Зоран Шапоњић

Московски мраз

Споменик на улазу у Москву, подигнут на месту на коме је у зиму 1941. године Црвена армија зауставила Хитлерове тенковске дивизије веома је поучан! Говори о томе да куле и зидине Кремља можеш и видети али их не можеш освојити! Тај споменик такође је и прича о томе како су на Русији и Москви зубе ломили и много силнији и моћнији него што је онај несрећни енглески секретар за одбрану коме не недостаје енглеског лицемерја и покваренлука али му фали мало кућног, оног основног васпитања.

Стегао ових дана мраз у Москви. Залеђена река Москва, ледени сибирски талас царује међу зидинама Кремља, од истока до запада, од севера до југа огромног града. Дан по истеку енглеског улитаматума Русији, ни Кремљ, ни храм Христа Спаса и црква Василија Блаженог нису се померили ни за милиметар, само ледени сибирски ветар царује над Црвеним тргом.

У леденој москвој ноћи, у Улици Нови Арбат, у метро станицама Театраљнаја и Тверскаја, на Црвеном тргу, пред кулама цркве Василија Блаженог, нисам код Московљана уочио било какво узбуђење због енглеског ултиматума, још мање због његовог истека.

Порука групе младих Московљана које сам у Новом Арбату питао брину ли због енглеског ултиматума није за новине које чита пристојан свет. Кратка је и јасна и веома сликовита.

– Политика Запада према Русији иста је и непромењена вековима! Они нас не воле, ми смо њихови непријатељи. Једина разлика јесте што смо сада јаки, јачи но икада у историји. Увек су нас нападали, у увек ће нас нападати. Говор нашег председника од пре десетак дана њихова је ноћна мора. Није Русија оно што је била пре 25 година, када је била по њиховој мери – каже ми старији Московљанин на пространом тргу испред Државне думе.

У леденој москвској ноћи ледени су одговори Руса на енглески ултамитум. Пред куполама и златним крстовима храма Христа Спаса ти одговори добијају сасвим ново значење и снагу.

– Енглези и Американци много су нас више „волели“ у оно време кад им је наш председник служио за подсмех. Што пре схвате да су та времена неумитно прошла, да је Русија сто светлосних година далеко од трагичних деведесетих то боље за њих. А ми смо нашу лекцију из историје научили. Наш живот и њихови начини живота, наше вредности и њихове вредности нису исте – каже ми Алексеј Устакханов, студент права Универзитета у Москви.

– Можда следећи ултиматум Запада Русији буде да прихватимо истополне бракове, да дозволимо да хомоескуалци могу усвајати децу, да педофилија постане нормалан друштвени стандард. Њихов проблем јесте што су наши храмови пуни недељом и празницима, што принципи наше вере нису тек лицемерна наклапања него за велику већину људи принципи по којима живе и васпитавају децу – каже његова девојка Ларја.

Пред куполама и златним крстовима храма Христа Спаса у Москви сетио сам се синоћ речи знаменитог руског благотворитеља Виктора Ивановича Тиришкина:

– Русију чувају две куполе – једна је она нуклеарна која штити небо наше отаџбине, а друга, још важнија, јесте купола сачињена од купола свих наших православних храмова која штити све нас под небом наше велике земље – рекао ми је Виктор Иванович када сам га проше године посетио у Пушшкину у Подмосковљу и од његових пријатеља слушао приче о десетинама и десетинама руских православних храмова које је г. Тиришкин својим новцем изградио, подигао из пепела.

Прича о две куполе над Русијом пред енглеским ултиматумом и новим нападима на Москву добија ових дана ново, још верније значење.

Фото: З. Шапоњић

– Ето шта ће Русији С400 и С500, шта ће ракете у Калињинграду, шта ће нам „армате“. Ако они имају право да широм света бране свој „начин живота“, зашто ми не бисмо имали то исто право, да бранимо свој начин живота у Русији. Можете замислити какви би енглески и амерички ултиматуми били да Русије није ово што је данас. Шта би нам тек онда Немци и Французи поручили – пита Алексеј Устакханов.

Широм ледене Москве, дан уочи избора за председника Руске Федерације, порука са билборда кратка је и јасна  „Избори за Председника Руске Федерације – избори за будућност“.

Немам ни мало сумње да ће велики народ сутра заиста изабрати своју будућност. Сигурну. И да се тај избор ни мало неће свидети енглеском секретару за одбрану.

Зоран Шапоњић

?>