Милан Ружић

Писмо

Поново покушај приказивања Срба као силоватеља. Не знам до када ћемо слушати ове приче о себи и не реаговати на њих. Можда је потребно свету написати једно овакво писмо…

„Драги свете, или барем ти који се тако зовеш, белосветска злонамерна провинцијо,

Шта је мој народ теби икада учинио да се овако односиш према њему? Мора ли мој народ да буде крив за све што се на овој планети дешава? Има ли народа који је мањи, а да су га више оптуживали? Постоји ли рат који је започет, а да га није започела Србија? Имаш ли икакве намере да још некога на овај начин мучиш и проглашаваш Африком, иако је Србија део Европе у сваком смислу? Који је народ ове бројности дао тој истој Европи у коју сада „улази“ већи допринос у културно-уметничком смислу?

Знам ја шта тебе, свете, сврби. Сврби те наша црква. Некако ти дође глупо што се ти бавиш убијањем и кавгањем, а ми се као православци бавимо животом и праштањем. Мори те помисао на то шта смо све принели олтару историје, уметности, културе и лингвистике, па би сад да нам све то оспориш пребацивши те домете неким мањим псеудодржавама како би, кад нас затреш, то све ти преузео и поделио својим чедима попут Америке, Велике Британије и Немачке.

Све би дао Великој Британији која је прва отворила концентрационе логоре (Бурски рат 1899-1902) и таманила толике народе у свету зарад „демократије“. Просветљивала је затамњивањем историје и рађала нове нације убијањем старих. Дао би њима који су, уз Немце, дошли на амерички континент и тамо на темељу геноцида направили нову државу – бастион слободе, правде и демократије. Тај исти бастион, генерацијама касније, баца атомске бомбе, па и све друге, на мање и слабије народе, па онда њима држи предавање о претераној употреби силе.

Ћутиш када горе светиње мога народа, а плачеш и наричеш када се негде сам од себе сруши неки стуб. Ћутиш када мој народ бива затиран, а после кад ми некоме макар шамар ударимо, вриштиш како вршимо геноцид. Како то да су поступци Пола Пота, Хитлера, Мусолинија, Фердинанда, Клинтона, Буша, Торкемаде, Туђмана, Павелића, Лубурића, Тита и остале веселе дружине оправдани, а сад ти се као највећи злочинци указују Свети владика Николај, Његош, Андрић, Свети Симеон, Свети Сава, Гаврило Принцип и остали Срби? Шта се догодило, па си терористе прогласио државницима, кукавице херојима, кољаче борцима за слободу, а убице свецима? Како је бомбардовање милосрђе, Јасеновац ситница, логори за децу логичан след догађаја? Како су Хрвати део Европе, а Срби сметња? Откуд је бомба помиловање, а песма претња? Како је бајонет борба, а крст претња?

На колико смо страна гинули и ко нас све није убијао, не знам како смо још увек живи.

Како Срби могу бити криви за толике милионе жртава ако сваки Србин није убио барем по сто људи? Рађају ли се наша деца са ножевима у зубима, пиштољима у пеленама, бомбама под скутом? Возимо ли ми Срби тенкове, кољемо ли комшије, затварамо ли туђу децу у логоре? Бацамо ли ми људе у јаме, деремо ли им кожу и вадимо ли им очи, затиремо ли друге како бисмо се ширили? Како се то ми ширимо, ако смо сваке деценије све мањи? Каква Велика Србија кад се на име свела?
Колико ти још, свете, српске крви недостаје? Колико Срба још планираш да убијеш? Реци нам, па да знамо шта нас од тебе чека! Шта ће теби Косово сем да нас постидиш и испровоцираш и испишеш из народа?

Стао си иза три или четири такозване силе и свео се на нуклеарно наоружање. Сад те, свете, брине проблем пренасељености… Па онда крени српском традицијом (слободно је назови својом) и меси погаче, спремај мацоле за лапот. Скоро се о овоме огласио енглески принц, па њему предлажем, нека узме погачу и мацолу, па са краљицом правац на Биг Бен. Ето решења. Нас све да побијете, нећете Бог зна колико растеретити планету, али да све кости побијеног српског народа ископате и лансирате у свемир, колико их има, Земља би изгубила равнотежу.

Не интересује мене твоје мишљење о мени и мојој земљи, али нека не интересујемо ни ми тебе неко време. Свима ће бити лакше.

Али кад мањи народи дођу по своје, знањем, а не силом, готов си, свете, и ти и твоји пулени.

Видим већ како и колико дрхтиш пред истином коју млади учени људи носе на својим уснама. Дрхтиш као и свака лаж.

Само бисмо те једно молили, свете, иако знам да нас нећеш саслушати – престани да нам шаљеш амбасадоре ових „великих сила“ да нас уче нашој историји. Довољно је што не знају своју. Нека не шире незнање и мржњу. Довољно је што они мрзе нас.

Срдачно твоји,

Вечити кривци и крвници,
Срби

P. S.

И кад решиш све Србе да затреш, знај да није могуће. Зар не видиш да цветамо из земље на сваком континенту, јер сте нас највише у земљу садили.“

Али коме ово писмо слати и како у њему не рећи још милион ствари које ће се одбијати од глувих ушију и слепих очију?
Нека се окреће свет и даље, па ће га, кад му се добро заврти, неко већ обезглавити као какву небитну кокошку и оставити га да трчи по дворишту бојећи крвљу околну траву. После тога, за ручак ће га скувати они који су га товили лажима и ћукали да уђе у кокошињац капитализма.

Милан Ружић

?>