Емир Кустурица

Ел Пибе – највећа животна представа која се одвијала пред очима читавог свијета

Фото: М. Цветковић

Да је дуже живио, шта би још могло да буде када је већ све било. Изгубљену слободу широм планете, будио је у нашем памћењу својим волејима; од све већих понижења у овом невремену штитило нас је сјећање на његове дриблинге, голове које је давао пркосећи гравитацији и свјетској сили, чак и када се помогао руком, праштали смо, јер тада је правда била преча од закона .

Праштали смо тако други гол против Енглеза јер онај први није био само чин освете Тачерки за Фокланде, то је био дриблинг као плес који нас удаљава од смрти. Никада и ничему се толики свијет, одједном, није радовао као Дијеговим головима. Тешко да је, због било чега, било гдје, у мирнодопско вријеме, произведена толика радост. Када сам му то рекао на Куби, у башти хотела Национал, он ми је вртећи хавану у зубима, циркајући маргариту одговорио:

– Јеси ти сигуран да је тако?

– Јесам како нисам!

– Закуни се!

– Кунем се!

– Заборављаш на мене. Ја сам се у Мексико Ситију радовао више од свих вас заједно!

Од Сомалије, до Мексико Ситија, Ханоја до Конга, слинави дјечаци су прво видјели његове дриблинге, ако нису били вршњаци, вртили су видео снимке, и знали како је то дјечак – „Ел Пибе“, за којег се, касније, само чинило да је одрастао. Он је остао Ел Пибе у души коју је тјело слушало, вјеровали су на пољанама, улицама и сокацима, јер како би друкчије, касније, могао да све противничке играче и непријатеље предрибла, избаци из кукова, изврти на петопарцу, заманта их као да су се возили на рингишпилу.

Тако су сиротани широм планете одрастајући, за разлику од Ел Пибеа, добили свог пи-ар-а, заштитника, Божију руку, мађионичара који, када није више могао да их штити дриблинзима и уз плач се опростио од фудбала, његова ријеч се чула као сиротињска пјесма; гдје год се појавио, прво је показивао тетоваже Че Геваре, Кастра и пустио нам на машту да замишљамо кога нисмо видјели на његовој кожи. Како кажу његови земљаци, он није био комуниста иако није ништа посједовао, он је био највећи борац –  „антиимперијалиста”. Када се једном у Буенос Аиресу појавио брат Била Клинтона, Дијегу је пријатељ јавио у којем хотелу је гринго одсјео. Дијего је позвао собу Клинтоновог брата и рекао му:

„Шта ти тражиш овдје, дркаџијо? Ко те пустио? Ја не могу у Америку, јер сте ми напаковали допинг, а ти ‘ладиш муда у мом граду!”

Марадона је у својих 60 година саставио два вијека, онај у коме се родио и касније постао „Бог од блата” и овај у којем је, нажалост, умро усамљен у Буенос Аиресу, у кући за коју сумњам да је била његова. Није марио за иметком, волио је живот, трошио више него што је зарађивао, новац је био једна од ријетких овисности која га је машила. Да је било друкчије, можда не би умро усамљен, тек пуштен из болнице. Нашао би се неко да га његује. Вјерујем да он то није хтио. Не треба заборавити да то није био први пут да умире. Једном сам свједочио колапсу, срчаном нападу, гдје се послије два дана из болнице појавио у Рамосовом ноћном клубу одакле су финансирани, сваке године, Дијегови рођендани, претварани у „религиозне процесије“.

Велики типови не умиру из прве, али многи, као Дијего, заврше сами на смртној постељи. То су животне утакмице са најближима једнако жестоке као оне на стадионима или из магле и полусвијести, када је послије неба додиривао дно. И тада је знао да га гледамо, али није заборављао да дигне шаку и онима којима је требало, покаже средњи прст. Тада смо знали да није све пропало и да има наде у повратак. Ако је лако потрошио све зарађене новце, нико опет од великих није тако тешко дошао до новца. Више пута ми је показао ноге испод кољена, ту су недостајали читави дијелови кости, то су биле ране ратног ветерана, могло је бити да је стигао из, Ирака, Сомалије, Авганистана, Либије, Сирије.

Радећи филм о Ел Пибеу, путовања у Буенос Аирес су неколико пута била залудна. Зове ме једном срећан што ћемо друговати: „Брате, чекам те, биће ића и пића.” Ја долетим у Бенос Аирес, а њега нигдје. Нисам се узбуђивао, иако је то био први пут да сам био подређен нечијем ауторитету. Да је он не само велика појава, социолошки феномен, нисам свједочио само у Напуљу. На премјери нашег филма у Кану се таква ствар никада није десила да је било који глумац изазвао аплауз који је у једном тренутку пријетио да ће срушити балкон Гранд палеа.

У Дијеговом срцу није више било мјеста, није могло да стане више ништа, па је оно, на крају одлучило да се заустави. Толико пута му је послужило најбоље што може и сада више није могло даље и то је расплакало планету. Некада су људи плакали за краљевима и принцезама, царицама и принчевима, али сада знамо да никада није било ни цара ни краља који су оволико растужили људски род. Никада раније таласи суза нису клизили низ образе бијелих, црвених, жутих и црних. Није био први који је највише желио да буде вољен, али нема од несветих да је неко био обожаван као он. Није био шкрт. Имао је неизмјерно великодушан осмјех који је, уз Руску вакцину, још једино могао да нас спасе од короне. Дијего као да је знао како је Исус Христ морал видио као милосрђе, склоност ка слабијима. Он је у овај вијек истоварио свој пртљаг у коме су се нашли најузвишенији идеали и склоност ка дроги.

„Ако је кокаин дрога, онда сам ја наркоман“, рекао ми је, а онда се сажалио над самим собом.

„Емире, какав бих ја био фудбалер да се нисам дрогирао?”

Мало ко ће заборавити Дијега. Када једном видиш трик мађионичара, заборав нема шта да тражи. Једино што је Дијего отишао када није требало. У вријеме короне и времену смрти, сви стојимо на изудараним ногама Дијега Арманда Марадоне и чекамо, у полузатвору, да нас побију колико им буде требало, па да нас лијече колико буду хтјели.

Емир Кустурица

3 коментара

  1. Милан Зоркин ВАСИЛИШИН каже:

    Хвала Ти,
    Емире наш љубљени, Немањо наш вољени : хвала за мисли и сећања на највећег а невисоког човека, фудбалера, Аргентинца али још више јужноамериканца, и још више Човека, од Бога нам дароване, Планете Земље. Ел Пибе је оставио траг на Њој, траг који не може бити избрисан ни загубљен јер је дубоко заморан. Такви трагови се ору поштењем, талентом, милосрђе, а највише Човекољубљем и Срцем ( тј. Богољубљем). Ако му ми људи опраштамо неке грешке животне (које је он „платио“ дебело још овде, на земљи), где неће Господ који га је волео, воли и волеће више него сви ми заједно. Сад си нам, Професоре, открио зашто смо га доживљавали као Бога, Бога фудбала, чаролије… Зато што ти је рекао, са тугом :“Е, мој Емире-какав бих ја тек фудбалер био да се нисам дрогирао (није довољно умножио“ таланте“од Бога дате), а још више кад је рекао да лажеш јер се он радовао више од свих вас заједно. Вероватно је и туговао више него сви ми… Све је умножавао до неслућених размера и зато му је срдашце само стало, како кажеш Профо. Ја сам мислио да је експлодирао ко’ атомска с’ лјева, али не=зауставило се. Шездесете је рођен, у 60.г.је уснуо, два пуна века, 200 година је стало у тих шездесетак. Он је Чово, а то и није мало. Он је наш српски Чово, он је Православац а Римокатолик, Аргентинац-он је Гробар, Циган, Чарапан а из Боке Јуниорс, а из Боке Которске. Плачу и они из Ривер Плате, мада би се за сваког другог радовали, што рече ДИЕГО коме су тапшали и Београд и Мадрид и Кан и… Свет=и плакао за њим цео Свет иако није био Светац. P. S. Ипак је изгледа био, само нам још нису јавили.

  2. Nelle каже:

    Kakav si ti lik Kusta!
    U vremenu kad se teško čita malo duža rečenica, tvojim tekstovima oči same klize i upijaju svako slovo, zarez!
    Malo nas je ostalo!
    Ti se boriš najhrabrije!
    I ti si izabrani, kao Neo!

  3. Ljiljana Kuzjak каже:

    Sigurna sam da ce Emir napisati knjigu o Maradoni….On ce to tako uraditi da se pamti i voli, kao sto je radio i sve do sada. Idemo,Emire dragi…Mozes ti to.

Оставите одговор на Милан Зоркин ВАСИЛИШИН Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.