек и као писац, и не би никад више смео да се појави у својој домовини. Још горе: не би га тамо више штампали! Али морамо замислити шта је са тадашњег становишта значила одлука да се, уместо да уплови у сигурну луку Швајцарску, у јеку рата врати на Балкан. Та његова одлука се после 1944. високо цени.”

[33] То исто Мартенс чини и када Андрићев текст о Симону Боливару (из 1930) представља као Андрићеву апологију, из каријерних побуда,  краља Александра и Шестојануарске диктатуре (105–106). Овакав Мартенсов поступак већ је оцењен као „упечатљив пример злоупотребе и погрешног читања Андрићевих текстова; […] не можемо а да се не сетимо пишчеве опрезности, страха од речи, који је у основи имао управо страх од буквалног, односно политичког, идеолошког читања књижевног текста” (Раичевић, исто).

[34] Одбио је да потпише антикомунистички Апел српском народу, и одбио је предлог колаборантске управе Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака.

[35] Из данашњег угла делује чудно, готово романтично, да је књижевност била у тој мери на цени.

[36] „Андрићу је извесно нанело дубоку бол да су његову ′духовну домовину′ (Пољску – С. И) напале прво Хитлерове, па онда и Стаљинове хорде. Постоје извештаји према којима се Андрић закулисно залагао за пуштање на слободу десетина интернираних професора свог краковског универзитета. Наводи се да је покушао да заробљеницима набави позиве београдског универзитета да би им се омогућило да отпутују у Југославију. Ови покушаји нису успели, али ће након рата допринети његовом високом угледу у Пољској” (137).

[37] Г. В. Ф. Хегел, Феноменологија духа, Београд: БИГЗ, 1986, стр. 386.

[38] „Андрић подстиче настанак легенде како се он супротстављао југословенском приступању Пакту тако што о томе ћути и чека да околности делују у његову корист” (146).

[39] Ево неколиких типичних псеудодилема и острашћених тврдњи у вези са Андрићевим делом које су презентоване у књизи: „Да ли ће онај који буде читао Андрићеве књиге пожелети да путује у Босну, као што ће можда желети да види Шпанију или Париз онај ко чита Хемингвеја? Или је Андрић својим делом Босни нанео више штете него све непријатељске армије заједно, како је то босански академик Мухамед Филиповић тврдио још 1967. године? Да ли је он можда чак, како је босански књижевни критичар Мусхин Ризвић средином деведесетих покушао да докаже на много стотина страница, насликао ′црну слику Босне и босанскомуслиманског свијета′ и у ′мозаику превертираних сцена′ израдио ′галерију патолошких ликова′ у коју се улива његова склоност ка сексуалним злочинцима и садистима? Да ли је у својим књигама створио ′атмосферу турске кривице′ и дифамирао ислам као извор зла?” (168–169).

[40] Видети: Слађана Илић, „Истраживање и разумевање зла и опасност његовог празновања”, Књижевни магазин, год. 16, бр. 193–198 (август–децембар 2017), стр. 23–28. Београд: Српско књижевно друштво; http://www.skd.rs/wp-content/uploads/2017/10/187-192.pdf.

[41] „Јасеновац је био ′проточни логор′, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено; рачуна се да је 300−400 сваког дана одвожено на Градину, или чак побијено испред улаза у логор, ′јер није било места′, а врхунац је представљао Божић 1942, када је побијено више од хиљаду заточеника (неки и не ушавши у логор). Треба прочитати књиге Николе Николића, Душана Јеринића, Дане Павлице (тек недавно обелодањена сведочења и документа), па спознати све размере тих страдања српског народа на територији Славоније, Поткозарја и босанске Посавине, али и из читаве НДХ. По тој простој, али страшној рачуници, када се зна да су читава села западне Славоније и босанске Крајине на тај начин збрисана са карте (само после козарачке офанзиве страдало је око 80.000 њених становника, цивила, који су углавном завршили у Јасеновцу), могу се замислити размере страдања“ (Славица Гароња, „Колико је било жртава у Јасеновцу”, Политика, 22. април 2019, http://www.politika.rs/scc/clanak/427624/Pogledi/Koliko-je-bilo-zrtava-u-Jasenovcu

[42] Видети: Славица Гароња, Парусија, гласови испод папрати, Прометеј, Нови Сад, 2018, стр. 217−220.

[43] Видети: Бојан Јовановић, Антропологија зла, Београd 2016: HERAedu, стр. 106–107.

[44] Гидеон Грајф: „Из ваздуха можете да видите оно што не можете чак ни током посете неког места. Снимци из ваздуха који припадају архиву у Единбургу у Шкотској откривају огромно подручје од 10 квадратних километара Јасеновца, где видите масовне гробнице од којих сцвака може садржати на хиљаде тела убијених људи. То је веома јак доказ онога што многобројни историчари и ја дуго тврдимо, а то је број жртава који најмање износи 700.000. И то свакако није коначан број јер се ту не убрајају лешеви жртава које је однела Сава, жртве које су претворене у пепео, оне од којих је направљен сапун итд. И то откриће је новијег датума. Оно се одиграло пре месец дана, док сам био у Србији. Како сам вам рекао: историја је као археологија“ (интервју с Гидеоном Грајфом, „Јасеновац је далеко бруталнији од Аушвица”, Вечерње новости, 7. април 2019. https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:787334-Gideon-Grajf-Jasenovac-je-daleko-brutalniji-od-Ausvica).

[45] Видети: Динко Давидов, Тотални геноцид, Независна Дражава Хрватска 1941–1945, Завод за уџбенике, Београд, 2013.

[46] Видети: Бојан Јовановић, Антропологија зла, Београd 2016: HERAedu, стр. 106–107.

[47] Андрић оцењује, 1974. године, да је хрватски национализам најопаснији „због снаге која иза њега стоји – Католичка црква, моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром […] у атмосфери која унаказује душе људи нечим ирационалним и злим” (наведено у: Иван Миладиновић, „Странац у сопственом животу”, Печат, бр. 616, 22. мај 2020, http://www.pecat.co.rs/2020/05/stranac-u-sopstvenom-zivotu/).

[48] Андрић одбија да Светиславу Стефановићу допусти да у антологију, која би била објављена у Српској књижевној задрузи, уврсти неколике Андрићеве текстове, речима да би, под нормалним условима „као српски приповедач” радо пристао, али да тренутно није у могућности јер у садашњим изузетним приликама не жели и не може да учествује „ни у каквим публикацијама, ни са новим ни са раније већ објављеним својим радовима(178).

[49] „Андрић је песник европског ранга, а његово дело је део оног што су Аугуст Вилхелм Шлегел и Гете почетком XIX века обележили појмом `светска књижевност`. Равноправан је с великим нобеловцима XX века, попут Томаса Мана, Ернеста Хемингвеја, Албера Камија, Габријела Гарсије Маркеса или Орхана Памука” (273).

[50] Овде ћемо навести тек два примера: „То послеподне било је за мене доживљај. Видео сам прву праву библиотеку у животу и било ми је јасно да видим своју судбину” (Иво Андрић, Писмо из 1920. у: Иво Андрић, Сабране приповетке, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 230). „Од трећег разреда па навише, ђаци имају право да се служе гимназијском библиотеком из лепе и научне књижевности. Прве две године свога школовања дечак је толико пута мислио на тај тренутак кад ће и он смети да оде, у одређени дан и сат у недљи, и да из те књижнице узме на читање неко од оних илустрованих дела која је гледао код старијих другова. […] [С]амо је желео да и он дорасте до трећег разреда и до библиотеке. […] [О]н не жели много, четири-пет књига о разним путовањима по разним крајевима света. Само да може ону коју чита да нааслони на оне три или четири које ће читати доцније, и да понекад погледа истовремено у две књиге, само да поглед баци. Не зна зашто, али чини му се да би то било остварење његове највеће жеље” (Иво Андрић, Књига, у: Иво Андрић, Сабране приповетке, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 225).

[51] „Ујутро након ноћи пуча југословенске радио станице преносе прокламацију новог краља народима Југославије. У стварности Петар II, који је ненадано проглашен за краља, не зна још ништа о свом чудноватом успону. Прокламацију коју су срочили пучисти на радију чита официр морнарице чији глас личи на Петров. Прави Петар ће бити информисан тек касније и стављен пред свршен чин. […] Андрић добија налог да предузме шта год може да би убедио Рибентропа и Хитлера да ће се пучистичка влада држати приступања Тројном пакту. Овај пристанак генералима лакше пада јер су у међувремену стекли увид (курзив С. И) у цео текст уговора и увидели да су његови услови крајње повољни за Југославију” (148–149).

[52] Британска агентура је у Београду „проширила вест да Југославија пристаје да се одрекне свог суверенитета, да дозволи стационирање или пролазак немачких трупа или чак да чествује у рату против Грчке” (149).

[53] Види: „Маршал Тито говори о 27. марту 1941”, https://www.youtube.com/watch?v=1NUKRP2-PAk.

[54] Видети: Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Репресија у Србији 1944−1953, Београд:  Институт за савремену историју 2006; Срђан Цветковић, Између српа и чекића 2, Политичка репресија у Србији 1953−1985 Београд:  Службени гласник и Институт за савремену историју, 2011.

[55] „Није Андрићу било друге до да, као онај паша из Моста на Жепи, након што је искусио немилост и близину погибељи, вага сваку реч, најчешће се опредељујући за ћутњу. Кажу да је у једном од ретких тренутака када би му се развезао језик, Исидори Секулић, која га је презрела због сарадње са титоистима, тихо, готово шапатом рекао: `Ови ће да владају бар још неколико деценија. Ни ви ни ја их нећемо надживети`” (Владимир Кецмановић, „Судбина чуда под свакодневним сунцем”, Време, бр.1260, 26. фебруар 2015, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1274103

[56] Разматрања интимног живота Андрића – која су, како уочава Гордана Раичевић (исто), код Мартенса „у жижи пажње”, док, рецимо, „о делу које је овенчано Нобеловом наградом сазнајемо мало” – нису ни код ауторке овог осврта побудила особито интересовање, првенствено зато што се о том периоду Андрићевог живота већ доста зна. Нарочито нисмо били заинтерсовани за историјат и природу његове везе с Милицом Бабић. На основу онога што знамо, закључујемо да је она била истинска Андрићева животна сапутница с којом је био срећан као никада пре и никада после у животу. То сазнање сасвим нам је довољно.

[57] „У оквиру динарског психичког типа, Цвијић посебно разматра мухамеданску групу, односно исламизиране динарске Србе у Босни и Херцеговини, новопазарском Санџаку и на Косову. Особине овог српског становништва измењене су под утицајем исламске религије, важећих друштвених правила и источњачке културе. Иако су сачували српски језик, карактеристичан презименски наставак –ић, трагове у обичајима и веровањима и сећање на своје словенско порекло и ранији друштвени статус, пресудан религијски утицај успео је да ослаби природне етничке и културне везе, па су многи поверовали да су већи и бољи мухамеданци од самих Турака.” (Бојан Јовановић, Пркос и инат, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 45. О Андрићевој слици ренегата видети: Петар Џаџић, Иво Андрић: човек и дело, Ниш: Просвета, 1993, стр. 111–114.

[58] Иво Андрић, Сабране приповетке, Београд: Завод за уџбенике 2008, стр. 75.

[59] Иво Андрић, „Мостови”, прештампано у: Делић, нав. дело, стр. 302–303.

[60] Желећи да отклони све недоумице и злоупотребе до којих би могло доћи након његове смрти, Меша Селимовић упућује писмо Српској академији наука и уметности, 3. новембра 1976. године: „Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем… Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком” (документ се налази у Историјској збирци Архива САНУ у Београду, под редним бројем 14441).

[61] Душан В. Станковић, „Знао ко је и остао свој”, Српско наслеђе: историјске свеске, бр. 4, април 1998. http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/04/article-12.html.

[62] Андрићев текст Писмо из 1920. године (објављен 1946) дело је изузетне уметничке, и сваке друге, вредности. Поједине његове реченице могле би објективним, културним и незлобивим читаоцима бити азбука разумевања дубоких разлика међу људима, не само у Босни него било где другде. То би могле бити поготово онима који су склони промишљањима и преиспитивањима, који имају у виду и искуства сопствених нација, било да су то искуства освајача или подложника.

[63] Андрић, Сабране приповетке, исто, 232.

[64] „Говорио је нешто најпре о рату уопште и то са великом горчином, више у тону него у речима, са горчином која и не очекује да ће бити схваћена. (За њега у овом великом рату није било, тако рећи, више противничких фронтова, они су се помешали, преливали један у други и стапали потпуно. Опште страдање застрло му је вид и одузело разумевање за све остало.) Сећам се да сам остао запрепашћен кад је рекао да честита победницима и – да их дубоко жали, јер побеђени виде на чему су и шта треба да раде, док победници још и не слуте шта их чека. Оворио је јетким и безнадежним тоном човека који је много изгубио и сад може да говори шта хоће, знајући добро и да му за то нико ништа не може, и да му то ништа не помаже“ (курзив С. И; Андрић, нав. дело, стр. 232).

[65] Око 20% становништва је имигранстког порекла, а по верском саставу у Немачкој живи око 30% католика, протестаната и атеиста, и 10% мухамеданаца.

[66] Андрић, нав. дело, стр. 230.

[67] Иво Андрић, нав. дело, стр. 232.

[68] Вуле Журић, „Андрић између трача и постистине”, Културни додатак Политике, 25. април 2020. године, стр. 3.

[69] Бета, „Командант ВРС негирао да је гађао џамије и библиотеку”, РТВ Војводине, 22. октобар 2012, https://rtv.rs/sr_ci/hronika/komandant-vrs-negirao-da-je-gadjao-dzamije-i-biblioteku_348770.html.

[70] Ненад Кецмановић, „Сами завршите реченицу `БиХ свакога дана у сваком погледу све више…`”, Све о Српској, 7. новембар 2017, http://sveosrpskoj.com/komentari/sami-zavrsite-recenicu-bih-svakoga-dana-u-svakom-pogledu-sve-vise/

[71] „Хитлер је наредио: прво уништити Народну библиотеку, зато што је у њој сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет српског народа”, рекао је генерал-пуковник Александер Лер, одговарајући на питање зашто је баш Народна библиотека Србије била циљ у бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године; Дејан Ристић, „Хитлер је наредио: прво уништити Народну библиотеку”, Политика, 3. април 2016, http://www.politika.rs/scc/clanak/352400/Hitler-je-naredio-prvo-unistiti-Narodnu-biblioteku.

[72] Видети претходну фусноту.

[73] Ante Lešaja, Knjigocid: uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih, Zagreb: Profil, Srpsko narodno vijeće, 2012. https://snv.hr/file/attachment/file/knjigocid.pdf

[74] Исто, стр. 29, 190, 205, 218, 258, 268, 283, 345, 357.

[75] „Само неколико дана пре отварања конгреса у Дубровнику (у мају 1933. Конгрес међународног ПЕН клуба; Прим. С.И) у Немачкој су спаљиване књиге Томаса Мана, Штефана Цвајга, Бертолта Брехта, Јозефа Рота, Толера и многих других. Толер пита шта је немачки ПЕН урадио против тога. Одговор опет гласи – ништа, а исто тако је и када пита да ли би писци немачке делегације дигли глас када су протерали научнике попут Алберта Ајнштајна са универзитета, или сликаре попут Ота Дикса или Паула Клеа прогласили ′настраним′. ′Живимо у време националистичког лудила, лудилса расе, мржње′, упозорава Толер” (112).

[76] Владимир Кецмановић, исто.

[77] Uredničtvo (Ljudevit Gaj), „Čije je Kolo”, Danica horvatska, slavonska i dalmatinska, broj 31 (1. kolovoz 1846), Zagreb, str. 123–5; цитирано место је на стр. 124; пдф извор: http://skr.rs/9ay

[78] „Otvoren je četvrti po redu konkurs za kratku priču Biber. Radove mogu da šalju autorke i autori koji pišu na albanskom, makedonskom ili zajedničkom jeziku”; Korkodil, „Četvrti regionalni konkurs za kratku priču Biber”, 7. maj 2020, http://www.krokodil.rs/2020/05/cetvrti-regionalni-konkurs-za-kratku-pricu-biber/.

[79] Раичевић, исто. Журић се пита није ли код Мартенса реч „о још једном покушају да се под плаштом тобожњег посвећеног интересовања за уметника и његово дело изврће историја и још једном испреда отужна легенда о колективној кривици, готово окужености, српскога народа” (Журић, исто).

[80] „Добили смо текст који своје упориште често проналази у трачу и у коме се Андрићевим животом и делом манипулише језиком постистине” (Журић, исто).

[81] Бета, „Кустурица снима филм На Дрини ћуприја”, РТВ Војводине, 30. новембар 2009,  https://www.rtv.rs/sr_ci/kultura/kusturica-snima-film-na-drini-cuprija_161210.html.

[82] Танјуг, „Кустурица: Не желим да молим за филм као Вељко Булајић”, Политика, 19. фебруар 2019, http://skr.rs/9Mx.

[83] Мартенс, иначе, не ужива неки особито високи углед код нас. Рецимо, Иван Ивањи за њега каже: „Бранити Иву Андрића од Михаела Мартенса је којешта. Од Мартенса ме ништа не чуди, њега истина не интересује, он воли да прави скандале. Не сматрам га озбиљним толико да немам разлога ни да се чудим његовим поступцима” (Љиљана Бегенишић, „Контроверзна књига немачког писца: Андрића рекламира везујући га за Хитлера”, Вечерње новости, 19. април 2019, http://skr.rs/942).

[84] Раичевић, исто.

[85] Већ је констатовано да „Мартенсова књига (код читаоца – С. А) производи не само велико разочарање већ и неку врсту повређености коју човек осети након што, смрвљен ауторивим багателистичким приступом овој великој теми, некако успе да је дочита” (Журић, исто).

4 коментара

  1. ненад каже:

    Мартенс има посебе издаваче за Србију, БиХ и Хрватску. Отуда потиче сва његова повремена „заборавност“. Да је посветио пажњу Андрићевом писању о Његошу и Вуку, свака прича о томе „чији је Андрић?“ била бесмислена. Он каже на почетку књиге да то не би било од интереса страним читаоцима. Али, одсутво те теме чини књигу мање јасном него што би требала бити. Ова књига о Андрићу, као и свака друга о том великом писцу, у БиХ и Хрватској свакако неће имати много читалаца, па Мартенс настоји да задовољи њихову потребу да мало „чалабрцну“ Андрићеве књижевне славе. Зато и релативизује свари које није могуће релативизовати: да се Андрић писао Србином – и политички и књижевно, да је једна од најважнијих, заправо најважнија тема Андрићевог дјела – промјена идентитете, превјера, или било који други сличан психолошки поступак те да Босна / и за Адрића/ јесте земља страха и мржње . Као што је то била прије и као што и данас јесте. Мислим да је је пригушивање тих истина Мартенсу било битно зарад продаје књиге , а могуће је да и код њега постоје неки пориви да се придружи стереотипима о Србима којима смо окружени већ 30 и нешто година. Јасеновац и дешавања оки Другог свјетског рата код Мартенса су чисти стереотип који је успостављен о томе код Хрвата и Бошњака. Штета, јер књига није без квалитета и занимљивих чињеница и опсервација. Уосталом, аутор је седам година радио на њој – тако каже.

    П.С. Ко ми наведе у најважијим Андићевим дјелима једну једину реченицу која личи на карактеристичну синтаксу хрватског језика – купићу му цијели том Мартенсове књиге.

  2. Божидар Шкобић каже:

    Поштована!
    Одавно нисам са задовољством прочитао приказ као овај Ваш!
    Бескрајно сам Вам захвалан да досљедности и искрености!
    Обећавам да ћу са дућном пажњом да налазим и пратим Ваше написе!
    А стицајем околности „шесто чуло ме није издало“ – Ништа Мартенсово нисам читао – нити бих читао! И вјерујући у коректност овога што управо прочитах – сматрам да тај „аутор“ никада неће бити у стању да напише нешто достојно поштовања!
    Андрић је неко о коме сам слушао од родитеља, рођен у „комшилуку“; читао о њему и његово – чим сам се описменио, доживио да га видим уживо и да последње животне деценије проводим у његовом Вишеграду – поносан на њега: Као свог земљака; као књижевника и као личност достојну Незаборава!
    Поштована! Хвала Вам на свему што сте написали и чему више нема шта да се дода!

    А Мартенс и слични нека се стиде свога кратког постојања!

    Хвала вам од срца и свако добро Вам желим!
    Са дужним поштовањем уз поздрав из Вишеграда!
    Ваш Божидар Шкобић Чика Бошко
    књижевник, рођен у Травнику 08.01.1946.г.

  3. Слађана Илић каже:

    Хвала Вам, драги чика Бошко! Лепо је знати да нас има још! Од срца – Слађана!

  4. Ново Никач каже:

    Поштована,
    Мислио сам да ме неће ни један текст задржати на овом сокоћалу, андроиду- међутим, преварио сам се.
    Немам речи за прекрасну аналитику и етичност исчитавања.
    Пуно Вам хвала!

Оставите одговор на ненад Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.