Милан Ружић

За Томпсона спремни!

Марко Перковић Томпсон, чувени хрватски певач и попечитељ који је држао предавања деци у хрватским школама, ослобођен је оптужбе да је на концерту у Слуњу 2017. године подстицао мржњу покличем „За дом спремни“!

У образложењу оних који су га ослободили оптужбе и тако му дозволили да ово понавља још хиљадама пута стоји да је Томпсон сам написао текст за песму „Бојна Чавоглаве“ у којој је поклич „За дом спремни“ саставни део песме. То је била олакшавајућа околност. Зар управо то што је он ово написао не би требало да буде отежавајућа околност?

Узмимо овај стих као нешто што је, ето, промакло Томпсону и што је случајно написао. А шта ћемо са овим покличом, опростите, стихом и његовим варијацијама у још неким песмама?

 

Туче Томпсон, калашњиков, а и збројевка

баци бомбу, гони банду преко извора

корак напријед, пушка готовс, сви уз пјесму сви

за Дом браћо, зовемо се Поглавникови

(Нећете у Имотски)

 

С огњем пакла ту су се срели

остала су поломљена крила

а били су за дом спремни

(Бијели голубови)

 

За дом спремни и слободу

хрватскоме роду

(Лијепо ли је Хрват бити)

 

Као што видимо, то је један од омиљених стихова овог невинашцета које пева само политички коректне песме. Не знам зашто не би ушао и у лектиру? Ако је већ „За дом спремни“ нешто што се може говорити, како суд рече „понекад“, онда може и у читанку за понеки разред.

Томпсон тврди како он никада не подстиче рат, нити га велича, а следећи стихови уопште не иду у прилог његовим изјавама, док ваља напоменути, како он каже, да уопште нису усмерени ни против кога, нити кога угрожавају. Наравно, у питању је песма због чијег стиха „За дом спремни“ суд може да ослободи Перковића, али не може да му суди због стихова који следе у истој тој песми:

 

Чујте српски добровољци, бандо, четници

стићи ће вас наша рука и у Србији

стићи ће вас наша рука и у Србији

(Бојна Чавоглаве)

 

Не могу да верујем да се некоме суди за поклич, а да се пренебрегну овакви стихови за које се види да су писани баш у духу поклича који је био последње што су чули многи Срби пре него што су заклани, задављени, или просто упуцани. Изгледа да у Хрватској можете рећи било шта за Србе и не сносити никакве последице.

Тако Томпсон поје и о томе како је лоша била 1945. година када се свет ослободио нацизма, усташтва и осталих деривата најмрачнијих пројеката за убијање „нижих раса“. Он тамо тугује што се та година човечанству уопште и догодила, али као и да прети, очигледно признајући, да се све то у Хрватску враћа. Он то чини стиховима:

 

Лоша била 45’та

расула нас преко свијета

а сад нова лоза расте

вратиле се дома ласте

(Гени камени)

 

У духу Другог светског рата, Перковић воли да запева и о славној хрватској прошлости. Сећате се онда када су Хитлера дочекали цвећем? Овај човек, велики уметник и просветитељ, пева о херојима који се у Хрватској традиционално дочекују цвећем, а можемо претпоставити ко је у питању:

 

Јучер гледам слику народа

баца цвијеће по херојима

а већ сутра побједнике суде

продаше их за Јудине скуде

(Клетва краља Звонимира)

 

Како смо упућени у то шта је ХОС, онда морамо знати да су те паравојне јединице биле организоване од стране ХСП-а (Хрватска странка права) чији је оснивач, а то тврде сви историчари, је чувени расиста, антисемита и антисрбин. Говорим о Анту Старчевићу. Дакле, он је неко коме би се свидела Томпсонова поетика. Али како је Перковић велики уметник, никако хушкач, он је и ХСП овенчао својим стиховима:

 

ХСП-овци поздрављају

своју домовину

За дом спремни и слободу

хрватскоме роду

(Лијепо ли је Хрват бити)

 

Цео Томпсонов опус делује као да му нешто фали. Као да му недостаје ремек-дело које би сумирало цео тај дивни нехушкачки, крајње помирљиви тон и однос који он негује у својим песмама за које суд тврди да уопште нису спорне.

Међутим, немојмо очајавати! Постоји и таква једна која носи назив „Јасеновац и Градишка Стара“. Прочитајмо ове дивне стихове који су јасан показатељ пацифизма и филантропије и никако нису позив ни на шта лоше. Ни у њима не могу наћи ништа што би било предмет тужбе ако би се та песма изводила хиљадама пута, као што се и изводи.

 

„Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара

Кроз Имотски камиони журе, возе црнце Францетића Јуре

У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила

 

Ој Неретво теци иза страну, носи Србе плавоме Јадрану

Ко је мога замислити лани, да ће Божић славит партизани

Тко је река, јеба ли га ћаћа, да се Црна Легија не враћа

 

Госпе сињска ако си у стању, узми Стипу а врати нам Фрању

Ој Рачане јеба ти пас матер, и ономе тко је гласа за те

Сјајна звијездо изнад Метковића, поздрави нам Анту Павелића“

 

Бранити Марка Перковића Томпсона тврдњама како је „За дом спремни“ само стих који је он написао 1991. године и рећи како је од тада песма „Бојна Чавоглаве“ изведена чак 1700 пута је врхунац или идиотизма, или безобразлука! Ово само може да значи да је хрватска јавност свесно дозвољавала да се овај поклич користи, док је свака реч која из Србије дође, била она заиста хушкачка или најобичнија реч, спорна.

Ако већ стихови које је писао Томпсон, по речима његовог адвоката, нису спорни, јер су заштићени, као и код свих других аутора, законима Хрватске и као такве се легално репродукују или изводе, онда то само значи да је читава држава Хрватска стала иза тих стихова као нечега што није спорно!

На каквом онда миру инсистира наша држава? Хрватску треба доживљавати као нешто што се нас не тиче и што је искочило из зглоба.

Док год се на државне прославе позива Томпсон, док предаје у школама, док год се на улици његови стихови могу певати, а да нико ништа не предузима, до тада неће бити никакве шансе за мир са Хрватском.

Одавно су ме саветовали: „Чувај се људи који не умеју да се постиде!“ Хрвати не само да се не стиде Томпсона, већ се њим и поносе!

Нема боље поруке од оне коју је за собом оставио Јован Дучић, па ћу ову мучну тему привести крају његовом песмом „Сину тисућљетне културе“.

 

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

 

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

Лаку ноћ, хрватска државо, а добро јутро, Србијо! Време је да отвориш очи и видиш са ким би да градиш лепшу будућност!

Милан Ружић

?>