Српска православна црква данас прославља Покров Пресвете Богородице, празник који се уједно прославља као слава Пећке патријаршије, историјског седишта Српске православне цркве.

Празник подсећа на веру у непрестано заступништво и заштиту Пресвете Богородице, која се у православној традицији поштује као покровитељка и заштитница хришћанског рода.

Према црквеном предању, догађај који је темељ овог празника одиграо се 1. октобра 911. године, током свеноћног бдења у цркви Пресвете Богородице у Влахерни, у Цариграду, за време цара Лава Мудрог.

У препуном храму, Свети Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније видели су Пресвету Богородицу како се појављује изнад окупљеног народа, раширеног омофора, односно покривала, којим као да заклања вернике. Према предању, била је одевена у златом украшену порфиру и обасјана неизрецивим сјајем, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама, док се молила за сав свет.

Када је Свети Андреј упитао Епифанија да ли види Царицу и Госпођу која се моли за читав свет, ученик је потврдио да види то виђење и да је задивљен. Због овог догађаја установљено је празновање Покрова Пресвете Богородице, које вернике подсећа како на описано јављање тако и на веру у њено непрестано заступништво пред Богом.

Црквено предање сведочи о бројним примерима у којима су верници помоћ Пресвете Богородице препознавали у животу појединаца и народа, у миру и рату, у монашким пустињама и многољудним градовима. Празник је зато и позив на молитву, веру и поуздање у њено заступништво, нарочито у временима искушења и невоља.

Као слава Пећке патријаршије, Покров Пресвете Богородице има посебно место у животу Српске православне цркве. Пећка патријаршија, вековно седиште српских архиепископа и патријараха, једно је од најзначајнијих духовних и историјских средишта српског народа.

Чланак Данас је Покров Пресвете Богородице, слава Пећке патријаршије се појављује прво на ИСКРА.

Када је у питању енергетска политика, Европска унија пуца себи у ногу да би погодила, чак не ни прст, него нокат Руске Федерације. Оптерећена је геополитичким питањима и ратом са Русијом преко Украјине, па више не види користи за европске грађане. Отуда и притисци на мађарску владу да раскине сарадњу са Росатомом.

Овако Срђан Мазалица, директор Оперативног подручја Бањалука у „Електропреносу БиХ“ и посланик у Народној скупштини Републике Српске коментарише вести да председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен инсистира на томе да бриселска бирократија примора мађарску владу да да одустане од сарадње са Русијом у области нуклеарне енергије.

Подсећамо, Руска спољна обавештајна служба (СВР) саопштила је да Брисел води кампању против руске државне корпорације „Росатом“ и врши притисак на Мађарску да прекине сарадњу са Русијом у области нуклеарне енергетике. Према наводима СВР-а, европске институције настоје да утичу на одлуке мађарске владе и онемогуће реализацију пројеката који подразумевају сарадњу са руским компанијама.

ЕУ ради против интереса својих грађана

Мазалица оцењује да су европске државе, након што су се одрекле руског гаса, дошле у ситуацију да су многе гасне електране престале да раде или да буду профитабилне.

„Упркос томе што им је сада, будући да немају довољно енергије из хидроенергије, будући да је енергија из ветра и сунца неуправљива, енергија не може обезбедити континуитет напајања и стабилност електроенергетског система, они, уместо да улажу у нуклеарну енергију, практично гасе пројекте ако имају везе са Русијом“, каже Мазалица.

Он истиче да је циљ сваке паметне енергетске политике диверсификација снабдевања свим енергентима, па и електричном енергијом.

„Било би у интересу грађана, па и грађана ЕУ, да имате снабдевање различитих извора, али и различитих видова енергије. Дакле, не можете се ослонити само на термоелектране, ни само на хидроелектране, ни само на ветар, ни само на сунце, ни само на нуклеарну енергију“, истиче наш саговорник.

Према његовим речима, европске институције превише су оптерећене сукобом у Украјини и односом према Русији, због чега одлуке доносе на штету сопствених држава чланица, грађана и привреде.

„Очигледно је да су они превише оптерећени сукобом Украјини и имају фрустрацију, Руском федерацијом, да на крају раде и против својих земаља чланица, против својих грађана и против своје привреде“, закључује Мазалица.

Раскид са Росатомом могао би Мађарску да кошта милијарде

Прекид сарадње са „Росатомом“ у тренутку када је изградња нуклеарне електране „Пакш II“ већ почела могао би да изложи Мађарску великим финансијским губицима, дуготрајним арбитражним споровима и додатним трошковима за обезбеђивање електричне енергије. Будимпешта би морала да решава питање већ изведених радова и наручене опреме, али и да пронађе алтернативу за два планирана реактора укупне снаге 2.400 мегавата.

Мађарски спољнополитички аналитичар и члан Валдајског клуба Габор Штир у стручној полемици под насловом „Атоми и политика: Хоће ли Пакш II преживети промену курса?“, упозорава да би одустајање од пројекта под притиском Европске уније могло да донесе озбиљне последице.

„Ако мађарска влада одустане од пројекта Пакш, руководећи се очекивањима ЕУ, а не националним интересима, то би могло да изазове не само привремене проблеме у снабдевању већ и озбиљне финансијске губитке“, оценио је Штир.

Према његовој процени, захтеви Росатома и других добављача за накнаду штете и изгубљене добити могли би да достигну две до три милијарде евра, док би евентуални међународни арбитражни спорови могли да трају годинама.

Штир доводи у питање и могућност да се руска технологија брзо замени западном без значајног поскупљења и одлагања пројекта. Као једна од алтернатива помињу се мали модуларни реактори, али би за надокнаду планиране снаге „Пакша ИИ“ било потребно више таквих постројења, уз нова улагања и дужи рок за почетак производње.

„У овом питању политички, а не стручни аргументи играју примарну улогу“, сматра Штир. Према његовом тумачењу, настојање да се Мађарска удаљи од Русије могло би да потисне у други план последице по конкурентност мађарске привреде и животни стандард грађана.

Прекид сарадње могао би да покрене наплату руског кредита

Сличне ризике истиче и Ксенија Смертина, политиколог и стручњак за Централну и Источну Европу. Она упозорава да би раскид уговора након почетка грађевинских радова могао да покрене додатне финансијске обавезе и дуготрајне правне поступке.

„Једнострани раскид споразума са мађарске стране покренуо би процедуру превремене наплате руског државног кредита у износу до десет милијарди евра, а довео би и до дуготрајних поступака пред међународним арбитражама, у којима би Росатом захтевао надокнаду милијарди губитака и изгубљене добити“, упозорава Смертина.

Она истиче да би Мађарска, уколико би одустала од руског пројекта, морала да пронађе начин да надокнади планиране производне капацитете. У супротном, могла би да повећа ослањање на увоз електричне енергије или гасне електране, чија би исплативост зависила и од кретања цена природног гаса.

Смертина сматра да обновљиви извори сами не могу да гарантују стабилну производњу у свим временским условима, нарочито без одговарајућих капацитета за складиштење енергије. Због тога би одустајање од нуклеарних капацитета без поуздане и финансијски одрживе замене могло да повећа трошкове и енергетску неизвесност.

Сарадња Мађарске и Росатома формализована је 2014. године, када су две земље потписале споразум о изградњи два нова реактора у електрани „Пакш“. Пројекат је предвиђао руски државни кредит до десет милијарди евра и до 2,5 милијарди евра из мађарског буџета. Европска комисија је 2017. одобрила мађарску државну помоћ за његову реализацију.

Изградња „Пакша II“ ушла је у активну фазу у фебруару 2026. године, када је изливен први бетон за темеље петог реактора. Нова постројења требало би да помогну у очувању нуклеарних капацитета Мађарске и стабилности њеног електроенергетског система.

Чланак Нуклеарни „удар“: Спрема ли Будимпешта драстичан антируски потез који би погодио само – Мађарску се појављује прво на ИСКРА.

Грађанима Црне Горе биће потребне визе за улазак у Русију и то због одлуке Подгорице да укине безвизни режим за руске држављане, изјавила је Марија Захарова, портпарол руског Министарства спољних послова.

„Сходно томе, црногорски грађани ће такође морати да добију визе за путовање у Русију. Ова одлука Подгорице очигледно штети црногорским интересима“, рекла је Захарова за лист „Известија“, коментаришући увођење визног режима за Русе почев од 1. новембра.

Како је оценила, зарад „европских нада, дугогодишња достигнућа у руско-црногорским односима се константно уништавају, а економским последицама таквих корака се не посвећује дужна пажња“.

Према њеним речима, нове мере Подгорице ће смањити туристичке токове из Русије, наштетити црногорским предузећима и довести до погоршања инвестиционе климе у земљи.

„Истовремено, наравно, бесмислено је да црногорске власти очекују надокнаду од Брисела за неизбежне губитке“, додала је Марија Захарова.

Она је рекла да процес интеграције у ЕУ, који је подстакао Црну Гору да уведе визе за Русе, „више ни на који начин не подразумева могућност да нове чланице задрже неутралан статус“.

„Надамо се да ће земље Западног Балкана видети ове промене у ЕУ, анализирати их и јасно разумети последице европских интеграција по сопствене националне интересе и добробит својих грађана“, закључила је званичница руског Министарства спољних послова.

Одлуку о увођењу виза за Русију, Турску и Белорусију донела је Влада Црне Горе, јер и представља једну од завршних мерила за затварање Преговарачког поглавља 24. Одлука ступа на снагу 1. новембра.

Најављено увођење визног режима за држављане Турске, Русије и Белорусије од 1. новембра могло би значајно да погоди туристички промет, инвестиције и пословање бројних компанија које су регистроване и раде на црногорском приморју и у Подгорици. То је изјавио директор Центра за истраживање и развој туризма Петар Голубовић и указао да је удео гостију из ове три земље у претходној години био око 20 одсто, што је веома значајан број ноћења за Црну Гору као туристичку дестинацију.

Чланак Захарова открила: Како ће Москва одговорити Подгорици на увођење виза за Русе се појављује прво на ИСКРА.

Бивша председница лажне државе и актуелна посланица ДСК Вјоса Османи затражила је од америчких сенатора Џин Шахин и Дика Дурбина подршку на путу тзв. „Косова“ ка чланству у НАТО, као и за покретање стратешког дијалога са САД.

Она је као пропаганду оценила тврдње „појединих кругова из Србије“ да Приштина спроводи репресију над хришћанима. Османи је подсетила да је стратешки дијалог са САД покренут, док је она била на функцији „председника“.

„Затражила сам њихову подршку на путу Косова ка чланству у НАТО-у, као и за покретање стратешког дијалога са Сједињеним Америчким Државама“, додала је она.

Током разговора, Османи указује да је од америчких сенатора тражила „подршку у одбрани истине о ослободилачком рату, имајући у виду континуиране напоре Србије да прекраја истину“.

Османи је одбацила наводе „из одређених кругова у Србији да се на Косову спроводи репресија над хришћанима“.

Истакла је да се овом опасном наративу који упорно промовишу одређени кругови у Србији морају непрестано супротстављати чињенице, истина и аргументи свих институција Приштине.

Када смо већ код чињеница, ваљало би подсетити на то да је (само) током ове године, према подацима Канцеларије за Косово и Метохоију, забележено више од 20инцидената против верника и објеката СПЦ на КиМ.

У тај збир спадају пљачке цркава, скрнављење, истицање застава Албаније и тзв. ОВК на црквеном поседу, претрес верника који су дошли да обележе храмовне славе, одузимање мајица са мотивима српских манастира на КиМ, означавање српских светиња као албанских, хапшење и малтретирање верника и ходочасника који су на Газиместану обележавали годишњицу Косовске битке, а претходно присуствовали парастосу косовским јунацима, уклањање српских тробојки у Грачаници уз асистенцију тзв. косовске полиције уочи најрадоснијег хришћанског празника Васкрса, забрану истицања транспарента са натписом „Мир божји, Христос се роди“ у центру Северне Митровице…

И током претходних година и деценија сведочили смо прогону Српске православне цркве на Косову и Метохији. Ове године, подсетимо, навршило се 45 година од подметања пожара у Пећкој патријаршији и 22 године од мартовског погрома у коме је уништено или оскрнављено 35 цркава и манастира. Црква у Самодрежи у којој су се према предању причестили косовски јунаци уочи битке претворена је у сметлиште и тоалет за ученике албанске основне школе. Прогон православних хришћана на Косову и Метохији континуирано траје. Пред очима међународне заједнице која немо посматра изгон.

Чланак Митоманија лажне државе против чињеница: О прогону православних хришћана сведоче спаљени векови се појављује прво на ИСКРА.

Варшавски безбедносни форум, који је окупио европске политичке лидере, војне званичнике и представнике одбрамбене индустрије, протекао је у знаку оштре антируске реторике, позива на додатно наоружавање Украјине и предлога за демилитаризацију руске Калињинградске области.

Скуп је одржан у тренутку све већих тензија између Русије и НАТО-а, док европски званичници све отвореније говоре о могућности директног војног сукоба са Москвом, пише РТ интернешенел.

Уочи форума објављен је извештај на 87 страна, у којем се предлаже да Пољска и Нордијско-балтичка осморка одређују услове будућег мира између Москве и Кијева.

Према том документу, Русија би требало да остане под трајним санкцијама, а дијалог са Москвом не би смео да „прерасте у политичку нормализацију“. Захтевају се и исплата ратне одштете Украјини, заплена руске имовине и понуда чланства Кијеву у НАТО-у и Европској унији као предуслов за мировни споразум.

Ауторка извештаја је председница форума Катажина Писарска, оснивач Међународног центра за украјинску победу, организације која се залаже за распад и балканизацију Русије.

Калињинград као могуће жариште сукоба

Посебну пажњу изазвао је предлог да сваки будући мировни споразум обухвати „демилитаризацију Калињинграда“, руске ексклаве коју извештај описује као „таоца у домету“ европских ракета.

Документ такође препоручује да НАТО дуготрајне наводне хибридне нападе третира као основ за активирање члана 5 о колективној одбрани, чак и када ниједан појединачни инцидент не оправдава његову примену.

НАТО је ове године одржао три војне вежбе на границама Калињинградске области, док је пољски министар спољних послова Радослав Сикорски предложио да Алијанса изводи вежбе „толико агресивно да Москва остане несигурна у то шта ћемо урадити“.

Русија је упозорила на последице евентуалне блокаде своје територије.

„Русија је спремна да употреби целокупан свој арсенал, укључујући нуклеарно оружје, како би одбранила своју територију уколико земље НАТО-а покушају да изолују Калињинград“, наведено је у саопштењу које су објавиле три руске амбасаде.

НАТО најављује одговор, Туск тражи више оружја

Врховни командант савезничких снага НАТО-а у Европи, генерал Алексус Гринкевич, представио је на форуму своју „Теорију победе“, поручивши да ће Алијанса осујетити сваки руски напад.

„Зауставићемо напад и онемогућити им да остваре своје циљеве, какви год они били. Укратко, обезбедићемо да сваки напад на било коју савезницу буде потпуно узалудан“, изјавио је Гринкевич.

Он је додао да то не укључује само саме снаге које изводе напад, већ и све што те снаге подржава, снабдева и њима командује.

Пољски премијер Доналд Туск изјавио је да се Пољска већ припремила за различите сценарије који подразумевају отворени рат са Русијом.

Представљајући руско-украјински сукоб као „сукоб добра и зла“, Туск је позвао сваког патриоту у Пољској и Европи да издвоји више новца, оружја и подршке Кијеву.

Литвански премијер Миндаугас Синкевичијус позвао је Зеленског да напада више центара података у Русији, док је руски министар спољних послова Сергеј Лавров указао да такви напади нису могући без дронова и ракета које Украјини испоручују Велика Британија и европске земље.

Подршка НАТО-а и војне индустрије

Међу учесницима форума били су Владимир Зеленски, Доналд Туск, представници европских влада, руски опозициони активисти и руководиоци великих компанија из одбрамбене индустрије, укључујући „Палантир“, „Андурил“, „Нортроп Граман“, „Локид Мартин“ и „Рејтион“.

Форум се организује у партнерству са НАТО-ом, Саветом Европе, Сорошевим Фондацијама за отворено друштво, Минхенском безбедносном конференцијом и 21 великом компанијом из одбрамбене индустрије.

Оваква партнерства дају легитимитет организацији која отворено заговара демилитаризацију руске територије, повезујући западне институције са све оштријом реториком Пољске и балтичких држава.

Истовремено, сличне поруке постале су уобичајене и на безбедносним конференцијама у Минхену, Аспену, Риги, Халифаксу, Хелсинкију, Прагу и Талину, где се изнова говори о руској претњи и могућности војног пораза Москве.

Ове године, међутим, када је Русија отворено саопштила своје црвене линије у вези са Калињинградом, фантазије о сукобу са највећом нуклеарном силом на свету добиле су далеко опаснију димензију.

Чланак Калињинград као „талац у домету“ и балканизација Русије: Како се светско зло скупило у Варшави се појављује прво на ИСКРА.

АМЕРИЧКИ председник Доналд Трамп изјавио је да његова земља наставља да дели обавештајне податке са Украјином.

Одговарајући на директно питање, додатно је нагласио:

„Не, нисмо стали. Помажемо им. У ствари, помажемо им да дођу до коначног одговора. Желимо да се рат заврши и помажемо им и пружањем обавештајних података“.

Председник САД је притом нагласио да Вашингтон активно сарађује са Москвом и Кијевом како би се коначно окончао тренутни оружани сукоб.

Претходно је  Дмитриј Песков, портпарол Владимира Путина, изјавио да у Кремљу ништа не знају о Трамповој намери да лиши Кијев обавештајних података.

Московски војни стручњак Јуриј Кнутов Кијев овако је објаснио шта би Украјина изгубила да јој Американци реално удкрате податке са својих сателита и извиђачких авиона, са подацима о руским лансирањима ракета:

„Сједињене Државе имају један од најнапреднијих сателитских система за праћење лансирања ракета на свету. Пренос таквих података значајно помаже Украјини.

Сателити детектују полетање бомбардера који носе ракете или стварно лансирање балистичких ракета, а информације се преносе украјинској страни у готово реалном времену, што омогућава непријатељу да изда узбуну за ваздушни напад и стави своју ПВО у стање приправности.

– Украјина има европске радарске системе, као и радаре из совјетског доба. Они су способни да детектују и прате, са копнених позиција, балистичке и крстареће ракете, као и велике дронове.  Међутим, наше снаге већ 10-ак дана гађају украјинске радарске станице. Слабљење прве линије њиховог радарског покривања довело је до критичног смањења оперативне ефикасности: станице друге линије нису у стању да довољно брзо детектују балистичке циљеве“.

Чланак Трамп: Настављамо да делимо обавештајне податке са Украјином се појављује прво на ИСКРА.

Андрија Мандић није ни данас смењен са места председника Скупштине Црне Горе, јер иницијатива опозиције за његову смену није добила потребну подршку, јављају црногорски медији.

Против разрешења Мандића гласао је 41 посланик, а за разрешење 37 посланика.

Како је саопштено на седници, гласало је 80 посланика, важећих листића било је 78, а два су била неважећа.

Мандић је након саопштавања резултата казао да је и он, како је навео, случајно гласао за иницијативу, преноси РТЦГ.

„Нисте успели да ме смените ни са мојим гласом“, рекао је Мандић.

Председник црногорског парламента предложио је раније данас четири тачке дневног реда на данашњем колегијуму – иницијативе НСД-а и опозиције о његовој смени, као и предлоге закона о странцима и закона о порезу на имовинску корист остварену решавањем стамбених потреба функционера.

Мандић је и на пленуму посланицима предложио обе иницијативе за његово разјешење, као и предлоге закона о странцима и становима.

Гласовима 50 посланика, без против и уздржаних, усвојен је предложени дневни ред. Након усвајања дневног реда, већина посланика власти напустила је седницу и они нису учествовали у расправи.

Гласање о иницијативи опозиције за смену Мандића почело је око 17.40 часова, након вишесатне дебате, када су се посланици већине вратили у салу. Како је руководство Скупштине и раније најавило, гласање је било тајно.

Иницијативу за разрешење Мандића покренула је опозиција након што је председник Скупштине упутио саучешће поводом смрти генерала Ратка Младића.

Расправа о његовој смени до сада је два пута одлагана,  услед проблема са кворумом и одбијања да се предлог за разрешење уврсти у дневни ред првог редовног заседања.

Чланак Андрија Мандић остаје на челу Скупштине Црне Горе, одбијена иницијатива црногорске опозиције се појављује прво на ИСКРА.

План масовног убрзаног наоружавања се пре свега односи на употребу дронова, крстарећих, тактичких и балистичких ракета, свега што се примењује у Украјини. Дакле, убрзано наоружавање НАТО је пре свега убрзано наоружавања Украјине. Овим планом Европа жели да надокнади заостатак за Русијом. По готово свим параметрима, то је – немогућа мисија.

Ово за Спутњик каже војни аналитичар Андреј Млакар коментаришући прелазак НАТО-а на план убрзаног масовног наоружавања, корениту промену глобалне војно-техничке стратегије алијансе:

„Може се рећи и да је ово у принципу покушај оснаживања европске армије, покушај осамостаљивања од зависности од САД. Америчка политика је очигледно непредвидива, а Европа се припрема за рат са Русијом“.

Ратно искуство из Украјине је навело НАТО да донесе план за проширење одбрамбених индустријских капацитета . Алијанса се, уместо на појединачне, скупе и високотехнолошке системе за уништавање циљева, сада ослања на поједностављивање свих компоненти. То подразумева и употребу цивилних технологија и производа двоструке намене.

Овакав приступ треба да снизи цену готовог производа и скрати време његове производње, што је најважније, треба да омогући брзо повећање обима производње . Пре свега, НАТО одустаје од скупих високопрецизних система у корист једноставнијег и масовнијег наоружања.

Главни циљ НАТО – да стигну Русију

Млакар објашњава да се 90 одсто компоненти за Украјину склапа у западној Европи. Реч је о комерцијалним елементима, односно производима двоструке намене који се могу користити у војне и цивилне сврхе. Додаје да је Европа за четири године доживела експанзију употребе тактичких крстарећих ракета домета до 500 километара, па и оних до 2.000 километара.

„Европа жели да надокнади заостатак за Русијом, пре свега када је реч о тактичким ракетама Искандер-М и Искандер-К, односно крстарећим ракетама домета 2.500 километара. Ту су и ПВО системи, пре свега они двоструке намене. То се односи на ИРИС-Т, који Европа производи, пошто је Патриот доста скуп, односно француски САМП/Т. ИРИС-Т има две верзије које користе и којима Европа жели да се опреми. У сваком случају, жели да изгради своју противваздухопловну заштиту, пошто је практично и нема“.

Наш саговорник додаје да нешто од овакве опреме има Немачка која је на зачетку успостављања антиракетног штита. А то је и суштина убрзаног наоружавања, масовна производња дронова, тактичких ФПВ дронова , беспилотних летелица стратешке намене и крстарећих ракета. У Европи се већ производи шест или седам типова, а предњаче Норвешка, Данска и Шведска, заједно са Немачком, Пољском и Холандијом.

„То је покушај да се парира Русији, односно њеним ракетама тактичког и средњег домета“, објашњава Млакар.

Трампове уцене и системи Јужне Кореје

Аналитичар тврди да се НАТО, односно Европа, овим планом заправо припрема за рат са Русијом . Жели да надокнади заостатак и успостави систем који ће јој омогућити да војно парира Русији:

„Само се Европа касно пробудила из зимског сна. Чињеница је да не може да парира Русији ни по техничким могућностима, ни по снази, па је зато одлучено да се то надокнади уз помоћ ракета и ракетних система, односно да се покаже предност брзог наоружавања и да Европа има капацитете“.

Млакар додаје да је очигледно да амерички председник Доналд Трамп уцењује Европу , а да јој са друге стране продаје доста скупо оружје. Уз све то, рокови испоруке су веома отегнути. Најбољи пример је ракетни систем ХИМАРС:

„Хрватска скоро годину и по дана чека ХИМАРС и још ће га чекати. Зато су били принуђени да узму јужнокорејске системе Чунмо. Зато се и Пољска одлучила на куповину јужнокорејских тенкова. На то се одлучила и Румунија, која ће, поред америчких абрамса, имати јужнокорејске тенкове. Румунске и оклопне јединице Пољске ће бити скоро идентичне. Иде се на унификацију“.

Недостижна производња Руске Федерације

Када је реч о артиљерији, Млакар додаје и да је америчка вучна застарела, и зато се купује јужнокорејска, коју данас поседује готово половина чланица НАТО-а.

У миру није шкрипало, сада је проблем ратна производња, односно пребацивање са мирнодопске на ратну . Млакар каже да у Русији то никада није био проблем, има искуства с тим. Запад нема и то му ствара огромне проблеме.

„ Русија за месец дана може да обнови производњу десет, двадесет или тридесет тенкова , док НАТО једва може да произведе десет тенкова за годину дана. То довољно говори. Русија за шест месеци избаци десет до двадесет авиона, а НАТО један до два. Да не говоримо о паритету у производњи артиљеријских граната , а то је посебна прича, или о дроновима камиказама Герањ. Русија произведе скоро три пакета Герања на месечном нивоу, а НАТО не може да произведе ни један. Чак су и то морали да копирају од оборених примерака, да не говоримо о револуцији када је реч о крстарећим ракетама“.

Део НАТО плана већ реализован

Важна компонента нове НАТО стратегије, поред брже производње наоружања је и рад на инфраструктури . План је да се модернизују застареле војне базе, пруге, путеви, све што може да омогући да се тешке трупе и опрема много брже пребаце са запада на исток.

Млакар подсећа да је ову стратегију покренуо бивши командант Копнених снага САД у Европи Бен Хоџис још 2018. године. Његова реализација је већ почела , од 2023. до прошле године одржаване су највеће војне вежбе муњевитог транспорта из лука Ротердам, Хамбург и Гдањск у Литванију.

Немачка је предњачила у брзом пребацивању трупа и употреби тешких камиона, такозваних „ро-ро“ верзија специјализованих за превоз посебног терета, пре свега контејнера. НАТО је, каже Млакар, овај део плана, доста успешно реализовао.

„Утврдили су да велики број мостова , тунела и железничких пруга није био погодан за транспорт тешке опреме и наоружања. Тенкови на Западу су доста шири, гломазнији од руских из породице Т, попут Т-90М, Т-80 и њихових модернизованих верзија. Било је потребно и проширивање мостова и тунела, као и ојачавање мостова да би могли да издрже оптерећење. У Европи могу да издрже до 50 тона, а просечан НАТО тенк тежи око 75. Замислите да преко таквог моста пређе чета од 30 тенкова, од тог моста не би ништа остало“.

Крстареће ракете пресудне

Наш саговорник каже да је рат у Украјини између осталог показао да ратови будућности неће бити само ратови тенкова, већ ће у њима значајну улогу имати крстареће ракете , дубински удари и гађање циљева дубоко у унутрашњости непријатељске територије, као и крстареће ракете намењене гађању дубоко утврђених циљева.

„Противракетна одбрана ће бити нешто о чему ће морати да размишљају и мале земље. Више неће бити довољно само обарати дронове, него ће се водити борба против крстарећих ракета. Тиме су се неки бавили давно, почетком двехиљадитих година, борбом против оружја велике прецизности, а сада смо дошли у фазу масовне употребе крстарећих ракета. Одређени типови употребљени су током НАТО агресије на нас, а касније су дати Украјини као војна помоћ“, закључује Млакар.

Чланак Немогућа мисија: Овако се Европа припрема за рат против Русије се појављује прво на ИСКРА.

Министарство одбране Естоније покренуло је конкурс за финансирање филмова и видео-игара чији је циљ јачање спремности становништва за рат, док Талин и остале балтичке државе настављају војно јачање, позивајући се на наводну претњу из Русије.

За овај програм предвиђено је до 250.000 евра, односно око 280.000 долара, а средства су намењена производњи играних и документарних филмова, анимација, телевизијских серија и наративних видео-игара, објавио је у уторак естонски јавни сервис ЕРР.

Рок за подношење пријава је 18. новембар, док ће средства бити доступна за коришћење наредне године.

Портпарол Министарства одбране Томас Мели објаснио је да Талин тражи аудиовизуелне пројекте који су у складу са циљевима националне одбране, могу да допру до различитих генерација и приближе војна питања широј јавности.

Редитељ Илмар Раг, који је раније добио средства Министарства одбране за снимање документарног филма, позвао је надлежне да предност дају уверљивим приказима стварности, уместо поједностављеним пропагандним порукама.

Он је упозорио да отворена пропаганда може да произведе супротан ефекат од жељеног.

„Људи који у министарству одлучују о додели новца морају да схвате да, ако размишљање филмског аутора крене ка претерано поједностављеној пропагандној визији, то заправо може да изазове негативну реакцију“, изјавио је Раг.

Балтичке државе убрзавају војне припреме

Иницијатива естонског Министарства одбране покренута је у тренутку када балтичке државе интензивирају војне припреме због процена појединих званичника да би до краја деценије могло да дође до сукоба са Русијом.

„Фајненшел тајмс“ је раније овог месеца објавио да Естонија набавља ракетне системе способне да досегну Санкт Петербург и распоређује додатне војне снаге дуж границе са Русијом, посебно у близини Калињинградске области.

Естонски министар одбране Мартин Херем прошлог месеца је, како је наведено, у шали изјавио да би, у случају мобилизације естонске војске без руског напада, било „економски исправније да сами нападнемо“ него да војници чекају.

„Тада бисмо бар знали када ће све почети и не бисмо узалуд трошили храну и ваздух“, рекао је Херем.

Естонија, Летонија и Литванија су ове године за одбрану већ издвојиле укупно 9,4 милијарде евра, али су недавно затражиле додатних 500 милиона евра од Европске уније за набавку војних беспилотних летелица.

Тај захтев образложиле су могућношћу да Русија покуша да тестира спремност НАТО-а.

Ограничења руског језика и медија

Паралелно са војним јачањем, балтичке државе спроводе и опсежне мере усмерене на ограничавање присуства руског језика, медија и културе.

Естонија и Летонија постепено укидају школовање на руском језику, док су све три балтичке државе забраниле емитовање руских телевизијских канала.

Летонија је отишла корак даље, уводећи ограничења која обухватају књиге, видео-игре, играчке, одећу и друге производе пореклом из Русије и Белорусије. Истовремено, НАТО већ годинама истражује технике утицаја на јавно мњење путем интернета.

У објављеним експериментима испитивана је употреба лажних профила на друштвеним мрежама, циљаног оглашавања и плаћеног ангажовања корисника.

Алијанса је ове активности представила као истраживања одбрамбеног карактера, наводи се у материјалу који је анализиран у емисији „Америка сада“ телевизије РТ.

Москва одбацује оптужбе о плановима за напад на НАТО

Русија је у више наврата негирала да планира напад на Естонију или било коју другу чланицу НАТО-а.

Москва оптужује западне владе да наводну руску претњу користе као оправдање за милитаризацију, као и за увођење ограничења усмерених против руске културе и становништва које говори руским језиком.

Руски званичници су, међутим, упозорили да би напади на руску територију или покушаји блокаде Калињинградске области могли да изазову војни одговор, уз могућност употребе свих врста наоружања којима Русија располаже.

Чланак Револуционарна идеја у Естонији: Улагање у филмове и игрице да би се становништво подстакло за рат се појављује прво на ИСКРА.

Ново ремек-дело редитеља Лордана Зафрановића, епска продукција Србије „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“, којом је 2.октобра ове године отворен 53. ФЕСТ у Београду приказује трагедију геноцидног злочина почињеног у усташком концентрационом логору Јасеновац 1942-1945. над Србима, Јеврејима и Ромима и представља прворазредну филмску чињеницу на светском филмском обзорју.

Ова четворосатна сага о „Аушвицу Балкана“, како је логор Јасеновац назвао професор Гидеон Грајф, један од највећих светских стручњака за геноцид, појављује се у тренутку поновног рађања нацизма у Европи и носи снажну поруку против повампирења тог зла.

О овоме сведоче многобројни и разноврсни одјеци после београдске премијере као и готово једнодушан утисак јавности у Србији да се ради о изузетном остварењу, које представља синтезу главних стилских особености Зафрановића као редитеља светског формата („Окупација у 26. слика“, „Пад Италије“, „Тестамент“, „Крв и пепео Јасеновца“…).

Слика корена савременог нацизма толико је јака и убедљива да „западна јавност“, за сада, не жели да је прикаже: филм су већ „одбили“ Берлин, Кан, Венеција и Карлови Вари под различитим изговорима иако је на овим фестивалима Зафрановић награђиван највишим признањима и непрекидно присутан од седамдесетих.

Сада се готово цео политички Запад оглушује о дело овог европског редитеља, солидаришући се, на известан начин, са савременом Хрватском, која је Зафрановића прогнала још деведесетих година због његових отворених антиусташких погледа и филмских поступака.

Као Хрват и антифашист, Зафрановић је јавно тражио да неко из данашње Хрватске клекне и замоли опрост за масовни злочин у Јасеновцу, као што је то учинио Вили Брант 7. децембра 1970. у Варшави.

„Над понором немачке историје, под теретом милиона убијених, урадио сам то што људи иначе раде када језик закаже“, написао је касније Брант у својим сећањима. Нико из Хрватске није хтео да понови овај чин. Али Зафрановићу није „заказао језик“: „неко из Хрватске мора да клекне због Јасеновца“! На питање овог критичара да ли филм може да клекне, редитељ је одговорио: „Да, може. Ја овим филмом то и чиним“.

Данашњом Хрватском још тутње бука и бес због ове Лорданове изјаве.

Када се појавио „Златни рез“, и то још овако снажно уметничко дело, Хрватска је буквално изгубила сваку меру. Тражи од Европске уније да некако „казни Србију“ јер „филм може да нанесе штету Хрватској“ (европосланик Бартулица у Европском парламенту, 8. октобра) док се широм Хрватске оре масовни покличи „За дом спремни“, што је 1941-1945 била усташка варијанта „Хајл Хитлер!“ или тадашњег и данашњег бандеровског „Слава Украјини!“.

Ниједан хрватски глумац није смео да се појави на беогрaдској премијери филма, а догађај су „бојкотовали“ и многи српски глумци (!), склони да филм повежу са прозападном политичком кампањом против Вучића и Додика, што је наишло на масовну осуду јавности у Србији. У таквој ситуацији „западни фестивали“ се „праве мртви“ у погледу „Златног реза“, што може да се схвати немо сучествовање са кривцима за масовни геноцид у Јасеновцу као и са оживљавањем нацизма у Хрватској.

При свему томе треба имати на уму речи Никите Михалкова, челника новог Евроазијског филмског фестивала у Москви, које је изговорио поводом промоције фестивала „Дијамантски лептир“ и оснивања Евроазијске филмске академије пре две године. Тада у сличној ситуацији као сада Зафрановић, Михалков је рекао:

„Данас је неперспективан на међународним филмским фестивалима на Западу сваки филм који не денунцира своју државу, свој народ, своју историју. Зато ми формирамо Евроазијску филмску академију која ће додељивати Евроазијску награду са великим новчаним износом. И Иран и Кина су спремни да то подрже, да се придруже. А са њима је то већ безмало половина човечанства. Тек ћемо видети где леже прави Оскари.“

На првом фестивалу „Дијамантски лептир“, у новембру 2025. године у Москви, међу више од сто приказаних филмова српски филм „Баук“ Горана Радовановића о бомбардовању Србије 1999. добио је награду за режију.

Поводом премијере „Златног реза“ у Београду, Михалков је упутио видео-поруку у којој за Зафрановићев филм каже да „има огроман значај у контексту савремене кинематографије“. Према речима руског аутора, „само постојање овог филма представља истински подвиг редитеља Лордана Зафрановића“.

Нагласио је и да се „овакви филмови тешко пробијају на данашњем тржишту и да ће сигурно „изазвати супротстављене реакције оних који су чинили оваква злодела, због чега је још важније да га публика погледа и доживи“. Михалков је закључио да „Златни рез 42“ за „српски народ, али и за читав словенски свет, представља светионик према коме би требало да се управљамо“.

Рок за пријаву на овогодишњи „Дијамантски лептир“ је истекао још у августу 2026, филм још није пуштен у дистрибуцију и мало је вероватно да ће се ове године појавити у Москви, али свакако јесте озбиљан кандидат за филмски фестивал којим руководи Никита Михалков.

„Сматрамо да је Зафрановићев до сада најбољи филм и круна његове каријере прави аргумент у корист „правих Оскара који леже на Истоку“, како каже прослављени руски редитељ, иначе носилац холивудског „Оскара“ 1995. за најбољи страни филм („Варљиво сунце“). Јер Зафрановићево ремек-дело свакако представља значајну противтежу филмовима из Француске и Италије „који манифестују њихове слабости и кукавичлук, одгајени под америчким нуклеарним кишобраном“, како сматра Михалков.

„Угојили су се, престали да разговарају о озбиљним проблемима који су покретани у француским и италијанским филмовима у периоду ‘новог таласа’ и неореализма. Тај свет умире. Својим мислима о толеранцији и мултикултуралности довео је себе до смрти. Иза тога се крију и немоћ да бране своју културу, језик и своје земље“.

Све супротно томе видимо у филму Лордана Зафрановића и тим боље схватамо етичку и уметничку поенту Михалкова о „светионику“ за сав уметнички филм данашњице.

Чланак Божидар Зечевић: Зашто се Запад оглушује о ремек-дело Лордана Зафрановића се појављује прво на ИСКРА.

Привремене приштинске институције уврстиле су на листу привремено заштићених културних добара још 13 објеката на Косову и Метохији, док угрожавају српске светиње, чак и оне које се налазе на Унесковој листи.

Министарка културе и туризма привремених приштинских институција Саранда Богујевци навела је да се процес наставља идентификацијом и проценом добара која имају „историјску и културну вредност“, с циљем да буду обухваћена одговарајућим механизмима заштите, преноси „Косово онлајн“.

„Од археолошких локалитета и тврђава, преко кула и историјских кућа, до индустријских и породичних комплекса, листа обухвата добра која сведоче о различитим историјским периодима и начинима живота у различитим деловима земље. Међу њима су индустријски комплекс циглане у Приштини, тврђава у Качанику, тврђава у Ораховцу, кула код Глоговца, кућа-музеј Љатифа Берише у Северној Митровици и комплекс породице Чолаку у Зјуму код Призрена“, навела је Богујевци у објави на платформи Фејсбук.

Љатиф Бериша био је професор и високи функционер Демократског савеза Косова. Убијен је у својој кући у Косовској Митровици 24. марта 1999. године, првог дана НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије.

Курти и његов режим оптужују српске снаге за његово убиство иако нема доказа за тако нешто. Чак ни извештаји Фонда за хуманитарно право и Иницијативе младих за људска права не наводе умешаност српских снага у убиство Љатифа Берише.

Чланак Приштина заштитила још 12 објеката, а српски манастири и даље угрожени се појављује прво на ИСКРА.

Хрватски министар спољних послове Гордан Грлић Радман поново је својим изјавама успео да помути радост Подгорице због напретка у преговорима са Европском унијом, поручивши да Загреб и даље инсистира на решавању низа отворених питања, од „Јадрана“ и Превлаке до имовине, несталих и ратних злочина, истовремено одбацивши тврдње да његова земља блокира Црну Гору.

„Не можемо говорити о блокади, видите да смо се досад сагласили са затварањем низа преговарачких поглавља“, рекао је Грлић Радман у Луксембургу, после састанка шефова дипломатија земаља чланица ЕУ.

Он је оценио да је Црна Гора до сада у приступном процесу испунила техничке критеријуме али да тек предстоји испуњавање критеријума из поглавља Правосуђе и темељна права и Правда, слобода и безбедност.

„Ми тражимо 14 несталих особа, желимо процесуирање ратних злочинаца, желимо видети повраћај отете имовине Хрватима у Црној Гори. Знамо да је неким другим мањинама та имовина враћена, а Хрватима није и то сматрамо дискриминацијом. То је нешто на чему инсистирамо и то је део преговарачких поглавља 23 и 24“, рекао је Грлић Радман.

Хрватски шеф дипломатије је истакао да је потребно исплатити одштету логорашима у Морињу, али и поновио да су хрватски стручњаци проценили да су хрватска пловила у вредности 2,7 милијарди долара завршила у Црној Гори, те да је школски брод „Јадран„, који Хрватска потражује „само врх леденог брега“.

Додао је да има уверавања с црногорске стране да ће се учинити одређени помаци у погледу отворених питања, пренео је загребачки „Јутарњи лист“.

Црна Гора је синоћ затворила три нова поглавља у преговорима ка чланству у ЕУ. Број затворених поглавља порастао је на 21, а за затварање је остало још 12.

На првом састанку комисија Црне Горе и Хрватске, одржаном 9. октобра у Загребу, на којем је разматрана документација о власништву над школским бродом „Јадран“, две стране нису успеле да постигну договор.

Након што је хрватско Министарство спољних и европских послова саопштило да Загреб остаје при ставу да је брод његово власништво, из црногорског Министарства одбране поручили су да и Подгорица остаје при свом ставу да „Јадран“ припада Црној Гори.

Чланак Грлић Радман поново испоставио рачун ЦГ: Брод „Јадран“ је само врх леденог брега се појављује прво на ИСКРА.

Москва ће се бескомпромисно залагати за спровођење Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација о Косову, јер је одбрана позиција Београда неодвојива од очувања наше заједничке историје и вишевековних веза два народа, изјавила је Марија Захарова, званична представница Министарства спољних послова Русије.

Говорећи о темама везаним за Балкан, дипломата је скренула пажњу на то да се неки млади људи, због непознавања историје, питају да ли је потребно толико дуго и упорно борити се за очување значаја ове резолуције, којом се потврђује суверенитет Србије над Косовом. Одговор на то питање, према њеним речима, лежи у дубоким историјским коренима руско-српског братства.

„Када данас неко из млађе генерације, не познајући историју, каже: ‘Па, слушајте, докле више треба да се боримо за Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, у којој се каже да је Косово Србија?’ — другог одговора нема! Залагаћемо се за њу јер су се за оно за шта се ми данас залажемо пре два века борили управо Срби“, рекла је Захарова на Јекатерињинском форуму.

Она је подсетила да српски добровољци, који данас долазе да бране Русију, не бране само начела правде и међународног права већ и оно што је нераскидиво повезано са њиховом историјском судбином. Као пример, дипломата је навела земље историјске словенске Србијеу Донбасу — данашњу Луганску област и подручје Бахмута, где је пре више векова формиран српски хусарски пук који је бранио заједничке границе.

„Толико је све испреплетено. Није само реч ‘интернационалност’; ова реч обухвата судбине хиљада, десетина људи током векова“, нагласила је Захарова.

Оружани сукоб албанских сепаратиста из Ослободилачке војске Косова са војском и полицијом Србије 1999. године довео је до бомбардовања Савезне Републике Југославије, коју су тада чиниле Србија и Црна Гора, од стране НАТО-а.

Војна операција покренута је без одобрења Савета безбедности УН, уз образложење западних земаља да су власти Југославије спроводиле етничко чишћење у аутономној покрајини Косово и Метохија и изазвале хуманитарну катастрофу.

Ваздушни напади Северноатлантске алијансе трајали су од 24. марта до 10. јуна 1999. године. У бомбардовању НАТО-а погинуло је више од 2.500 људи, укључујући 87 деце, а материјална штета процењена је на 100 милијарди долара. Лекари бележе и последице употребе осиромашеног уранијума, које доводе до пораста броја онколошких обољења.

Чланак Захарова: Москва неће одустати од Резолуције 1244 — одбрана Београда је одбрана заједничке историје се појављује прво на ИСКРА.

Амерички председник Доналд Трамп позвао је Украјину да изабере новог председника, поручивши да је време да ова земља добије новог лидера, јер стари прави превише проблема.

Председнички мандат Владимира Зеленског истекао је још у мају 2024. године, али избори нису одржани ни после скоро две и по године. Украјинска власт се изговараратним стањем, током којег је законом забрањено њихово одржавање.

Зеленски је у недељу изјавио да би Украјина могла да организује изборе уколико Русија пристане на 60-дневни потпуни прекид ватре. Москва је јасна:

„Није им потребан шездесетодневни прекид ватре због избора, већ да сакупе снагу, залече ране и наставе рат“, рекао је портпарол Кремља Димитриј Песков и нагласио да ће председник Русије Владимир Путин бити спреман да нареди обуставу напада на Украјину на дан избора, ако Кијев заиста одлучи да их одржи.

Према истраживању Кијевског међународног института за социологију, објављеном почетком октобра, већина Украјинаца сматра да Зеленски не би требало да се кандидује за други мандат. Истовремено, 71 одсто испитаника противи се одржавању избора у садашњим околностима.

Политички положај Зеленског додатно су уздрмали корупционашки скандали у његовом најближем окружењу, као и смена министра одбране Михаила Фјодорова, која је изазвала протесте.

Западни медији већ траже замену за Зеленског, а магазин „Њузвик“ је објавио ко су могући наследници.

Валериј Залужни

Главним политичким ривалом Зеленског овај лист сматра бившег шефа украјинске војске и садашњег амбасадора Украјине у Великој Британији – Валерија Залужног.

Према истраживању украјинске агенције „Рејтинг“, објављеном у четвртак, Зеленски и Залужни добили би највише гласова на хипотетичким председничким изборима. За Зеленског би гласало готово 23 одсто испитаника, док би бившег генерала подржало више од 20 одсто.

Међутим, Залужни ужива веће поверење грађана – њему верује 64 одсто испитаника, док Зеленском верује 53 одсто.

Иако се већ дуже време спекулише о његовим председничким амбицијама, Залужни до сада није потврдио да ли ће се кандидовати.

Кирило Буданов

Кирило Буданов постао је познат као начелник Главне обавештајне управе Министарства одбране Украјине (ГУР), а од почетка 2026. године обавља функцију шефа кабинета Зеленског.

Попут Залужног, ни Буданов није јавно потврдио председничке амбиције, избегавајући директне одговоре на питања о евентуалној кандидатури.

Према истраживању агенције „Рејтинг“, Буданов ужива поверење 53 одсто грађана, колико и Зеленски, али би за њега у првом кругу председничких избора гласало 6,7 одсто испитаника.

Михаил Фјодоров

Михаил Фјодоров (35), који је годинама био задужен за развој украјинског програма беспилотних летелица, обављао је и функцију потпредседника владе пре него што је у јануару 2026. именован за министра одбране. Само шест месеци касније смењен је након сукоба са Зеленским и тадашњим главнокомандујућим украјинске војске Александром Сирским.

Поједини наводи кажу и да је Зеленски наводно сменио Фјодорова из страха да би могао да му постане политички ривал, а такође и због његових блиских веза са антикорупцијским телима које подржава Запад.

Његова смена изазвала је протесте у неколико украјинских градова, а Фјодоров је потом позвао на одржавање избора и током ратног стања, што је протумачено као један од најозбиљнијих политичких изазова за Зеленског од почетка сукоба.

Према истраживању агенције „Рејтинг“, Фјодорову верује 38 одсто испитаника, док би за њега на председничким изборима гласало 7,6 одсто.

Петро Порошенко

Бивши председник Украјине Петро Порошенко, који је био на власти од 2014. до 2019. године, и даље је активан на политичкој сцени као опозициони посланик. На председничким изборима 2019. године убедљиво га је победио Зеленски, који до тада није обављао ниједну политичку функцију.

Порошенко је дошао на власт после свргавања Виктора Јануковича током протеста на Мајдану 2014. године. Иако је у почетку уживао значајну подршку, популарност му је опадала због корупције, утицаја олигарха и економских проблема.

Крајем 2021. године украјинске власти оптужиле су га за велеиздају и финансирање сепаратистичких снага у Донбасу, што је он негирао, тврдећи да је реч о политички мотивисаном поступку.

Зеленски је у фебруару 2025. године увео санкције Порошенку, укључујући замрзавање имовине, позивајући се на разлоге националне безбедности.

Један од најбогатијих Украјинаца, Порошенко је током председничког мандата заговарао приближавање Украјине Европи, а након пораза од Зеленског остао је један од истакнутих представника опозиције.

Чланак Ко би могао да замени Зеленског: Четири кандидата за председника након Трамповог позива на промене се појављује прво на ИСКРА.

Пише: Дмитриј Филипов

Све ређе пишем песме о овом рату. И нисам једини. И за то постоји објашњење.

Сећамо се како су нам две талентоване Ање, Ревјакина и Долгарјова, даривале ремек-дела лирике 23. године. Сећамо се бесмртног „Мариупоља“ Дмитрија Мељникова. Сећамо се тог уздизања.

А онда се рат променио. Онда смо схватили да ми мало не побеђујемо. И ако побеђујемо, онда великом крвљу. А још понекад губимо. И ако о томе пишеш искрено, песника могу оптужити за дефетизам, или чак за дискредитацију. И песници су престали о томе да пишу. Престали су да пишу како је тешко доћи до положаја. Како идеш кроз шумски појас, а према теби пузи борац са сломљеним ногама. И пролазиш поред њега, јер имаш друге задатке. А он мора да пропузи 20 км. И он ће пузати неколико дана.

И ратни репортери су о томе престали да пишу, јер их не пуштају на такозвану прву линију. Рат траје, а нико о њему не пише. Код нас је немогуће да војник пузи, а да га нико не евакуише. Кад ће о томе неко писати? А ако напише, ко ће то објавити? Зато Мељников и не пише о рату 26. године, јер му је слава небеског „Мариупоља“ довољна. А даље да копа – страшно је. Не пред властима – пред самим собом је страшно. Али многи пишу уместо њега. И ето тих бескрајних херојских песама, о томе како наши дечаци одлазе у ноћ и изводе чуда херојства…

Ви то озбиљно? Дођавола! Дечаци чине чуда херојства, јер нема снабдевања, нема сателитске везе, нема довоза и ротације. И зато дечаци од 40-50-60 година чине чуда херојства. А потоци графоманије о овој теми сливају се са свих страна. А прави песници ћуте. Јер не знају шта да кажу. Јер не знају како да пишу искрено, и да не лажу пред историјом, пред тим истим дечацима. Ето, до тога смо дошли.

P.S.

На овај мој пост реаговали су многи канали. Зато је потребно да појасним.

Ја видим нашу војску изнутра, са свим плусевима и минусима. Видим сву тежину рата који се води. Налазим се унутар ове огромне приче. На неки чудан начин још сам жив, и то је посебно питање за Господа. Али ја, као активни војник, никада нећу сипати воду у непријатељски млин.

Мој пост је био о књижевности. И о искрености у уметничком описивању овог рата. И чини ми се да нам требају нова имена. Они талентовани аутори који су писали од 22. године, а неки чак од 14. године, овим ратом су дубоко трауматизовани. Укључујући и мене. Видели смо толико прљавштине и крви да не можемо створити нови мит. А држави је, пре свега, о овом рату потребан мит. Мит о херојству, које свакако постоји. И оно постоји сваки дан. А ми: туц-муц, мостови, губици, дечаци, заставе на гробљима… Потребни су нови аутори.

Што се тиче мене, чини ми се да сам у стиховима о овом рату већ све рекао. И за сада немам шта да додам. Остало ћу писати у прози.

(Телеграм канал Д. Филипова; превео Ж. Никчевић)

Чланак Дмитриј Филипов: УМОРНИ ДЕЧАЦИ се појављује прво на ИСКРА.

[Фото 1: Делегација Уралског федералног универзитета током посете – Алексеј Кљујев, Ана Багирова и Марија Певнаја]

Руски научници из Јекатеринбурга стигли су крајем прошлог месеца у Србију и Босну и Херцеговину не само да представе резултате својих истраживања, већ и да потраже нове партнере међу колегама из региона. Делегација Уралског федералног универзитета посетила је Београд, Бањалуку и Бијељину, где је на две међународне конференције говорила о утицају вештачке интелигенције на образовање, демографским променама, положају младих и социјалној неједнакости.

У делегацији су били Алексеј Кљујев, директор Школе државне управе и предузетништва, Ана Багирова, заменица директора Института за економију и управљање за науку и иновације, и Марија Певнаја, шефица Катедре за социологију и технологије државне управе. Њихов заједнички задатак био је једноставан: пронаћи теме око којих се могу повезати руски и српски истраживачи и поставити основу за дугорочну сарадњу.

Београд: образовање у доба вештачке интелигенције

Прва станица био је Београд, где су руски истраживачи учествовали на међународној конференцији ISA RC04 „Education and AI“, посвећеној односу образовања и вештачке интелигенције.

[Фото 2: Алексеј Константинович Кљујев – Учешће на конференцији ISA RC04 у Београду]

Представљена су два рада – о томе како се мењају односи родитеља, ученика и образовних институција под утицајем нових технологија, и о дигиталним навикама младих различитих узраста у Русији. Теме које су отворене на конференцији важе за образовне системе широм света: како се улога школе мења у дигиталном окружењу, на који начин наставници одговарају на нове изазове и како дигиталне навике утичу на учење и животне стратегије младих.

За истраживаче из Русије и Србије упоредни приступ омогућава да се виде сличности и разлике између образовних система на основу истраживачких података – што је полазиште за могуће заједничке пројекте.

Поред конференције, одржани су сусрети у Институту за политичке студије и Руском дому.

Бањалука и Бијељина: демографија, сиромаштво и дигитално доба

У Бањој Луци делегација је учествовала на међународној конференцији „Друштво и политика: изазови дигиталног доба“, коју је организовао Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци. На скупу су били истраживачи из више земаља, што је омогућило размену различитих приступа савременим друштвеним променама.

[Фото 3: Ана Петровна Багирова – Међународна конференција „Друштво и политика: изазови дигиталног доба“ у Бањој Луци]

На овој конференцији руски истраживачи представили су два истраживања. Прво се бави корпоративном демографијом – анализом старосне структуре запослених и начина на који организације одговарају на демографске промене у радној снази. Друго истражује социјални простор сиромаштва у Русији, при чему сиромаштво посматра шире од питања прихода – укључујући приступ образовању, институционалну подршку и могућности појединаца да побољшају свој положај.

Обе теме директно погађају и балканске земље. Република Српска и Србија годинама се суочавају са одливом младих и старењем радне снаге, док питање сиромаштва остаје присутно упркос економском расту. Упоредна истраживања на ове теме могла би понудити нове увиде корисне и за академску заједницу и за оне који обликују јавне политике

Разговарано је са руководством Факултета политичких наука, док је програм у Бијељини обухватао контакте са представницима економског, правног и педагошког факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Сарадња која већ има резултате

Руско-српско научно партнерство није почело овом посетом. Постоје претходне заједничке публикације, укључујући седам радова објављених у сарадњи са српским часописом „Социолошки преглед“. Развијена је и сарадња са међународним часописом Changing Societies & Personalities, а одржавају се редовни научни семинари посвећени друштвеним наукама.

Заједничке теме – образовање, демографска политика, животне стратегије младих, сиромаштво – повезују истраживаче из различитих области и нуде простор за компаративне анализе које су важне и за науку и за оне који креирају јавне политике.

Шта следи

Оно што Школа државне управе и предузетништва Уралског федералног универзитета жели да изгради није збирка појединачних контаката, већ мрежа истраживача окупљених око заједничких проблема. Београд, Бањалука и Бијељина у том процесу представљају важне тачке повезивања.

Теме попут образовања, демографије, дигитализације и социјалне неједнакости пружају довољно широку основу да се укључе истраживачи различитих профила – социолози, економисти, правници, стручњаци за јавне политике.

Следећи корак је претварање контаката у конкретне резултате – заједничке пројекте, публикације, семинаре и академску размену. Савремени друштвени проблеми ретко се могу разумети из угла само једне дисциплине, што интердисциплинарну сарадњу чини неопходном.

Београд, Бањалука и Бијељина представљају важне тачке повезивања руских истраживача са научном заједницом региона, а постојеће теме нуде основу за сарадњу која превазилази границе појединачних институција

Да ли ће од ових разговора настати конкретни пројекти, зависи од онога што следи. Али чињеница да су руски научници дошли на Балкан не само да представе своја истраживања, већ и да слушају колеге и траже заједничке теме, сама по себи говори о озбиљности намере.

Чланак Од Београда до Бањалуке: руски научници граде нову мрежу сарадње са колегама са Балкана се појављује прво на ИСКРА.

Бивши амерички амбасадор у Босни Херцеговини Мајкл Марфи, морао је невољно да призна да је највећи победник тек завршених општих избора у овој земљи, ни мање ни више, него његов највећи политички непријатељ Милорад Додик, у чије је рушење уложио с
ве своје капацитет, а заложио и амбасадорску функцију. Американац је једноставно морао да призна ноторне чињенице, јер би у супротном не само испао глуп, него би такво заваравање било далекосежно штетно за будућу реализацију планова политичке опције у чијем име је до јуче у Сарајеву деловао.

ПОБЕДА НЕ САМО НА СИМБОЛИЧКОМ ПЛАНУ

Притом је Додик победник најпре на симболичком плану, будући да је из позиције политичара коме су санкције и монтирани процеси намениле трајни прогон из политичког живота Републике Српске и БиХ, успео да се са СНСД-ом и са својим именом у наслову изборних листа домогне победе на свим нивоима власти у БиХ. Међутим, та изборна победа није остварена само на симболичкој равни, пошто је садашња победа СНСД и по бројкама убедљивија него победа на претходним општим изборима 2022. године.

Тако је СНСД на изборима за Народну скупштину Републике Српске 2022. године освојио 34,64 одсто гласова, а на тек завршеним изборима 39,14 одсто. Када су у питању избори за председника Републике Српске, кандидат СНСД је на изборима 2022. године освојио 47,06 одсто гласова изашлих бирача, док је на изборима 2026. године освојио 52,34 одсто гласова. Када се упореде резултати гласања за председника Републике Српске по јединицама локлане самоуправе, види се да је СНСД овог пута остварио победу и у већини оних општина и градова у којима је на изборима 2022. године победио кандидат опозиције. Док је 2025. године у двадесет једној општини и граду у Републици Српској победио опозициони кандидат за председника Републике Српске, дотле се на тек завршеним изборима то десило свега у осам општина и градова. Ово може за СНСД бити добра основа за деловање у сусрет локалним изборима 2028. године.

ТЕЖАК ПОРАЗ ОПОЗИЦИОНИХ СТРАНАКА

Када је у питању ниво власти БиХ, на изборима за члана Председништва БиХ из Републике Српске кандидат СНСД-а 2022. године освојио је 51,65 одсто гласова изашлих бирача, а не тек завршеним изборима 55,58 одсто. На изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, Додиков СНСД је мање-више поновио резултат са претходних општих избора, јер је 2022. године СНСД освојио 41,15 одсто гласова, а сада 41,21 одсто.

Имајући све то у виду, а нарочито врло оптимистична предизборна очекивања опозиционих партија из Републике Српске да ће овог пута лакше него икада напокон послати у опозицију споља годинама сузбијану и кажњавану партију Орбановог савезника, изборни пораз опозиционих странака је овог пута знатно тежи него што се то може закључити само на основу увида у бројеве.

Бирачко тело у Републици Српској је овог пута послало јасну поруку да спољне претње Брисела не могу бити било какав адут у домаћем изборном надметању, што је један од важних политичких добити ових избора. Додуше, маргинализације Европске уније, као фактора утицаја на изборе у Српској, не би било да се, с једне стране, свет није очигледно променио, а да, с друге стране, Додик и његов тим нису успели да успоставе добру и корисну комуникацију са Трамповом председничком администрацијом и да унапреде и учврсте већ добре односе са Израелом и Русијом.

ПАД ЛИБЕРАЛНЕ КРИТИКЕ ВЛАСТИ

Уз то, изборни неуспех опозиционих странака из Српске, а нарочито живописног, а изузетно амбициозног лидера странке „За правду и ред“ Небојше Вукановића, показао је, како с правом примећује Михаило Братић, „да читав дијапазон либералне критике власти (од корупције, до слободе медија и владавине права) у Републици Српској губи у судару са комбинацијом три фактора: бољим животним стандардом у односу на протекле три деценије (обиљежене ратом и приватизацијама); добрим спољнополитичким маневрисањем, односно претрајавањем у изузетно тешким околностима; и национално оријентисаном политиком“.

У наставку Братић закључује: „Тај идејни изазов опозицији је врло озбиљан, и као што је власт основе свога новог легитимитета нашла у клинчу са санкцијама и охаеризмом, тако и опозиција своје утемељење у будућности не може заснивати на рецептима с краја 90-их и почетка 2000-их. Већина њих је и тада било лоше за државу, а сад нису добре ни за своје промотере. Што не значи да треба затварати очи на друштвене проблеме о којима опозиција данас говори, али њихово претумачење у оквиру конзервативног, државотворног и суверенистичког импулса, импулса стабилности, али и претумачење са позиције земље под сталним и неуобичајено јаким спољним притиском, је једини начин да они трасирају своју позицију у будућности. У супротном их очекује таворење у мртвим фразеолошким формама које су чедо доминације либерално-глобалистичке клике и које све више губе позиције и у земљама гдје су настајале, а у Републици Српској никад и нису имале значајнију друштвену основу“.

Неуспех српских опозиционих странака да сруше са власти СНСД критиком која се искључиво креће у оквиру либералног политичког дискурса, важан је прилог поразу идеји грађанске Босне и Херцеговине.

РОКАДА УНУТАР ОПОЗИЦИЈЕ

Посматрано из угла цифара, тек завршени општи избори показују да је унутар опозиције у Републици Српској дошло до рокаде, тако што је СДС (12,11 одсто) ранију лидерску позицију уступио Станивуковићевом Покрету Сигурна Српска (14,10 одсто).

То само по себи не гарантује сигурну политичку будућност политичком покрету младог градоначелника Бања Луке, јер ће некадашња „нова звезда“ на политичком небу Српске у наредном периоду морати много тога да уради по питању изградње организационе инфраструктуре и много јаснијег идеолошко-политичког профилисања свог покрета. Следствено томе, и поред изборног неуспеха политичка будућност СДС делује извесније него Станивуковићеве организације. Прецизније, Станивуковић нема оно што и после свега има или може да обнови СДС, организациону инфраструктуру и политичку посебност, док СДС нема Станивуковићеву виталност. Следствено томе, евентуална фузија ових организација могла би, након Станивуковићевог отклона од негативно оптерећујућег наслеђа ПДП, позитивно утицати на политички живот Српске.

СКУПШТИНСКИ МАНДАТИ-СУВЕРЕНА ВОЉА БИРАЧА

Када се томе дода нова ојачана позицији СНСД, који ће у новом сазиву Народне скупштине Републике Српске имати тридесет четири уместо досадашњих двадесет девет посланичких мандата (од укупно осамдест три), те знатно бољу позицију унутар владајуће коалиције од досадашње, онда се може са опрезом закључити да су резултати ових избора показали позитивну тенденцију дискретног кретања политичког система у Републици Српској ка укрупњавању политичких странака. Таква тендеција, а нарочито кретање као тропартијском или чак двопартијском систему, благотворно би утицала на стабилизацију унутрашњих прилика у Српској, те на њену ресувренизацију, јер се негативни спољни утицај на званичну Бања Луку, у служби ограничења слободе политичког деловања, пре свега реализује преко малих странака великих политичких апетита.

С тим у вези, политички аналитичар из Бања Луке Александар Стојановић указује, да овог пута скупштински мандати СНСД „више нису резултат постизборних трговина и компромиса, већ директна и суверена воља бирача“, због чега је „уцјењивачки капацитет свих осталих актера – и коалиционих партнера и опозиције – сведен на минимум“.

СЛАБЉЕЊА ПОЛИТИЧКОГ УТИЦАЈА САРАЈЕВСКИХ БОШЊАЧКИХ СТРАНАКА

Тек завршени избори уклонили су још једну важну препреку у процесу ресуверенизације Српске и њеног постепеног враћања у дејтонске уставноправне оквире. Наиме, сарајевске бошњачке странке ће, по свему судећи, у новом сазиву Народне скупштине Републике Српске имати четири уместо досадашњих пет народних посланика.

Последица губитка једног посланичког мандата одразиће се на састав Вијећа народа Републике Српске, јер ће у Кулбу Бошњака сарајевске странке од укупно осам чланова моћи да делегирају четири, док ће остале Бошњаке делегирати СНСД. Тиме сарајевске бошњачке странке први пут остају без апсолутне већине у Клубу Бошњака, која им је неопходна да би блокирали евентуалну промену Устава Републике Српске, али и да би позивањем на заштиту виталног националног интереса блокирали доношење неког закона у Народној скупштини Републике Српске. Истовремено, други пут у историји дејтонске БиХ међу посланицима из Републике Српске у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ неће бити ниједног представника сарајевских бошњачких странака.

Имајући у виду да су сарајевске тзв. пробосанске, а заправо бошњачке странке (СДА и СДП) на изборима за Народну скупштину Републике Српске 1998. године освојиле чак седамнаест манадата, онда је јасно да је резултат тек завршених општих избора део тенденције слабљења политичког утицаја сарајевских бошњачких странака унутар Републике Српске. С тим у вези, кандидат СДА за председника Републике Српске Рамиз Салкић упозорава да „без Бошњака у ентитету РС Босна и Херцеговине би била бесмислена“.

Наводни грађанско-босански, а заправо промуслимански концепт, као идејно-политичка основа унитарне БиХ, много озбиљнији и далекосежнији удар од оног у Народној скупштини Републике Српске претрпео је после ових избора на нивоу Председништва БиХ.

Наиме, Хрвати у БиХ су овог пута успели да обезбеде да у Председништву БиХ имају свог легитимног представник – Даријану Филиповић из ХДЗ БиХ, чијом убедљивом изборном победом је спречен покушај сарајевских унитариста да поново у Председништву БиХ имају свог Хрвата из Комшићеве Демократске фронте. Тако ће после дужег времена Председништво БиХ поново функционисати као колективни орган састављен од аутентичних представника три конститутивна народа у БиХ. Претварањем Човићеве ХДЗ БиХ у јединог заступника аутентичних интереса Хрвата у Федерацији БиХ, тзв. пробосанска сарајевска политика остаје без хрватске компоненте, а без ње ће тешко моћи да „прода“ причу о грађанској БиХ.

ЗАВРШНИ УДАРАЦ УНИТАРИСТИЧКОЈ КОНЦЕПЦИЈИ ГРАЂАНСКЕ БИХ

И најзад, завршни ударац криптомуслиманској унитаристичкој концепцији грађанске БиХ задала је овог пута изборна победа СДА, који је на нивоу Федерације БиХ потукао СДП, као главног сарајевског промотера грађанско-унитаристичког концепта БиХ.

Пораз лажне пробосанске грађанско-унитаристичке сарајевске политике, те последична мобилизација бирача по националном критеријуму око СНСД, СДА и ХДЗ БиХ, јесте чини се најкрупнија последица тек завршених општих избора у БиХ.

Такав исход би могао да обезбеди знатно мирнију и просперитетнију будућност БиХ, оба ентитета и сва три народа, те њено постепено враћање у једино одржив уставноправни оквир – изворни дејтонски Устав. Међутим, статус протектората не гарантује такав исход, јер су у таквом статусу БиХ и даље могуће насилне интервенције странаца с циљем прекрајања изборне воље народа. А док буде страног протектората неће јењавати ни мегаломанија хегемонистичке муслиманске политике, која је на простору БиХ, од 1991. године до данас, главни извор нестабилности и претња миру.

Чланак Зоран Чворовић: Најважније политичке последице избора у Босни и Херцеговини се појављује прво на ИСКРА.

Лидер Реформе УК Најџел Фараж, иначе главни политички активиста брегзита, оптужио је британског премијера Ендија Бернама да лаже када каже да се Русија мешање у гласање о изласку Британије из Европске уније.

Наиме, Бернам је обећао да ће тражити ближе везе са ЕУ, тврдећи да је брегзит нанео штету Британији. У разговору за један подкаст, Бернам је тврдио да има „доказе“ да се Москва мешала у гласање о брегизту 2016. и упозорио Француску и Немачку да Русија утиче и на њихову политику.

„Тај човек (Бернам) је лажов. Да, лажов“, рекао је Фараж у интервјуу „Гардијану“. „Када је Борис Џонсон постао министар спољних послова, једно од првих питања које је поставио било је: ‘Да ли је уочено руско мешање у кампању за референдум?’ А одговор је био не.“

Фараж је указао и на изјаву министра за европска питања Стивена Даутија који је рекао да, чак и ако је мешања било, то није имало никаквог утицаја на исход.

„Није било руског мешања. А та прича о Русији као некаква подвала провлачила се кроз све ово време“, рекао је Фараж.

Он је такође критиковао Бернамову тврдњу да је брегзит донео више штете него користи. „Па, не мислим да су нам стопе раста нешто чиме бисмо се нарочито хвалили. Али знате шта, оне су неупоредиво боље него у Француској, Немачкој и Италији“, рекао је.

Фараж је такође рекао да не подржава одлуку америчког председника Доналда Трампа да купује дизел од Русије, али је поручио да је ЕУ још гора и лицемерна.

„Ко је куповао огромне количине руских петрохемијских производа, ко је куповао огромне количине руског гаса, ко је током последњих пет месеци – па и већег дела последњих пет година – помагао у финансирању рата у Украјини? Немачка и друге земље Европске уније. А то је чињеница која се никада, баш никада не помиње“, рекао је.

Фараж је такође оценио да би Украјина морала да одржи председничке изборе упркос упорном противљењу Владимира Зеленског и подсетио да су током Другом светског рата избори организовани, али да је то некако заборављено.

„Мислим, ипак смо имали изборе током Другог светског рата – чињеница која је, чини се, потпуно заборављена. Мада, данашње познавање историје код људи је прилично јадно“, рекао је Фараж.

Фараж је рекао и да Британија треба да настави да подржава и шаље помоћ помаже Украјини, али је упозорио да је реч о једној од најкорумпиранијих земаља на свету и оценио да би Лондон морао да контролише како се британска помоћ троши.

Чланак Најџел Фараж: Бернам је лажов, Русија се није мешала у референдум о брегзиту се појављује прво на ИСКРА.

Научно-образовни семинар „Толстој је читав један свет“, посвећен 200. годишњици рођења Лава Толстоја, која ће бити обележена 2028. године, отворен је у Руском дому у Београду и трајаће до 14. октобра.

Организатор семинара је Тулски државни педагошки универзитет „Лав Толстој“, а семинар чини низ предавања на руском језику.

Уводно предавање, под називом „Дијалог Николајевича Толстоја са словенским светом: књижевни текстови, преписка, сусрети“, одржала је Галина Алексејева, научни руководилац Музеја-имања Лава Толстоја у Јасној Пољани.

„Толстојево интересовање за словенски свет и његов дијалог с тим светом из године у годину су се ширили, нарочито током последње три деценије његовог живота. У тај дијалог се укључивало и све више представника словенских земаља, па је он постајао разноврснији и обухватао све више аспеката“, истакла је Галина Алексејева.

Она је навела да се Толстој темом словенског света бавио не само у својим књижевним делима и публицистичким радовима, него и у филозофским разматрањима и кроз личне контакте с представницима словенских земаља.

„Његов став је понекад био компликован и противречан, јер је он спајајући начело хуманизма и тежњу ка праведном поступању негирао испољавање национализма“, навела је Алексејева.

Према њеним речима, Толстој се противио идеологији „Трећег Рима“, коју су заговарали многи словенофили у Русији, сматрајући да је реч о лажним идеалима монголске државности и татарских начела.

Без обзира на скептичан однос према идеји панславизма, Толстоја су, како је истакла Алексејева, узнемиравали жестока експлоатација и тежак и обесправљен положај словенских народа, али је он одлучно одбијао оружану борбу као пут ослобођења.

Толстој је, међутим, „словенској идеји“ супротставио идеју хришћанског уједињења, засновану на моралу и етици.

„Прави уједињени људи су највиша вредност и циљ живота, али то уједињење мора бити свеопште, заједничко за све људе“, сматрао је Толстој и надао се да ће управо Словени, пре него други народи, успети да постигну такво уједињење.

Учесници семинара вечерас су били у прилици да се упознају и с детаљима из Дома Лава Николајевича Толстоја у Јасној Пољани, о којима је говорила Надежда Переверзева, кустос Меморијалног дома Л. Н. Толстоја и научни руководилац његовог музеја у Јасној Пољани.

О Толстојевој приповеци „Детињство“ говорио је Дмитриј Романов, професор на Катедри за руски језик и књижевност Универзитета „Лав Толстој”.

Током наредна два дана посетиоци семинара биће у прилици да чују предавања о Толстојевом књижевном стваралаштву, његовом односу према културним обрасцима свог времена, као и о „Толстојевском покрету у Европи“.

Чланак Семинар посвећен Лаву Толстоју отворен у Руском дому у Београду се појављује прво на ИСКРА.

ИЗГЛЕДА да је Русија, након више од четири године сукоба, изгубила део стрпљења – што значи да више не верује у дипломатију.

Мислим да су Руси дошли до закључка да не могу победити ако не уклоне режим у Кијеву.

А да би се сматрала победником и загарантовала себи дугорочни мир, Русија ће морати да контролише Одесу, односно цео југ Украјине, све до границе са Румунијом и Молдавијом.

Где ће та линија проћи северно од Одесе, не знам, али ће Руси морати да контролишу јужни део Украјине. А то значи да ће Украјина бити враћена на оно што је историјски увек била – територија без излаза на море.

Како ће изгледати оно што од Украјине преостане – то такође не знам.

Шта успорава напредовање Русије?

Увек сам Путина сматрао можда првим лидером у руској националној историји који примарно брине о животима својих војника. Мислим да је то добра ствар. Поготово што Руси морају да се носе са великим бројем FPV дронова који лете свуда и веома је тешко одбранити се од њих.

Руси су постали прилично вешти у томе, што је најважније – постали су веома вешти и у проналажењу командних места са којих украјинске оружане снаге контролишу своје дронове.

Украјини није тешко да производи све више дронова, јер компоненте за њих из Велике Британије, Пољске и Немачке. Неке компоненте јој могу стизати и из Чешке. А шта Русија да са тим уради?

Да удари по циљевима у земљама НАТО-а? Могла би, али Москва не жели да се сукоб прошири на целу Европу.

Британија, Немачка и Пољска настављају да провоцирају Русију на сваки могући начин, а затим све што се дешава у њиховим земљама тумаче као да Руси стоје иза тога. А истина је, ако погледате доказе, „руски траг“ не издржава никакву проверу.

Имам пријатеља у Пољској, а он и његови пријатељи путују около и прегледају све оборене дронове које тамо пронађу. И, он каже да све компоненте у њима нису руске већ западне. Пољске или украјинске, али не руске.

Посаветовао бих Путину, колико год чудно звучало, да мало сачека док се ситуација у Западној Европи не почне даље погоршавати.

То већ видимо у Француској. То се дешава и у Великој Британији. А мислим да ће стићи до Немачке.

Можда ће нове владе у европским земљама дозволити Кијеву да пође на неку врсту споразума сличног оном у Цариграду.

Прошле недеље сам био у Москви на заседању дискусионог клуба Валдај. Тамо су Путина питали о Европској унији. Да ли Русија треба да покуша да је разбије? А он је рекао: „У чему је поента? Довољно је што они сами себе уништавају својом политиком.“

Мислим да је то значајно. Али, сада су Руси изгубили стрпљење са Украјином и озбиљно ескалирају своје акције.

Можда због тога све чешће чујемо име генерала Суровикина у вестима, познатог и као „Генерал Армагедон“.

Он је за много строжији приступ. Дакле, вратио се у игру. Колико знам, наређено му је да онеспособи све мостове преко Дњепра. Узгред, Руси су то већ почели да раде.

Две ствари треба у виду. Разговарајте са руским официрима и војницима и у суштини ћете чути исту ствар: „Ово се превише отегло. Морамо деловати одлучно и извести ово до краја, чак и по цену губитака.“

Путин је пред пуном салом у Кремљу рекао: „Мислим да је време да делујемо смелије. Морамо бити смелији.“ И, добио је овације.

Упркос дроновима, Руси су веома ефикасни, напредују постепено, споро, методично, али зато имају минималне губитке, а у већини случајева – готово никакве. Затим вешто граде противваздушну и ракетну одбрану. И на крају, опкољавају непријатеља, даве га, а затим уништавају.

Сви желе да то иде брже. Али, ако покушате да убрзате ствари, губици ће бити већи, јер ће бити све више и више дронова у ваздуху.

Зима се ближи, што се обично сматра добрим временом за офанзиву јер се земља смрзне. И сви говоре: „Ох, то је одлично за тенкове и механизоване снаге.“

Не, то није тако добро – зими ће вас лакше открити и циљати. Не знам шта ће Руси учинити поводом тога.

Ствари су сада проблематичније него што су биле пре 2-3 године, али Суровикин је прави човек за тај посао. И мислим да сада постоји чврста одлучност да се узврати ударац и да се ово што пре оконча. Међутим, не мислим да ће се то десити наредне зиме. Мислим да ће се то вероватно десити на пролеће.

А онда ћемо видети у каквој се ситуацији наћи Западна Европа. Тренутно се не може постићи никакав договор, а статус кво би оставио садашњу токсичну владу у Кијеву. То се не сме дозволити. Зато Руси морају да делују.

Ако онеспособе ове мостове и униште железничку мрежу, Украјинцима ће бити веома тешко да преживе. Биће изоловани.

Украјинске оружане снаге ће остати без муниције, хране, воде и свега осталог.

Што се тиче уништених мостова, ако постоји једна ствар у којој су Руси заиста добри, то је форсирање река. Имају неисцрпне залихе понтонских мостова. Врло брзо могу да изграде мост преко реке, замењујући оне које тренутно уништавају,

Тако ће и чинити ако одлуче да се крећу на запад.

По мом мишљењу, ако крену на запад, то ће бити првенствено да би потпуно учврстили свој положај у Одеси, на југу, а затим ка Молдавији и румунској граници.

Неизбежно ће, пре или касније, ући и у Кијев.

Неће имати избора, јер је то једини начин да се реше садашњег украјинског режима.

Аутор:Даглас МЕКГРЕГОР, бивши саветник шефа Пентагона

Чланак Мекгрегор: Руси ће узети и Одесу, а пре или касније ће ући и у Кијев – то је неизбежно се појављује прво на ИСКРА.

Свеопшта живост након вести о споразуму између Трампа и Путина изазвала је талас спекулација: да ли ће Глобални Лондон – користећи Зеленског као свој инструмент – саботирати Трампов предизборни ПР удар, или ће он успети да на тржиште уведе одређене руске бродове упркос текућим нападима на руске луке и рафинерије нафте?

Највећи парадокс је то што све нападе на Русију координирају Сједињене Државе. Чак и ако би Немачка, Велика Британија или Француска самостално усмериле нападе, операције неизбежно укључују НАТО и његову Европску команду. А врховни командант савезничких снага НАТО-а у Европи је амерички генерал Алекс Гринкевич. Ниједна мува – а камоли дрон или ракета – не може да му промакне у Европи. Стога Сједињене Државе учествују у сваком европском удару на Русију, и то учешће је кључно; без њега би такви удари били немогући.

Трамп се тренутно налази у ситуацији званој цугцванг (Zugzwang) – ситуацији у којој је предузимање неког потеза неизбежно, а сваки могући потез води ка погоршању положаја. Ево опција које стоје на располагању Белој кући:

1. „Пусти да се све само стиша.” Трамп не реагује на кризу са ценама горива у САД, док наставља да маневрише на унутрашњем плану између глобалиста и своје „MAGA” базе, а на међународном између Европе и Русије. Он одуговлачи са кризама везаним за Иран и Украјину, да би на крају постао жртва збирних последица тих ситуација. Изостанак реакције доводи до погоршања Трамповог положаја.
2. „Остани овде – иди тамо.” Трамп заузима шизофрену позицију: затвара очи пред украјинским нападима на руске рафинерије нафте – изведеним уз помоћ Пентагона (системи „Старлинк” и „Палантир”) – док истовремено очајнички зависи од производње управо тих рафинерија, не само да би победио на изборима, већ и да би спасао сопствени живот. Током кампање је пуцано на Трампа; у случају опозива, могао би бити потпуно отписан. Глобалисти ће га или убити или, ако то не учине, оставити да до краја живота стрепи од сваког шушња. У овом сценарију, Трамп губи све. То што Зеленски ужива потпуну некажњивост показује целом свету да је амерички председник нико и ништа, те да се прави владар налази у Лондону. Даља подршка Украјини слаби Трампову позицију.
3. „Туђ међу својима“ или „превртање стола“. Трамп свргава Зеленског и обуставља подршку Украјини – има много начина да то уради. Његов циљ је да докаже да остаје доминантни алфа. После тога бива оптужен за издају и трпи исту судбину као у сценарију један: ослабљена позиција.

Трампово обраћање Путину за помоћ је класичан знак цугцванга. Он не може себи да приушти необраћање, али сам чин обраћања погоршава његове конфликте и ставља га у позицију слабости и зависности. И што се Трамп снажније труди да прекине ову динамику, то наилази на жешћи отпор – у складу са Њутновим законом: сила акције генерише једнаку силу реакције. Почеле су одлуке вођене емоцијама, а не стратегијом.

Путин овде игра својеврсни гамбит: повећава ризик жртвовањем фигуре како би стекао позициону предност. Ево могућих сценарија:

1. „Висок ризик, велика добит” (најповољнији сценарио). Пружање помоћи Трампу доприноси његовој победи на изборима за Конгрес и омогућава му постизање коначног споразума са Кином и Русијом. Украјина бива разбијена и подељена, а успоставља се нова безбедносна архитектура у којој се услови диктирају Европи. Ризик за Русију овде лежи у томе што дизел, преусмерен ради помоћи Трампу, можда неће успети да изврши жељени притисак на снижавање цена (300.000 тона је мање од дневне потрошње дизела у САД), а ипак би могло да доведе до раста цена и несташица у самој Русији. Ако нам ово иде у прилог у погледу исхода рата и услова послератног мира, онда ће такав потез бити оправдан и сви у Русији ће га прихватити са разумевањем. Жртвујемо мање да бисмо добили више.Међутим, ако се испостави да то није помогло Трампу, а нас је довело у лошији положај, онда ће било коме у Русији бити немогуће објаснити ситуацију. Политика није казино у којем се једноставно може уложити новац и изгубити. Русија преузима ризик; стога мора од Трампа да обезбеди услове који гарантују да ће имати користи током спровођења споразума, а не само по његовом окончању. То су гаранције без којих помоћ Трампу на нашу штету нема никаквог смисла.

2. „Ако не освојим главну награду, бар ћу се загрејати” (тзв. „минимални циљ”). Могло би се рећи да би Русија имала користи од јачања свог буџета и привреде. Ту је и споредни ефекат: заоштравање унутрашњих подела унутар НАТО-а. И то је предност коју треба искористити, јер ће утицати на наше будуће потезе и капацитете. Међутим, ако Трамп на крају изгуби, Русија не само да би изгубила ту почетну добит, већ би се суочила и са погоршањем ситуације: рат би се одужио и постао још бруталнији. Кључно је да спречимо такво погоршање и не дозволимо да краткорочни добици замагле потенцијалне негативне ефекте.
3. Комбиновани сценарио: „Боље врабац у руци него голуб на грани” (оптималан исход). Ово је највероватнији сценарио, који обједињује предности и недостатке претходна два. Путин започиње испоруке, Зеленски напада руске рафинерије нафте, залихе се смањују, а Трамп – бесан и неодлучан – на крају ускраћује Зеленском приступ систему „Старлинк”, бар привремено. Трамп је већ наговестио ту могућност.Такав развој догађаја довео би до наглог пораста броја жртава у редовима Оружаних снага Украјине, продубио раздор у најужем кругу сарадника Зеленског и ојачао утицај украјинске „партије мира” – коју предводе Буданов (терориста и екстремиста) и други сарадници ЦИА-е – чиме би се „британска фракција” у Украјини потиснула у други план и окривила за пораз.

Чак и ако „дизелски споразум“ не буде утицао на цене горива у САД, Трамп ће постићи значајне резултате у Шенжену заједно са Сијем Ђинпингом и Путином и узвратити ударац глобалистима. Трамп ће окривити демократе за високе цене бензина, тврдећи да су га спречили да их снизи. Решавање сукоба унутар САД биће померено на 2028. годину, достижући тада врхунац.

Ипак, да би се такав сценарио остварио, од кључног је значаја да од Трампа издејствујемо не само ублажавање санкција и прилив девиза у буџет, већ и стварање услова за укидање европске – а пре свега британске – контроле над Украјином. То би представљало корак ка успостављању нове безбедносне архитектуре, што је потенцијална тема новембарских преговора Путина, Сија и Трампа у Шенжену.

С друге стране, уколико на челу Украјине остану британски агенти, само стварање политичких потешкоћа Зеленском и његовом клану неће донети значајну промену. Његова замена неким другим штићеником Лондона не би донела никакву корист, јер би се рат одужио, а трошкови које је Русија имала у вези са америчким „дизел ленд-лизом” показали би се узалудним.

Скок преко заставица

Трамп је окружен претњама, слично као што је прогоњени вук окружен линијом црвених заставица. Ако их гледа, осуђен је на пропаст. Његов једини спас лежи у прескакању тих заставица. То је застрашујућа перспектива за вука, али алтернативе нема; на то га тера инстинкт самоодржањa.

Важно је разумети зашто се код Трампа изненада појавила тако колосална потреба за договором са Путином у вези дизела. И Иран и Русија су под санкцијама, а Ормуски мореуз је ефикасно затворен. Цене у САД расту као ракета. За Трампа, ово је равно огдлагању погубљења. Нема излаза; одлука се мора донети сада.

Тржиште дизела функционише као базен у који свако може да пласира своје залихе – није важно ко, све док доток не престаје. Уобичајено, у мирнодопским условима извоза, удео Русије на овом тржишту износи између 10 и 11 процената. Међутим, рат је тренутно довео до застоја, што је резултирало општом несташицом и растом цена. Иако САД производе сопствени дизел, када цена на светском тржишту премаши домаћу цену у САД, приватни амерички добављачи преусмеравају дизел са домаћег тржишта ка извозу, што доводи до дефицита и инфлације у самим Сједињеним Државама.

Управо је то оно чему Трамп тренутно мора да се супротстави. Хоће ли успети да истраје на свом курсу? Глобални Лондон ће покушати да осујети његову изборну кампању вршењем притиска на Зеленског да напада наше нафтне рафинерије и луке – чиме би се ударило и на самог Трампа. Он на располагању има највише месец дана – можда чак и само три недеље – да до новембра обузда своје вазале. А полумере једноставно неће бити довољне.

Али, да ли ће Трамп заиста спровести у дело своју претњу упућену Зеленском и обуставити испоруку оружја и обавештајних података Украјини уколико се наставе напади на руске рафинерије нафте? Одмах након што је објављена вест о договору између Трампа и Путина, најужи круг сарадника Зеленског оптужио је Трампа за слабост и обећао наставак напада – поткрепљујући своје речи ударом на складиште нафте у Азову.

Нема сумње да ће наставити са нападима, под заштитом Лондона и Брисела. Ипак, да ли ће то чинити користећи системе „Старлинк“ и „Палантир“ и да ли ће Пентагон за ту сврху одобрити употребу европских сателита на платформама интегрисаним са америчким системима? И у којој мери је Трамп способан да изолује Зеленског и сукоби се са НАТО-ом зарад изборне победе? Посебно ако се узму у обзир непријатељи са којима се суочава – не само унутар Демократске странке већ и међу републиканцима – као и саботаже од стране Рубија и неоконзервативаца? Веома је упитно да ли би Трамп то могао да изведе. Ризици са којима се суочава су јасни, али какве су његове стварне могућности?

У којој мери је Трамп способан да изолује Зеленског и сукоби се са НАТО-ом зарад изборне победе?

Трамп тренутно мора да покуша да буде од велике користи Путину, јер саме руске испоруке неће решити ситуацију у Америци. Према условима споразума, Русија ће на тржиште испоручити 300.000 тона у октобру и 500.000 тона у новембру, уз даље повећање количина.

То одговара количини коју превозе три супертанкера од по 100.000 тона у октобру и пет у новембру – што није велика количина. Мало је вероватно да ће то довести до пада тржишних цена, будући да је, чак и уз испоруке САД-у, немогуће приморати трговце да тамо продају дизел по цени нижој од тржишне. Стога ће бити неопходно укључити и Иран, као и обезбедити сагласност Кине. Трамп не може водити такве преговоре без Путинове помоћи.

Трампов интерес је јасан: потребна му је краткорочна интервенција – која би трајала највише шест месеци – како би преплавио глобално тржиште дизелом. А то се не може постићи без помоћи Русије и Ирана. Шта Трамп мора да учини за Иран у замену за њихову сарадњу? Политичка будућност америчког председника сада је у рукама Русије, Ирана и Кине.

Ирану би се могло исплатити да сачека долазак Демократске странке на власт, у нади да ће с њом постићи мировни споразум. Међутим, то носи одређени ризик: демократе не могу започети потезом који би изгледао као капитулација пред Ираном. Не само да би одмах изгубили углед у САД, већ им Израел и јеврејски лоби не би дозволили да направе такав корак без огромне штете. Другим речима, рат би се наставио, што за Иран чини ризичним полагање наде у демократе.

Било би боље покушати постићи договор са Трампом и обезбедити предах – у замену за одлагање спора око Ормуза до лета и омогућавање приступа тржишту дизела, које би се тада суочило са притиском и падом цена. Међутим, Кина и Русија треба да олакшају те преговоре и остваре сопствене користи. Ако је Трампу то толико важно, онда је он тај који би требало да изнесе конкретне предлоге.

Русија овде има јасну корист. Министарство финансија САД издаће Русији дозволу којом се дизел изузима од санкција до априла 2027. године. Током тог периода, Русија би могла да оствари зараду од 4,5 милијарди долара. Међутим, ни Зеленски ни његови европски савезници неће скрштених руку посматрати како им Трамп копа раку. Уместо тога, они ће – заједно са Демократском странком САД – копати раку Трампу.

Не можемо водити конструктивне преговоре са Трампом о Украјини све док Британци тамо имају пресудан утицај

За нас би неопходне гаранције представљали потези Вашингтона који не само да подривају моћ клана Зеленског у Украјини, већ и потпуно ослобађају тамошњи естаблишмент од контроле МИ6. САД су направиле грешку препустивши у потпуности управљање Зеленским Британцима – што је ситуација са којом Трамп сада не може да изађе на крај. Подривањем позиције Зеленског у Украјини, он подрива и позицију Лондона, који има највећи интерес за наставак рата. То је наш услов и то је наша гаранција.

Да би то постигао, Трампу није потребно да демонтира Сити или Банку Енглеске. Довољно је да искористи ЦИА-у како би покидао окове којима је МИ6 везао украјинско руководство – окове због којих су амерички оперативци гурнути у други план. Не можемо водити конструктивне преговоре са Трампом о Украјини све док Британци тамо имају пресудан утицај. Трамп мора да употреби Пентагон како би ослабио британски војни утицај на Кијев, користећи притом дуготрајно антибританско расположење међу америчким генералима – групом која гаји посебно снажну одбојност према Британцима.

Истовремено, Русија не сме да се ограничи само утицајем на Трампове интересе, занемарујући притом дубоко укорењене везе његових ривала. Увек смо се ослањали на личне везе са страним лидерима, претпостављајући да ће их личне услуге поуздано претворити у наше савезнике. Међутим, та тактика је свуда доживела неуспех. Како у Европи, тако и у ЗНД-у, личне везе нису довеле до дугорочног спољнополитичког успеха. Примери за то су Шредер, Берлускони, Кочарјан, Саргасјан, Алијев, Јанукович, Саркози… Ти лидери су се суочили са отпором и напустили функције, а очекивани утицај је изостао. Да ли вреди понављати ту тактику са Трампом?

Овај приступ обично полази од претпоставке  да постижемо договор са лидером, који ће затим све сам правилно спровести – подразумевајући да он нема сукоб интереса и да поседује апсолутни ауторитет. Међутим, ствари не функционишу тако. Сваки лидер је производ компромиса између елита, а на тај компромис утичу силе које не контролишемо ни ми ни наши „партнери”.

У сваком случају, неопходно је демонтирати мреже и канале утицаја које користе наши заједнички противници. Ако наши партнери нису у могућности или не желе да то ураде, не могу нам пружити оно што нам је потребно. У том случају, не би требало да добију оно што траже. Трамп не би требало да прима поклоне од нас у нади да ће нам бити захвалан у будућности. Свака цистерна дизела коју испоручујемо требало би да донесе не само чврсту валуту и ​​смањење војне помоћи Украјини, већ и слабљење тамошње позиције Британије.

Свака цистерна дизела коју испоручујемо требало би да донесе не само чврсту валуту и ​​смањење војне помоћи Украјини, већ и слабљење тамошње позиције Британије

Само би такви услови договора били прикладни. Не можемо испоручивати дизел Трампу док смо под нападом европских ракета и дронова – навођених од стране Пентагона – лансираних из Кијева, којим управљају Британци. Исто тако, не можемо подржати Трампа по цену јачања британског агента Зеленског. Зеленски није чак ни двоструки агент – који служи и ЦИА и МИ6 – већ искључиво и у потпуности припада Британцима. Ми немамо никакве користи од Трампа који је немоћан да овде било шта промени. Он мора да схвати да – када је реч о Путину – не може седети на свим столицама истовремено. И важно је да му то од самог почетка ставимо до знања, учтиво, али одлучно.

Нема резултата када је реч о рату, изводе се напади на нафтне рафинерије и луке, пружа се помоћ у виду оружја и обавештајних података – следећи танкер изостаје. Управо то представља услов за равноправан третман у оквиру споразума. Не сарађујемо ни са ким под неравноправним условима. И тај став није предмет преговора.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Телеграм канал Е. Панине

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Чланак Јелена Панина: Шта казује нафтни договор Путина и Трампа се појављује прво на ИСКРА.

КРИЗА савременог свијета не само да не јењава и не назире јој се крај. И то је реалност а не снови песимисте.

Природно је да се људи надају да до велике несреће ипак неће доћи и да ће у судњем часу побиједити разум али да би се то и десило неопходне су промјене у политици која је и довела до кризе. Како сада стоје ствари, тих промјена још дуго неће бити.

Као што је већ одавно јасно, извориште кризе је на политичком и економском Западу чији лидери не могу да прихвате да је западни модел друштва потрошен и да више не може да обезбиједи западну глобалну доминацију. У међувремену нарастао је такозвани незападни дио свијета који је, прије свега економски, постао доминантнији од Запада. И створене су моћне незападне интеграције које чине основу глобалног економског развоја. Запад, међутим, још увијек не може да прихвати ту епохалну промјену и не одустаје. Али, не одустају ни они други, незападне интеграције.

Створен је судбински ћорсокак.

На политичком нивоу, до сада је на то јасно упозорио само предсједник Русије Владимир Путин на недавном руском дискусионом клубу Валдај. „Ситуација у свијету је достигла преломну тачку“, упозорио је предсједник Путин. И зато су промјене актуелног стања неопходне иако „човјечанство још не схвата, није разумјело, значај и величину промјена које долазе“, рекао је руски предсједник.

Неизвјесно је када би те промјене могле да се десе али, упозорио је предсједник Путин, „да би тренутак када више ништа не може да буде промијењено могао да дође и то за свакога неочекивано“. Зато, „на жалост, рекао је, наставак глобалних сукоба је врло вјероватан“. Такође, додао је, „нема гаранција да нуклеарне силе на крају неће користити и нуклеарно оружје“.

Наравно, ријеч је о епохалном сукобу Запада и Истока, са којим је и такозвани Глобални југ, који би могао да прерасте и у нуклеарни рат.

За сада само Запад пријети новим ратовима и већ је у својој јавности у великој мјери створио увјерење да су Русија, Иран али и Кина водећи непријатељи. У ствари, евроазијске интеграције.

У ратовима у Украјини и против Ирана показало се да Запад нема довољно модерног конвенционалног наоружања, а нити неопходан број војника, па би на крају могла да му преостане једино употреба нуклеарног оружја. Ма како то застрашујуће звучало, не би требало искључити ни ту несрећу. У таквом је стању Запад.

Нуклеарно оружје на Западу имају само Америка и Француска. Званично је и Британија нуклеарна сила али мало је познато да то нису њени нуклеарни пројектили, то је америчко оружје и његова употреба не зависи од Лондона него од Америке која једина има шифре за његово коришћење.

Француска има своју технологију нуклеарног оружја. Америка у Европи има своје нуклеарне пројектиле већ дуго распоређене у Италији, Белгији, Холандији и Њемачкој.

Јавност се, прије свега у Европској унији, у ратној реторици охрабрује причама о наводно моћном НАТО пакту који је нека врста гаранције ратног успјеха. Али у тој јавности не постоји свијест да је НАТО само политичка бирократска машина и да тај савез нема своју војску, своје оружане снаге. НАТО снаге чине војске држава чланица од којих зависи да ли ће учествовати у некој војној операцији. А рат у Украјини је довео у питање и даље постојање НАТО савеза.

Али, једно су медијска пропаганда и изјаве политичара а друго је скривена реалност политичких сукоба унутар Запада. Тај кратко звани „Колективни запад“ више не постоји.

Упркос америчкој уплетености у украјински рат и америчкима ратним операцијама против Ирана, јасно је да Америка, ипак, не жели ратни сукоб са Русијом или Кином.

То се можда очигледније види у ратним сукобима на Блиском истоку. Иран има, не само политичку, подршку и Кине и Русије а администрација предсједника Доналда Трампа покушава да пронађе излаз управо у разговорима са Пекингом и Москвом. Јер, није само ријеч о нестајућој америчкој доминацији него и о судбини глобалне економије као и земаља тог региона, прије свега Израела и Саудијске Арабије.

На Блиском истоку је америчким нападом на Иран све досадашње срушено. Америчко ослањање на разговоре са Русијом и Кином у блискоисточној кризи сугерише да су за Америку, на крају, то једини глобални партнери.

Најратоборнији су бирократија Европске комисије и водеће земље Европске уније, Њемачка и Француска, и земље Балтика као и Велика Британија која није у ЕУ. Бриселска бирократија је изгурала план наоружавања ЕУ а под изговором ратне опасности од Русије. Међу земљама ЕУ у наоружавању предњачи Њемачка.

Истовремено, велико је незадовољство јавности. Довољан је било какав повод и да људи изађу на улице и протестују као што је то у Француској, Белгији, Шпанији и Великој Британији. У Њемачкој има скоро свакодневних протеста али и одлучности да се и на изборима промјени однос политичких снага.

Унутар западних „савезника“ очигледни су, међутим, политички сукоби а посебно је занимљив однос америчке администрације према европским земљама које су против и Русије и предсједника Трампа. Није више ријеч о понижавању и маргинализацији ЕУ него и елиминисању неких земаља из процеса одлучивања а фаворизовању неких других. У дипломатским круговима се примјећује да администрација предсједника Трампа намјерава да елиминише било какав утицај Велике Британије и да фаворизује Француску. Пољска и Румунија остају амерички савезници али као „подизвођачи радова“ а не земље утицаја. Кроз тај процес елиминисања би требало гледати и на британску ратнохушкачку политику као начин да Лондон остане „у игри“.

Умјесто суочавања са реалношћу, европске земље интензивно примјењују политику страха у сопственој јавности која је већ прерасла у својеврсну параноју усмјерену прије свега на Русију. Измишљају се такозване лажне заставе као што су недоказане приче о диверзијама иза којих стоји Русија, на примјер, на аеродрому у Лајпцигу или пожару у хемијској фабрици у Енглеској.

Бивши британски дипломата и популарни саговорник на подкастима Ијен Прауд (Ian Proud) недавно је ухапшен на аеродрому Хитроу у Лондону на његовом повратку са једне међународне конференције у Москви. Тајна полиција му је одузела све што је имао у свом мобилном телефону и лаптопу.

До којих граница иде параноја илустративан је примјер „инцидента“ у британској војној бази Ферфорд гдје су били смјештени амерички бомбардери Б1. Направљена је афера да се припрема терористички напад на ту базу. Ухапшено је било пет људи али су одмах пуштени.

У ствари, код ограде је виђен канистер бензина. Испоставило се да војници у тој бази шверцују бензин а не да је припреман терористички напад. У Британији је развијен шверц бензина а масовна је крађа горива из аутомобила. Али, свједено, предсједник Трамп је то искористио за још једно понижење Британије повлачењем авиона Б1 јер „није безбједно“.

Позадина европске политике је у суштини дубока економска и политичка криза која се покушава рјешити ратничком и политиком страха и до сада ријетко виђеном контролом медија. Али, то не помаже.

Нервоза и параноја могу довести до страха и рата али не стварају побједника.

У актуелним геополитичким околностима ЕУ је, а самим тим и Европа, у најтежем положају. Економски и политички потпуно маргинализована она се налази на путу без повратка. И ту нема поправке.

За спасавање ЕУ сада је сувише касно.

То је посебно важно за српске земље које су прије свега на удару политике Европске уније. А ЕУ је, уистину, највећи непријатељ српских земаља. Оно што се није успјело санкцијама и НАТО бомбардовањем сада се покушава „штапом и шаргарепом“ такозваног европског пута.

„Европски пут“, генерално, постаје све апсурднији. Према плану Европске комисије, проширење ЕУ се мијења и предвиђен је тест период од 15 година за евентуалне нове чланице а за то вријеме оне неће имати никаква права, изгубиће суверенитет и мораће да вјерно слиједе шта каже Брисел. А нису чланице. И опет удар на српске земље. Прва земља тог понижавајућег теста ће, како изгледа, бити Црна Гора.

Бриселска бирократија је посебно вјешта у пропаганди и одржавању свог мита као и у корупцији локалних политичара и медија. Али, и то више није довољно ефикасно као што су показали и избори у Републици Српској.

Дуго траје та обмана и довољној већини људи је све постало јасно.

У одбрани српских земаља и интереса кључна је њихова политичка стабилност. Утолико прије што ће глобална, али изнад свега европска, криза потрајати а све су извјеснији и нови ратни сукоби. Велике силе ће се, као и увијек, на крају договорити а међу тим силама није ЕУ.

Чланак Љепојевић: ЕУ је највећи непријатељ српских земаља се појављује прво на ИСКРА.

Да ли се кључне одлуке доносе у светским престоницама или се стварна моћ налази у рукама оних који контролишу новац, енергију, технологију и токове капитала? Новинар и социолог Слободан Рељић оцењује да се савремена доминација све мање заснива искључиво на војној сили, а све више на финансијској зависности и контроли економских процеса.

Политички лидери јесу видљива лица власти, али њихове одлуке често зависе од економских околности, доступности капитала и односа са центрима финансијске моћи . У таквом систему, сматра саговорник емисије радио Спутњика „ Од четвртка до четвртка “, није довољно имати политички мандат ако држава нема могућност самостално да финансира развој, обезбеди енергенте и заштити сопствену привреду.

„Ко данас влада светом? Одговор не може да се пронађе само у политичким институцијама, јер је савремени систем моћи много сложенији од онога што се види у јавности. Светом управља цивилизација новца, а то су заправо људи који одржавају токове новца“, каже саговорник, указујући на значај финансијских институција и система преко којих се обавља међународна трговина.

Долар као инструмент глобалног утицаја

У средишту Рељићевог виђења светског поретка налази се међународни финансијски систем , а посебно улога америчког долара. Његов аргумент је да државе које зависе од доларског финансирања и међународних платних канала имају ограничен простор за самостално одлучивање.

„Главни инструменти Американца су Федералне резерве и банка за поравнања у Базелу у Швајцарској, јер могу да утичу на повећање и смањење камата. Док је била веома популарна „зелена агенда“ могли сте да добијете кредит само уколико се пројекат финансирања односио на ту област. Тако се управља светом и поставља контрола. Трансхуманизам нас води у то да немамо ништа своје – све паре ће бити електронске и биће контролисане. Та технологија омогућава да се контролишу појединци иако је њихов број заиста велики, мада мислим да се то никада неће обистинити али треба подвући да присуствујемо покушају колонизација контролом новца “, рекао је Рељић.

Кина и Русија као изазов постојећем поретку

Наш саговорник Кину представља као државу чији се економски и политички модел разликује од западног система финансијске доминације. Сматра да кинеска привреда располаже сопственим инструментима управљања и да због тога има већи простор да се супротстави притисцима споља.

„Кинеска привреда није у том делу где Федералне резерве било шта одређују. Они имају свој централни комитет, своју скупштину, а њихове банке раде у координисаном систему који је налик ономе што је имала и СФРЈ i СССР“, наводи Рељић.

Кина, додаје он, заиста има снажну улогу државе у банкарском систему, индустријској политици и усмеравању инвестиција. Њена економска снага, велики производни капацитети и технолошки развој чине је једним од главних конкурената Сједињеним Америчким Државама.

„Русија, с друге стране, располаже значајним енергетским ресурсима, војним капацитетима и нуклеарним арсеналом. Међутим, санкције уведене након рата у Украјини показале су да финансијска инфраструктура може да постане средство међународног притиска“, рекао је наш саговорник.

Прецизније, поједине руске банке искључене су из система SWIFT, који служи за размену финансијских порука, док су уведена и друга ограничења. SWIFT сам по себи није систем који поседује или преноси сав новац, али ограничавање приступа међународној финансијској инфраструктури може знатно да отежа прекогранична плаћања.

Од скупих ракета до јефтиних дронова

У осврту на вест да је председник Француске Емануел Макрон присуствовао лансирању интерконтиненталне балистичке ракете М51 Рељић указује и на промене у начину ратовања, посебно на све већи значај релативно јефтиних беспилотних летелица. Према његовом мишљењу, традиционална војна надмоћ, заснована на скупим системима наоружања, више не гарантује предност какву је некада пружала.

„Читави начини ратовања су се променили. Можемо као пример да наведемо иранске беспилотне летелице „Шахед“ и руске „Герањ“. Њихова важност, огледа се у томе што релативно јефтини системи могу да приморају противника да троши знатно скупље ракете и друге одбрамбене ресурсе. Тај пример показује како технолошка промена може да утиче на расподелу војне моћи. Међутим, није реч о томе да су скупе ракете и савремени борбени авиони постали бескорисни, већ да је однос трошкова, ефикасности и одбране постао много сложенији. У савременим сукобима важни су и производни капацитети, електронско ратовање, обавештајни подаци и могућност брзог прилагођавања”, оценио је наш саговорник.

Европа, додаје он, у тој промени заостаје и да све више зависи од америчких војних капацитета и спољне технолошке подршке. „Европа је потпуно инфериорна. Она ту учествује само као помоћник. У њој се производи то оружје које се даје Украјини и нарушава руску надмоћ на украјинском фронту“, оцењује Слободан Рељић.

Чланак Ко заиста влада светом: Политичке елите су на бини, али стварну моћ држе они — иза завесе се појављује прво на ИСКРА.

Најновији преокрет у односима Русије и САД шокирао је Кијев, разбеснео ЕУ, изазвао незадовољство међу знатним бројем политичара у САД и збунио многе посматраче широм света.

Изненадна одлука Трампове администрације да суспендује санкције на испоруке руског дизела чини се у супротности са њеним недавним потезима, укључујући усвајање оштрих нових закона о санкцијама чији је циљ појачавање притиска на Москву.

Док неки овај заокрет приписују непредвидивости америчког председника Доналда Трампа, други у томе виде почетак нове политике или доказ суштинске промене у приступу администрације према Украјини, пише за РТ интернешенел Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалним пословима“ и директор истраживачког програма Међународног дискусионог клуба „Валдај“.

Највероватније објашњење за овај најновији заокрет лежи у унутрашњој америчкој политици, будући да су избори за Конгрес удаљени мање од месец дана, а Републиканска странка се суочава са тешким изгледима. Трамп се претвара да је равнодушан, али би губитак контроле над оба дома Конгреса значио две године политичке конфронтације и знатне фрустрације.

Он вероватно схвата да постоје мале шансе за суштинско побољшање економске ситуације – посебно када је реч о ценама за потрошаче – пре него што бирачи изађу на биралишта, тако да је фокус тренутно на психолошком ефекту.

Русија није прва земља којој се Вашингтон обратио поводом повећања испорука горива на међународна тржишта; што више споразума Трамп објави, то има више прилика да прогласи како Бела кућа неуморно ради на заштити обичних Американаца од раста цена.

Очекивање је, претпоставља се, да ће бирачи заборавити колики део тренутних потешкоћа произилази из самих Трампових поступака у Персијском заливу.

Шта ово значи за Русију, осим добродошле могућности за додатне буџетске приходе?

Аналитичари пројекта „Ватфор“ указују на важан развој догађаја: први пут од почетка сукоба, амерички председник је донео значајну одлуку у вези са Русијом, а да притом Украјина није била одлучујући фактор.

До сада је украјинско питање било неодвојиво од готово сваког аспекта политике Вашингтона према Москви, али овог пута оно није само стављено по страни, већ одлука директно противречи интересима Кијева у посебно тешком тренутку.

Одатле потиче и огорченост украјинског руководства, јер из његове перспективе, Американци су поступили неправедно.

Вероватно постоји више разлога за ову промену, али чини се да је главни разлог неспремност Владимира Зеленског да удовољи захтевима Вашингтона да Украјина престане са нападима на руску енергетску инфраструктуру.

Ти напади су постали једно од главних ратних средстава Кијева, а амерички захтеви да се они ограниче углавном су остали без одговора.

У међувремену, Трамп се фокусирао на руске испоруке нафте као на средство за решавање проблема раста цена горива. Њихов значај не треба преувеличавати, чак и ако је мало вероватно да би само додатне руске испоруке могле да преобразе глобално тржиште. Ипак, Трамп је очигледно одлучио да Зеленски сноси одговорност за погоршање ситуације.

Једном када амерички председник донесе такав закључак, изузетно је тешко убедити га у супротно. Стога су, за сада, примедбе Кијева једноставно занемарене.

Питање са озбиљнијим последицама тиче се америчке обавештајне помоћи, јер би, како би се зауставили или бар значајно смањили украјински напади на руске циљеве, Вашингтон морао да ограничи обавештајне податке које пружа Кијеву, а велики део тих информација у пракси представља помоћ при навођењу на циљеве.

Трамп је већ показао спремност да употреби ово средство када је пре око годину и по дана привремено обуставио обавештајну сарадњу на неколико дана како би извршио притисак на украјинско руководство.

Дужи прекид би био сасвим друга ствар и представљао би суштинску промену у приступу Вашингтона сукобу, чиме би се САД фактички удаљиле од свог украјинског партнера, али је неизвесно да ли је Трамп спреман на тај корак.

На крају крајева, постоји широка неформална коалиција заинтересована за одржавање тренутног курса, коју чине америчка одбрамбена индустрија, технолошке компаније са све већим утицајем, европске владе и њихови политички савезници у Вашингтону.

Стога је одлучујуће питање да ли америчко руководство може да примора своје партнере да се крећу у правцу који сматра неопходним; уколико у томе успе, могла би се указати прилика за даље преговоре о постизању споразума.

Постоји и други закључак, који је изузетно важан за Русију, јер најновији потези Вашингтона пружају увид у то како би се односи између Русије и САД могли развијати након окончања војне фазе сукоба.

Мало је вероватно да ће огромна лепеза санкција уведених Русији нестати, а њихово укидање било би изузетно тешко, како процедурално тако и политички, с обзиром на то да су бројна ограничења већ уграђена у законске оквире и институционалну праксу.

Уместо тога, санкције ће вероватно формално остати на снази, док ће се одлуке о њиховој примени доносити у зависности од околности. Тако би Вашингтон могао да обустави примену одређеног ограничења када оно није у складу са америчким интересима, али и да је поново активира када се околности промене.

Другим речима, санкције ће постати инструменти који се активирају или деактивирају у складу са тренутним политичким и економским потребама, уместо да буду трајни израз непроменљиве политике – што представља важну разлику између америчког и европског приступа.

Американци углавном показују већи степен прагматизма, јер су сасвим способни да са великим уверењем прокламују одређена начела, да их напусте када то околности захтевају, а затим им се врате када то постане погодно. С друге стране, европске владе су се у све већој мери обавезале на политичке ставове од којих је повлачење и институционално сложено и јавно непријатно.

За Москву ће разумевање ове разлике бити од кључног значаја приликом обликовања будућих односа са Вашингтоном, сада када је сукоб око Украјине достигао фазу у којој његове последице далеко превазилазе непосредна војна и територијална питања.

Какав год буде коначни исход, он ће утицати на одређивање структуре будућих политичких односа између Русије и различитих делова западног света; иако та структура већ почиње да се назире, њена геометрија још није утврђена, а границе су и даље променљиве, закључује Лукјанов.

Чланак Трампов заокрет и последице: Шта значи најновија промена политике Вашингтона према Кијеву се појављује прво на ИСКРА.

Европски лидери који прете Русији наоружаној нуклеарним оружјем, претпостављајући да неће бити последица, показују „самоубилачку“ неспособност и игноришу основне реалности, сматра професор Универзитета Колумбија Џефри Сакс.

Сакс је за емисију РТ „Going Underground“ рекао да је одбацивање руских упозорења да би директан сукоб са НАТО-ом могао да ескалира у нуклеарни рат „невероватно непромишљено“ понашање.

Мање европске земље НАТО-а које се баве непријатељском реториком понашају се „као Израел, чак и радикално више“, верујући да ће их САД заштитити у стварном сукобу, рекао је.

„Свет заправо не функционише овако и они су толико непромишљени и глупи да говоре на тај начин“, нагласио је Сакс.

Шира конфронтација Запада са Русијом, за коју Сакс тврди да је изазвана декларацијом НАТО-а из 2008. године да ће Украјина на крају постати чланица, одражава „не само ратно профитерство“ већ и „огромну количину неспособности, кукавичлука и невољности ових политичара да признају основне истине“.

Сакс је такође критиковао америчког председника Доналда Трампа због тога што није испунио споразум који је прошле године постигао са руским председником Владимиром Путином о окончању сукоба у Украјини.

Он је изразио жаљење због неспособности УН да испуни своју улогу чувара светског мира, тврдећи да Вашингтон рутински занемарује међународна правила.

„У суштини, Сједињене Државе кажу: ‘Ми не поштујемо никаква правила'“, рекао је.

Чланак Џефри Сакс: Игнорисање руског нуклеарног оружја је самоубилачко понашање Европе се појављује прво на ИСКРА.

Једна од најомиљенијих титоистичких мантри и флоскула из историографије југословенских народа и народности у Другом светском рату јесте наводно тзв. „Наредба“ југословенског Краља Петра Другог Карађорђевића од 12. септембра 1944. г., која се провлачи кроз масмедије и стручну литературу све до данас, а којом је наводно позвао све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и приступе тзв. Народноослободилачкој војсци Југославије (НОВЈ, тј. комунистичким партизанима) под командом Јосипа Броза Тита и да под његовом заставом наставе борбу против немачког окупатора.

Конкретно, између осталог, у позиву, који је прочитан преко радио Лондона, стоји:

„Сви они који се ослањају на непријатеља против свог властитог народа и његове будућности и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена краља и ауторитета круне, којом се покушава оправдати сарадња с непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу”. [Цитирано према: Миомир Гарашанин, „Зашто се Краљ Петар Други Карађорђевић одрекао Драже и ЈВуО“, Политика, Београд, рубрика Писма читалаца, електронско издање, 19. 09. 2022. г.].

Оно што је најбитније истаћи у овом тренутку је то да и након осам деценија од завршетка Другог светског рата у светским оквирима тај исти рат у Србији и међу Србима још увек траје, само сада уместо ватреним оружјем, пропагандно-политичким средствима (укључујући и она средства повесно-изворно-фалсификаторске провенијенције), пре свега путем јавних медија а на првом месту оних интернет-електронског карактера. На то су нас подсетили, поново као и у низу претходних година, коментари у нашој штампи, који нашу ратну и послератну повесницу гледају још увек кроз комунистичку призму, са неизмерним ретроспективним оптимизмом. Тако смо, на пример, у коментару горе наведеног текста Миомира Гарашанина  могли још једанпут да прочитамо да су припадници Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВуО), тј. „бивши четници“, прешли у Титову Југословенску Армију (ЈА, тј. партизанску војску), после тзв. „Наредбе“ краља Петра Другог Карађорђевића од 12. септембра 1944. г. О овој још увек неистраженој епизоди с краја рата мало је писано тако да су многе ствари остале недоречене, али и невероватне.

Ипак, док југословенски историчари, овде мислимо на оне који су рођени после 1935. г., дакле не они који су били активни учесници рата и као такви не могу имати нужни кредибилитет повесне објективности, не расветле овај значајни период српске и југословенске савремене повеснице, који ће обележити карактер  нашег друштва за следећих неколико деценија (вероватно и читаво столеће), сматрамо да је крајње време да се широј читалачкој публици предоче неке релевантне чињенице, или макар неке назнаке стварних повесних догађаја.

Да почнемо од већ споменуте фамозне тзв. „Наредбе“ краља Петра Другог који се налазио у избеглиштву у Лондону након окупације Краљевине Југославије априла 1941. г. и који фактички никада није ни владао Југославијом. Пре свега звучи крајње невероватно да номинални суверен државе и уједно као такав и врховни командант ЈВуО (тј. својих сопствених легитимних оружаних снага у држави чији је још увек легитимни суверен) изда овакву наредбу, коју су припадници ЈВуО, а пре свих ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, од истог тог краља постављен, начелник Врховног штаба  ЈВуО, с правом доживели као нож у леђа, односно као акт велеиздаје. Међутим, овде се поставља и круцијално питање у чему је могла бити ствар са овом тзв. „Наредбом“? Док се не обелодане историјски документи, (али не они из титоистичких архива), обични грађани бивше Југославије су принуђени да се баве пре свега претпоставкама, мање или више уверљивим.

У том контексту две опције нам стоје, за сада, на располагању:

1. Британски премијер, Винстон Черчил, врши притисак на југословенског краља Петра Другог (Србин), директно или преко владе Ивана Шубашића (Хрват), да краљ смени ђенерала Драгољуба Михаиловића (Србин), на изричито тражење србофоба Јосипа Броза Тита (пореклом из Одесе или са Балкана). Овај последњи (иначе самопрокламовани ни мање ни више него маршал, новембра 1943. г.) захтевао је, такође, да се ЈВуО распусти као војна формација и да њени припадници (који су дотле били према титоистичком Агитпроп-у „домаћи издајници“, „сарадници окупатора“, „злочинци“, „гибаничари“, “брадоње”, итд), придруже тзв. НОВ-ци. Черчил се већ био одрекао ЈВуО у корист партизана и Јосипа Броза, из разлога који су били колико логични, толико и окрутни. Поменућемо овде само два разлога:

1948. Постојање два ривалска антагонистичка покрета (комунистички партизани и ројалистичке патриоте) значило је међусобну борбу и уништавање, уместо борбе против окупационих снага. Требало се што пре одлучити за једну од ове две антагонистичке снаге, подржати је на рачун оне друге, која би, тако била жртвована за рачун стратегијских савезничких циљева и ратних и послератних. Јосип Броз Тито (чије је порекло крајње нејасно) је успео да убеди Савезнике, пре свега Черчила (који му је можда био и рођени отац), да је он неупоредиво јачи ривал, а да је ЈВуО слабија у односу на његове партизане а уз то и наводно сарадница окупатора (тј. управо оно што су Титови партизани радили у току читавог рата, тј. сарађивали пре свега са хрватско-муслиманским нацистичким усташама па затим са Италијанима и Немцима директно или индиректно). О овоме постоји бројна документација, која је позната историчарима и на томе се нећемо задржавати (треба напоменути да је Тито у читавој својој политичкој и војној каријери остао познат и на Истоку и на Западу као врстан лажов, глумац и преварант па је данас повесничарима знано да је четничке саботаже, диверзије и друге војне акције против Сила Осовине масно приписивао својим партизанима). Поменимо само један од кључних мотива за Черчилову одлуку, који је, иначе, отворено мрзео комунизам као такав. Њему је било апсолутно јасно да се Тито и његови партизани боре првенствено за власт, а да је окупатор само препрека да се до ње дође. А за Тита је заобилажење окупатора, или пак директна сарадња са њима, била војно-политичка стратегија а не пука нужност и то у току читавог рата од Ужица преко Бихаћа и Јајца до Дрвара и Београда. ЈВуО се борила за очување старог (али реформисаног) поретка, без претензија да после победе сама дође на кормило земље или да икако учествује у расподели власти. Ова разлика у мотивацији резултирала је у агилности оба покрета, при чему је код партизанског то било на ивици фанатизма. Черчил је био свестан шта ће бити када комунисти освоје власт у Југославији, али како је цинично рекао Ентони Идну (свом министру спољних послова), „Хоћете ли ви тамо да живите?“ било је јасно шта му је био приоритет. Војно-политичка прагматичност је превагнула над чашћу уз опаску да је Черчил са Титом имао и далекосежније послератне планове обзиром да је Брозова комунистичка Југославија требала да одигра кључну улогу „Тројанског коња“ у Стаљиновом табору што је Џугашвили релативно брзо и схватио па је Тита и његову партију избацио из Информбироа још јуна 1948. г. (Тада је Стаљин Титу рекао „Не“ а не обрнуто!) Овде треба истаћи да је немачки Вермахт, разумљиво, имао супротну логику. Његова стратегија је била одржавати максимално балансиран ривалитет домаћих оружаних снага, како би се међусобно уништавале и тако ослободиле притисак на окупационе снаге (случај тзв. „Битке на Неретви“ 1943. г.). У Босни и Херцеговини је то значило ратна дејства која нису била на штету ЈВуО, обзиром да је посао за Вермахт одрађивао Јосип Броз и то са немачким и усташким оружјем, али у Србији све до средине 1944. г. (где партизанских снага практично није ни било) Вермахт је водио бескомпромисну борбу против снага Драже Михаиловића (операција „Михаиловић“, операција „Форстрат“, операција „Копаоник“, операција „Хајнрих“, операција „Рудник“, операција „Хајка“, операција „Фрилинг“…) јер се није могао ослонити на Ј. Б. Титове формације обзиром да их није ни било.

Б)  Обезбеђивање даљег учешћа Црвене Армије у ратним дејствима у Европи, јер је било јасно да је Јосип Броз Тито био Стаљинов експонент а Џугашвили је отворено захтевао од западних Савезника да се само Тито помаже. Западни Савезници су стрепели током целог рата да се не понови сценарио из Првог светског рата, са Брест-Литовским миром (3. март 1918. г.) када је Лењинова совјетска Русија једнострано изашла из рата што је и био немачки план са којим је Лењин (неруског етничког порекла) и послат из Швајцарске у блиндираном возу за Русију 1917. г. Бирајући између Сциле и Харибде – сепаратног мира и „Црвеног терора“ пост-револуционарног грађанског рата, Черчил се определио за подршку Стаљиновог играча у Југославији. Једна од главних одлука неометаног (!) Брозовог тзв. Другог заседања АВНОЈ-а (Антифашистичко Вијеће Народног Ослобођења Југославије) у Јајцу, у ноћи 28./29. новембра 1943. г. на контролисаној усташкој територији а након срамних „Мартовских преговора“ и потписаних споразума са Немцима од стране Титових партизана о заједничкој борби против ЈВуО те исте 1943. г., била је „забрана“ повратка краљу Петру Другом и југословенској краљевској династији у земљу. „Забрана“, наравно, није могла да има никакво правно дејство и била је један од многих блефова Јосипа Броза Тита којима је обиловала његова каријера све до саме (званичне) смрти 1980. г. која је и сама са све грандоманске сахране била један велики блеф као што је била и одлука да му се додели чин „маршала“ (једном обичном аустро-угарском каплару из Првог светског рата), док се он у том звању „маршала“ потписивао месецима пре Другог заседања АВНОЈ-а, тј. државног удара у босанском Јајцу.

2. Сада се поставља и главно питање: Ако је југословенски краљ заиста и издао поменуту тзв. „Наредбу“, тј. одлуку да своју и државну војску, чији је био врховни командант, практично преда човеку који му је „забранио“ улазак у сопствену земљу (на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу новембра 1943. г.) у којој се и родио (за разлику од Тита који се врло вероватно родио у Бечу или Одеси), државу коју је створио непосредно или посредно, његов предак и чији је деда, краљ Петар Други (Чика Пера) био најомиљенији владар у своје време, како је био „привољен“, тј. „натеран“ на овај у суштини велеиздајнички чин? Чин који су припадници ЈВуО доживели с пуним правом као „нож у леђа“, и своја и национална, и то од стране суверена коме су се заклињали на верност („Краљу и Отаџбини“). А власт је према тзв. „Наредби“ практично предата човеку који је ту исту земљу својски растурао и разбијао како за време Првог светског рата у униформи аустро-угарске солдатеске (ако се овде ради о Брозу из Кумровца) тако и између два светска рата у чину највишег официра КПЈ па чак и за време општепрокламоване мобилизације свих војноспособних грађана у априлу 1941. г. када су комунисти масовно саботирали одбрану земље а на основу Рибентроп-Молотовљевог пакта од 23. августа 1939. г. (о потписаној сарадњи између усташа и комуниста из 1932. г. је већ увелико писано како од стране аутора овог текста тако и од стране других).

Да се и на ово питање осврнемо са две хипотетичке напомене обзиром да до сада нико није никада објавио и архивско-документовани доказ о баш особно-изговореној краљевој тзв. „Наредби“. Да се исто тако потсетимо да је исти тај краљ Петар Други Карађорђевић крајње злонамерно злоупотребљен од стране британских марионета пучиста Душана Симовића од 27. марта 1941. г. када му је објављен на радију аудио „Проглас“ подршке пучистима а који није никада изговорио. Дакле, дипломатија која је буквално злоупотребила краља у пролеће 1941. г. могла је исто тако да га злоупотреби и у јесен 1944. г.:

А) Тешко је поверовати да се радило о присили, било физичкој, било политичкој тим пре што су у краљевом саветодавном окружењу биле такве личности као интелектуално-патриотска громада Слободан Јовановић. Једина могућност која човеку пада на памет јесте давање лажних обећања, тј., читај, превара. Није искључено да је краљу понуђен „deal“: распусти своју војску, па ће ти  бити омогућено да се вратиш у земљу и „наставиш да краљујеш“. Часном  човеку тешко је поверовати у овакав сценарио, али треба размотрити сваку могућност поготово ако знамо да се ради о британској (увек и само саможиво-перверзној) дипломатији.

Б) Друга, и по мом мишљењу врло вероватна, могућност јесте фиктивно учешће номиналног суверена, које му је наметнуто. Сећамо се како је за време несрећног за Србе, али феноменално одлично одрађеног за Британце и Хрвате, војног пуча 27. марта 1941. г. малолетни престолонаследник напречац проглашен (пунолетним) краљем, који је наводно преко Радио Београда прочитао  своју подршку пучу и пучистима. Касније се испоставило да малолетни престолонаследник није са тиме имао никакве везе и да је проглас прочитао  неко  други, представљен као краљ а са веома сличним краљевим гласом. Није ли се нешто слично догодило и 12. септембра 1944. г.?

Реакција припадника ЈВуО на ову намештену дипломатско-политичку подметачину најбоље је илустрована спонтаним народним стихом:

„Чика Дражо ми ти се кунемо,

да са твога пута не скрећемо“.

Иронија историје је да су те исте стихове, „мутатис мутандис“, певале Брозове присталице после прогласа Информбироа од 28. јуна 1948. г. (на Видовдан):

„Друже Тито, ми ти се кунемо,

да са твога пута не скренемо“.

(са тачке гледишта ауторских права, чист [комунистички] плагијат).

Следеће питање гласи: Колики део састава ЈВуО је и стварно послушао тзв. „Наредбу“ краља, тј. свог врховног команданта, да се преда Титовим партизанима, тј. да пристану да им бивши аустро-угарски каплар из Првог светског рата (као и Адолф Хитлер) буде нови врховни командант? О томе за сада ништа не знамо и можемо само да нагађамо. И,  ако се радило о неким знатнијим бројчаним снагама, питање је шта је са њима било на крају рата?

Једна могућа варијанта би могла да се наслути по неким узгредним епизодама с краја рата 1945. г. Наиме, када Тито полази у посету Москви после формирања несрећног и трагичног по Србе „Сремског фронта“, страхујући од србијанских дивизија у походу на Загреб (тада је Тито издао наредбу својим партизанима да не руше католичке цркве по Славонији али није никада издао сличну наредбу истим формацијама да не руше православне богомоље на Косову и Метохији или централној Србији), он каже изричито начелнику Главног штаба, генералу Велимиру Терзићу да је Сремки фронт – фронт краља Петра Другог и

„кад се вратим, да га више не видим“ [цитирано према: Милорад Екмечић, Од клања до орања. Историја Срба у Новом веку (1492−1992), треће, допуњено издање, Београд, 2010, стр. 494)].

Како тумачити ову Брозову наредбу? Поред голобраде србијанске омладине која је послата на Титов Сремски фронт буквално као „топовко месо“ за дефинитивно освајање власти од стране каплара Броза над читавом Југославијом, сигурно су и бивши припадници ЈВуО били „почаствовни“ таквом улогом. А ево како је то, према сведочњу Титовог ђенерала Ђоке Јованића изгледало:

„У саставу дивизије био је и један руски артиљеријски пук и један дивизион каћуша. Дошао је к мени командант руског артиљеријског пука и рекао ми: 

‚Друже генерале, ја сам гледао како ви нападате, Ви имате велике губитке. Не треба то тако да се ради. Треба да извршите артиљеријску припрему, да уведете тенкове, па тек онда…‘ ‘Како да уведемо тенкове и артиљерију када их уопште немамо?‘ ‘Треба чекати од руководства да вам их набави па тек онда прећи у напад.‘ 

Ја сам онда рекао. ‚Хвала вам лепо, ми ћемо гледати да сад имамо мање губитке‘“ [извор: Милан Шарац,  Исповест генерала Ђока Јованића].

Нема никакве сумње да су бивши припадници ЈВуО („војници краља Петра“), колико их је пришло партизанима, „потрошени“ на овакве битке. Титови команданти су их слали, као и све друге Србе на Сремском фронту, у сигурну смрт као наставак хрватске јасеновачке политике али сада на десној страни Дрине. Узгред, Сремски фронт су држали, поред Вермахта, и хрватске усташе којима је ово одлично дошло да примене политику „Коначног решења српског питања“ и над Србима из Србије. На обе стране пало је по преко 30.000 бораца. Фронт су, иначе, пробиле јединице Црвене армије, баш као што су пре тога заузеле Београд (и предале га србофобу Брозу да у њему као и остатку Србије ради шта хоће са локалним становништвом). На овај начин је комунистичко-усташки споразум из 1932. г. о узајамном садејству коначно добио и свој епилог. Цена су били Срби и краљ Петар Други Карађорђевић.

На крају, потребно је истаћи и можда фундаменталан разлог зашто се септембра месеца 1944. г. Черчил коначно определио за Брозове партизане на штету краљевих равногораца. За Черчила на крају рата Срби никако нису смели да победе, тј. морали су да победе Хрвати. Он је добро знао да са сломом нацистичке Немачке пропада и усташки покрет и његова НДХ али су Брозови партизани зато играли резервну улогу у борби за остварење хрватских националних циљева. Тако су се Броз и Черчил нашли на истом задатку склопивши антисрпски пакт приликом њиховог билатералног сусрета у Напуљу након немачке војне операције у Босни „Десанта на Дрвар“ 25. маја 1944. г. (чији је главни циљ био хватање Черчиловог сина Рандолфа, који је тада био у Брозовом штабу, а не самог Тита). Такозвана краљева „Наредба“ од 12. септембра 1944. г. је била само епилог овакве политике а колатерална штета су били и Дражини равногорци и читава Србија која се од те штете ни дан данас није опоравила.

P.S.

Текст говора краља Петра Другог Карађорђевића (против самог себе) од 12. септембра 1944. г. је објављен у Службеним новинама Краљевине Југославије, број 20, од 25. октобра 1944. г. 1.

Др Владислав Б. Сотировић

Бивши универзитетски професор (Вилњус, Литванија)

Истраживачки сарадник Центра за геостратешке студије (Београд, Србија)

Истраживачки сарадник Центра за истраживање глобализације (Монтреал, Канада)

sotirovic1967@gmail.com

© Владислав Б. Сотировић 2026

Чланак Др Владислав Б. Сотировић: Краљева „Наредба“ од 12. септембра 1944. г. и ЈВуО се појављује прво на ИСКРА.

Европа наставља да чини све што је могуће да одржи сукоб у Украјини, изјавио је портпарол Кремља Дмитриј Песков.

„Европљани очигледно не припадају мировној партији, партији која тежи мирном решењу. Они су више странка рата, која наставља да чини све што је могуће да не дозволи да се овај рат заустави“, рекао је Песков новинарима.

Како је истакао, Москви више импонују напори америчких преговарача да реше украјински сукоб.

„Ми овде не тражимо раскол (између Европе и САД), већ тражимо истински ефикасне мере и одговорне одлуке које ће довести до мирног решења“, нагласио је портпарол Кремља.

Осим тога, додао је да се контакти о енергетском прекиду ватре настављају. Кремљ ће обавестити јавност када буде имао нешто да саопшти о томе.

„Русија је више пута изјавила да жели дугорочни мир, а не прекид ватре, и спремна је да учини све што је могуће да се то  постигне“, поручуио је портпарол Кремља.

Чланак Кремљ: Европљани су на страни рата, чине све да се сукоб настави се појављује прво на ИСКРА.

БРИТАНСКА обавештајна служба МИ6 стоји иза Владимира Зеленског, изјавио је бивши аналитичар ЦИА Лари Џонсон.

„Британска обавештајна служба је права снага која стоји иза Зеленског. Она је била главни подстрекач сукоба у Украјини. А Британце, у суштини, није брига шта се дешава са украјинским народом“, оценио је Џонсон.

По његовом мишљењу, способност Лондона да подржава Кијев прилично  је ограничена:

„Британци пате од несташице горива <…> чак и више него САД. И немају решење за тај проблем. Зато мислим да ће до следеће године, а можда и пре, њихова способност да подржавју Украјину нестати“.

Ништа утешно за Украјину нема ни Џорџ Биби, бивши директор ЦИА за анализу Русије и садашњи директор за глобалну стратегију у Институту Квинси:

„Ситуација у Украјини се погоршава тако брзо да би Кијев ускоро могао бити приморан да донесе тешку одлуку да се једнострано повуче из сукоба са Русијом. Другим речима, да капитулира и положи оружје.

– У ваздуху се већ осећа паника. Парализа луке Одеса под руским нападима била је, можда, прекретница овог рата. Вашингтон и Брисел, схвативши да је главни канал за испоруку војне помоћи Кијеву заувек пресечен, могу прећи на режим који бих описао као: ‘Морамо хитно нешто предузети да бисмо спречили катастрофу која се спрема!’“

Али, додао је Биби, ни Владимир Зеленски ни његови савезници немају мање-више прихватљив излаз из кризе. Једина преостала опција је да се каже: „Ствари иду лоше економски, политички и војно. Зато морамо да се одмах извучемо из овога по сваку цену. И да објаснимо украјинском народу: ‘Ово је најбоља опција која нам је преостала!’“

Ако се то не уради, уверен је Биби, Зеленски може само да се нада да ће Руси показати уздржаност након што неизбежно остваре своје амбиције у Донбасу:

„Али, уздати се у то је изузетно ризично. На бојном пољу, предност победника ће се експоненцијално повећавати. И постојаће у Москви огромно искушење да се заузме не само Запорожје и Херсон, већ и да се иде даље. Преко граница на које су Руси били спремни да пристану у Енкориџу.

– На пример, у Сумској области постоје територије које би Руси сасвим разумно желели да задрже. А ако контролишу Запорожје, онда је сасвим логично да се усмере и на Одесу. То ће, закључио је Биби, лишити Украјину територија које би, при другачијем исходу, на крају могле да заврше у џепу НАТО“.

Чланак Џонсон: Зеленског држи МИ6; Биби: Украјина ће морати да капитулира и положи оружје се појављује прво на ИСКРА.

Пољски министар спољних послова Радислав Сикорски позвао је европске савезнике да затворе руске конзулате под изговором наводних „хибридних напада“ Русије, пишу медији који су разговарали са Сикорским.

Пољски министар је позвао европске савезнике да одговоре на нападе који се приписују Русији „затварањем руских конзулата, забраном слободног кретања московских дипломата унутар земаља у којима су распоређени и смањењем укупног броја руских дипломата, као што је то учинила Пољска“, наводи се у чланку.

Штавише, Сикорски је нагласио да би сви Руси који улазе у ЕУ требало да буду обавезни да носе биометријски пасош и подржао је позиве за смањење броја туристичких виза ЕУ ​​издатих Русима.

Европски званичници су у последње време све више јавно и без доказа приписивали такозване „хибридне акције“ Русији. Москва доследно пориче такве оптужбе. Међутим, европске власти никада нису пружиле доказе о умешаности Москве у такве „инциденте“. Руски председник Владимир Путин је више пута одбацио наводе о руској претњи европским земљама као лажи.

Руско Министарство спољних послова је више пута назвало пооштравање правила ЕУ о шенгенским визама за Русе дискриминацијом на основу националности и примером лицемерја Брисела. У децембру 2025. године, последњи генерални конзулат Русије у Пољској је затворен након што је пољско Министарство спољних послова повукло сагласност за његов рад. Конзуларне канцеларије у Кракову и Познању су претходно биле затворене.

Односи између Русије и Пољске су се значајно погоршали последњих година. Москва је оптужила Варшаву за раширену русофобију. Упркос критикама и протестима Русије, пољске власти руше совјетске споменике и конфискују руску имовину. Као одговор на акције Варшаве, Москва је додала Пољску на своју листу непријатељских земаља и протерала десетине пољских дипломата и конзуларних службеника, одмазујући се за протеривање руских дипломата из Пољске. Коментаришући непријатељске акције Варшаве, Кремљ је изјавио да Пољска вековима периодично запада у грозницу мржње према Русима.

Чланак Варшава подгрева конфронтацију: Пољски министар позвао на затварање руских конзулата у ЕУ се појављује прво на ИСКРА.

Америка је без сумње најважнија економија (западног) света, али то не значи и да су њени проблеми сад најважнији за западни свет. Улога најпроблематичније, у овом тренутку, припада Француској где је на помолу финансијска криза још дубља од политичке кризе у којој се та земља налази. С потенцијалом да заразу прошири и на ону страну Атлантика.

С дуговима који су данас већи него икад, то значи и да би долазећа криза могла да буде другачија него икад.

Страх од банкрота

Уосталом, криза која долази обухвата – без преседана – и енергетску кризу, и инфлацију, и дужничку кризу и кризу евра, а ”Фајненшел тајмс” поврх свега тога открива и да распродаја државних обвезница почиње да утиче и на корпоративне трошкове задуживања у Сједињеним Државама. Што би могло да значи да се финансијска зараза већ шири брзином пандемије…

Значајном брзином, у сваком случају, расте цена осигурања од банкрота Француске , такозвани C redit Default Swap (ЦДС), чија је вредност од почетка септембра до сада порасла за више од 130 одсто и достигла највиши ниво још од 2013. и претходне дужничке и кризе евра када је Грчка умало срушила валуту Европске уније.

А сада није проблем само (финансијски релативно безначајна) Грчка него Француска, која је друга економија Европске уније, а уз њу и Италија и Шпанија у којима, како опомиње ”Блумберг”, ”инфлација расте брже него што је очекивано” тако да је у Шпанији ”неочекивано достигла (чак) пет одсто”.

Енергетска криза

Један од главних разлога за раст инфлације – који захтева раст каматних стопа како би инфлација била обуздана, што добија облик доливања уља на ватру услед висине дугова, јер они тиме постају још скупљи за сервисирање – јесте све озбиљнија енергетска криза која не показује симптоме смиривања. Напротив. Нафта упорно држи цену од око 100 долара по барелу – с тенденцијом даљег раста услед пражњења стратешких резерви – несташица и последично поскупљење дизела представљају нов разлог за сукоб међу трансатлантским (НАТО) партнерима, док је ситуација на тржишту гаса у Европи још драматичнија јер тамо неће онај гас који могу да имају јефтино – наравно, руски – а скупљег нема у довољној количини.

Тако да су складишта гаса у Европској унији на нивоу од тек 70-ак одсто попуњености капацитета (најмање икад у ово доба године, како објашњава магазин ”Економист”, указујући на октобарски просек изнад 90 одсто) а још је непријатније у Немачкој где је попуњено свега 57 одсто капацитета. А притом се због ситуације на Блиском истоку, упозорава ”Економист”, ”тек очекује велика несташица течног гаса ”, са свим пропратним економским последицама. ” Енергетски цунами у Европи тек почиње”, сагласан је с овом прогнозом и Кирил Дмитријев, специјални представник председника Русије за инвестиције и економску сарадњу са страним државама.

Цена гаса у Европи је, иначе, између 70 и 80 евра по мегаватчасу – поскупљење од око 150 одсто од почетка ове године када је износила 30-ак евра по мегаватчасу, односно незамисливих 7-8 пута више него пре него што су се одрекли руског гаса. А Урсула фон дер Лајен обећава да ће се држати плана да увоз руског гаса буде сведен на нулу, што значи да ће несташица и инфлација бити још и већи него данас.

Магични новац

Но поменути француски проблем знатно је комплекснији од инфлације изазване поскупљењем енергената .

”Француска глад за ’магичним новцем’” – штампаним без покрића – ”ту земљу претворила је у дужничку бомбу”, објашњава ”Волстрит џорнал” како је ова земља доспела ”пред амбис опасне финансијске спирале” и ”постала једна од најслабијих карика у Европи”. А ”инвеститори се спремају да ствари постану још и горе”.

Глобални феномен раста камата на државне обвезнице прошле недеље је у Француској произвео ”алармантан заокрет” јер су камате на њене 10-годишње обвезнице достигле вредност од око 5 одсто, највише још од 2002. године. С тим што је француски дуг тад износио 60 одсто њеног БДП -а, док је данас то дупло више, чак 120 одсто, а све ће постати и још горе – најављује ”Волстрит џорнал” – због огромног буџетског дефицита изнад 5 одсто и због тога што ће већ следеће године по знатно вишим каматним стопама морати да буде рефинансирано 380 милијарди дуга, односно чак билион у наредне три године.

Француска је, замера јој ”Волстрит џорнал”, ”изгубила додир с фискалном реалношћу” и досад је ”пролазила с фискалним убиством” јер ”нико то није примећивао”. Али сада све стиже на наплату.

Колико ће то коштати Француску? Шта њени проблеми значе за еврозону? И какав ће ефекат произвести комбинација енергетске и дужничке кризе? О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили аналитичар Бранко Павловић и економиста проф. др Иван Арнаутовић.

Чланак Фискално (само)убиство Француске: Дужничка бомба у срцу Европске уније /видео/ се појављује прво на ИСКРА.