Матија Бећковић открива кад се враћа у Црну Гору: После овога, сад ми се и не умире

ИСКРА на Фејсбуку

У Црну Гору сам ишао кад неко умре, а мислио сам да ћу тамо живети кад ја умрем. Али, после овога што се тамо десило, чак ми се и не умире, каже академик Матија Бећковић, одговарајући на питање да ли сања Црну Гору и може ли сад да иде тамо.

Његова нова књига „Људмилине песме“ представљена у Српској књижевној задрузи, била је добар повод за разговор, али не мање важним чинио се и песников поглед на нову црногорску реалност.

Црна Гора се зауставила на ивици амбиса

„Црна Гора се зауставила на ивици амбиса. И то је велики и крупан догађај управо зато што се све десило због Цркве и што се зауставила баш на том питању, што је оно било најважније. Јер, сав онај свет који је пристајао на толико понижење, на толике дилетантске приче толиког нерегуларног света – који се одједном бавио лингвистиком, историјом, теологијом – тај свет је све то трпео. А онда, кад су кренули да му узму и веру и Цркву и то негде тамо где је црква била потпуно уништена – у оним брдима где су цркве служиле да се смести цеменат и трнокоп и мотике – oтуда су се појавили, деца, млади људи у којима је та рана зарасла. А било их је као цвећа, и кренули су, претворени у цветове, чак и они који су се снебивали да јавно кажу једну реч. Недељама, месецима, цео свет је гледао нешто чега нема на целој планети. Стварно је било питање: да ли ће бити Ђукановић или Свети Василије. И да је победио Светог Василија, то би био крај Црне Горе“.

Рекосте не намеравате да одете и ‘одмахнете свету’ док се не нагледате нове црногорске стварности. Kaд ћете се вратити у Црну Гору? Верујете ли да ће стварно бити нова и боља?

– Мора бити, ово је само почетак. Али, пре мене треба да се врате сви они које су пре мене и истерали. А истерали су највеће српске песнике. Тамо је био Сима Милутиновић, учитељ Његошев коме је владика посветио „Лучу“. Отерали су Љубу Ненадовића који је срео Његоша у Италији (и рекао ‘више нећу писати о Италији, писаћу само о владици црногорском’) и који је  испевао књигу „Писма из Италије“ која је први пут Његоша дала таквог каквог га и сад знамо. Па су истерали Бранка Радичевића, који је заједно са Његошем објавио у Бечу, на ћирилици, своје песме, заједно са ‘Горским вијенцем’; а било је сигурно јефтиније да штампају латиницом. Е сад, дође тамо Лаза Костић, на Цетиње, који је уређивао ‘Глас Црногорца’ написао трагедију ‘Максим Црнојевић’, песму ‘Пролог за Горски вијенац’… Тад је тамо био и Сима МатавуљЈова Змај… Па је Ђура Јакшић написао ‘Јелисавета, кнегиња црногорска’… Нема скоро ниједнога до Иве АндрићаМилоша Црњанског, Десанке Максимовић, који нису писали о Црној Гори. Њу је створила поезија. И песници. И највећи песник српскога језика, Његош. Чак је и краљ Никола имао претензије да и он буде песник и да се та земља зове држава песника.“

Сумрак Ловћена

У тој колони су, кажете, били и они песници који су опевали рушење капеле на Ловћену.

У часопису „Уметност“ из `72. године нема ни једног песника – од Стевана Раичковића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Скендера Куленовића, Меше Селимовића –  да није написао песму о тој капели. Тада је онај „Његош у сликарству“ Петар Лубарда осликао чувену слику „Сумрак Ловћена“ и ставио тачку на ту целу причу. А нема ни од сликара ниједног ко није сликао то варварство, од Миће Поповића и Младена Србиновића до Радомира Рељића. И сад ‘видим’ Куленовићев сонет чији први стих гласи ‘Самар орла не товати на ме’.

Митрополит крив због тога што се брани

– И сад је одједном митрополит црногорски једини крив што ће цркву да гради. Замислите шта је њему пало на памет, да цркве гради и обнавља! И да му они прете да преко њих живих то радити неће. Они који хоће да оснују партијску цркву кажу да је то православна џамахирија. Митрополит је крив због тога што се брани, а њихов насртај, какав није виђен, нешто је најрегуларније и најпожељније.

Да ли верујете ће се обистинити ваше речи о црногорском језику – да је рођен после вас а да ће умрети пре вас?

– Тих језика попут оног који тамо проглашавају, у српском језику има безброј. И никоме није проблем да их разуме. Замислите када би Бору Станковића разумели само у Врању, Сремца у Нишу, Кочића само у Змијању, Чопића у Грмечу, а не где год има тог народа који је песнички, песмотворан. Народа ком је језик његова кућа.

 

rs.sputniknews.com

1 коментар

  1. Slavica каже:

    Crna Gora je bila dosla na ivicu ambisa i sad se samo malo odmakla od toga jer vecina onih koji su bili uz Mila Djukanovica su jos tu i nece lako da se odreknu svega sto su stekli kao, ako smem slobodno da se izrazim, kriminalci. Trideset godina vladavine nekoga se ne moze promeniti preko noci. Najveci problem ce da bude u tome sto u jednom delu Crne Gore ne zive Crnogorci vec oni koji pripadaju drugoj drzavi koja radi na tome da jedan deo Crne Gore pripoji sebi, isto kao sto radi na tome da Kosovo bude deo njene teritirije. Drugi problem je sto se veliki deo Crnogoraca iselio iz Crne Gore, silom ili milom.
    Sa verom u Boga najdamo se boljem.

Оставите одговор на Slavica Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.