Зоран Шапоњић

О Вучелићу, корони и људскости

Грехота од Бога и срамота од народа, рекли би горе у оним нашим брдима са којих смо сви, углавном, сишли. Таман данас, док Милорад Вучелић, уредник „Вечерњих новости“, лежи у болници, на респиратору, како ми јављају пријатељи, на једном београдском порталу моје колеге, у непотипсаном тексту, пишу о Вучелићу као о – „слуги режима“!

Нељудски, колеге! Срамно, колеге!

Јесте ли морали баш данас? И, што баш данас? Нисте ли могли да сачекате који дан док се Милорад Вучелић опорави, док преживи, да вам може одговорити? Да вам може узвратити? Овако док је на респиратору – не може!

Кад неког, бивше колеге, овако нападнате, ред је, људски, да му пружите шансу да одговори. Милорад Вучелић ту шансу сада нема. Знате, кад сте на респиратору онда се борите за живот, го живот, и не можете да се бавите оваквим срамотама.

Уопште немам потребу да вечерас улазим у причу да ли је Милорад Вучелић слуга режима као што данас написасте. Нити је то сада тема, док Милорад Вучелић лежи на репиратору и бори се за живот. Једино што знам јесте да је срамота напасти га сада, као што је срамота узети мотку па тући слабијег од себе, као што је срамота смејати се болесном, као што је срамота сеирити над туђом невољом. О томе се овде ради, бивше колеге.

И да, нити сам Вучелићу пријатељ, нити сам му шта дужан, нити је он мени дужан. Овде говорим о људскости и моралу, оном основном, који нам каже да је од Бога грехота и од народа срамота ово што радите. Са Вучелићем сам само једном причао телефоном, онда, летос, кад сам га молио да помогне нашем колеги, такође оболелом од короне, када се такође радило о животу и смрти. Без поговора је помогао, а није морао!

Вечерас кад сам прочитао ову вашу срамоту, причао сам са још неким од колега, кажу да их вечерас, данас поподне, док је колега на респиратору, не занима је ли Вучелић слуга режима, да то просто није тема, али да знају, кад су га звали и замолили, да је помогао! Да никад није остало, а да нејаком или болесном не помогне, како зна и како уме.

И, зато му свака част, кажу још.

И, још једном питање, зашто данас овакав текст, бивше колеге, зашто оваква срамота? Па да је Вучелић и слуга режима, и да је украо Емпајер стејт билдинг и пренео га у своје двориште, да је највећи злочинац, да је клао и убијао, зашто данас овакав текст? Зашто га баш данас блатите? Зар није могло да сачека пар дана? Макар до сутра, до вести да му је боље…

Видим цитирате Милоша Васића и његов текст о Вучелићу објављен у „Времену“ 2005. године. Јесте тако Васић писао, и, ту нема спора, али, не увиђате главну разлику. Васић је то писао 2005. кад Вучелић није био на респиратору и, када је могао да му одговори. У томе је разлика, бивше колеге. И, не ради се овде о томе што је о Вучелићу реч, нити ћу га звати за кума нит он мене, овде се ради о принципу, помало о моралу, помало и о стиду.

Ја оволико, о људскости и оном основном, хришћанском осећају, ако га је још имало остало у нама. Ако га нема, пишите и сутра шта год хоћете.

Само, опасно је кад човек не уме да се постиди!

Зоран Шапоњић

2 коментара

  1. Đoko каже:

    Svaka čast Zorane, bravo za ljudski komentar, za domaćniske reči ispisane… odavno ljudi znaju koje si gore list. Naši stari, naši siromašni ali česiti domaćini umeli su i znali da nepogrešivo procene kada šta treba reći javno! Takođe izreka narodna, greh od Boga a sramota od naroda, pamtim je kao dečak ali se odavno u našem društvu izgubila, negde zaturila zbog onih koji se ne boje ni Boga a ni naroda, drugim rečima ponestalo im obraza! Pomenutog novinara Vasića lično ne poznajem ali sam njegove roditelje, Velju i Zagu koji su bili čestiti ljudi, odlično poznavao a jednom dočekao u mom domu na Zlataru (90-tih), ali na žalost njega nikada nisam razumeo!?
    Odavno sam naučio da su jednostrane kritike bez prava ili mogućnoti za replike samo moć i zloba upravo onih koji su zaboravili ili negde zaturili onu našu narodnu, greh od Boga a sramota od naroda!

  2. Зоран Матијевић каже:

    Рече наш народ „Тешко оку које не може заплакати и образу који не зна поцрвенети“, на нашу велику жалост, таквих је некада било мало, данас их има доста.

Оставите одговор на Зоран Матијевић Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.