Његош је живио у времену сличном нашем: и у човјеку и у народима, у цивилизацијском простору, кључају све противрјечности. Нема сигурног ослонца гдје би човјек стао и себе препознао, колективна свијест и култура уздрмане су тако да је сасвим нејасан поглед у будућност, а прошлост је збирка хаотичних догађаја у којима и народ и појединци тешко препознају себе.

Његош се спустио на дно свог бића, и видио ствари овог свијета какве јесу, а прије свега, видио је човјека, као *искру бесамртну.*

У Његошевом дјелу препознаје се двострука окупација, она која долази од спољњег свијета, и она која долази изнутра, од незнања, од адских сила, и смртног заборава човјековог с којим долази на свијет.

Стијешњен између те двије окупације, Његош је видио да без ослобођења од смртног заборава, од адских сила, човјек не може да дође ни до себе самога, а камоли да учини нешто што би било на истинску помоћ народу у којем живи.

Његошеви стихови: *У ноћ страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима, и глас зачух кано глас ангела, ја сам душе твоје помрачене, зрaка сјајна огња бесмртнога* (Луча м.), узимају се као почетак једног великог унутрашњег преокрета и пута, на којем се човјек почиње ослобађати метафизичке окупације смртним заборавом, незнањем истрахoм.

Српска књижевност није почела са Његошем, он је наслиједио више вјекова српске пјесничке и духовне културе, која је добила други живот у његовом дјелу. Његош у српској књижевности је највиши свједок, тог огња бесмртнога, који је ослободилац од смртнога заборава, адских сила које носе и појединац и народ. Пјесник је, том искром, повезао сво наше културно насљеђе, од средњовјековног духовног насљеђа, народних пословица и велике народне поезије, до оног времена када су се у Европи стварале националне културе,националне државе, када је настајала „свјетска књижевност“.

Наши највећи ствараоци XX вијека, као што су: Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Николај Велимировић , Јован Цвијић, Слободан Јовановић, узимали су Његоша као највишу мјеру националне свијести српског народа, и као оног ствараоца мислиоца и пјесника, који је отварао најдубље тајне о човјеку.

Српски народ од времена Његошевог до данас прошао је многа искушења, водио битку за национално ослобођење, проширивао и стварао нове државе, доживио је и распад тих држава, и једнако су и данас у кризи да се не разоре под дејством, као унутрашњих стихија у народу, тако и свјетских сила које на различите начине производе конфликте, у мањим државама и народима.

Показало се да у свим тим потресима, искушењима, подвизима и падовима, Његошеви стихови били су присутни, изговарани су, цитирани, тумачени, и тумаче се и данас, и не само тумаче, него их наша свијест региструје као кристална мјеста сазнања о човјеку, као искуство које даје ослонац свим другим искуствима, као унутрашња свјетлост и бесмртна искра, која је једнако активна у свим временима, и која има моћ, да расвијетли унутрашњу стихију у човјеку и открије тај чудесни ослонац у човјеку, који му је темељ и сада и прије, и сада и убудуће.

До тих искустава, може да дође поезија, а то се десило код наснајубједљивије и највидљивије у Његошевом пјесништу. И зато увијек можемо да поновимо, крилатицу, *Његош – наш савременик!*

Интеграција личности заснива се на дубљем сазнању ко је и шта је човјек, а та питања су језгро културе. Из тих питања израста стабло културе, и то стабло се грана кроз различите просторе људског живота. Његош је у том простору наш најдубљи свједок, и оставио нам је ријечи у којима се препознајемо, док пролазимо путем самооткрића и самосазнања.

Политички концепти интегришу народ споља, дају спољну мјеру, занемарујући унутрашњи простор човјеков. Политички концепти углавном гуше унутрашњи простор човјекове слободе, намећући му унификовано мишљење.

Српски народ није имао среће са политичким концептима. Државе српског народа које су стваране по политичким концептима, распадале су се, и често остављале иза себе, катастрофалне последице, као Јасеновац, Јадовно, Пребиловце…

Држава коју ствара српска култура даје шансу српском народу, прво да одржи своје културно и национално памћење, и још даје реалну могућност да се тај народ одржи у јединству духа, у заједништву и саборности на основу једног језика, вјере, културног насљеђа.

*Горски вијенац* је збирка најдубљих формула одржања националне свијести. У овој епској драми, одвија се велика полемика, између оних који држе своје духовно и културно насљеђе, и оних који отпадају од тога насљеђа, покушавајући да се нађу у другачијој култури, другачијем етосу, с мотивом лакшег живота, узимајућу на себе „заштитни оклоп“ хипокризије.

Сва духовна борба у *Горском вијенцу* је заснована на том питању – како бити човјек, како носити своје духовно и културно насљеђе, како се борити у новим историјским ситуацијама, како сачувати унутрашњу нит којом је човјек повезан и са небом и са човјеком, у најбољем смислу.

Кола у *Горском вијенцу* су колективна свијест народа, коју сачињавају подвизи предака, мудраца, јунака. Кола носе тај *ковчег завјета,* кроз тмушу историје. Они се сјећају ко су били, да би постојали, – и да би изнова били. Њихови су узори Милош Обилић, Иво Црнојевић, Бајо Пивљанин, Карађорђе *бич тирјанах*, Леонид и Сцевола, а у *Посвети* се још помињу, Суворов, кнез Велингтон, војвода Собијевски, а потом и „момци прсих ватренијех, у којима срца претуцају, крв уждену пламеном гордошћу“ (Г.в).

Слободни људи у Његошевој читанци су Збјег, који не бјежи од своје сјенке, него су они који налази егзил, тј. мјесто слободе.

По Његошу, народ су они који памте, живе с тим памћењем, и учествују у новим подвизима. Они који отпадају од тог памћења, претварају се у пук, постају *пучина грдна*, предвиђени, да увећају у овом свијету *адско насљедије* и нове несреће.

Звуче актуелно стихови: *Великаши, проклете им душе, распре сјеме посијаше горко, те њим српско племе отроваше*. Као и они: *истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало… Заробише себе у туђина* (Г.в), *Злоћа њима мрачи име Срба* (Луча). Т Такви унутрашњи раздори прате живот сваког народа, па и свакога човјека. И зато је једини излаз: борба непрестана, и – *нека буде што бити не може* (Г.в.)

Такво стање духа, могло би се препознати у духу нашег времена кад нам се препоручује с виших инстанци овог свијета, да заборавимо прошлост, да прихватимо интеграције, од оних универзнално-грађанских, до глобалистичких.

Његош и Његошев народ, живио је између два свјетска поретка (блока), азијатског и европског. Његово племе, које је нашло азил у овим брдима, није имало ни на што да се ослони него на своје памћење, на збирку јуначких подвига, на збирку народних пословица,на изгубљено Косово, на невидљиву небеску помоћ. То је племе већ било у егзистенцијалном парадоксу. Оно нема ништа да чува него прошлост, и ту прошлост треба некако претворити у стварни живот, да би имали будућност. Али они не носе прошлост као збирку историјских пословица, него је то *ковчег завјета*, у ком су све њихове светиње, којима се препоручују Творцу за помоћ, да се њихова Луча слободе не угаси. Они хоће изнова да постану. На земљи се сударају са моћном империјом, и голоруки стоје наспрам, имајући у себи Искру слободе, скупљу од живота. И како стих каже*: Јунаку се често пута хоће, ведро небо насмијат грохотом* (Г.в). То је поновљено мојсијевско стање, то је излазак из Египта, или азијатског ропства.

Излазак јеврејског народа из египатског ропства и лутање по пустињи, трајало је 40 година, излазак из агарјанског ропства српских збјегова, трајало је безмало четири вијека. Смјењивале су се вође, оне за које зна историја и оне за које мање зна, да би се јавили велики Петровићи који су наставили мојсијевски пут у свом народу, носећи лучу слободе и памћења, укријепљени јунаштвом и осјењени небеском мудрошћу.

Тај пут крунисан је великим Његошем, мучеником и Прометејем слободе, како га назива Исидора Секулић.

Његош је посвједочио једну дубљу историју (о којој најдубље свједочи поезија) – историју постајања Човјеком. Човјек се рађа као човјек, кроз своје личне подвиге – подвиге сазнања и самосазнања, јунаштва, кроз реалне догађаје личног и народног живота кроз које пролази, једнако окренут најдубљој тајни човјека, и реалном свијету. Тај сложени пут раста човјековог је унутрашња срж Његошевог укупног дјела.

Српска књижевност у XX вијеку дала је велике писце, који су изразили културне специфичности различитих српских простора, као што је Иво Андрић осликао Босну, у којој су културне разлике народа који дијеле различите вјере и обичаје; Петар Кочић је осликао човјека српске Крајине , Крајишнике, гдје је остало јако насљеђе аустријске владавине; Бора Станковић је описао обичаје и душевност човјека источне Србије, гдје се дуго живјело под утицајем турског менталитета; Милош Црњански је између осталог описао онај дио српског народа који се прешао преко Саве и Дунава у Аустрију и Угарску, у XII и XIII вијеку .

Сви ови писци су велики истраживачи душевног лавиринта човјековог. Описали су историјску стварност на тим просторима, судар са другим културама и империјама, и једним, српским језиком интегрисали раличите дјелове српског народа, са различитим нијансама у језику, обичају, сјећању, психолошким карактерима.

Међутим Његошев продор у дубину најзгуснутијих, егзистенцијалних стања човјекове душе, и у висину духсовних сагледања, нема нигдје у српској књижевности. Та стања су исказана лапидарним пјесничким језиком, који је добио статус формула. Тим језиком створен је узвишени српски канон етике, естетике, стваралачког духа – изашао из главе цијелог народа. Новом читаоцу изгледа да је та књига и прије била у нама, али је само Његошев гениј изнио из дубина народне душе и небеског памћења. Зато те формуле лако памтимо, и саме нам долазе изнутра, кад нас сам живот наведе на њих.

За разлику од свих овдје поменутих писаца, који често имају јако изнијансирану психологију код својих јунака, код Његоша имамо јако развијену онтологију код својих књижевних јунака, и уопште у пјесничком дјелу. Његош мјери истинитост човјековог постојања, близином богу Творцу. Он каже да је пјесништво небеско влијаније, и да је сав космос поезија Творца. Његошев човјек, који носи своје историјско насљеђе, и који учествује у историјској драми свог народа, у *борби непрестаној*, не штеди свог живота да би ушао у царство поезије, тј. у памћење. На тој релацији живи пјесничка душа Његошева.

Његош је интегративна основа, и што се тиче језика, и што се тиче историјског и културног насљеђа, и посебно што се тиче духовне дубине, уласка у тајну човјековог бића, и достизања духовних и сазнајних висина.

Његошевим дјелом, које смјештамо у средиште српског културног насљеђа, цијели наш културни простор добија нови смисао и кохезионо јединство. Дјело српског генија, дакле, има двоструко интегративну улогу, јер је у њему интегрисано оно што је писано од почетка наше писмености, и оно што је послије њега писано.

Ово дјело је живо и животворно језгро српског културног памћења, јер нови ствараоци и истраживачи српске културе, и српског кода, враћају се Његошу као ослонцу и оној првој ватри и вриједносној мјери којом се процјењује вриједност нових дјела која улазе у широки корпус српског културног насљеђа.

Да закључимо, Његош који је био и владар и владика, са својим укупним дјелом је и она држава српског народа коју нико није разорио. Та држава је утемељена на оном духу који обнавља смисао језика и смисао човјековог постојања.

Ти скривени извори тајне сачувани у Његошевим пјесничким формулама, у свим временима задржавају снагу и свјежину јер су повезани с оним изворима које вријеме не може да исцрпи.

Милутин Мићовић

*(Овај текст је написан поводом округлог стола: ЊЕГОШ И СРПСКИ ИНТЕГРАЛИЗАМ, који ће се одржати у оквиру 16. Дана Његошевих у Никшићу, 11. Новембра)*

Чланак XVI ДАНИ ЊЕГОШЕВИ: ЊЕГОШ И СРПСКИ ИНТЕГРАЛИЗАМ се појављује прво на ИСКРА.

Од почетка 2023. године до данас више од десет страних компанија које су користиле државне подстицаје затвориле су своје капије или најавиле гашење. Још најмање толико њих смањило је обим производње, а „Дрекслмајер“ у Зрењанинунајављује одлазак из Србије до краја следеће године.

„Одлазак инвеститора последица је пре свега економских околности, јер Србија више није дестинација са обилном и јефтином радном снагом, каква је била пре десетак година. Досадашњи модел привлачења страних инвестиција практично је исцрпљен и неопходно је створити услове за снажнији развој домаће привреде“, рекао је члан Фискалног савета Србије Слободан Минић за РТС.

Према његовим речима, раст просечних и минималних зарада, повећање трошкова рада и реално јачање евра довели су до тога да Србија више није конкурентна у појединим радно интензивним делатностима. Јединични трошкови рада у тим секторима готово су се изједначили са онима у земљама централне и источне Европе.

На одлазак појединих компанија утицале су и неповољне међународне околности, пре свега криза у европској аутомобилској индустрији, која је погодила и домаће фабрике из тог сектора.

„Модел који је постојао претходних десетак година, а који се заснивао на привлачењу инвеститора заинтересованих пре свега за јефтинију радну снагу и државне субвенције, практично је потрошен. Када више нема јефтине радне снаге, компаније немају тако снажан разлог да остану, посебно када истекну субвенције“, објашњава Минић.

Одлазак компанија највише погађа мање средине

У последњих десетак година Србија је потписала више од250 уговора са страним инвеститорима, али тај модел није пратила одговарајућа промена структуре инвестиција. Није било довољно помака ка привлачењу компанија које доносе већу додату вредност, уводе напредније технологије и могу да исплаћују веће зараде.

Минић сматра да је Србија тиме ушла у оно што се назива замком економије средњег нивоа развијености.

Иако одлазак страних компанија на макроекономском нивоу за сада нема драматичне последице, процењује се да је реч о неколико хиљада до десетак хиљада, можда и нешто више изгубљених радних места. Међутим, последице су знатно израженије на локалном нивоу, нарочито у мањим и економски мање развијеним срединама.

Када из такве средине оде велики послодавац, не губе се само радна места у фабрици. Последице осећају и локални трговци, превозници и други привредници који су били повезани са њеним пословањем, док локална самоуправа остаје без дела прихода. Због тога, истиче Минић, одлазак великих компанија захтева конкретну реакцију.

Домаћа привреда мора да добије боље услове за развој

Досадашњи модел економског раста заснивао се на два главна ослонца – страним директним инвестицијама и великим државним инфраструктурним улагањима. У Фискалном савету су и раније указивали на то да је такав модел исцрпљен и да је потребно преусмерити пажњу на јачање приватног сектора.

„То, међутим, не значи да је довољно само променити расподелу државних субвенција. За развој домаће привреде неопходни су бољи услови пословања, ефикасне институције, владавина права, доследна примена прописа и већа правна сигурност“, додаје Минић.

Минић указује на то да домаћи привредници нису имали исти ниво сигурности као страни инвеститори, који су, поред државних гаранција, били заштићени и међународним уговорима.

Ни подстицаји нису били равномерно распоређени. У почетку програма државних субвенција, пре десет до петнаест година, удео домаћих приватних предузећа међу корисницима био је веома мали. Иако је касније повећан, и даље је низак.

Допринос страних директних инвестиција БДП-у износи око четири одсто, приближно колико и допринос домаћих приватних инвестиција. Укупне инвестиције у Србији чине око 23 одсто БДП-а, што указује на то да недовољно инвестирају и домаћи и страни приватни сектор, рекао је Минић за РТС.

Зато Минић наглашава да стране инвестиције нису проблем саме по себи. Кључно питање је њихов квалитет и структура, односно да ли доприносе развојном моделу који Србија жели да изгради.

Додатни изазови за српску економију

Један од додатних изазова за српску привреду представља све већа разлика између нових прилива страних директних инвестиција и одлива новца по основу профита, дивиденди и камата.

Према подацима које наводи Минић, прошле године су одливи по тим основама били за више од две милијарде евра већи од нових прилива по основу страних директних инвестиција. У првих осам месеци ове године та разлика износила је 1,6 милијарди евра.

„То није непосредни проблем, али у средњем року може да буде проблем за Србију, јер ми имамо висок тај структурни дефицит платног биланса“, рекао је Минић.

Он је указао да таква неравнотежа средњорочно може да створи притиске на динар, што би стварало притиске на Народну банку да продаје девизе како би задржала стабилност, уместо да откупљује вишкове девиза да би очувала стабилан курс.

Чланак Фискални савет о одласку страних инвеститора: Како је Србија „упала у замку“ се појављује прво на ИСКРА.

„Са светима упокој, Господе, душе уснулих слугу твојих и учини им вечни помен“. Литургијом и парастосом у цркви Успења Пресвете Богородице обележене су јуче Митровданске задушнице у Ораховцу. Свештеник је читао имена која су мештани записали строго на ћирилици, молећи се заједно са сродницима, пријатељима и комшијама да Господ насели у наручју Аврамовом преминуле слуге Божије. Након парастоса, одлазак на гробље. Најпре у порти цркве Успења Пресвете Богородице, а затим и на старо ораховачко гробље у делу града где Срби не живе.

На старом ораховачком гробљу свештеник и верници окупили су се најпре на гробу последње преминуле Ораховчанке, Пепице Великић, која се представила у Господу у петак, 30. октобра. На гробу још увек стоји крст. Ништа ту не би било чудно да није сахрањена на гробљу на којем се годинама не може наићи на читав крст. На неоскрнављени гроб. Непорушени споменик. Дешавало се, и то врло често, да се и прве суботе након упокојења, када родбина изађе на гробље, нађе крст поломљен на пола, уз расипано смеће по гробу или, још горе, леш неке животиње, који као да поручује: „Ни мртви нисте овде добродошли“. Изнова и изнова су овакви нељудски (најблаже речено) инциденти продубљивали већ довољно велику бол изазвану смрћу ближњих, отварајући нове ране.

На старом ораховачком гробљу Срби су бивали сахрањивани све до 1998. године и првог напада на Ораховац. Тих јулских дана, под сталном опсадом града и зујањем метака изнад главе, мештани горњег дела града сахранили су у порти цркве Успења Пресвете Богородице прве жртве. Најпре је ископан гроб за Александра Мајмаревића, страдалог од снајперског метка, затим за гранатом погођене Векослава Казића, Боривоја Симића и Јагоша Филђокића, и онда редом, данима, месецима, годинама… гроб до гроба, комшија до комшије, све док је било места на црквеном гробљу. Све до 30. новембра 2014. године.

Тог хладног зимског дана, по благослову владике Теодосија, а по сопственој жељи и аманету који је оставио деци и унуцима, на старом ораховачком гробљу, поред своје супруге Станојке, сахрањен је Анђелко (Ђека) Станковић, деда мојих другова Ђорђа и Немање. По снегу и веома хладном времену, добро се сећам тога дана јер сам ја са још два наша другара носио ћирак, како ми овде зовемо свећњак. Сахрањен је деда Ђека Станковић, а за њим, у годинама за нама, још више десетина Ораховчана.

Ораховчани, као православни хришћани, верују у будући живот, да тело остаје да трули у земљи, али да се душа сели на неко боље место. Зато и одлучују да своје ближње сахране на гробљу на којем се гробови скрнаве, споменици руше, а крстови ломе на пола, где се бацају смеће и лешеви животиња. Одлучују да остану храбри и трпељиви и да гледају како некоме сметају чак и њихови мртви, само зато што су Срби који нису желели да напусте свој родни град, ни после своје смрти.

А има и многих који нису били спремни да изнова доживљавају ту врсту бола, који нису могли да трпе да им неко гази по оцу и мајци. „Довољно су патили док су били живи. Довољно су имали мука са њима, бар сад нек почивају у миру. Не могу да гледам како им ломе крст“, рекао ми је један комшија када сам му прошле године изјављивао саучешће поводом упокојења оца. У потпуности га разумем и ништа му не замерам.

Али има нешто посебно на овом ораховачком гробљу. Ја када одем горе, прво запалим свећу на гробу Словена Радића, брата од стрица мојега оца, младића који је са свега петнаест година трагично настрадао на радној акцији. Његов гроб посећују његова мајка Славка и отац Стеван, који је споменик положио на земљу како га не би поломили они који су то урадили са готово свим осталим споменицима на овом месту. Кажем „готово“ свим, због тога што усправно, на овом месту, и даље стоје гробови у које је урезана петокрака. Зашто? Не знам. Могу само да претпоставим, али не бих сада писао о томе.

Ту поред Словеновог сахрањени су и други Радићи, мој прадеда Стале Солунац и многи други.

Након Словеновог, обавезно обиђем и запалим свећу на гробу Предрага Витошевића, кога смо сви знали као Педа Агуш. Био је много добар човек. Самац који је сваком човеку у Ораховцу био пријатељ. Волео је да попије коју чашицу ракије, али никад није бирао са ким је пије. Дружио се са Србима, Албанцима и Ромима. Е, чак су и њему крст поломили и бацили га у оближње жбуње… Седнем на камен до чика Пединог гроба, а одатле најлепши поглед на Ораховац. Сва туга и стрес које доживим при крочењу на разорено гробље нестану у том једном погледу. И помислим, они су сами изабрали да гледају на свој Ораховац, одавде. Изабрао је деда Анђелко, изабрали су и други Ораховчани да остану до краја на свом огњишту и да ће баш са овог уништеног гробља „чекати васкрсење мртвих и живот будућег века!“.

Пише: Димитрије Радић

Чланак Разорено ораховачко гробље: Место са кога Ораховчани чекају васкрсење мртвих и живот будућег века се појављује прво на ИСКРА.

РУСКИ спољнополитички експерт Фјодор Лукјанов, који је председник московског Савета за спољну и одбрамбену политику, уверен је да само убедљив војни успех његовој земљи ствара реалне предуслове за успешну дипломатију у сукобу са западом поводом Украјине.

Ево дела интервјуа с њим након конгресних избора у САД.

* Европа и Кијев су приметно оживели након слабљења Трампове позиције. Да ли би то могло да изазове нову рунду ескалације?

— Психолошки, Зеленски и европски лидери су заиста оживели: говоре да страшни човек, који им је завртао руке и вукао назад, више нема исту моћ. Али, проблем Кијева лежи негде другде.

Нема више новца, нема више оружја у Европи, а постоји критичан недостатак људи способних за борбу. Чак је и одобрена продаја ракета Патриот у вредности 2 милијарде долара предвиђена да траје до 2030. године. То се тренутно не дешава.

* Да ли победа демократа сигнализира Русији да треба брже да разговара о украјинском питању са Трампом, пре званичне промене састава Конгреса?

— Не, сумњам да је тако. Руководство Русије никада није имало илузије о Трампу. Руски председник игра сложену, дугорочну и софистицирану игру са њим. Тешко је рећи да је донела пробојни резултат, али је обуздала многе опасне развоје догађаја.

Трампова способност да испуни своја обећања била је озбиљно ограничена чак и на врхунцу његове моћи, а сада још више. Пожуривати Трампа је бесмислено.

Са победом демократа, он постаје „хроми патак“, па ће имати још мање опција. Чак и ако се нешто може испеглати, следећа политичка фаза би могла све да анулира.

Ако је Трамп лако поништио споразуме својих претходника, зашто други не могу да ураде исто са његовим одлукама?

Враћамо се очигледној истини: чуда се не дешавају; само убедљив војни успех ствара реалне предуслове за успешну дипломатију.

Чланак Лукјанов: Путин са Трампом игра сложену, дугорочну и софистицирану игру се појављује прво на ИСКРА.

ТАМАН су се у Сарајеву понадали да је Трамп, забављен о свом јаду у Ирану, заборавио на Босну, кад се оно и он„враћа својим недовшеним пословима у Босни“.

На сједници СБ УН посљедњег дана октобра разматрано је стање у БиХ и усвојен извјештај.

Руски амбасадор Василиј Небензја истакао је да Српска штити Дејтонски споразум и позива на унутрашњи дијалог домаћих представника. Поново је изричито затражио хитно и безусловно укидање ОХР-а, као превазиђеног.

Кинески амбасадор, Сун Леи, нагласио је да судбина и будућност БиХ морају бити у рукама њеног народа и да о државним пословима требају самостално одлучивати њени изабрани представници. Позвао је међународну заједницу да поштује суверенитет БиХ и избјегава мијешање у њена унутрашња питања.

Представница САД, Тами Брус, изразила је став да будућност БиХ мора бити у рукама њених народа и изабраних представника, те поручила да је вријеме да домаћи лидери преузму пуну одговорност за будућност земље и самостално доносе политичке одлуке. Ипак, за разлику од Русије и Кине, САД и даље пружају подршку тренутном вођству ОХР-а.

Разумљиво, док је тамо њихов Кришок.

Двије европске велесиле Францусла о Британија, у одсуству Њемаче, подсјетиле су на 5+2, али је друга страна упозорила да је то немогуће испунити. А ми бисмо рекли да је теоретски и могуће, али да под условом да ОХР одсјече грану на којој сједи, јер по једном од та два општа услова (+2) – ОХР би требало да процјени моменат када треба да оде. А то би било у лимбургу мјесецу када се мајмуни шишају.

Ко је још видио да људи, који имају лијеп дипломатски статус, висока примања и мало посла, раде на томе да ту синекуру сами себи укину. Напротив, као један од разлога што БиХ, према извјештајима са терена, непрестано тапка у мјесту и јесте у томе што сав персонал ради на томе да представи да је протекторат и даље неопходан.

Додик се често присјети како му је један упућен странац објаснио: „Читава једна генерација службеника у Стејт департмнету направила је каријере на БиХ и подгријаваће проблеме и измишљати их, све до своје старосне пензије“.

Сјетимо да је Трамп већ на почетку другог мандата послао у Стејт департмент подпредседника Венса да подијели „превремене пензије“, „рјешења о премјештају“ и „отпремнине“, како бисмо већ ми то назвали.

Има нешто што одудара од опште атмосфере „готово је, готово …“: в.д. в.п. Луис Кришок дао је редовни полугодишњи извјештај као да га је писао Инцко, Шварц-Шилинг, Петрич.

Одавно смо установили да сви они буквално само копирају претходни и промијене датум.

Овоме су иначе дали инструкцију да се не мијеша у свој посао него да као в.д. у техничком мандату само чува непопуњено мјесто у згради ОХР-а да не би опет бесправно уселио неки Нијемац попут Шмита.

Човјек је задатак буквално схватио па није ни ишао да брани „свој“ извјештај.

Није међутим искључено да је Кришок заборављени бајденовац који поред новог в.д. задужења иначе обавља и дужност супервизора за Брчко дистрикт и замјеника в.п.

Како год, наступи САД у Њујорку нису у сагласју са извјештајем из Сарајева или је то несагласје такође нека политика.

На истој сједници продужен је за годину дана ЕУФОР-ов програм Алтеа. То је рутинско продужење важења војног надзора, што гарантује да Босанци сва три вјерозакона не могу прекорачити границу између политичког препуцавања и оружаног припуцавања, али би се могло схватити и као упозорење присутном Бећировићу поводом његове дискусије у којој је рекао да ће „народ Босну бранити свим средствима“, што ће рећи и оружјем.

Послије 30 година сваком је јасно да су тај Денисов народ у БиХ искључиво Бошњаци плус Жељко Комшић и, можда, српски боснољуби Богић Богићевић и Мирко Пејановић, као трећепозивци. Али, пошто се као првопозивци огласе ветерани Злених беретки, параџематлије из Бочиње и Маоче, Исиловци & comp. на челу са екс реисом еф. Мустафом Церићем као политичким комесаром, илити војним имамом бошњачке компоненте ОСЕ, онда то Запад асоцира на исламски тероризам.

Бећиревић је истом приликом рекао да су „Срби лобирањем промијенили став САД према БиХ“, што је могло да увриједи Американце или пак да оцијене да Денис враголан и да није баш неке памети јер је лобирање код њих легалан бизнис, једна уносна грана привреде.

Био је ваљда још мали па нека пита бабу или даиђу да му исприча како је Фрањо Туђман у вријеме сецесије Хрватске платио 30 хиљада долара, оних пара, да се слика са Клинтоном у ходнику Бијеле куће.

А може да упита и Бакира колико су он и његов бабо платили америчку фирму Рудер и Фин да креира и медијски пласира неистину о грађанском рату у БиХ. Један од експерата фирме касније се похвалио да му је кључна идеја успјешне кампање била да карикиране слике српских заробљеничких логора код Јевреја у свијету асоцирају на нацистичке концлогоре.

Сад, када је Додик успио у лобирању, најприје су нападали своје што и они нису, а онда су одједном открили да је то морално-политички неподобно.

Није ваљда да Денис није схватио како тај механизам функционше?

Некој земљи наметну санкције. А онда та иста земља покушава нешто да ријеши дипломатски: протести код амбасадора, одласци у Вашингтон са молбом за помиловање, негодовање на међународним адресама, посредовање трећих – пријатеља који добро стоје тамо преко велике баре … Најзад крену у лобирање, ангажовање лобиста, формирање кокуса, плаћање простора за текстове и секунде у водећим медијима, али без ефекта.

А онда се око угрожених сјати читава булумента лешинара који имају везу преко даље рођаке гардароберке у клубу у који често навраћа синовац помоћника замјеника …

Дакле, није само ствар пара него колико коме, преко кога, па је најтеже набости праву везу међу сијасет које се нуде.

Успјех санкционисаног вођства Српске јесте у томе што су у задњи час повукли добитничку карту, али можда ни Додик не зна која је, јер ангажовали су се и Трампов европски миљеник Орбан, и Трампов најближи савезник Нетањаху, не заборавимо да је Трамп прије СВО био Путинов фан, а подразумијева се и Вучићева солидарност.

Намеће се питање: како онда неки од набројаних нису могли да помогну себи?

Логично питање, али одговор није једнозначан, зато што утиче милион варијабли. Најзад постоји и фактор среће.

Макијавели, који је први открио суштину модерне политике, тврдио је да фортуна учествује са 50 одсто у сваком политичком успјеху.

Политички велемајстор Јосип Броз је за себе рекао да је имао много среће.

Они који не вјерују у срећу него у праву везу, сада опсједају Додика да им да адресу. У првој петорки његовог тима у Бањалуци објасниће „Шеф има политичку интуицију!“

По општој атмосфери, рекло би се да је и споља и изнутра, Босна зрела за разлаз јер то практично значи међународно признање фактичког стања. До тога вјеровато неће ускоро доћи, бар не до завршетка ратова у Украјини и Ирану, иако никога не брине како би то прошло у самој БиХ, него како ће се то одразити на стање у окружењу које је у превирању.

Какву ће спољну политику водити нова власт у Србији према БиХ, с обзиром на Српску, како ће се завршити побуна у Албанији с обзиром на Косово, како ће Монтенегро на максималистичке захтјеве пријатељске Хрватске на путу у ЕУ, с обзиром на Црногорце и Србе у власт?

Само би им требала још једна неизвјесност у Босни која се, нетом окончаним изборима без рекламација педхнула.

Неко ће рећи сада је мометум за разлаз којим ни уже балканско ни шире европско, па и најшире глобално окружење, неће имати ни времена ни воље да реагује.

Српска јесте тренутно једна од најмирнији и најстабилнијих земаља у Европи, али Трамп је у оба дома Конгреса изгубио већину, Нетањаху није побједио, Орбан је још раније глатко поражен, Вучићеви насљедници су у појединачним изјавама противрјечни јер изгледа још нису артикулисали своју прекодринску политику.

Иако се на Додикове (ни Човићеве ) иницијативе муслиманско Сарајево није удостојило било каквог одговора, овог пута ће, пошто Трамп то сугерише, ипак морати. Али не зато што неко вјерује да ће се договорити, него зато што Бошњаци треба и сами да учествују у подјели Босне, да не буде, недај боже, да им је нешто наметнуто.

Исто као што је и отимање појединих ентитетских надлежноети, завртањем руку, прошло кроз институције РС.

Наравно, све је то ишло преко в.п. и бонских овлашћења, па ће укидање ОХР-а око чега су, према западним аналитичарима, три суперсиле сасвим приближиле ставове, бити за Српску, корак од седам миља.

Чланак Кецмановић: Изгледа да је Босна – и споља и изнутра – зрела за разлаз се појављује прво на ИСКРА.

Амерички председник Доналд Трамп изјавио је да су стране у украјинском сукобу веома близу постизања договора.

„Верујем да смо веома близу постизања договора“, рекао је Трамп медијима.

Он је навео да ће у наредним данима бити одржан „веома важан састанак“.

„Верујем да ће се овај рат завршити, и то ускоро“, рекао је Трамп.

Додао је да ће Украјина по окончању сукоба имати „нешто другачији облик“.

Говорећи о ограничењима у раду „Старлинка“ у Украјини средином октобра, Трамп је поновио да не зна ко стоји иза тога.

„Не, не знам… Али једно знам: кад сам чуо за то, систем је прорадио“, рекао је он.

Трилатерални састанак Русије, САД и Украјине заказан је за 10. и 11. новембар у Абу Дабију, у Уједињеним Арапским Емиратима.

Не планирам да ескалирам рат са Ираном, нити да сменим Хегсета

Трамп је говорећи о Ирану рекао да не планира да ескалира рат са том земљом, као и да не планира да смени министра одбране Пита Хегсета.

Трамп је рекао да „не жели“ да екалира рат са Ираном и да „мисли да нема разлога“ за то.

На питање да ли министар одбране Пит Хегсет треба да остане на тој функцији након избора, с обзиром на то да се оцењује да су републиканци изгубили средњорочне изборе због рата са Ираном, Трамп је казао да има поверења у Хегсета и успротивио се позивима демократа да се шеф Пентагона смени.

„Желе да га смене. Веома неправедно. Имали смо два рата, добили смо оба. Победили смо у Венецуели, победили смо у Ирану“, истакао је Трамп.

На питање да ли би променио одлуку да нападне Иран да је знао какве ће то последице имати за републиканце на изборима, и да ли би то поново урадио, Трамп је одговорио „недвосмислено да“, наводећи да је због америчког напада иранска конвенционална војска ослабљена и да је њихов нуклеарни програм уназађен.

Он је изразио уверење да је Иран близу постизања споразума са САД, али је оценио да исход избора пружа мало наде у то.

Од септембра, Иран и САД су се углавном уздржавали од већих напада, мада су САД почетком ове недеље покренуле низ ограничених одбрамбених удара на иранске мете.

Чланак Трамп уочи састанка у Абу Дабију: Договор је близу, Украјина ће имати „нешто другачији облик“ се појављује прво на ИСКРА.

Све оно што се догађало у Варшави у ноћи 30. октобра 2026. године ући ће у историјске анале. Према речима италијанског геополитичара Лоренца Марија Паћинија – и многих других аналитичара – у питању је покушај државног удара иза кога стоји Европска унија (ЕУ), а њиме руководи премијер Доналд Туск.

Реч је, без икакве сумње, о државном удару, пише познати француски публициста Тијери Мејсан на сајту „Волтернет“, и додаје: „ЕУ је и до сада организовала државне ударе, али сада поступа исто као што је то чинио НАТО током биполарне ере, када је настојао да обузда Совјетски Савез.“

У овом, конкретном случају, додаје он, није постојао никакав правни основ да судија – која чак још није ни ступила на дужност – доноси било какве одлуке, а камоли да суспендује свог будућег претпостављеног.

Све је, наравно, у вези са сукобом у Украјини: „На први знак могућег мира у Украјини – као и могућег распада Европске уније – ЕУ је, уз помоћ Немачке, организовала правосудни државни удар у Варшави“, тврди Мејсан.

И Туск и Навроцки су атлантисти и окорели русофоби. Ипак, међу њима постоје и значајне разлике. Туск је непоколебљиви војник Европске комисије и главни пропагатор русофобије у Европи. Случај Навроцког је сложенији. Он се може назвати „суверенистом“, конзервативцем или пољским националистом.

Удар на правосуђе широм Источне Европе

Укратко, председник Навроцки, који је био на лету за Сенегал, окренуо је авион, стигао до суда и учествовао у кошкању на улазу, а Тусков покушај је назвао „насилним преузимањем једног уставног органа“.

Јарослав Качињски је отишао и корак даље и говорио о увођењу полицијске државе.

Аналитичари ово често представљају као регионалну „рецесију владавине права“ – односно, као пад независног правосуђа, који се шири од Будимпеште, преко Братиславе све до Варшаве, истиче независни египатски истраживачки новинар Тамер Мансур.

Мађарска је у томе послужила као првобитни модел, док је Словачка, под вођством Фица, касније одабрала краћи пут – године 2024. је укинула Специјално тужилаштво.

Румунија означава преседан од највећег значаја, наглашава Мансур, јер је у тој земљи 24. новембра 2024. године Калин Ђорђеску победио у првом кругу председничких избора.

Дана 6. децембра, два дана пре другог круга, Уставни суд је поништио гласање, ослањајући се на обавештајне извештаје у којима је описана координисана кампања на ТикТоку, која је представљена као дело „непријатељске државе“ (Русије).

Ђорђеску је потом забрањено учешће на поновљеним изборима, на којима је у мају 2025. године Никушор Дан победио Џорџа Симиона. Симион се неколико недеља раније појавио на бини заједно са Навроцким, у оквиру такозване осовине Варшава–Букурешт.

У сваком сукобу са Бриселом, упозорава Мансур, национално правосуђе представља кључну полугу; Европски суд правде инсистира на томе да право ЕУ има предност над националним правом. Пољски Уставни суд је 2021. године прогласио поједине делове оснивачких уговора ЕУ неспојивим са пољским уставом.

Техника државног удара Доналда Туска

Ево неких детаља о „техници државног удара“, којим је управљао пољски премијер Туск.

Дана 29. октобра, заменик главног команданта полиције Томаш Михулка упутио је директиву регионалним командантима, у којој је наложио да се припреме за мобилизацију полицијских снага између 2. до 8. новембра, позивајући се на „оперативну ситуацију у земљи“.

Међутим, како примећује Мејсан, у том тренутку у земљи није било никаквих немира. Други новембар је био датум када је председник републике требало да се врати са путовања у Африку.

Након тога, синдикат „Полицијска солидарност“ је у саопштењу истакао да полиција треба да служи грађанима, а не политичким странкама, и затражио објашњење поводом поступања полицијског руководства испред Уставног суда, где су председнику онемогућили улазак у зграду.

Реч је, међутим, о знатно широј бици, као што је то недавно признао и пољски премијер Туск.

Дана 28. октобра, Јарослав Качињски – бивши премијер и актуелни лидер странке ПиС – изјавио је да ће Пољска морати да напусти Европску унију уколико она не спроведе реформе и не укине Европску комисију.

Одговорио му је премијер Туск на платформи Икс: „Јарослав Качињски је управо најавио да би Пољска требало да започне преговоре о условима свог изласка из Европске уније. То је једно од питања о којима се одлучује у бици која се тренутно води у Пољској – тешкој бици. Немам намеру да је изгубим, чак и ако нису сви на мојој страни.“

Како закључује Мансур, преузимање институција одвија се у оба смера: националисти преузимају судове како би се одупрли Бриселу, док центристи преузимају контролу над наративом о судовима како би се супротставили националистима.

„Нема разговора са руским диктатором“

Догађаје у Пољској је могуће схватити тек у много ширем контексту украјинског сукоба са Европом.

На пример, телефонски разговор, у трајању од 90 минута – који су 27. октобра 2026. иницирали норвешки премијер Јонас Гар Стере и фински председник Александар Стуб, са руским председником Владимиром Путином – изазвао је прави шок у Европској унији.

ЕУ је себи поставила апсолутно правило: „Никада не разговарајте са руским диктатором!“, пише Мејсан.

Немачка, Пољска, Шведска, Данска и балтичке државе одмах су осудиле овај потез. Ниједан лидер државе чланице ЕУ није био у контакту са „освајачем“ још од јула 2025. године и разговора француског председника Макрона са Путином. Када се председник Европског савета, Португалац Антонио Кошта, усудио да у јуну 2026. успостави индиректан контакт са Кремљом, био је оштро укорен.

Ипак, пише француски публициста, Пољска се налазила на прагу велике промене. Пољска – која је потпуно нестала са мапе између 1795. и 1918. године, а затим поново од 1939. до 1945. – историјски је подељена између оних који се плаше Русије и оних који се плаше Немачке.

Они који се плаше Немачке са сумњом гледају и на ЕУ, зато што сматрају да њом доминира Берлин и окрећу се ка САД.

Мировни споразум који САД тренутно припремају за Украјину, наставља Мејсан, могао би да поткопа напоре ЕУ усмерене против Русије и против словенских народа уопште.

Европска „владавина права“

Године 2015. нови председник Анджеј Дуда (из странке ПиС) покренуо је промене у изборима за судије Уставног суда, чиме је осигуравао да се за одлучивање захтева квалификована већина.

Након тога, Уставни суд потврдио је примат пољског права над правом Европске уније. Урсула фон дер Лајен, председница Европске комисије, осудила је 19. октобра 2021. ово „кршење владавине права“.

Суд правде Европске уније (СПЕУ) искористио је реформу правосуђа и положај хомосексуалних особа, како би Пољској наметнуо дневну новчану казну од милион евра, која ће остати на снази све док Пољска не укине своје реформе судства.

Ситуација је почела да се смирује тек када је Пољска примила више од 1,5 милиона украјинских избеглица. Али, када је председник Навроцки отпутовао у посету Сенегалу, министар правде Валдемар Журек – који уједно обавља и функцију главног тужиоца – поднео је 30. октобра 2026. године захтев за укидањем имунитета председнику Уставног суда Богдану Швјечковском.

Затим, судија Уставног суда Ана Корвин-Пјотровска – коју је именовала Тускова парламентарна већина, али која још увек није положила заклетву пред председником Навроцким – доноси одлуку о „суспензији“ председника Суда Богдана Швјечковског и потпредседника Бартломеја Сочанског. Позивајући се на свој стаж у судству, она је самовољно преузела упражњену функцију председника Суда.

Бриселски ефекат

Као што је на телевизији изјавио премијер Туск: „У држави у којој влада право, политичар не може ући у суд да би издавао наређења или застрашивао судије – па чак ни ако је реч о председнику…

Владавина права не познаје страначку припадност, нити допушта могућност некажњивости. Назовимо ствари правим именом: у Пољској већ годинама постоје организације и политичари који имају за циљ уништење демократије и владавине права.“

Тренутно се земљом управља кроз облик кохабитације између Тускове владе – која је проевропски оријентисана – и председника из странке Право и правда (ПиС), на челу са председником земље Навроцким.

Академски стручњаци су сковали термин „бриселски ефекат“ како би описали процес у којем Европа извози своје прописе у „остатак света“. Пољска сада служи као оглед за примену тог модела унутар саме Европе, где се преференције Брисела намећу путем правосуђа, валуте и финансирања.

Следећи је удар на Народну банку Пољске, која, по узору на Бугарску, треба да одбаци националну валуту и прихвати евро…

Чланак Како се брани и руши пољска држава: Техника државног удара Доналда Туска се појављује прво на ИСКРА.

Митрополит рашко-призренски Теодосије примио је у манастиру Грачаница представнике „Студентске листе“, који су, свега неколико дана по званичном утврђивању изборних резултата, посетили Косово и Метохију како би се непосредно упознали са животом нашег народа и Епархије рашко-призренске,саопштено је из епархије.

У делегацији су, како се наводи, били кандидати за посланике, као и студенти, међу којима су и они са простора Косова и Метохије.

Гости су нагласили да су желели да рад који им предстоји започну посетама Грачаници и Високим Дечанима, разговором са митрополитом и монаштвом и сагледавањем потреба људи који овде живе. Изразили су спремност да брига о српском народу, заштита светиња и права Српске православне цркве буду међу приоритетима њиховог рада, уз сталну везу са људима који овде живе и уважавање њиховог искуства и потреба.

„Митрополит Теодосије упознао је госте са свакодневним бригама наших верника и тешкоћама са којима се суочава наша Епархија и верни народ на овом простору. Посебно је указао на потребу да се породицама омогући да остану у својим домовима, да деца могу да се школују, да болесни имају доступно лечење и да људи живе и раде без страха. Очување светиња и црквеног живота неодвојиво је од очувања народа и његове наде у будућност. Представници Студентске листе изразили су спремност да допринесу решавању ових питања, нарочито водећи рачуна о породицама и монашким заједницама које живе у најтежим условима. У разговору је истакнут значај истрајне помоћи, правне сигурности и поштовања достојанства сваког човека“, наводи се у саопштењу.

Митрополит Теодосије је нагласио да посета представника „Студентске листе“ буди „истинску наду у нашем народу, свештенству и монаштву, да ће се чути и наш глас и да ће проблеми са којима се суочавамо бити решавани у пуној сарадњи и разумевању“.

Срдачно је, како се додаје, захвалио гостима на посети и показаној пажњи, изразивши чврсто уверење да ће ова спремност представника „Студентске листе“ засигурно „донети добра народу и Цркви на овом простору“.

Владика је пренео представницима „Студентске листе“ да епархија остаје дубоко посвећена свом народу и сарадњи са онима који могу допринети његовом опстанку, достојанству и мирном животу са суседима.

„За наше људе од посебног је значаја да знају да има ко да саслуша њихове бриге и да у настојању да остану на својим огњиштима нису сами“, поручио је митрополит Теодосије.

Уз митрополита Теодосија, сусрету је присуствовао архимандрит Андреј, архијерејски заменик и игуман манастира Црна Река као и Живојин Ракочевић, председник Удружења новинара Србије и директор Дома културе у Грачаници.

На литургији у Високим Дечанима

Представници „Студентске листе“ посетили су манастир Високи Дечани и учествовали у светој литургији, на којој су се многи од њих причестили. Гости су се поклонили моштима Светог краља Стефана Дечанског и упознали са животом светиње и њеног братства.

У наставку посете Косову и Метохији, додаје се у саопштењу, после сусрета са митрополитом Теодосијем у Грачаници, гости су са игуманом манастира, архимандритом Савом, и дечанским монасима водили отворен и садржајан разговор о изазовима са којима се суочавају манастир и монашке заједнице на просторима Косова и Метохије.

„Отац Сава је упознао саговорнике са досадашњим напорима Епархије да сачува своју баштину и обезбеди трајне услове за нормалан живот светиња и монашких заједница. Разговарало се о безбедности нашег наслеђа, заштити црквене имовине, поштовању заштићених зона, обнови и одржавању храмова, доласку верника и поклоника, као и о условима неопходним за несметан богослужбени и свакодневни живот. Посебна пажња посвећена је потреби за свеобухватном и поузданом заштитом права наших светиња и монашких заједница, уз делотворно ангажовање надлежних институција Србије и међународних представника“, наводи се.

Игуман је подсетио да су манастири живе молитвене заједнице које, поред чувања вековног наслеђа, представљају важан ослонац народу. Поверење, додао је, „које људи имају у своју Цркву обавезује је да истрајно буде уз породице, повратнике и све којима је помоћ потребна“. Зато, како је истакао, заштита светиња мора да обухвати и услове за живот и рад њихових братстава и сестринстава, како би могли да наставе своју духовну и добротворну мисију.

„Представници ‘Студентске листе’ показали су велико интересовање за поменута питања и изразили спремност да, у сарадњи са народом и представницима Епархије, раде на решавању конкретних тешкоћа по уласку у државне институције. Нагласили су значај институционалне подршке,правне и стручне помоћи, као и других видова помоћи потребних за сигуран и одржив живот нашег народа на Косову и Метохији. Посебно су истакли жељу да потребе монаштва, свештенства и верника буду пажљиво саслушане и уважене у тражењу решења“, пише у саопштењу.

Дечанско братство захвалило је гостима на молитвеном заједништву и пажњи посвећеној животу манастира. Изражена је обострана нада да ће овај сусрет допринети конкретној сарадњи у заштити светиња, како би оне и убудуће могле несметано да живе својим молитвеним животом, примају поклонике и пружају духовну снагу и утеху нашем народу и свим људима добре воље.

Након посете манастиру Високи Дечани, представници Студентске листе посетили су Призрен, где су обишли храм Богородице Љевишке и друге светиње у Призрену.

Чланак Представници „Студентске листе“ на КиМ са Теодосијем: Заштита светиња и нашег народа приоритет се појављује прво на ИСКРА.

Епски пјесници и гуслари (епска поезија), најискренији и најпоузданији свједоци људског битисања кроз време и историју, несумњиво мајку препознају и виде на посебан начин.

Мајка је та жарка нит испредена од љубави, захваљујући којој, уз помоћ Бога настаје све. Настаје нови живот.

Док бабица не пресече пупчану врпцу, кад се мајка породи, мајка и дијете су једно биће, мада дијете плаче а мајка се радује. Тек пресијецањем пупчане врпце, поред мајке настаје ново биће, рађа се дијете. Све касније, и радости, и љубави и туге, итд…. настаје.

Кад пишу и пјевају о искреној оданости, пожртвовању и љубави, рађању, вјечности, страдању и непоклебљивости, епски пјесници и гуслари у ствари пишу и пјевају о мајци.

Посебно, бесмртници поезије и сами горе у пламену емоција кад описују догађаје у светлу мајкине љубави према страдалој дјеци.

Била она мала или велика. Била близу или далеко, мајка може инстиктом од Бога јој датим осјетити чак на велику физичку удаљеност бол и муке њеног дјетета, али, исто тако, може да осјети усхићење и радости дјетета.

Мајкина љубав не мења интензитет било да у радости лети ка небеском плаветнилу, или у жалости сузе на гробу лије.

Постоје и оне специфичне ситуације у свакодневном животу кад човек призива мајку, без обзира да ли је она на овом или оном свијету- „о мајко мила“, приликом тешких мука, или обичног непромишљеног ударца лактом у ивицу стола- „ух мајко моја“.

Војна доктрина је биљежила и случај кад мајка рађа дијете са видним физичким недостацима, кад отац покушава на најружнији начин да се реши детета. Без икаквих емоција. Међутим, без обзира на порођајне муке, мајка у сузама без оклевања примиче дијете себи, недага, уз речи: оно је део мене, део мога тијела.

А тек колико је суза пролила мајка Миља плачући у Сијековцу код Брода у Републици Српској 26 марта 1992 године, и после, у периоду од 26 марта 1992 до 7 новембра 2026 године?

Упокојила се у Господу, 7 новембра 2026-е, у 95 години живота, отпутовавши својим синовима и мужу.

Како ли је било њој тога дана у Сијековцу 1992 године, док је у дворишту породичне куће гледала мучење и убијање мужа Јова и три сина (Милана, Петра и Васа)? Иживљавање на најгрубљи могући начин, пребијање кундацима до смрти потрајало је. Убице нису журиле. Четврти син Бранислав није био кући, мада је касније и он преживио премлаћивање, био је једно вријеме утјеха мајци Миљи, док и он касније није умро.

Мада су у прољеће 1992 године ратна дешавања у појединим дијеловима Хрватске и Босне и Херцеговине узимала маха, у Сијековцу малом месту поред Босанског Брода било је мирно.

Демографска структура (по попису 1991 године) 590(38,03%) Муслимана, 368(23,72%) Хрвата, 308(19,86%) Срба, 241(15,53%) југословена и 44(2,84%) осталих становника, није слутила некакве одмазде и покоље становништва. Има основа за сумњу да су ових 241 југословена и 44 осатлих, били Срби комунисти.

Међутим, тога 26 марта 1992 године, био је четвртак ујутро, кад је група људи маскираних црним чарапама изненада ушла у двориште Зечевића.

Миљин муж и синови изашавши у двориште, нису ни стигли упитати ко су и шта траже, од удараца кољача кундацима и цевима пушака.

Поред страха и шока, ма колико да је била бучна галама и вика, глас убица је одавао прве комшије, тако да су Зечевићи за време клања сазнали ко је дошао да их покоље: Југословени, Хрвати, Муслимани, Комунисти или неко од осталих!?

Убице су се иживљавале тукући и пребијајући једног по једног, као тобоже нешто их испитујући и истражујући.

Прво су убили најстаријег сина поред чесме, затим кундацима и ногама на капији дворишта убили средњег, док су трећег убили у дворишту близу улаза у кућу. Одмах испред мајке. Мужа су оставили задњег вероватно да гледа како му синове муче и убијају.

Четврти син Бранислав није био кућу у том часу, јер је комшију муслимана неког Дубовића одвезао у болницу. С обзиром да је Брод био мало место, вјероватно је болесни комшија био брат или рођак неког од убица. Тако док је Бранисав помагао комшији, водио га лекару браћу и оца су му клале комшије у сопственом његовом дворишту.

У свом том ужасу – паклу: јаука, запомагања, крви, смртних трзаја и последњих померања масакрираних рођених синова пред њеним очима, свесна да је најмлађи син у том часу ипак претекао Миља се прибрала и јуначки, као права спартанка пјешке отишла до другог села Смртића удаљеног чак око двадесетак километара. С обзиром да је рођена 1931 године памтила је сигурно сличне страхоте из времена другог светсгог рата од стране комшија, али јаде као ове сигурно није. Светло на крају тунела и нада њена био је четврти син.

Сијековац код Брода у Републици Српској је друго, или ново Кнежпоље. Стојанкино дозивање Срђана, Мрђана и Млађена у пољу Кнежпољу подно чувене Козаре за небеса је везао и пјесмом овјенчао чувени Скендер Куленовић.

Мајка Миља у Сијековцу, ништа мањем пољу од поља Кнежпоља, за живота награђена је Орденом Милоша Обилића и док пјесници спремају ореол њеној бесмртности, постала је симбол страдања. Страдања за слободу и достојанство, сведочећи несумњиво животом после, до 2026.

Оба поља, односно обе светиње: мајка Стојанка и мајка Миља су себе уградиле у темеље отаџбине.

Обе мајке, и Стојанка и Миља, дале су највредније што су имале. Дале су своје синове.

Мајка Стојанка три, а Миља четири сина и мужа. Миљине наде и смисао живота једно време био је њен четврти син.

Формали прекид рата 1995 МАЈКИ Миљи ништа и није значио. Њен живот без живота, у времену од 1992 до 2026, тежи је био од свих ратова, офанзива и битака.

Знала је МАЈКА Миља да нема стварања државе без мајки, поља и синова, што потврђују и друга страдалачка поља широм Републике Српске.

Чула је она и за младог јунка Споменка Гостића који је у 14-ој години живота погинуо на Озрену, плачући и за њим, посебно кад је сазнала да нема ко за њим заплакати, јер је Споменко после смрти мајке и баке живио сам.

Судбине живота Споменка и Миље, на неки начин се преплићу, он остао без мајке и баке, она остала без синова и без мужа, за Споменком нема ко да плаче, ни за Миљом нема ко да плаче.

Чланак Славољуб Вујовић: МАЈКА ИЗ СИЈЕКОВЦА се појављује прво на ИСКРА.

Европа се спрема за борбу против Русије. Рат је постао неизбежан оног тренутка када је Запад схватио да је немогуће победити Русе украјинском „војном песницом“. Већ су усвојени планови за преоружавање Европе до 2030. године, заједно са новом НАТО доктрином за суочавање са Русијом. Питање није да ли ће Европљани ступити у отворени сукоб са нама, већ када и где ће се то догодити. Европљани имају такве планове и имају избор. Али шта је са нама?

Доналд Трамп је постао потпуно неуспешан након што је Демократска странка преузела контролу над оба дома америчког Конгреса.

Можда је после 3. новембра нестала последња препрека плановима евроатлантиста да се припреме за рат против Русије. Сада ће, под одређеним околностима, сенатори и конгресмени моћи да пониште председнички вето, дајући Зеленском и његовим европским „партнерима“ праву наду: слоган „Америка је са нама!“ постаће стварност.

То значи, каже филозоф и директор Института Царград Александар Дугин, нагли пораст ризика од ескалације у сукобу између Русије и НАТО-а:“Сада ће Кијев деловати још агресивније и оштрије. (…) Провокације треба очекивати у Калињинградској области, шире – на Балтику, и свуда. Наношење стратешког пораза нама остаје најважнији задатак колективног Запада.

Из Пољске стижу сигнали о, у најмању руку, провокацији која се спрема против Калињинграда. Полиција, специјалне снаге и војне јединице су узбуњене и послате на границу, под изговором „обавештајних извештаја о руским диверзантским и извиђачким групама које су распоређене на пољску територију“. У међувремену, унутар земље активно се трага за „руским шпијунима“ и чак их проналазе . Међутим, од шесторо приведених, испоставило се да су петоро Пољаци…

Мит о „Путиновој агресији која се мора одбити“ се користи у Европи да би се идеја рата продала локалним бирачима – аналитичари НАТО-а радије заборављају да је њихова војна доктрина усмерена против Русије још од 2010. године.

До тада, војна мисија НАТО-а била је ограничена на супротстављање регионалним претњама: диктатор овде, терористи тамо, фундаменталисти онде. Али у јануару 2010. године, како је откривено тајним документима које су објавили хакери Викиликса, администрација Барака Обаме инсистирала је на развоју планова за Алијансу да води рат у Источној Европи. Тадашња државна секретарка Хилари Клинтон, у интерној преписци, нагласила је потребу за променом стратешког планирања Алијансе: Руси су поново били главни непријатељ.

Алијанса се потом доследно кретала путем још једног западног „продора на Исток“. Тако је НАТО 2019. године објавио свој ажурирани војни концепт – први пут од 1991. године. А Концепт вођења операција, објављен 2021. године, ставља Русију на врх листе претњи Алијанси. Чак су се и терористи свих врста показали привлачнијим Бриселу и Вашингтону од Руса.

Од почетка специјалне операције, НАТО је убрзао своје припреме: до 2030. године планира да концентрише до 1,2 милиона војника (укључујући резерву) на „источном крилу“ НАТО-а. Овај ниво трупа, као и командне структуре створене за њих, очигледно превазилазе мере неопходне за „осигурање безбедности“.

„Одбрамбена“ природа нове доктрине НАТО-а остала је само на папиру. Врховни командант савезничких снага у Европи, амерички генерал Алексус Гринкевич, представио је 12. октобра такозвану Теорију победе на Варшавском безбедносном форуму. Сам документ је строго поверљив, а међународна заједница се подстиче да верује да је и ова доктрина „одбрамбена“ и да ће бити примењена само у случају руске агресије.

Међутим, кључна тачка „Теорије победе“ је званично изјављена намера Алијансе да у случају провокације одмах покрене ракетне ударе против Русије.

Приоритетни циљеви су командна места и центри за доношење одлука, предузећа војноиндустријског комплекса и објекти критичне инфраструктуре.

У ствари, то значи да је НАТО преузео право да уништи војно-политичко руководство наше земље као одговор на било који инцидент (који би могли да изазову украјинске оружане снаге, балтичке земље или пољски граничари).

Ова формулација значи да питање није да ли ће НАТО ступити у оружани сукоб са Русијом, већ када и где ће то учинити.

Западни политичари и штампа су једногласни у погледу временског оквира: планови за преоружавање Европе и стварање моћне силе на границама Русије везани су за 2030. годину. Међутим, с обзиром на то да антируски „јастребови“ преузимају иницијативу у Сједињеним Државама, рок би могао да се помери, на пример, на 2029. годину, када демократски председник преузме дужност.

Следеће кључно питање је: где ће се удар догодити?

Због географских ограничења, разликују се три сценарија.

Први сценарио је напад на Мурманску област и Санкт Петербург из Финске и Норвешке. Хитни пријем Финске у Алијансу 2023. године могао би се објаснити и жељом да се максимизира линија фронта и што више се приближи Санкт Петербургу – једном од кључних економских, индустријских и командних центара Русије. Мурманска област је средиште комплекса поморских база које обезбеђују статус наше земље као велике геополитичке силе – ратни бродови, нуклеарне подморнице са балистичким ракетама и морнаричка авијација.

Примамљив циљ је покушати, једним ударцем, ослањајући се на инфраструктуру и комуникације које су већ припремљене дуж границе, да се Русија лиши њених војних предности на северу. А да не помињемо психолошки утицај напада великих размера на Северну престоницу.

Међутим, напад на руску територију који угрожава сам опстанак наше земље је јасан изговор за узвратну употребу нуклеарног оружја. А наша земља има 99% шансе да га употреби.

Сличан став Кремља о Калињинградској области изражен је више пута последњих недеља, укључујући и изјаве Владимира Путина.

Други сценарио, напад на Калињинград, активирао би нуклеарну доктрину. То разумеју и западни стручњаци, који истичу не само нуклеарни фактор већ и снажно присуство силе у Калињинграду која би ударила на Европу.

Зар НАТО ово не разуме? Разуме, али мисле да вреди бар покушати. И нагласак није на озлоглашеном Сувалкском пролазу између Калињинградске области и Белорусије, већ на самој природи ексклаве као „непотопљивог носача авиона“.

Западни аналитичари истичу да је Централни војни округ показао да је модерно ратовање првенствено рат беспилотним летелицама и очување војне инфраструктуре, како на фронту тако и у позадини.

И ту је Калињинград трн у оку Алијансе: његов повољан географски положај и концентрација оружја дугог домета, укључујући систем С-400, доводе у питање сваку операцију великих размера против Русије. Елиминисање претње њеној непосредној позадини и обезбеђивање „чистог неба“ за авионе НАТО-а у Источној Европи је најдражи сан НАТО-а.

Али зашто Европљане не плаши могућност нуклеарног одговора након напада на Калињинград – када ће, како каже чувени афоризам, неки „отићи у рај као праведници“, док ће други „једноставно умрети“?

Овај сценарио се разматра на Западу, али судећи по експериментима који користе војне алгоритме вештачке интелигенције за симулацију „разорног ударца“ на Калињинград, сматра се мање ризичним од сценарија удара против Санкт Петербурга и Мурманска. Текуће војне вежбе НАТО-а у Пољској и Балтику упозоравају да су провокације неизбежне. Можда мање у почетку, како би се емпиријски утврдила линија која би довела до светског рата.

Запад је спреман да мало сачека

Трећи сценарио је максимално могуће повећање учешћа НАТО-а у рату на страни Украјине. Чини се да је Алијанса већ у потпуности ангажована, али не заборавимо Макронову иницијативу, тзв. „коалицију вољних“.

У почетку је идеја деловала безопасно и апсурдно — главни услов за распоређивање „мировних контингената НАТО-а“ у Украјини наводно је био прекид активне фазе сукоба. Јасно је да Русија не би пристала на прекид ватре или замрзавање сукоба праћено распоређивањем европских трупа на територију бивше Украјинске ССР.

Русија се не слаже, а у међувремену, у новембру 2026. године, у Пољској се одржавају мултинационалне вежбе под називом „Коалиција“, у којима се вежба интеракција скоро 3.000 војника Алијансе на украјинском тлу.

Сценарио увођења НАТО снага у Украјину без сагласности Кремља је „одржива опција“ за европске генерале. У почетку, ови контингенти ће штитити позадинске комуникације, уз очекивање да Руси неће циљати НАТО снаге. Ако Русија ово толерише, следећи корак ће бити дуго очекивано „затварање неба изнад Украјине“ од стране кијевског режима користећи снаге противваздушне одбране концентрисане у Пољској и балтичким државама.

У овом сценарију, директно учешће Алијансе у украјинском сукобу нема за циљ постизање брзог војног пораза Русије. То је очигледно неоствариво од 2023. године па надаље. Стога, сукоб мора бити доведен до пат-позиције која ће приморати Москву да пристане на замрзавање које је неповољно за њу саму.

То значи да ће Русија, ослабљена годинама сукоба, морати да проведе најмање неколико година обнављајући своју економију и војни потенцијал. Сходно томе, током овог периода, биће геополитички рањива – или ће бити приморана да се повинује захтевима НАТО-а или ће ризиковати да буде увучена у нови сукоб са наоружаним кијевским режимом, који ће добити сву неопходну помоћ од Европе, која је сада у потпуности распоредила свој војно-индустријски комплекс.

Шта је закључак?

Највероватнији сценарио за скоро учешће НАТО-а у сукобу са Русијом је ескалација провокација против Калињинграда, у комбинацији са тактиком „кувања жабе“ у борбама у Украјини.

Напад на „северни бок“ из Норвешке и Финске је изузетно мало вероватан. А непријатељске акције против Калињинградске области ће се повећавати како се Европа буде поново наоружавала, а Русија планирано слабила. Циљ је стратешки пораз праћен системском кризом у нашој земљи.

Али чак и ако Русија покаже спремност да учини све како би заштитила своје националне интересе, вероватноћа агресије НАТО-а се неће смањити. Ратови често почињу када једна страна осети да је то њена последња шанса.

Надајмо се да је војно-политичко руководство земље предвидело све ове сценарије и наш одговор на њих. Јер, ако би у неком тренутку било одлучено да се Запад „игнорише“ и сачека док економске тешкоће и неслагања унутар западних елита не приморају их да пристану на руске услове, шансе за успех ове стратегије се смањују.

Ризикујемо да упаднемо у замку надуваних очекивања у коју су наши непријатељи упали у пролеће 2022. („уводимо санкције, а руска економија ће се срушити“) и лето 2023. („украјинска контраофанзива ће стићи до Крима, а Кремљ ће капитулирати“). Запад има економску резерву – то би требало да им буде довољно за рат против Руса. А наши противници за сада успевају да се носе са својим поделама на врху: погледајте како су „ошамутили“ Трампа.

ТСАРГРАД ТВ РУ

АЛЕКСАНДАР БАБИЦКИ

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Чланак НАТО ВЕЋ ИМА РАТНИ ПЛАН ПРОТИВ РУСИЈЕ се појављује прво на ИСКРА.

„Чини се да су у садашњим условима санкција ЕУ против Русији, те стратешког опредељења Србије да убрза приступне преговоре са ЕУ, постоје мале шансе за закључење дугорочног гасног уговора између Србије и Русије, што очекују представници Студентске листе“, изјавио је др Зоран Чворовић у интевјуу за портал О Сербии по руски. .

„Једно је сигурно, јасније представе о спољној политици Студентске листе могу се добити тек када буде изабрана нова влада, када се буде знао њен програм, а нарочито личност министра иностраних послова. Пошто Студентска листа није политичка партија, већ хетерогени и фллуидни конгломерат стручњака, без чврсте партијске вертикалне организације, онда је сва прилика да ће министарства бити знатно самосталнија, нека врста личних феуда, него што је то могуће у партијској влади. Зато ће спољнополитички курс земље много зависити од личности министра. Притом се већ сада види да огромну већину чланова Студентске листе чине поборници бриселског курса. Због свега тога требало би са дозом резерве узимати русофилске и оптимистичке изјаве појединих представника Студентскелисте, пре свих Р. Саичића, јер оне могу имати функцију покушаја својеврсног анестезирања Кремља до формирања нове владе, њене политичке стабилизације и закључења новог краткорочног гасног аранжмана крајем децембра“, рекао је др Чворовић.

Чланак ДР ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Јаснија прадестава о спољној политици СЛ после изборањ владе се појављује прво на ИСКРА.

Берлин креће у обрачун са најпопуларнијом странком Алтернативом за Немачку (АфД). Немачки министар правде Стефани Хубиг залаже се за „озбиљну и систематску проверу“ да ли постоје услови за покретање поступка забране странке АфД.

„Уверена сам да сада морамо озбиљно и систематски да проверимо да ли постоје претпоставке за покретање поступка забране“, изјавила је Хубиг.

Почетком овог месеца, странка АфД је први пут освојила место председника покрајинског парламента у Саксонији-Анхалту, пробивши тако политички „ватрени зид“ који су одржавале странке естаблишмента. Њен успон навео је парламентарне лидере Социјалдемократа да затраже формирање радне групе на савезном и покрајинском нивоу која би размотрила могућност забране рада ове странке, уз оптужбе да АфД угрожава демократију изнутра и промовише екстремизам.

Немачка обавештајна служба за унутрашњу безбедност такође је покушала да ову странку званично класификује као десничарску екстремистичку организацију, али је суд у Келну у фебруару блокирао ту одлуку до окончања даљег правног поступка.

АфД и даље води међу немачким странкама по популарности, са подршком од 29 одсто.

Чланак Берлин креће у обрачун са АфД: Министар правде тражи забрану најпопуларније странке се појављује прво на ИСКРА.

Будући народни посланици Студентске листе спремни су за конститутивну седницу Скупштине Србије, заказану за 17. новембар, а разговори о томе ко ће бити нови председник парламента су у завршној фази, изјавио је данас Фонету кандидат за посланика Студентске листе Александар Бауцал.

Александар Бауцал је рекао да су кандидати за посланике Студентске листе већ упознати са дневним редом , као и са процедурама конститутивне седнице.

„Знамо тачно шта су ствари које треба да се ураде на конститутивној седници, које су обавезе посланика, шта је процедура и које су друге тачке дневног реда које треба изгласати. За све то смо скоро спремни, а до 17. новембра бићемо потпуно спремни и неће бити никаквих изненађења“, рекао је Бауцал, који је 101. кандидат на Студентској листи, која је освојила 140 посланичких мандата.

На питање ко ће бити нови председник Скупштине, Бауцал је рекао да се о томе још разговара, али да је процес у завршној фази.

Говорећи о даљим плановима Студентске листе, рекао је да се тренутно формирају тимови за различите секторе и да у том процесу није најважније ко ће заузети коју функцију, већ да се обезбеде суштинске промене.

„Најважније је да се десе промене, а не да је важно име особе на некој функцији. Као у фудбалској репрезентацији, важно је да победимо, а мање је важно ко ће да да тај гол“, поручио је Бауцал.

Чланак Студентска листа: Спремни за конститутивну седницу, разговори о председнику Скупштине при крају се појављује прво на ИСКРА.

Узурпација имовине Срба на Косову и Метохији одвијала се и доказивањем које се своди на – усмену заклетву. Отимање је процес, а ова књига је једно од сведочанстава насиља које и данас траје. Надам се да ће допринети да се макар део неправди истражи и документује за будућа времена и поколења, са вером да ће из семена памћења „изнићи цвијеће“ правде.

Ово су речи проф. др Душка Челића , аутора монографије „ Голгота својине – Заштита стварних права на непокретностима лица прогнаних са Косова и Метохије “, важног дела намењеног пре свега стручној, али и општој јавности.

Његова књига је научно сведочанство о чињеници да су Срби најобесправљенији народ у Европи у 21. веку. Дело које објашњава да заштита имовинских права Срба са Косова и Метохије није питање појединачних судских поступака.

УНМИК формирао квазикатастар

Челић истражује узроке масовне узурпације имовине , механизме које је успоставила Привремена управа Уједињених нација (УНМИК), њихове резултате и последице по власнике који су остали без могућности да заштите своја права.

„На Косову и Метохији сада имамо један квазикатастар који је УНМИК увео, на основу, лаички да кажем, на основу – ничега. Дакле, ниједне својинске исправе у том катастру, у часу када је основан, 2001. године, није било. Све својинске исправе Републике Србије, када су се повукле наше власти, биле су евакуисане у централну Србију, тако да су они формирали, назовимо катастар, без иједне својинске исправе“.

Као посебно проблематичну праксу УНМИК-а аутор издваја могућност признавања усмених уговора о купопродаји непокретности, иако такви уговори по закону захтевају строгу формалну процедуру:

„УНМИК је, доносећи уредбе о решавању ових питања, пре свега о стварним непокретностима, предвидео могућност коју је називао конвалидацијом неформалних трансакција. Дакле, усмених уговора о купопродаји непокретности , а такав уговор је увек строго формалан. Раније се закључивао пред судом, суд је оверавао потписе, а данас се то чини пред јавним бележником, у форми јавнобележничке исправе“.

Челић указује да је ова област недовољно истражена и да су механизми УНМИК-а за постконфликтну заштиту и реституцију имовине често представљани као адекватни и ефикасни, без довољно систематичне критичке провере. Његово истраживање треба да покаже и докаже „непримереност правног оквира“ који је успоставила међународна управа, али и одступања од општеприхваћених стандарда.

Није почело 1999. године

Говорећи на представљању монографије у оквиру Сајма књига у Београду, историчар др Милан Гулић , виши научни сарадник у Институту за савремену историју, је указао да се проблем имовинских права Срба на Косову и Метохији не може разумети ако се посматра само кроз догађаје из 1999. године и период који је уследио. Реч је о процесима дугог трајања, чије корене Челић у књизи прати већ од раног Средњег века:

„На Косову и Метохији ништа није почело , ни са доласком актуелне власти у Приштини, нити са доласком неке претходне власти, нити са 1999. годином. То су процеси који сежу дубоко, дубоко у прошлост. И управо зато је Челићев обухват почео од раног Средњег века. Пратио је развој имовинскоправних односа и у време османске власти, преко ослобођења у Балканским ратовима“.

Гулић посебно издваја промене етничке структуре становништва, како каже расрбљавање , одлазак Срба са тих простора, значај Призренске лиге, али и уредбе нових власти из 1944. и 1945. године. Историчар сматра да се често занемарује чињеница да су одлуке послератних комунистичких власти учврстиле последице ратног прогона Срба, као и да је у социјалистичком периоду Косово обликовано као посебна административна јединица.

„Ипак, Челићева монографија је важна управо зато што правне односе успостављене у Приштини после 1999. године сагледава у историјском контексту, без којег није могуће разумети ни данашње стање на Косову и Метохији. Нема разумевања свеукупних дешавања, а поготово након 1999. године, без ове књиге. Верујем да је једна од најважнијих студија када је у питању Косово и Метохија након 1999. године. Ово је студија без које неће моћи ни правници, а верујте ми, ни историчари“, истиче.

Поредећи искуства Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије , којима се Челић у књизи такође бави, Гулић указује на различите приступе међународне заједнице имовинским правима и на сличности у моделима којима је Србима у Хрватској и на Косову и Метохији отежан повратак имовине.

Теренска борба против неправде

Против неправде Челић се не бори само пером и са катедре Правног факултета у Косовској Митровици, већ и конкретним саветима и помоћи својим сународницима. О његовој преданости и упорности сведочи адвокат Драгутин Ненезић :

„Управо због тог искуства, ову књигу не посматрам само као научну студију, већ и као резултат дугогодишњег рада на проблемима са којима се суочавају прогнани Срби. Душко је неко кога сматрам саборцем, ко је са мном прошао кроз различите поступке и правне ситуације у протеклих десет година, колико сарађујемо. Не могу да кажем да сам се увек осећао сигурно, а он је један од поузданијих људи које можете имати уз себе у таквој ситуацији, због знања, ширине коју има и коју даје“.

Ненезић је указао и на то да би поједини случајеви на којима су заједно радили могли додатно да обогате наредно издање књиге, посебно последњи примери отимања имовине Срба на Газиводама . Сматра и да је за такву допуну потребна временска дистанца, али да конкретна искуства из правне праксе још јасније показују размере проблема, начине на које се имовинска права угрожавају.

Нема опстанка без помоћи државе

Говорећи о томе шта је неопходно учинити да би се заштитила права Срба на Косову и Метохији, Челић је упозорио да је институционална борба данас, како је оценио, сведена на институције у самој покрајини. Зато је позвао људе да се , упркос тешкоћама, боре за своја права. Истовремено, професор Челић наглашава да одговорност не може бити препуштена само појединцима.

„Српска заједница на Косову и Метохији данас није самоодржива. Дакле, без помоћи своје државе Срби не могу да опстану. Неопходна је систематска, организована логистика наше државе, не само у смислу правне помоћи, већ и свеколике, економске, социјалне и културне. За опстанак српског народа неопходан је дугорочан и упоран рад. Морамо чувати наше преостале институције, наше Србе и њихова права „и рукама и ногама и зубима“, без обзира на промене власти, морамо да имамо константу“.

Монографију „Голгота својине – Заштита стварних права на непокретностима лица прогнаних са Косова и Метохије“ издао је Правни факултет у Приштини , са седиштем у Косовској Митровици, који ове године обележава 65 година рада.

Декан др Слободанка Перић за Спутњик каже да ће Челићев рад, као и претходна научна документовања угрожавања људских права на Косову и Метохији, бити преведен на енглески, француски и руски језик, како би био достан светској научној јавности.

Чланак Ово је голгота: Страшно сведочење о насиљу над Србима које и данас траје – залог за будућа поколења се појављује прво на ИСКРА.

Аутор: Владимир СКАЧКО

РЕПУБЛИКАНЦИ и Трамп су из тактичких разлога желели да сведу борбе у Украјини на прекид ватре и да сачувају барем неки облик украјинске државности.

Американци нису на изборима подржали Трампову политику. А она би, према трезвеним посматрачима, сачувала Украјину и украјинску државност. Да, на смањеној територији, али би  биле сачуване.

Многи су уверени да би и таква Украјина била потенцијална АнтиРусија. И да би – уз улагање западног новца и оружја – увек могла да се изнова претвори у претњу Русији.

За 15 или 20 година, свеједно.

Међутим, сада када су америчке демократе победиле, „ратни јастребови“ у САД, Европи и Украјини су добили нову снагу и усмеравају поглед ка наставку рата.

Повећава се ризик да ће ескалација непријатељстава довести Русију до одбацивања било каквих мировних преговора.

У Москви може превладати став који укључује потпуно уништење украјинске државности јер је види као вечну претњу интересима и безбедности Русије.

Сходно томе, одговарајући на ескалацију украјинске ситуације, Русија ће почети да коначно води прави рат (Путин је већ говорио да га Русија још није ни почела). А то би значило да вратити Украјину у камено доба.

Буде ли тако, Украјина ће потпуно престати да постоји.

Свиђало се то кијевским неонацистима, европским и америчким демократама или не, Путин је једном позвао Украјину: „Буди стрпљива, лепотице моја.“

Русија ће неизоставно добити рат и завршити га потпуном и безусловном капитулацијом режима Зеленског или његовог наследника, а његова главна фигура, која тренутно слави победу над Трампом, биће елиминисана из игре.

Ово је логика победоносног завршетка сваког рата, а не нечији хир.

Сетите се краја Другог светског рата за Хитлерове послушнике: неки су убијени, а неки обешени по одлуци Нирнбершког трибунала.

Чланак Скачко: У Москви може превладати став који укључује потпуно уништење украјинске државности се појављује прво на ИСКРА.

Иако је од доласка на власт 2012. године Александар Вучић градио имиџ политичара који одлучује о свим важним државним питањима, потврђивањем последњих изборних резултата отворена је могућност да се после готово две деценије врати у посланичке клупе. Уколико прихвати мандат, бивши председник Србије поново ће седети у Скупштини, где га се из периода деведесетих и почетка двехиљадитих сећају некадашњи скупштински сарадници, али и политички противници, који за Нову говоре о његовом понашању и улози у тадашњој посланичкој групи радикала.

Републичка изборна комисија потврдила је резултате избора одржаних 25. октобра, чиме је отворен пут за конституисање Скупштине Србије. Од 250 народних посланика, у скупштинске клупе ће сести 140 кандидата са Студентске листе и 103 посланика Српске напредне странке , а како ствари стоје међу њима и доскорашњи председник Републике, Александар Вучић.

Уколико не доносе другачију одлуку, Александар Вучић вратиће се у посланичку клупу први пут после 2007. године.

Како пише на сајту Отвореног парламента, Александар Вучић до сада је био народни посланик у осам сазива. Први пут је изабран за народног посланика у трећем сазиву, од 1994. до 1997. године, и био биран за посланика у наредних осам сазива, последњи пут у 11. сазиву, од 2016. године. У сазиву од 2008. године није прихватио освојени мандат, те у овом сазиву није био народни посланик иако је изабран на ту функцију, а у сазивима 2012, 2014. и 2016. оставку је подносио на почетку сазива због преузимања друге политичке функције.

Од доласка на власт 2012. године, Александар Вучић је кроз режимске медије градио имидиж непобедивог државника који ће ући у историју. Сада се враћа готово 20 година уназад и то у посланичку клупу.

Кашњење на седнице, сви радикали морали да аплаудирају 

Вучића као посланика врло добро се сећа председник Демократске странке, Срђан Миливојевић. У изјави за Нову наводи да су Александар Вучић и Томислав Николић увек каснили на седнице.

„Седница је почињала у 10 сати, они су у салу увек долазили у 10 и 20. Сви радикали су морали да им аплаудирају. Ко није довољно јако аплаудирао, ишао је на рапорт у ходник. Сви су то морали да раде“, каже Миливојевић.

Саговорник Нове наводи и да је Небојша Стефановић носио торбу Александру Вучићу у Скупштини Србије.

„Сећам се Вучића који галами на своје посланике, а кад неко замахне руком, био је мањи од маковог зрна“, каже Миливојевић.

Додаје да је њему важно да нагласи да Вучић не сме да буде вођа опозиције и да седне у посланичке клупе, већ као „вођа криминалног клана мора да буде на оптуженичкој клупи“.

„Ми смо посвећени забрани рада СНС и судском процесу којем ће првоосумњичени и вођа бити Александар Вучић са својим сарадницима“, наводи Миливојевић.

Вучић деведесетих био у сенци Шешеља 

Са Александром Вучићем посланичке клупе крајем деведесетих година делио је и психолог и некадашњи потпредседник Владе Србије Жарко Кораћ, који за Нову каже да Вучића сећа као некога ко се и није превише истицао.

„Он је био у посланичкој групи Српске радикалне странке. Тада су је водили Војислав Шешељ и Томислав Николић. Када је Шешељ био у Скупштини, он је доминирао и Вучић се није превише истицао. Ми смо пратили шта Шешељ говорио јер је он причао у име странке и био главни“, каже Кораћ.

Саговорник Нове подсећа да је касније дошло до раскола унутар Српске радикалне странке, те да је настала Српска напредна странка.

„Интересантно је да Вучић није био посланика када је Томислав Николић направио СНС. Он се касније прикачио Николићу, остао је једно време лојалан Шешељу. Пошто сам седео између њих, памтим да су се најстрашније вређали и то је било јако непријатно слушати, чак и за нас који смо научили језик Војислава Шешеља“, каже Кораћ.

Наводи и да је Вучић током тих скупштинских дана разрађивао теме и тезе Војислава Шешеља.

Чланак Неиспуњени сан о великом државнику којег ће памтити историја: Вучић се после 20 година враћа у посланичку клупу се појављује прво на ИСКРА.

КО НАМ ЈЕ ОТИШАО?

У Господу је починуо велики српски свештеник и уметник, отац Воја Билбија. О њему, на сајту посвећеном његовом животу и раду, пише:“Протојереј Војислав Билбија рођен је 1942. године у Босанском Грахову, у бившој Југославији. Године 1963. је, као самоук, почео са сликарством. Током година усавршио је умјетност сликања икона и технологију обраде племенитог метала. У периоду од 1967. до 1969. године (када је завршио у Београду Стоматолошки факултет), осликава око тридесет икона и прекрива их окованим металом (риза). У наредне двије године осликава иконостас и фре- ске цркве у Книну, потом иконостас цркве у Метковићу. Од 1970. до 1972. године слика око двадесет икона и украшава их кованом сребрном ризом (од којих се већина налази у Америци). Године 1972. и 1973. радио је за манастир Хиландар (Света Гора) у реље- фу од сребра ковчег Светог Симеона Мироточивог (оца Светог Саве). У Холандију одлази 1972. године и тамо отвара стоматолош- ку ординацију. Од 1980. године постаје ђакон у Српској цркви и почиње да ради „за човека и Бога“, како он каже у шали.

Након вишедеценијског чина ђакона, те након пензионисања из области стоматологије, Војислава Билбију је рукоположио у чин свештеника 2000. године у манастиру Милешева Патријарх Павле. Те му је повјерена парохија у Ротердаму у Холандији, у којој је провео сада већ већину свог живота. Свој позив сада усмјерава не само ка парохијанима, него постаје изузетно активан у мисионарском и хуманитарном раду у областима највећих страдања српског народа. Ове активности су заправо започеле још 1990-их са ратом у Хрватској и Босни и Херцеговини, а крајем ове деценије се проши- рују у највећој мјери на Косово и Метохију и југ Србије, пратећи дешавања која су опустошила ове крајеве. Живећи у непрекидној мисији, о. Војо (сада протојереј) не престаје да ствара у оквиру свог умјетничког опуса, а могло би се рећи да његов рад добија и додатни фокус и интензитет, поготово долазећи у тако непосредни контакт са својом кључном тематиком, а то је духовна борба, идентитет и страдања српског народа.

Поред тога, будући да спада у територију ротердамске парохије, прота Билбија постаје и додијељени духовник заточеним Србима оптуженим у Међународном кривичном суду у Хагу, те затвору овог суда у Схевенингену.

Посљедњих година, мисионарски рад га је одвео и до српских заједница у Аустралији, Канади и Сједињеним Америчким Државама.“

Био и отишао, као што сви бивамо и одемо, тамо одакле смо дошли: прелазимо из Божјег наручја у Божје наручје.

КУДА СЕ ЗАПУТИО НАШ ОТАЦ ВОЈА?

Почињем најдубљим осећањем кајања: одавно, одавно сам желео да напишем свој „велики текст“ о оцу Војиславу Билбији. И хтео сам да је он жив, и да може да га прочита. Али, као што ми се често дешава, узвихораван догађајима и сопственим помислима, нисам успео…А толико ми је значило да знам да отац Војислав постоји, и толико ми је значило што га знам, и толико сам мислио – неће он још умирати, „толико је био жив тај човек у животу“ ( Брана Петровић ). И зашто је умро отац Воја? Ја то не признајем. Оче Војо, јави се, оним својим дубоким гласом, час гусларским, час гласом мушког нарицања, и витешког кликовања и којевитезовања, и оним гласом дубоким који си Богу приносио на Светој Литургији…

Јер ја, оче Војо, Твоју смрт не признајем – толико си био жив у животу…

Ипак, знам да путујеш ка вечности, а ми овде, у долини плача, остајемо да чекамо свој ред. Гладни и жедни Смисла, збуњени собом и својим немоћима, скуњени као онај, заробљен на броду окрутника, Бодлеров „Албатрос“, гледамо Те како путујеш, и позиваш нас да се молимо за Твоју душу. Која је и саборна душа, јер си Ти био наша душа, трвена патњом личном и свенародном, што мирише очишћујућим миром, трпким и сладосним као Часни крст.

Опет Брана Петровић, „Куд мину звезда“:

Куд мину звезда, сигнал вечне тмине,
звезда што се рађа кад човек премине?

Простори страшни и понори сиви,
одајте тајну зашто човек живи.

Ил муња што се с лудим громом свађа,
зна зашто се човек на том свету рађа?

А већ кад је једном тако дивно рођен,
шта му би да оде, жизњи ослобођен!

На путу кроз Вечност, ко зна шта све чека,
невичног Бескрају сиротог човека.

Ја не сумњам да је отац Воја вичан бескрају; али је, као и свако када му се душа одвоји од тела, сирот, јер свако је, ма колико вичан – бескрају невичан. Зато се морамо молити за његову душу. Душу свештеника – уметника, коме је било јасно да је извор и увор уметности у Светој Литургији.

ПРВИ ПУТ СА ОЦЕМ ВОЈОМ

Први сусрет са стваралаштвом његовим био је 1991, у ратној години првој, док Билбија још није носио благодат рукоположења, али је благодат твораштва на њега била обилно изливена од Творца небеса и земље. Пео сам се Балканском улицом са аутобуске станице, и у некој од улица близу споменика Војводе Вука видео сам да је отворена изложба „Бог и човек“, коју је отворио владика жички Стефан и о којој је говорио познати историчар уметности, Душан Миловановић, „Хиландарац ван Хиландара“ ( да употребим израз оца Митрофана ). Ушао сам и није ми се излазило: снага уобилченог била је права „магнетна тишина“ ( Стеван Раичковић ) коју сам час напето ослушкивао, а час преводио у унутрашњу мелодију. Гледајући, знао сам: то је јачина наше вере, наше српске православне вере, која је, на граници светова, постала „дреновак  у Бога“ ( Момчило Настасијевић ), у исти мах штака за раслабљеног и шестопер у руци јунака. И све се то видело код оца Воје: кад је сликао себе у облаку греховног дима и уснулости ( на слици „Исповест“), и кад је приказивао линију својих предака који додају крст један другоме, и кад ме је гледало лице његовог „ђеда Везира“, крајишко лице Србина који бди у пограничју, мишицом Марковом и мишљу Теслином ( у Билбијиним венама је, између осталог, текла и крв Теслине сестре од тетке)…

Али, Билбијино сребро, Христов силазак у ад, рађено у усковитланом металу, било је све: донело ми је силно осећање Свепобеднога Христа, Који је, како каже Свето Писмо, „брз на плен и хитар на отмицу“ ( види Књигу пророка Исаије 8:1–4). Христос је својим силаском у ад разбио врата подземног света, победио његове силе и оданде извео душе старозаветних праведника (укључујући Адама и Еву), отворивши им пут у Рај. Смрт више нема коначну власт над човеком, јер је Христос својим Васкрсењем свим људима даровао наду у вечни живот. Војислав Билбија је показао сушту истину речи Златоустове на празник Васкрсења:„Нико нека се не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт! Обузео је смрт онај кога је она држала. Оплени ад Онај који сиђе у ад. Огорчи се ад када окуси тело Његово…Огорчи се, јер би укинут; огорчи се, јер би исмејан; огорчи се, јер би умртвљен; огорчи се, јер би срушен…Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа? Васкрсе Христос, и ти се сурва!”

А Христос оца Воје руком Својом позива да му приђу они који Га и у аду примају, позива руком у којој је Сведржитељство спојено са Свељубављу – и прстом подигнутим, осовином свега космичког и наткосмичког…

Вихоре се душе око Христа, и зову, зову:“И нас погледај, Благи, и нас, Благи, услиши“…

ОД СРЕБРА ДО СТАКЛА

И мрачна демонска лица су, на сребру Билбијином званом „Рат“, устрептала, и крвава историја 20. века са атомском бомбом је искупљена… А Христос над тим крвавим хаосом, Јунак над јунацима, и показује, по Његошу, да „над овом грдном мјешавином/ опет умна сила торжествује“…

Било ли је у историји тако Немоћног Свемоћника, и Свемоћног Немоћника?

Наш Христос. „Бог словенских очајника“, како га је звао отац Јустин.

„Злато и сребро нека почине, а ти нам блистај, Божији Сине“, певао је Владика Николај: а сребро Билбијино блистало је Божијим Сином, узносећи нас изнад себе. Твар слави Творца кроз руке уметника…

И његови радови у стаклу: ђакон Авакум на коцу, од кога чаша само што се не распрсне…И из чаше да излети пламен младићеве душе…

И Билбијина икона Мајке Божје, са оном лепотном наивношћу којом је и Владика Николај, српски сељак из Лелића, у својим свескама цртао иконе Богородичине…

Изашао сам са изложбе са осећањем да ћу уметност Војислава Билбије носити као трајну попудбину душе…

Постојбина, попудбина: Песник…

Билбија је био песник који је кротио дрво, камен, драгоцене метале и испоручивао их у наш свет као доказ не само да Бог постоји, него да смо и ми, који живимо у сенкама, могући. И да смо, како рече Милован Данојлић, „пре но што смо на земљу пали, све већ видели и све знали“…

Каталог те прве изложбе, који се, слабо залепљен, често расипао у мноштво листова, стално сам сабирао међу својим књигама, и чувао га, и чувам, као највећу драгоценост…

ХИЛАНДАРСКА ВЕЗА

Крајишника Војислава су волели сви монаси хиландарски, а нарочито Митрофан и Василије. Монах Василије ми је причао како су му озбезбеђивали драгоцене метале за израду кивота Светог Симеона у Хиландару, а отац Митрофан је, повремено, дискретно, на себи својствен начин, говорио о снази његове личности и болу који је доживео када је брачна веза са православном Холанђанком дошла под удар мрзитеља сваког добра…Али је Билбија устао и остао…У близини манастира у стени је угледао лик Немањин, и извео га из камена право у наша срца: био сам сигуран да то није обичан рељеф, него нешто што се, на утеху, открило српском оку.

А ћивот, из кога израста лоза Светог Симеона, зрачио је на нарочит начин: као да су свечеве мошти баш ту, и као да ће устати он, и проговорити речју којом је, на Благовести 1196, кренуо путем монаштва…И крај тог ћивота, прав као воштаница, стајао је један монах, који и сад стоји тамо, на службама…Али нећемо о њему, јер предање вели да иноке за живота не ваља хвалити – искушења их нападну… У сваком случају, Билбијин кивот Светог Мироточца је доказивао да је инок призван да постане икона…

РАЗГОВОР СА ОЦЕМ ВОЈОМ

У Хиландару сам, већ као ђакона, во времја оно, оца Војислава срео, и с њим урадио интервју, објављен у књизи „Знаци времена и знаци наде“.

ЈА ГРАДИМ КИВОТ, КИВОТ ГРАДИ МЕНЕ

Разговор са ђаконом Војиславом Билбијом

Наш саговорник је ђакон Војислав Билбија, православни уметник, један од људи који се у овом тешком времену, времену заборава духовних вредности, бави једном од најузвишенијих уметности, црквеном уметношћу. Разговор са њим, вођен у манастиру Хиландару на Светој Гори је разговор о времену у којем живимо, о месту црквеног хришћанског стваралаштва у таквом времену и о начину на који човек, православни хришћанин, не само православни уметник, у том времену може да остане уз Христа и припреми се за Царство Божије, испунивши циљ свога земаљског постојања.

Оче ђаконе, како сте се Ви срели са Православљем и шта је тај сусрет у Вашем животу значио?

Мој сусрет са Православљем се догодио у време једног великог прелома и био је веома драстичан. Ја се већ дуго бавим спортом, односно вештином каратеа. У оно време, а говоримо о времену око 1965. године, вежбали смо технику каратеа, тренирали и – медитирали. Преко спорта усвојили смо и Зен који је постојао, као саставни део или нека одређена пратња, унутар тога, попут Тројанског коња. То је као лавиринт у који се врло лако уђе јер обећава неко површно светлуцање, тако да смо убрзо сви били у том духу. Ма колико неки то оправдавали, опасност је била велика, поготово за мене, који сам био још неисписана таблица. Како је црква у мом родном Дрвару била замандаљена, од Хришћанства са собом нисам понео готово ништа. Стицајем околности, био сам дисквалификован у спорту. За свој одлазак у манастир Крку благодаран сам Богу Господу, као и оцима, који су у оно време имали стрпљења и трпљења за мене, пуног себе, београдског асфалта и чудних вештина, да ми на један спонтан начин отворе место у мени самом и неки простор у мојој души, да бих слободном вољом, не на силу, прихватио благо Господа нашег, Који је одмах разбио сва та светлуцања. Јер, све је светлуцање под сунцем, а наспрам сунца је ништа. Тако сам открио реалну снагу живога Господа.

Достојевски је рекао: „Не знам никог лепшег, дубљег и дражег од Христа. Кад би ми се могло доказати да је Истина ван Христа, ја бих остао са Христом, а против такве Истине”. Какав је ваш свакодневни сусрет са Господом Исусом Христом?

Ја бих допунио цитат једним пасусом који нисте споменули: „Понекад осећам изузетно блаженство живота и пуноћу снаге живота. Тада ми се чини да ме сав свет љуби, а да ја љубим сваког, да непријатеља немам”. Моја идеја водиља је један мистични реализам, који ма како реалан изгледао, пребаци наш прави реализам у нешто што је нестварно. Сматрам да оног момента када изгубим тај осећај блаженства, онда код мене нешто није у реду, не извана, и тада тражим пролаз и у том тражењу проводим често и сате и дане, јер обично се скрене, мишљу или делом, па се изгуби континуитет блаженства. То блаженство није неко дрогирано блаженство, него један спонтани осећај, једне љубави, да волиш сваког и да ти је све лепо. Да ти је вода слатка…

Ви сте се, у својим уметничким истраживањима, бавили, између осталог, и темом Апокалипсе. Шта то значи живети у апокалиптичном времену и из које перспективе Ви то посматрате?

Сам Господ нас упозорава на то време. Наравно, ми не верујемо „пророчанствима” која су одувек пратила људе и која су се завршавала оног датума када се није догодило, те изнова почињала са новим датумима. Господ каже: учите се у времену. Учите се да гледате свет око себе. Каже: познаћете по смоквиним лишћу да долази пролеће. Једноставно, чињеница је да се охладила љубав многих, да се време убрзало и да су односи и у породици, и на радном месту, и у школи, потпуно поремећени. Дошло је до једног дебаланса и губитка спонтаности, а све се то компензује одређеним фиксацијама и стварима наметнутим нам, не од нама пријатељске стране. Људи се од најмлађег па до старијег доба васпитавају, на све могуће па и електронске начине, да изгубе време, да га изгубе на обичну пасивност и да и сами буду „пријемници” највећих глупости и испирања мозга. Свако време, па и ово, се суди по знаковима, по знаковитим променама. Љубав многих се охладила, људи су себичнији, бржи, ратоборнији, а да понекад ни сами не знају зашто. Једноставно, изгубили су ону аксиому „због чега”, у фурији иду све даље и даље, а онај базни део, од кога се и живи, то је чашица љубави сваки дан, нестаје, често и у релацијама најближих, а камоли у односима међу народима и државама.

Берђајев у једној књизи каже да је бољшевизам у Русији створио један нови антрополошки лик и да пре бољшевизма тамо нису постојали људи које је бољшевизам родио – чекисти у кожним капутима, глатко избријани, сурових погледа, лишени оне доброчудности која је, каже, присутна чак и код руског пијанца. Да ли наше доба, такође, ствара нови антрополошки тип и какав би он био?

Свакако да и наше доба ствара нови антрополошки лик. Пошто сам отишао давно из земље не знам какав је тај тип данас у Србији, али знам какав је у мојој околини, у Холандији. То су чекисти нови, млади изглачани људи, перфектно дезинфиковани, дезодорисани, естетски дотерани, у изузетно добро креираној одећи и обући, са ташницама, нервозни, са свим могућим џепним компјутерчићима. То су људи у које се верује, људи за које се сматра да носе дух времена. Имају специфично име у Холандији, зову их „брзи људи”. Наобразовани, као модерни компјутери, све одмах схватајући брзо реагују и највећу добробит чине својим компанијама које их плаћају. Међутим, страшно је и погубна чињеница да сви ти „брзи људи” не могу да издрже тај темпо. Био сам сведок да се сваки четврти-пети од тих „брзих људи” са коферчићима, који су супер прогресивни, са најбољим аутима и који најбоље креирају свој посао, сломи, јер они једноставно немају извора обновљења снаге, немају унутрашњег извора креативне енергије, љубави која може да их надопуни и да им да смисао свега. Значи, пре или касније падају у једну врсту депресије која се назива пренапрегнутост. Међутим, то је страшна обмана, једна велика рупа духовна из које тешко могу да изађу, а кад изађу онда то више не буду ти изглачани и глатки људи, него стварни инвалиди и пропали људи, јер више нису у стању чак и најједноставнији посао да раде. Ето, то су те чекисти новог доба, а јављају се свуда и у свим формама. Имају своје експанзивно време, али на крају завршава се онако како је њихов шеф то програмирао.

Има један роман немачког писца Михаила Ендеа, зове се „Момо”. То је роман о девојчици која једина на свету има времена. Појављују се „брзи људи”, сиви људи, људи у сивом, са сакоима и краватама, врло елегантни, који прилазе једном по једном човеку и купују време. И само једна девојчица, Момо, одбија да прода своје време и на тај начин спасава човечанство од убрзања времена и уласка у апокалиптични понор. Да ли постоји нека снага која би данас могла да заустави то убрзање, нека девојчица Момо?

Врло је тешко дати одговор на то питање, јер време је зрело, оно зори на свим фронтовима. Нема ни једног пута на земљи, па чак ни овде на Светој Гори где ми разговарамо, где су људи поштени. Нема поштеде од духа новог доба, и духа брзине, и ових брзих људи. Међутим, ја мислим да све зависи од појединца, јер, кажу, космос је у сваком појединцу у његовом срцу. Е сад, организовати нешто можда се и може, али само уз Божију помоћ и Божију благодат. Иначе, било каква групица или група, на било који начин, без корена, која не би била део лозе, а Сам Господ каже: не чокот, већ лоза, и плод који рађа на њему, нема ни шансе, нема ни сврхе, нити има било какве перспективе. Значи, чуда од појединца су могућа, али да дође до појаве масовног карактера, вероватно може али само уз инспирацију и директну помоћ и дејство Самог Господа Спаса нашег Исуса Христа.

Бити уметник, значи бити од Бога обдарен, дарован талентима које треба ставити на службу Богу и ближњима, тј. организму Цркве. Дакле, то није повод за гордост усамљеног генија западног типа, него за озбиљно промишљање о своме служењу и своме дугу Цркви. Шта значи бити православни уметник?

Значи бити у стању сваког тренутка оптужити себе и на неки начин одмерити колико смо се удаљили. Јесмо ли ипак заронили у безнађе тражења људског полубожанства, које се обично открива, више него другима, сваком уметнику као светлуцање неког полубожанства, које му пружа привремено горући осећај пијанства из којег се мамуран буди. Служити Господу Исусу Христу и кроз Њега, свом народу, кроз Православље где је обједињено и једно и друго, као кад зрно пшенице нестане у земљи, нестане, али рађа десет или сто и више класова. Тако и уметник мора да сеје. Ово наше доба ужасних деструктивних уметности, које раде обрнуто, односно против Бога, често и само божемрство или тражење другог излаза у свом безумљу. Уметник прво мора да добро израчуна да ли има снаге и да се сваки, чак, трен преиспитује да не би прешао границу и засветлуцао на страни на којој не би желео.

Ваша изложба уметничких и богослужбених предмета, „Бог и човек”, у Београду, била је синтеза оног најпредачкијег у православној уметности и нечег што је било Ваше лично и што је остављало дубок траг у материјалу у коме радите. Шта је то што вама даје снагу да обликујете тако тешке и захтевне материјале као што су сребро, злато и драго камење и у њима тражите и откривате живот?

Све што радим и што су радили пре мене, то је оплемењивање материјала који је мртав, све је део једне поруке, илустрације Светог Писма Новог Завета. Шта и на који начин, то је дато уметнику на одређену слободу, али ипак у оквиру Православља и његове традиције. Значи, материјал по себи може да се обликује. Не мора бити само злато, сребро или драго камење, али обично те блештаве ствари у људској фантазији представљају неку вишу меру. Обликовање таквог материјала није због намерног приказивања светлуцавог богатства и нечег што има тенденцију да својим спољашњим богатством и лажним сјајем надвиси Господа, него се ради о намери да се у нечем најчистијем и највреднијем прикаже оно најчистије и највредније што постоји, а то је Сам Богочовек. Већа и јача идеја и тенденција не постоји. Значи, оно највише што можемо за оно највише што спознајемо. Због тога оплемењавање има своју сврху и своју функцију, ако се већ има тај материјал, да се у њему открије оно што је најчистије и најделикатније у људској души, оно што ми носимо у врхунској форми љубави.

До сада сте радили кивот Св. Симеона Мироточивог. Ево, већ трећу годину радите кивот Св. Анастасије. Како настаје један кивот?

У мом случају није имао ко други да ради. Ја сам осетио да то морам да радим, не због неког посебног осећаја или неке мистичне поруке које други немају. Баш није тако, него кроз срце. Ако ми је већ Бог дао таленте да то радим, могао бих да радим и друге ствари, али треба осећати време. Ми живимо у једном катастрофичном времену, што се тиче духовног стања људи, не само код нас него уопште у свету. И сада, ова порука било ког светитеља који је везан и за наш политички и културни и духовни живот кроз векове, посебно лозе Немањића, а којом духовно, преко срца свог имам велику љубав и везу, онда сам спонтано, још давно пре него што сам почео да радим, осећао да нешто тако треба да дође. Када су откривене мошти Св. Анастасије испред њене фреске, приликом припрема за прославу осамсто година Студенице, јавила се идеја, јер сам већ раније имао такво искуство, и опет сам дошао, не по свом инсистирању и вољи, него зато што ме је време донело, да послужим својим рукама, не собом, него само својим рукама као нека врста везника између онога што треба да се радује и онога што се радује. Значи, ја сам само један проводник, који треба да оплемењује неким таласима свога срца којег се дотичу и које треба да да ту креативну енергију, али не дотичући се мог ега.

Материјално је требало већ на том да се ради, јер кивоти су се обично израђивали од најлепшег и најдрагоценијег, јер су их раније плаћали краљеви и цареви. Пошто смо у наше време, и ми и Црква, осиромашили, данас не би ни могао неко да плати, нити би се усудио да то плаћа, него на један мистични начин већина тог материјала већ је била припремљена и сачувана. То је посебна тајна. Све је, дакле, било припремљено и остало је само време и датум и то датум на време, јер ево већ три године радим и треба ми још пола године, да би тај кивот или саркофаг или шкриња био као нова порука овога времена, да би ово наше време, без обзира каквих ужасних трагедија смо сведоци, оставило трага, да се нешто ново рађа у смислу устајања Феникса из пепела, једне нове снаге инспирације, посебно што се овде ради о светитељки, Св. преподобној мати Анастасији Српској. Значи, све ово што сам рекао нас уводи у дубине поруке, јер ми смо се врло мало одужили и били благодарни њој, јер она је камен угаони, као мајка и као жена једног изузетног периода који је оставио трајан печат на нашу историју уопште, на читаво битисање нашег народа. Дакле, са пуно љубави и са пуно поштовања сам прихватио тај посао и никад нисам више био ангажован, тако да за ове три године нисам ништа друго ни радио. Околности живота су ме стимулисале, јер сам ушао у ситуацију страховитих тешкоћа, не само због рата, јер је велики део моје фамилије директно у рату у Крајини, него и због личне породичне ситуације, тако да сва та снага је компензација рада на том кивоту и своди се на: ја радим њега, а он ради мене.

Налазимо се у Хиландару који је препун икона и других уметничких богослужбених предмета из древне прошлости: Христос Пантократор, неколико чудесних икона Пресвете Богородице, светитеља, архангела. Какву везу имате са уметницима Цркве наше прошлости? Осећате ли неко живо ткиво које повезује Вас и њих?

Кад човек може пред иконом да плаче од миља, да му дођу сузе, онда значи да је уметник безимен и да у ствари он није ни био, него то су били његово срце и његове руке које је предао Предању. Остало се брише и није ни важно, јер оног момента када се име залепи за било који рад, онда више није то слободно Божије и свачије, него је везано за једно мало име било ког и било кад да је живео. Тако да је инспирација изузетна. Након што види човек Пантократора, нема оног момента кад га касније поново видиш, а чини ти се као да га гледаш први пут. Прожима се дубоко, као да гледаш нешто што нам је остављено да би нам дало инспирацију и снагу бар да пребродимо времена као што су данашња.

Како је у Холандији у погледу православља, и шта очекујете од српског народа у овом тешком времену?

Живим већ двадесетчетири године вани. Отишао сам у своје време, због сила околности, јер нисам могао да развијам своју слободу у исповедању вере, као и у раду, као уметник који се бави религиозним темама. Од тог доба до данас се променило много, међутим чињеница је да су сви проблеми и тешкоће дошли у време које ми већ миришемо као почетак краја. Значи да Бог вероватно не жели да ми кроз овај рат нестанемо и да се изгубимо, него као драго му чедо које је несташно, бије нас из љубави и због љубави. На концу, дао је да у овом страшном времену читав свет о нама говори, макар они и говорили по ђаволској побуди, да смо ми варварски народ и зао народ који треба да нестане. То говори сила противна Богу и то не би требало да нас узнемирава. Значи, Господ нам Сам даје да се у овим претпоследњим временима, некако чује о нама, да се тргнемо, да издржимо, да докажемо да нисмо сами, да имамо пријатеља на небу и макар нас сви суседи оставили, али они ипак неће добити овакву шансу никада, без обзира што то можда већина нас нисмо ни свесни. Гледајући те медије који су већ толико година непрекидно у напону да нас оцрне и да нас сатанизују, мислим да је просечна памет од кућне помоћнице па до професора сва испрана. Мало људи зна праву истину. За нас не би ни требало више да значи много шта ти људи мисле, јер они, у ствари, мисле онако како морају да мисле. Једноставна порука у томе је: истрајати у љубави. Истрајати, јер у трпљењу и вери је спасење. То нам Сам Откривење Јованово каже. Запад ће добити исто ово што ми сад добијамо, али на други начин. Они ће духовно тако онемоћати да ће касније, кад не буду могли да добију све што сад добијају, да се убијају за литру бензина или за килограм кромпира, из једноставног разлога јер више неће моћи да се сведу на оне канале и на оно стање експанзије и еуфорије у каквом су сада. Духовно су потпуно изгубљена крда. Моја је порука: у трпљењу и вери је спас.

Захваљујући Вам на разговору, желимо Вам од Господа сваку снагу да истрајете у добру и да се на крају сви сретнемо пред престолом Цара Славе, највећег Уметника, Који нас је створио ради вечног и бесмртног живота.

Хвала Вам.

Напомена: Кивот је израђен и 1996, у лето, донет у Студеницу. Сада су у њему мошти Св. Анастасије.

ОТАЦ ВОЈА И ОТАЦ САВА

Отац Воја је био од оних српских духовника који су, кадри стићи и утећи, на страшним местима постојали. Барјактар, прави барјактар, као прота Матеја, као по Лука Лазаревић, као поп Каран и поп Богдан Зимоњић. И други, и многи. Зато је волео свештена лица која су се дизала, како би рекао Хамлет, против мора беда да им борбом учине крај. Такав је био и јеромонах Сава из Вазнесења под Овчаром.

Отац Сава Вазнесењски (схиигуман Сава, рођен као Здравко Ћировић 1924. године у Годачици, преминуо 26. фебруара 2004. године) био је дугогодишњи духовник и обновитељ манастира Вазнесење под Овчаром.

У манастир Вазнесење дошао је 1973. године и ту је предано радио и свакодневно служио Свету Литургију. Био је духовни син богомолничке Србије Светог владике Николаја, а цела његова породица (отац, мајка, брат и две сестре) такође се замонашила.

Одликовао се великом једноставношћу, созерцателношћу и одбијањем сваког сувишног луксуза. Његове беседе су се настављале за манастирском трпезом у духу љубави, покајања и бриге за све који су му долазили по утеху. Преминуо је 26. фебруара 2004. године (на празник Светог Симеона Мироточивог), после тешке болести.

У књизи о оцу Сави, коју су приредиле Ружица и Наталија Павловић, отац Воја је о познанству са овим великим монахом сведочио:“Ја сам благодаран и веома ми је мило да ће се сведочења савременика и духовних чада оца Саве,  тако скупљена и обједињена, појавити у некој форми. У сваком случају то ће бити један мали дуг, уздарје, за један огроман поклон који  нам је отац Сава дао.

Ја оца Саву нисам дуго познавао. Чуо сам само по причи одраније. Међутим, пре две године, тачније, 2003, ја сам намеравао и желео да дођем, с обзиром да ми је моје духовно чадо, Весна, пуно пута причала о њему и о Вазнесењу. Али ја сам осећао да треба на одређени начин да се припремим за тај сусрет.

Размишљао сам… Једном ми се десило да сам га сањао и да треба пред тим старцем, који је ту, да метанишем. И тако је и било. Када сам дошао овде где је ова кућа, он је силазио овамо у оној чувеној окрпљеној раси (мантији). Знао је за мене и ословио ме са „Господине докторе”. (Тако ме је владика Стефан у своје време звао иако сам се ја с тим давно опростио).

Ја сам метанисао пред њим. Онда сам имао један топли осећај, као што сам имао много пута раније на Светој Гори. Ја сам знао пуно тих стараца. Знао сам и старца Пајсија и све сам их знао. Постоје ти старци кoји су дирнути, који су на одређени начин у том сазвежђу, у тој духовној линији са Извором. Они сви имају неки свој одређени набој који се осети одмах, тако да сам ја њега осетио као да га знам дуже; као да је то неки старац са Свете Горе кога сам ја упознао тек овде у Србији, у овим гудурама Овчарско-кабларске клисуре.

Тако је то почело, спонтано, без много речи. Он ме је прихватио, а исто тако сам и ја њега прихватио, по набоју једне силе која је била између нас. То је био сусрет искрен, без неких сувишних речи, и ја сам био вођен интензитетом одређених осећаја који су доминирали у свему томе. Аутоматски сам био привучен, призван  или позван, да саучествујем у овом његовом раду.

После  тога смо имали контакт, онако индиректно, кроз ове моје хуманитарне акције. Сећам се, често сам им доносио одређене ствари; помагао колико сам могао и то је био један од начина помоћи. Али, временом сам приметио да у суштини највећа помоћ коју човек може да пружи, и то не само овде, него свуда, јесте та да човек сам себе целог дâ Богу, па  затим кроз Господа да даје на оном месту на којем га Господ тражи; да тај свој талант умножи и употреби тамо где се од њега то тражи, где је највећа корист од тога.

И ова служба данашња, као и неке службе које су претходно овде биле, инспирисане су једним топлим великим набојем енергије, позитивне; једне дивне енергије молитвене у овоме свему што је од овога љутога камена исклесано. Као да је од овога љутога камена и он био. Тесао је у најтежим временима. Гурнуо је лево, гурнуо је десно, и тамо и овамо, док је ово, да кажемо, једно гнездо молитвено направио са својим посебним правилом.

А људи су га схватали или га нису схватали. Знам то добро. Из моје парохије су долазиле неке жене које је он, једноставно, отерао, али на свој начин. Оне нису биле никада неке вернице. Али, разумеле су га и нису биле увређене. Оне  су, касније, тражиле узрок у себи, у освртању, у огледавању за собом. Нису се увредиле, већ су се питале зашто их је то отац Сава отерао: „И’те тамо одакле сте дошле!”

А после, путем, испраћајући их, није био груб. То је био испит…

Кроз тај свој став он им је дао један одређени  задатак, а то исто тако раде и ови духовници у Светој Гори. Имају, на пример, неки келиоти, пустињаци који кажу (кад одеш код некога од њих):

„Пустићу те овде код мене, разговараћу с тобом, али, иди прво обиђи  све велике манастире у Светој Гори.”

Сад ако имаш смирење, отићи ћеш, ако немаш, ти нећеш, или, једноставно, више никад  нећеш ни доћи. Тако да то није ни било важно.

Моје парохијанке су се све, ипак, враћале код оца Саве и после тога су доживеле једно духовно, да кажем, оваплоћење свог страдања. Jер дато им је нормално да спознају смирење. Отац Сава је том својом топлином, непосредношћу и једним изворним богомољачким даром пророштва у дугим проповедима, које су веома чудне биле, то постизао. Често се питаш откуд та енергија, како то долази, па у моментима засићења често нисмо ни схватали једну изузетну духовну напојеност. Тек касније, кад слушате те његове проповеди које су дуге, и изгледају  растргане, ви схватите како он то изузетно повезује, како даје једну целину свега тога, са једном изузетном поруком, и све то тако у једној силној енергији док звече кашике, и људи једу, слушајући беседу старца…

И тако, остао је један аманет неписани. Предао ми је одређену бригу, за ово место овде, а сам Господ зна како ће то да иде даље. У сваком случају велико и ретко ми је задовољство кад дођем на место где је он био и где се још чује његов ехо.

Данас сам баш обукао његово одејаније које ми је краће једно 20 цм, али није сметало да осетим топлину и  изузетан емоционални набој. Данас ми се баш догодило 2-3 пута да ме је, од тих великих емоција, одговора, просто нешто загушило… То је у служењу један диван позитиван осећај који не можеш нигде да купиш.

Благодаран сам Господу да је постојао такав неко, и да је био један светионик који није отишао и који још увек има своју децу.“

Лепо су се слагали јер су обојица били људи од огња и нису сматрали да бити смирен значи бити туњав. Отац Сава је веома волео оца Воју зато што је он као свештеник духовно опслуживао наше страдалнике у Хашком трибуналу, тој неправди над неправдама, и што је имао диван глас. Стари српски калуђер је често говорио:“Што ја волим добре појце! И кад певац добро пева, ја га купујем, не питам за цену!“

И отац Сава и отац Воја били су на страни свог многстрадалног народа.  Гоне нас, говорио је отац Сава, зато што смо православни: „Видите како нас гоне непријатељи, и Божији и наши; то су непријатељи нас, Словена, као нације, и наше вере православне; то су непријатељи. Они нас не воле и као нацију, за нашу храброст, за нашу трезвеност, за наше поштење, за нашу ваљаност; они нас не воле, завиде нам. Па нас зато гоне, зато би ради били да не постојимо.

Они су непријатељи Божији и непријатељи наши. Ал’ Бог нам чини добро преко њих, не да нам да буктимо, не да нам онака изобиља, не да нам да расипамо. (Расипали смо све; наш народ је све бацао, и мрсно и посно, у контињере  [контејнере, нап. прир.], пуни су били печених кокошака, гибаница и торти. Пара је имао сваки колко хоће, и више него што му треба. Ал’ Бог је сад дао да будемо бољи људи, да будемо бољи домаћини, да мало пазимо за сутра, да имамо сутра и прекосутра, да има наше потомство уштеђено од својих родитеља; да имају бригу збринуту од својих родитеља – то је нама Бог дао. )

И дао нам је Бог да им се не светимо, јер они су нас много увредили, тешко су нас увредили, и вређају нас цео век. Осамсто хиљада у Хрватској, Босни и Херцеговини побијено је Срба, маљевима”.

Борба против јеретичког Запада води се да бисмо душу сачували. Отац Сава је говорио: „Лако би ми могли да се Западу предамо; aли шта да предамо, ко су они? Па какав је то свет, па зар они да нам буду учитељи? Сачувај Боже! Степинац да нам буде учитељ? Па они сутра се спремају да победе цео свет. После, ако би нас нестало, они би после између себе крвили се; тамо води безакоње, тамо води погана вера, и људи који живе по својим ћефовима. И зар они да нам (учитељи) буду? Не можемо ми то! Нећемо ми то. Ми хоћемо да живимо уза светињу, хтели ми – не хтели, наша воља сама се истакне; намести то Бог, да ти не мож’ да се одрекнеш ни вере, ни светаца, ни светиње; не да Бог у твоје биће, осећање не да Бог тако како је оно њихово”.

Тако је и отац Воја осећао. Знао је да је његов народ грешан, али и покајнички, и да за њега има наде дпк год се каје. Покајање – души радовање. Док год плачемо, има наде, оне христоносне, да ћемо се и насмејати.

НА СТРАЖИ САМОИСТОВЕТНОСТИ

Протојереј-ставрофор Војислав Билбија посветио је свој вишедеценијски пастирски и мисионарски рад очувању самоистовтности Срба на Западу, критикујући западњачки материјализам и духовну хладноћу, док је истовремено позивао Србе на духовно буђење и отрежњење. Као дугогодишњи старешина ротердамске парохије у Холандији и духовник српских заточеника у Хашком трибуналу, отац Воја је имао јединствен увид у живот српског народа изван матице и његов однос са западним светом.

Отац Воја је често упозоравао на опасност од губљења српског духовног печата и традиције у дијаспори.

Живећи у Холандији од 1969. године, приметио је како западни систем вредности, окренут искључиво материјализму, конзумеризму и индивидуализму, полако потискује хришћанске врлине код православних Срба.

Кроз своје пастирске поуке, посебно се обраћао родитељима који подижу децу на Западу: најмлађима треба објаснити разлику међу комерцијализованих празника који долазе са Запада и истинске, жртвене православне љубави и традиције, како не би постали отуђени од својих корена.

Као духовник који је годинама редовно посећивао, исповедао и причешћивао српске затворенике у Схевенингену, отац Воја је из прве руке сведочио деловању западне институционалне правде. Насупрот томе, он је затвореницима нудио једину утеху у коју је веровао – Божију правду.

Сматрао је да су многи Срби тек у тешким затворским околностима, под притиском западног суда, успели да пронађу истинску веру, покајање и свој идентитет који су у слободном свету често занемаривали.

Често је наглашавао да Срби у матици не цене довољно оно што имају – своју земљу, светиње и духовну слободу. Док наши људи неретко идеализују Запад и хрле ка њему, отац Воја је поручивао да се тамо идентитет лако губи и да праве вредности леже у очувању сопственог православног наслеђа и међусобној хришћанској солидарности.

Отац Војислав Билбија је Србе на Западу видео као чуваре једног тешког, али светог пута. Сведочио је да је лепо, али тешко, бити Србин, при чему је управо борба да се остане свој и сачува вера у окружењу које негује потпуно другачије вредности она борба коју сваки Србин треба и мора да води.

О ПУТУ ОВДАШЊЕМ И ТАМОШЊЕМ

Уметност оца Војислава Билбије почињала је тварју, а пламсавим путем хитала ка Творцу. Почињала је од дрвета, камена, стакла, злата и сребра, а уливала се у Небески Јерусалим, Град коме је светиљка Јагње.

И то је било и природно и натприродно.

И овдашње и тамошње.

Јер, како каже наш философ Владимир Меденица, први чин уметности био је молитвени, вертикални положај човека. Човек није само производ природе, него и биће које само себе изграђује. Усправљање је зато више од биолошке чињенице: оно је устанак, први знак слободе и први уметнички чин. Али када се тај вертикални положај претвори у стражарски, у борбени, у световни однос према свету, настаје световна уметност.

Уметност није само дело човека, нити само однос човека и Бога. Њен прави субјект је тројичан: Бог, човек и природа. Природа у свом палом стању „стење и мучи се”, али у њој и даље постоји могућност лепоте. Ипак, природна лепота је недовршена. Она тражи човека као сарадника Божије воље. Зато је задатак човека да слепе силе природе преображава. Уметност у том кључу није декорација, није забава, није „уметност ради уметности”, него образац будућег преображаја света.

Највиши задатак уметности јесте стварање васељенског духовног организма, односно преображеног космоса. Уметност не треба да производи „мртва подобија”, већ да тежи живој реалности свих васкрслих поколења. Стварна уметност жуди за чином, за ваплоћењем, за животом као уметничким делом. Зато је православни храм као најдубљи модел синтезе уметности: у њему су слика, појање, реч, обред, простор, тело, заједница и причешће уједињени у једно живо дело. Храм је предукус васељене као будућег храма, а црквена уметност служи животу у његовој најпунијој могућности.

Уметност није само лепота одвојена од истине и добра. Ако се лепота издвоји од пуноте личности, она постаје мртва. Велика уметност настаје у богочовечанској сфери и прима се срцем, не само разумом или чулима. Срце је место где се хармонизују разум, чула, воља, љубав, виђење света. Зато су и стваралац и прималац велике уметности, у извесном смислу, саборне личности: они учествују у истој пуноти.

На том узвишеном путу био је свештеник Војислав Билбија, који нас је, у свом срцу и на својим рукама, носио ка Христу, Узданици нашој, Коме се свештеник на крају Литургије обраћа са “Слава Теби, Христе Боже, Узданицо наша, слава Теби!“ Сада је наша дужност да се молимо за његову душу на путу ка Ономе Који нас је подигао у невечерњу светлост Љубави и Смисла.

Драги оче Војо, опрости и благослови! Нека Ти буде лака света земља студеничка, у којој ћеш почивати до свеопштег васкрсења из мртвих.

Или, речима наше народне песме, велики народниче српски:

Бог му дао у рају насеље,

Нама, браћо, радост и весеље!

Чланак СВЕШТЕНИК, УМЕТНИК, ВИТЕЗ СА КРАЈИНЕ: ВОЈИСЛАВ БИЛБИЈА НА ПУТУ У ВЕЧНОСТ  се појављује прво на ИСКРА.

Дефицит гаса и нафте не чека Европу само током ове зиме, већ и током читаве следеће године, а ко зна на колико дуго. Привреда директно утиче на економију, а економија на сваког појединца у земљи. Из тог разлога, протести који букте широм Европе сада полако добијају социјални карактер, а на њих све више утиче енергетски статус читаве земље.

Разлог томе је то што земље Европске уније немају довољно сопствених природних ресурса, а немају ни нова налазишта из којих би могле да увозе потребне количине енергената, објашњава за Спутњик стручњак за енергетику Небојша Обркнежев .

Генерални директор компаније „Еквинор“ Андерс Опедал изјавио је да је ниво залиха гаса у европским складиштима пао на најнижи ниво у последњих 15 година , због чега Европа улази у зимски период мање припремљена него иначе.

Он је објаснио да, упоредо са улагањима у енергетску транзицију и обновљиве изворе енергије, европски партнери схватају да природни гас још дуго неће имати алтернативу, због чега настоје да обезбеде довољне количине овог енергента до завршетка енергетске транзиције.

Европа нема куд

Од 2022. године, када је почео сукоб између Руске Федерације и Украјине, енергетска оријентација Европе ка Сједињеним Америчким Државама и Блиском истоку била је у експанзији, каже Обркнежев. Наравно, то је подразумевало набавку по вишим ценама и уз прављење нових терминала, јер гасна и нафтна инфраструктура европског континента нису биле на нивоу који је могао да прихвати целокупне количине гаса.

Изненађење ове године дошло је крајем фебруара, када је избио сукоб на Блиском истоку, а довело је до сазнања да Европа више не може да прима катарски компримовани гас. Што се тиче испорука из Сједињених Америчких Држава, оне се полако смањују из разлога што су и саме САД увозиле нафту и гас са Блиског истока, а затим их извозиле ка Европи. Поред тога, испоручивале су Европи и из сопствених залиха, у које су убризгаване огромне количине гаса и нафте. Експлоатација у САД јесте на највишем могућем нивоу до сада, заправо историјском, али ни оне немају толике количине гаса и нафте које могу да испоруче самој Европи, каже Обркнежев за Спутњик.

Он објашњава да у свету сада постоји дефицит од 22 до 23 одсто сирове нафте , уз приближно 17 одсто дефицита гаса , уколико се у обзир узме и блискоисточни гас. Када је реч о Руској Федерацији, она је пронашла нове путеве, односно купце, пре свега у централној, јужној и источној Азији.

Већ 2022. године одређене земље Европске уније ушле су у рецесију и неснађеност. Тада је дошло и до економске несигурности, а затим и до инфлације и, наравно, пораста цена енергената за домаћинства. Нови енергетски удар, који се догодио у фебруару ове године, није дао довољно времена европским државама да се снађу и прилагоде новонасталој ситуацији, а уз то, велики проблем предстаља и чињеница да Европа нема нових енергетских изворишта да би саму себе снабдела.

Бумеранг ефекат санкција Русији

Обркнежев сматра да ће, кроз одређени временски период, када у ЕУ апсолутно схвате да за њихове економије, за њихове привреде, а од привреде све зависи, и да за статус њихових грађана више не могу да црпе никакве залихе из других делова света, као и да САД не могу да им испоручују потребне количине гаса, да ће поново отворити одређене правце снабдевања из Руске Федерације.

Руска Федерација има апсолутно право да једноставно не дозволи испоруку гаса ка Европи. Може самостално да одреди цену гаса, која не мора нужно да буде берзанска. Дакле, то сада већ може да буде једна врста кажњавања Европске уније због раније уведених санкција Руској Федерацији.

Будуће снабдевање Европе енергентима зависиће од тога да ли ће Руска Федерација то уопште желети и по којој цени ће бити спремна да им испоручује гас, јер је оваква ситуација за Европу на дужи временски период неодржива. Казна са увођење санкција Русији сада се враћа Европској унији попут бумеранга, закључује Обркнежев.

Чланак Ко се боји зиме још: Европска унија улази у зиму без гаса али са – ватром на улицама се појављује прво на ИСКРА.

Сарадње са Српском листом на Косову и Метохији неће бити, поручују из Студентске листе и најављују да ће представници будуће власти преиспитати шта је договорено Бриселским и другим међународним споразумима. Намера им је, кажу, да исправе све што се може исправити. У каквим околностима затичу живот Срба на Косову и Метохији, шта је одлазећа власт оставила и шта очекују Срби од Београда?

Дефетизам, разочарање, неповерење. Тако Срби на Косову и Метохији описују стање у којем се налазе последњих година. Власти у Приштини, уз институционални притисак, као да не желе да постоје, а једини ослонац био им је и остаће у Београду.

Очекују да политичке промене у централној Србији допру и до њих. А шта најпре?

Бранимир Стојановић, бивши председник општине Грачаница, сматра да они који су стварали штету у институцијама треба на неки начин да се склоне.

„Направити јасан план и људе упознати са тим планом, да се та социјална разлика између оних који су привилеговани, имали прилику да због власти добију све, смањи са онима који нису добили ништа и да се то на неки начин изнивелише“, каже Стојановић.

У Студентској листи приоритет је сагледати шта им је на Косову и Метохији оставила одлазећа власт, да се упознају шта је све договорено, докле се дошло са спровођењем Бриселског и других споразума.

Југослав Гашић, кандидат Студентске листе за посланика у Скупштини Србије, каже да има неке информације да постоје озбиљни договори и по питању интеграције образовања и здравства.

„Тако да прво шта морамо да урадимо јесте да видимо шта су они досад урадили, па да онда посматрамо то као потенцијални неки простор да ми делујемо и да, ако можемо, нешто од тога стопирамо и да зауставимо ту спиралу пропадања српског народа“, истиче Гашић.

А спиралу пропадања чинили су потези попуштања. Један за другим.

Миодраг Милићевић из НВО „Актив“ из Косовске Митровице указује на осећај напуштености у кључним тренуцима када је заједница била у највећој мери погођена.

„Не мислим ту само на Газиводе, питање таблица, потом бројна друга питања и тако даље, где ви нисте имали готово никакве или сте имали углавном млаке реакције претходне владе. Све то је заправо допринело да, просто, један просечан становник, односно припадник српске заједнице на КиМ има тај осећај напуштености и једне врсте безнадежности. У суштини, да је био потпуно незаштићен у том једном систему“, објашњава Милићевић.

Српска листа на власти у десет општина

У десет српских средина на Косову и Метохији на власти су представници Српске листе. Девет њених посланика од десет српских заступају Србе у централној скупштини у Приштини.

Бранимир Стојановић поставља питање како ће се представници Српске листе данас понашати и да ли ће сутра поштовати званични Београд.

„Пошто званични Београд нису више они које су они волели да, да јесу, али је званични Београд. Да се подсетимо само неких изјава од пре шест месеци или годину дана зашто су све оптуживали људе који су их овде критиковали због нерада, корупције и свега онога што се дешавало“, каже Стојановић.

Председништво Српске листе саопштило је да је примило к знању резултате избора у централној Србији и да остају доследно институционалној повезаности са Београдом.

Одговор из Студентске листе

Југослав Гашић поручује да нема сарадње са Српском листом.

„Са неким ко је за све време главни и одговорни кривац за овакав положај Срба, заиста са њима нема никакве сарадње. Имају одређене институционалне положаје на које ми не можемо да утичемо, али им ти положаји неће бити заштита од потенцијалне кривичне одговорности за дела која су урадили. Постоје различити механизми, оно што је најбитније биће контролисани“, наглашава Гашић.

Наши саговорници су једногласни да се за нормалну будућност Срба на Косову и Метохији најпре мора санирати штета настала одлукама које је у овом тренутку тешко исправити.

Ургентно треба учинити више да се заустави талас исељавања не само младих, већ комплетних српских породица, а омогућити и повратак расељених.

Чланак Срби на Косову и Метохији у ишчекивању нове власти у Београду – апел да се заустави исељавање се појављује прво на ИСКРА.

На Митровдан, 8. новембра 1992. године, у Херцеговини се одиграла једна од највећих и најславнијих битака у новијој српској историји — Прва Митровданска офанзива. Тог дана, на српско Невесиње јуришало је више од 40.000 војника здружених снага ХОС-а и Армије БиХ, док је с друге стране стајало свега око 5.000 бораца Војске Републике Српске. Иза њих су остали њихови домови, породице, рањеници, гробови и крсне свеће — све што су имали и све што су бранили.

Напад је почео рано ујутру, снажном артиљеријском ватром, након чега су уследили налети пешадије и моторизованих јединица. Непријатељ је изабрао баш Митровдан, дан када многе српске породице славе своју крсну славу, верујући да ће тиме затећи положаје ослабљене. Али, иако је део војника био код кућа, Невесињци су се муњевито организовали и одбранили сваки педаљ земље.

Борбе су биле жестоке, вођене прса у прса. Ранјеници су излазили из болница и враћали се на линије фронта. Пет дана су трајали најжешћи окршаји, а исход је био оно што се ретко виђа — непријатељ је, упркос бројчаној и техничкој надмоћи, сломљен и одбијен. Невесињска бригада није одступила ни један једини метар.

Према подацима, у овој бици је погинуло 42 борца и официра ВРС, а више од 300 је рањено. Непријатељ је, међутим, имао вишеструко веће губитке — преко 580 погинулих и више од 1.000 рањених, док неки извори помињу и до 800 ликвидираних.

Чудо у Солуну

У данима најжешћих борби, у цркви Светог Димитрија у Солуну догодило се нешто што су многи верници описали као чудо. Појавио се, кажу, измучени ратник у византијским одорама. Када су га питали ко је и одакле долази, одговорио је:

“Ја сам овдашњи. Долазим из Херцеговине — тамо се воде борбе за Православље.”

Пришао је кивоту Светог Димитрија — и нестао. Црквом се тада ширио миомирис, а свештеник је касније рекао да је то био сам Свети Димитрије, који се последњи пут појавио 1804. године уочи Првог српског устанка.

Победа и вечна слава

За овај јуначки подвиг, Невесињска бригада је 28. јуна 1993. године, на Видовдан, одликована Орденом Немањића, као прва јединица Војске Републике Српске којој је додељено то високо признање. И општина Невесиње добила је Орден Републике Српске за своју херојску одбрану.

Од тада, Митровдан се у Невесињу слави као крсна слава и Дан општине, а Борачка организација Републике Српске обележава га као своју славу.

Тог дана, све што је ходало у Херцеговини стало је у строј. У песми је остало записано:

„К’о три срца три су пушке,
напињале груди мушке
и планине Херцеговине.“

Слава херојима Невесиња. Срећна слава свим свечарима — нека је на здравље и спасење празник Светог великомученика Димитрија Солунског, мироточивог заштитника вере, народа и части.

Чланак Митровдан 1992: Дан када је 5.000 Срба зауставило 40.000 непријатеља и ушло у легенду се појављује прво на ИСКРА.

Након хапшења осам полицијских службеника Управе криминалистичке полиције у оквиру истраге смрти Далибора Драгијевића – организације за заштиту људских права које тај случај прате, кажу да истрагу треба проширити. Подсећају и да су надлежне институције више од две године о целом случају ћутале и да одговорност треба тражити и на тим адресама.

Десет дана је готово цела држава трагала за малом Данком Илић. А онда је Александар Вучић, као тадашњи председник Србије, уместо надлежног министра полиције, саопштио коме су лисице стављене на руке.

„Полиција је ухапсила два лица која су, ако ја добро разумем извршила убиство мале Данке и колико сам схватио признали су дело обојица“. рекао је бивши председник Србије Александар Вучић 4. априла 2024. године.

Срђан Јанковић и Дејан Драгијевић су више од две и по године иза решетака. Исто толико негирају кривицу.

Само два дана након њиховог хапшења, у полицијској станици у Бору завршио је и Далибор Драгијевић – Дејанов брат. Али одатле никада није изашао. МУП је тада саопштио да је 7. априла 2024. преминуо од последица срчаног удара, а не од повреда задобијених током полицијског задржавања.

„То значи да је МУП у том тренутку слагао и да су коначно решили да кажу макар делимично истину“, каже новинар портала Нова.рс Милош Лазић.

Истина је, чини се, остала записана и у лекарском извештају. Утврђено је да је Далибор Драгијевић имао бројне подливе и маснице по целом телу, од главе, преко вишеструко сломљених ребара и повреда међуножја до разорених табана. Последњих шест сати живота провео је у рукама осморице тадашњих припадника УКП-а који су тек сада због тога и ухапшени.

„Отвара се питање две и по године непоступања институција докле нас је довело и да ли ће ови случајеви хапшења заиста добити судски епилог на нивоу утврђивања индивидуалне одговорности за злостављање и мучење и за наношење тешких телесних повреда“, каже Сања Радивојевић из Београдског центра за безбедносну политику.

Новинар Милош Лазић каже и да ланац одговорности није прекинут и да постоји много сигнала који упозоравају на то да истрагу у случају смрти Далибора Драгијевића треба проширити.

„Неко треба да одговара и за подстрекавање или принуду да је натерао тог мртвозворника да то потпише, углавном мислим да је ово добар почетак истраге, али само почетак, треба испитати и неке људе, неки су већ у пензији, неки су још увек у МУП-у, све који су умешани у ту срамоту за српску државу и српску полицију треба испитати ако треба похапсити и процесуирати“, наводи Лазић.

Надлежне институције су остале дужне одговоре на многа питања.

„И зато сада фокус јавности једнако треба да буде и на тужилаштву – зашто нисте спровели методологију коју сте били дужни да спроведете, зашто две и по године ако је на вама вршен притисак нисте обавестили јавност ко врши тај притисак, можете то и сада да кажете“, каже Сања Радивојевић.

„Ми смо сведоци да је режим у одласку који је још увек на власти прекривао бројна кривична дела, па тако су прикривали и убиство Далибора Драгијевића, да кажемо злочин који се догодио у полицијској станици у Бору, њима није битно што је један човек убијен њима је било битно да нема лошег публицитета то све говори да је цео случај истрага у вези нестанка Данке Илић и потенцијалне смрти да је вођена офрље и накарадно“, каже Милош Лазић.

Томе у прилог сведочи чињеница да тело девојчице Данке Илић и даље није пронађено.

Чланак „Ово је добар почетак истраге, али само почетак“: Ко је све одговоран за смрт Далибора Драгијевића у полицијској станици? се појављује прво на ИСКРА.

У неком ћошку налик буџаку, напуњеном књигама на метар, новопечени шеф будуће опозиције даноноћно гледа у екран. Анализира сваки минут преосталог живота до малопре његове државе (L’état, c’est moi) и посебно медијски мрак који је дошао са мрским му блокадерима „(…) усташама, терористима, страним плаћеницима (…)“, кукајући како њега нико не види (сем кад седне у Информерову комору). А стварно се труди.

Секира се због свега: добрих, оних његових, полицајаца, које хапсе они бивши његови који су издали и постали зли; над свим што је створио са зебњом бди: васкрслом привредом, радним местима, страним инвеститорима, Алта и Народном банком, људима, сточним фондом, шумама, горама, пругама и приде бдије над Црним Ђорђем и Коџа Милошем, све са тунелима и мостовима.

Можда су му и рекли а он не може да схвати: изгубио си и моћ и власт, а може бити и још нешто. Ти си, бивши царе, го – своју нагост мораш да видиш и прихватиш, и да то разумеш ако објективно можеш. Друго образложење његовог бдења је и комично и трагично: својим неразумним понављањем како блокадери не знају ништа па ће покварити све што је за царства му позлаћено, он се, канда, препоручује будућој влади. Ви, заиста вам кажем, не знате, али ја знам и спреман сам да помогнем у интересу Србије (било је таквих примера ихахај: М. Динкић, В. Јеремић, Г. Чомић…). Још би могли да направимо и „коалицију слонова“, ви блокадери плус ми ћацад, да се Србија коначно уједини, занови устав, небо и земљу, и опет се роди.

Али, неће моћи! Јер је исти тај човек, са позиција првог потпредседника и председника Владе, председника Републике (у два маха), председника странке и шефа свих и свакога, укључујући надземни и подземни Ћациленд, успео да за само 15 година завади наше друштво на крв и нож. То нам је оставио као најтеже наслеђе, са дугим и неизвесним опоравком. Ни остало му није бенигно, напротив, с муком ће се последице превазилазити и ублажавати. Само неки од тих његових легата су: убиство Устава што значи да је радио шта је хтео газећи право и јавне институције, подјармљујући их својој партији и себи лично (ако је то уопште одвојиво); лутајући од фудбалског савеза и њему вољеног клуба па до министарстава, индустријских зона и сваког села које зна напамет, свуда је постављао своје партијске људе, без обзира на њихову писменост и усменост. Дипломе нису биле проблем; преко својих духовника завладао је нашом црквом, а његови световници владали су ректоратима, деканатима и сваком школом понаособ; под капу је желео месне заједнице, делове зграда, сваки хаустор, као сведоке своје моћи и генијалности у исто време. Само је на Космету губио може бити намерно, потписујући и пристајућу на издајничке уговоре, иако је викао супротно: не дам динар ни таблице, Трепчу, Газиводе, полицију, болнице, универзитет, не дам Србе – ја, Аца Србин.

А ка великом свету тунел. Успео је да вођењем шизофрене спољне политике на четири велике воде потопи земљу тако да јој не верују, нити је цене и сматрају правим савезником велике силе. Силе могу како хоће, али је он сам залутао у живо блато закономерности да је пријатељ (Србија) мога непријатеља мој непријатељ. Укрштањем међусобног односа САД, Кине, Русије и ЕУ, испаде да је Србија колатерал, непријатељ свакоме. Са бившим југо републикама још је горе, до тога да је завадио и два ока у глави (српско и црногорско).

Е баш такав непрестано оптужује студенте изборне победнике, не добацујући да они још нису преузели власт, ни формално а камоли стварно. Олупине преосталих институција гоњењем покушавају, у овом интермецу који је донела слобода, да Есенес хероје приводе „к познанију права“. Засад је то веома скромно, у привреди, полицији, медијима и јавним службама, са надом да ће по образовању Владе то ићи „брже, боље, јаче“, све по закону.

А самопрозвани шеф нека се одмори, за почетак. Онда ће, као вођа опозиције, схватити да више нема власт а камоли моћ и да га блокадери неће у нову владу, без обзира на његову невиђену ерудицију и немерљиву енергију. После освешћивања, не би било згорег да покуша да своју чету посланика убеди у то да је и опозиција за људе, додуше без функција, утицаја, новца и бојеве муниције. Још теже ће му бити да са преосталим бирачима нађе заједнички језик, не би ли остали привезани за брод који је управо торпедован. И тоне ка дну. Судбина је то свих популистичких странака које су без икакве нормалне идеологије живеле само док су јахале на власти, владајући новцем, пропагандом и силом.

(СРПСКИ ПРАВНИЧКИ КЛУБ, 05.11.2026)

Чланак Слободан Орловић: Вама је потребан одмор се појављује прво на ИСКРА.

Европска унија се показала договорно неспособном, а и неспособном у смислу превенције и решавања криза. И Америка и Руска Федерација су схватиле да са постојећом европском администрацијом не могу доћи до мировног решења за Украјину. Европа више нема политичку тежину да одлучује. О новој безбедносној архитектури Европе, Брисел се неће ништа питати.

Овако за Спутњик изјаву шефа дипломатије ЕУ Каје Калас, да Брисел не намерава да разговара са Москвом и Вашингтоном о новој европској безбедносној архитектури, коментарише војни аналитичар Митар Ковач , директор Евроазијског безбедносног форума:

„Европска унија и даље се држи застарелог модела безбедности заснованог на моћи ЕУ и НАТО-а као целине. Међутим, после Трамповог јасног дистанцирања од такве Европе, показало се да Брисел није способан да промени однос према украјинској кризи, а самим тим ни да учествује у стварању новог безбедносног контекста“.

Шеф дипломатије Европске уније Каја Калас, после учешћа у разговорима министара спољних послова Украјине и Пољске у Варшави, је изавила да ЕУ не намерава да разматра нову европску безбедносну архитектуру , већ да сачува постојећи систем, који се заснива на ЕУ и НАТО-у.

Калас је рекла да захтева да ЕУ учествује у преговорима са САД и Русијом о Украјини, али није објаснила ко би могао да говори у име Уније, нити на основу ког мандата.

Брисел без преговарачке тежине

Ковач каже да проблем европске администрације није само у томе што нема јединствену стратегију , већ и у томе што су њене водеће чланице изгубиле способност да буду релевантан политички чинилац у решавању сукоба.

„Москва и Вашингтон су схватили да са постојећим политичким руководствима у Великој Британији, Француској и Немачкој не могу доћи до мировног решења , због чега их не прихватају као преговарачку страну, нити им дају место за преговарачким столом. То што европска глобалистичка елита неће прихватити оно што се договоре Русија и САД сигурно неће оптерећивати њихове међусобне односе. Свесни су да ЕУ и европски Запад тону и да ће то изазвати ланчане реакције у процесу промене политичких елита и доласка на власт суверенистичких опција, које ће испуњавати вољу народа“, каже Ковач.

Саговорник Спутњика указује да политичари у три водеће европске земље немају ни одговарајућу унутрашњу подршку, а камоли консензус на нивоу Европске уније или европског дела НАТО-а.

Ковач посебно издваја улогу Велике Британије , за коју сматра да преко механизама и одлука НАТО-а управља стратешким процесима Европске уније.

Због тога ће, сматра, предстојећи избори бити важан тест за Европу , видећемо хоће ли на власт доћи политичке снаге које бити спремне да мењају европске односе и озбиљно реформишу Европску унију, а посебно да одустану од припрема за рат са Русијом.

Европа нема снаге да финансира рат

Јасно је да је један од кључних проблема Брисела финансијска исцрпљеност . Европска економија претрпела је озбиљне последице због енергетске кризе услед санкција Русији и трошкова рата.

Ковач је сигуран да Европа више нема капацитете да самостално финансира и наоружава Украјину на нивоу који би јој омогућио значајнију улогу у преговарачком процесу.

„Изјаве Каје Калас о наставку финансијске и војне подршке Украјини су део реторике бриселске администрације која не жели да призна стварне размере проблема. То није само њена изјава, то је колективна „ памет“ бриселске администрације која срља у пропаст , и по цену комплетног урушавања друштава држава које чине окосницу Европске уније, водећих земаља чланица, па и Британије“, каже Ковач.

Он подсећа да се последице такве политике већ одражавају на животни стандард грађана, пре свега у Немачкој, Француској и Великој Британији. Немири и незадовољство становништва, додаје, могли би да утичу на резултате поменутих предстојећих избора и промену политичких елита.

„Границе и резерве финансијске и војне моћи су веома мале, посебно војне моћи. Прелазак на војно-наменску индустрију, претварање обичних у предузећа за војну намену, у функцији припреме за тај будући пројектовани рат, биће бесмислен процес“, оцењује Ковач.

Он сматра да ни подршка Европске уније и водећег западног дела НАТО-а у Европи неће моћи дугорочно да одржи украјински фронт .

Ковач је сигуран да западноевропске земље не могу бити победници у евентуалном рату са Русијом, нити могу остварити првобитне максималистичке циљеве који су се заснивали на покушају разбијања Руске Федерације.

„ Америка је добро свесна тих ограничења и не жели да улази у политичке аранжмане и стратегије европских држава. Однос Вашингтона према Европи све више се своди на економску релацију и продају оружја, што је у интересу америчке индустрије“.

Евроазија уместо нове гвоздене завесе

Када је реч о руском предлогу нове европске безбедносне архитектуре , који подразумева напуштање постојећег евроатлантског модела и успостављање шире, евроазијске безбедносне структуре, Ковач сматра да је и Вашингтону јасно да досадашњи систем више не може да функционише на исти начин.

„Америка у постојећој структури сноси највеће трошкове и представља окосницу војне безбедносне моћи, док су европске земље које не могу да прате њену политику, постале велики терет . Свесна такве процене, пристаје да застареле моделе безбедности гура на маргину догађања. Покушава Европи да укаже да је неопходна реформа евроатлантског система безбедности, посебно европске безбедности“, наводи Ковач.

Наш саговорник додаје да Вашингтон постепено прихвата потребу за другачијим безбедносним концептом, који би подразумевао превазилажење нових подела на европском континенту.

„Западни Европљани не могу да разумеју како се од гвоздене завесе, коју су заговарали Бајден и глобалисти, сада долази до приче о евроазијској безбедности. То подразумева да та линија мора бити поништена, да та гвоздена завеса не сме да постоји, да мора да се обезбеди слободан проток капитала и људи и да се елиминишу сви узроци који иду у прилог неке нове хладноратовске поделе у Европи“, објашњава.

Ковач верује да ће актуелна америчка администрација наставити да следи такву стратегију, док ће европске земље, посебно оне које се данас залажу за милитаризацију, морати да признају да је досадашњи пут био погрешан.

Излаз види у повратку преговорима и сарадњи са евроазијским простором , како би читав континент у безбедносном смислу постао јединствена целина:

„То подразумева и успостављање механизама који би превентивно деловали и омогућавали решавање проблема пре него што прерасту у нове сукобе”, закључује Ковач.

Чланак Архитектура велике глупости: Европа одлучно одбија да седне за сто на који је нико и – не зове! се појављује прво на ИСКРА.

Да ли је сада време да се рат у Украјини оконча? Чак и неки амерички медији, попут часописа „Нејшн“, сада позивају на завршетак сукоба.

Европски лидери, међутим, и даље траже да се рат настави, све до „победе“ Кијева. Ипак, о победи или поразу не одлучују жеље политичких лидера. Историја показује да о победнику у рату одлучује искључиво стање на терену.

Украјински рат, пише истраживачки новинар и политиколог Сет Ферис на сајту „Њу истерн аутлук“, који је однео најмање милион жртава, управо улази у своју завршну фазу. А историје, додаје он, показује да се ратови, који су започињали очекивањем брзе капитулације, подстакнути погрешним стратешким проценама, завршавају катастрофом. Сукоб у Украјини се приближава тренутку у коме ће западни лидери, хтели то или не, морати да се суоче са стварношћу.

Историјских примера за то не недостаје. Од Наполеоновог похода на Москву, до Хитлерове катастрофалне инвазије на Совјетски Савез, наставља Ферис, стратешка охолост, погрешне политичке процене и потцењивање руске способности да издржи ударце довели су до последица супротних очекивањима оних који су те ратове започели.

И такође, додаје он, није никаква тајна да је то рат који је започела ЦИА. У ствари, читав пројекат нацистичке Украјине био је пројекат америчких обавештајних служби.

Мерцова реприза операције „Барбароса“ из 1941. године

Они који су тврдили да је руска војска „слаба“ и да „споро“ напредује, очигледно нису разумели поенту: то је био рат исцрпљавања, у коме Кијеву не понестаје западног наоружања, већ, пре свега, људства.

Шта ће се десити када ЦИА, у њеном прокси рату против Русије, пита се Ферис, понестане Украјинаца? То се,  у ствари, већ дешава. Украјина је данас засејана војничким гробљима, а земља је премрежена мучилиштима за оне који одбијају да иду на линију фронта.

Суд у Кијеву одредио је притвор Валентини Молодајој након што је она јавно проговорила о мучењу које се одвија у објекту под контролом јединице „Азов“. Јединица „Азов“ – која је у новембру 2014. године званично укључена у састав Националне гарде Украјине – и раније се суочавала са оптужбама да је у Маријупољу и другим деловима Донбаса управљала објектима у којима је вршена тортура.

Заробљеници у овом мучилишту су очигледно били изложени тортурама, а неки од њих били су повређени и трауматизовани. Међу њима је и 14-годишњи дечак, који је једва ходао. Касније је изјавио да су га унутар зграде претукли људи са фантомкама на главама.

Западни медији нису известили о овом шокантном варварству, примећује у уводнику сајт „Фондација стратешке културе“ (ФСЦ). Зашто? Како би га, наравно, заташкали и како грађани Запада не би сазнали на шта њихове владе троше њихов новац.

У Украјини постоји 50 до 70 тајних затвора, изјавио је за РИА Новости припадник антифашистичког илегалног покрета у Одеси.

Међутим, у тренутку када се ова вест појавила у украјинским и руским медијима, шефа кијевског режима Владимира Зеленског у Берлину дочекао је немачки канцелар Фридрих Мерц. Немачка је украјинском диктатору приредила почасти са војном гардом, и доделила му још 200 милиона евра као „зимски бонус“, пише Еф-Ес-Си.

Европу већ потресају масовни протести због неподношљивих трошкова живота и сиромаштва, додаје овај сајт, али шта ће се догодити када постане општепознато да су те економске недаће великим делом узроковане финансирањем варварства под корумпираним неонацистичким режимом у Украјини.

Канцелар Мерц, који се заветовао да ће од Немачке направити највећу војну силу у Европи, потпуно подржава неонацистички режим у Украјини – у рату који све више постаје реприза операције „Барбароса“ из 1941. године.

Има ли амерички обавештајни апарат сопствену агенду?

Амерички председник Трамп поново говори о миру, а дипломатске изјаве разоткривају дубоке поделе између Вашингтона и Брисела. Сукоб у Украјини се, међутим, неумољиво приближава тренутку стратешког обрачуна.

Трамп говори о миру, Москва се чврсто држи своје позиције, али америчка обавештајна заједница спроводи далеко агресивнију агенду конфронтације са Москвом.

Уосталом, сумњам да сам Трамп, сматра Ферис, може било шта да учини. ЦИА сада манипулише Европском унијом, додаје он, а она заузима отворено антируски и ратнохушкачки став. Док Трамп говори о миру, ЦИА распирује рат у Украјини – како то веома добро објашњава наслов једног недавног коментара. Суштински проблем нису ни Трамп ни Путин, каже овај новинар: проблем је амерички обавештајни апарат, који има сопствену агенду. Рат се наставља зато што поједини делови америчког система националне безбедности не желе да се овај сукоб заврши.

Заправо, ЦИА и америчка обавештајна заједница спроводе операције против Русије агресивније него што је то био случај у време Џозефа Бајдена. Ова противречност је упадљива, пише Ферис: ЦИА помаже Украјини да гађа руске рафинерије нафте, док Трамп ради на склапању послова за продају руског дизела.

Ово није кохерентна мировна стратегија, уочава он. Напротив, реч је о влади која шаље противречне сигнале, а обавештајна агенција делује према сопственим правилима и приоритетима.

Чудно, зар не?

Породично наслеђе повезано са нацизмом 

Посредничке ратове могу продужавати спољне силе, али то не може преокренути њихов исход.

Треба се поново осврнути на оно што је већ сада историја. Рецимо, на речи бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, према којима споразуме из Минска Запад никад није имао намеру да поштује, већ су служили искључиво за куповину времена како би се Украјина поново наоружала и силом повратила Донбас.

И остало је, такође, историја: план који је осмислила ЦИА уништен је руском Специјалном војном операцијом, која је започела у фебруару 2022. године…

Наравно, Мерц у свом прљавом послу није усамљен. Европска комесарка и бивша немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен најавила је исплату 4,3 милијарде евра кијевској хунти као део ширег пакета помоћи од 90 милијарди за 2026. и 2027. годину.

Овај неизабрани високи бирократа ЕУ – Урсула фон ден Лајен, која, баш као и канцелар Мерц, има породично наслеђе повезано са нацизмом, подсећа Ферис – изјавила је да су та средства намењена за „одбрану“ Украјине од наводне руске агресије и да су условљена „напретком кијевског режима у спровођењу реформи и борби против корупције“. Да ли то она заиста мисли озбиљно? Да ли она озбиљно говори и „реформама у Украјини“, која располаже центрима за мучење неподобних?

Уосталом, већи део Европе и НАТО, пише Ферис, понашали су се попут „Хитлерових принудих добровољних“ (термин који описује оне који су спремно спроводили злочине), јер су управо они планирали такав ток догађаја. Сада, међутим, каже овај новинар, одбијају да се суоче са чињеницама – са стањем на терену – и то у тренутку када се Русија приближава завршној фази остваривања својих стратешких циљева.

Управо окретање од Русије ка ЕУ и САД донело је Украјини пропаст, примећује он; попут очајног коцкара, Зеленски сада подиже улоге у игри и покушава да опстане, не само политички, него и физички.

Колико дуго продужавати рат који сте већ изгубили?

Пут за окончање рата у Украјини је очигледан: европски лидери треба да се се суоче са суштинским неуспесима западне политике према Русији, али они настављају да пребацују одговорност на Трампа и Путина.

Кључно питање више није ко може да победи у пропагандном рату, каже Ферис, већ је питање је колико још живота мора бити жртвовано пре него што Вашингтон и његови европски партнери схвате да продужавање сукоба није исто што и победа. Кључ је у реалној процени војног односа снага.

Питање обима директне оперативне контроле коју је имала ЦИА, пише овај новинар, остаје тема која ће захтевати озбиљна академска истраживања. Јасно је да су размена обавештајних података, као и војна и финансијска подршка из Вашингтона продужиле борбе у Украјини далеко ван границе после које су даљи напори постали контрапродуктивни.

Што се тиче Европе, европски лидери су у овај сукоб уложили сав свој политички кредибилитет, економске ресурсе и безбедносну архитектуру, али сада се суочавају са тешком дилемом: како признати стратешки неуспех на основи претпоставки које су се показале катастрофално погрешним. И да је због тога жртвовано најмање милион украјинских живота?

Исход рата у Украјини неће одредити реторика Вашингтона, а ни декларације Брисела, већ оно шта је Русија спремна да прихвати за преговарачким столом, пише Ферис.

Историјски суд неће зависити од конференција за штампу у Вашингтону, Бриселу или Кијеву. Њега ће исписати реално стање на терену и, пре свега, они који ће остати да живе са тешким последицама рата.

Чланак Кијев је на коленима: Ко убија Украјину се појављује прво на ИСКРА.

Представник „Студентске листе“ Лука Понорац је изјавио да ће спровођење плана зависити од реалног стања финансија и људских ресурса које нова власт буде затекла у Министарству одбране и Војсци Србије. Он је истакао да ће се тежити буџету од пет одсто БДП-а, да ће се наставити модернизација и да ће се равномерно развијати родови и службе и додао да постоје приоритети.

„Програм Студентске листе о одбрани и војсци писали су најстручнији људи из Србије који се баве тим питањима“, рекао је Лука Понорац, некадашњи официр Војске Србије за РТС.

План је да војни буџет буде већи у процентима бруто домаћег производа.

„Отприлике пројекције буџета су до сада биле између 2 и 2,5 одсто за војску. Неки планови су, како су прописани програмом, да се тежи ка увећању од три одсто, да би се достигло оних пет одсто који су опредељени за војске које су из нашег окружења, ширег и ужег„, рекао је Понорац.

Из „Студентске листе“ тврде да се залажу за праведнију расподелу буџета и рационалну потрошњу. Најављено је и равномерно повећање зарада припадника војске од 20 до 30 одсто и да ће се тежити „исправљању неправди“.

„Имате ситуацију да војник у специјалној јединици има већа примања него неки генерал. Или имате ситуацију да професор на Војној академији, пуковник, доктор наука има мању плату од мајора у јединици, зато што Академија припада Министарству одбране и онда немају трупни додатак“, објашњава Понорац.

Најважнији ресурс војске су људи иплан је да им се понуди предвидива каријера. Наставиће се модернизација војске, а равномерно ће се развијати сви родови и службе.

„Приоритети се огледају у неким ставкама, попут набављања ракетне артиљерије, домета 150 до 300 километара. Наравно, пројекат стратешке ПВО куполе са кратким, средњим и далеким дометом. Мрежноцентрични систем за комуникацију, командовање, руковођење за размену безбедносних информација, уређаји и системи за ваздушно осматрање и јављање, набавке беспилотних летелица“, навео је Понорац.

„Студентска листа“ тврди да жели да ојача улогу стручних савета, Војнотехничког института и Техничког опитног центра. Рад служби безбедности треба да се, кажу, врати у законске оквире и да се испита одговорност појединаца за незаконит рад.

Чланак План „Студентске листе“ за Војску Србије: Шта је циљ и који су приоритети се појављује прво на ИСКРА.

Професор Саобраћајног факултета у Београду и кандидат Студентске листе др Александар Чупић је у емисији „Да сам ја неко“ истакао да ми као друштво морамо да се редефинишемо. Наводећи да има доста проблема, каже да не постоји „тај човек који има довољно знања за све проблеме“.

„Знате како, главна замерка на све ово што се дешавало последње две године ‘то нигде нема, то никад није било’ и сваки пут деманти. Дакле, ево сад и тај свет види да може ова некаква политичка авангарда, види како може да изгледа студентски покрет – тако ненасилно са добрим идејама, са неким политичким аматерима, да то изађе и да то препознају људи“, рекао је он.

На питање колико смо спремни да имамо стрпљења да наду која нам се пробудила не изгубимо и да гледамо на то семе, Александар Чупић је испричао библијску причу о сејачу – која говори да никад није проблем у семену.

„Али семе, кад се сеје, може да падне поред пута, може да падне на камен, може да падне у трње, или може да падне у плодну земљу. Ово што падне поред пута, њега птице позобају, склоне га. Оно што падне на неки камен, то не може да се укорени. Оно што падне у грање, трње, то би биле неке наше бриге, оно не може да се развија. Кад семе падне на добро припремљену земљу, онда иде стрпљење. Кад сте ви спремни да прихватите то семе, онда иде стрпљење да оно проклија, никне, израсте и да добар плод. Дакле, није само довољно да проклија, никне или само да израсте, него да да добар плод“, нагласио је професор Чупић.

Чупић је истакао да свако од нас има неку улогу и неко место у друштву.

„Свако има неки свој таленат. Мислим, има та прича о талентима, то је новозаветна прича, где Бог даје – односно тамо се каже Господар – тројици слуга различите таланте, а талант је био мера за сребро. Дакле, један добије пет таланта, други добије два, трећи добије један. И онда се враћају и после одређеног времена, овај који је добио пет доноси још пет. Дакле: ‘узео сам пет, али сам се трудио, доносим ти десет, као Господару’. Овај други доноси још два, дакле има четири. Онај који је добио један талант, иначе ми смо то после пребацили у нашу популарну културу као ‘талент’, каже: ‘ја знам, ти си био незгодан, ти жањеш где ниси сејао и тако даље. Ја сам ово закопао и враћам ти то твоје једно’ и онда се Господар наљути и каже: ‘Узмите од тог’ и одатле после она практично пословица: ‘Од оних који немају, узеће им се и то што имају и даће се оном ко највише има’… Зашто? Зато што није оно што је добио на дар, што није његово, није употребио за корист свих“, рекао је Чупић.

Упоређујући ово и са биљкама, навео је да тако да „свака биљка у ливади или у шуми има неку своју улогу, свој таленат“.

„Тако и ми у друштву имамо своје таленте, па сад их нудимо“, рекао је он.

Навео је да је певање био његов таленат који је добио и ког је свестан још од ране младости.

„Прво сам га користио, односно певао сам због себе, па сам онда певао због музике. Мислио сам да је то поента мог талента, али сам на крају у ствари схватио да је мој талент најбоље искоришћен кад га дајем људима у цркви. И зашто сам то схватио? Зато што, практично, ти људи су ми прилазили и говорили о својим осећањима, како на другачији начин доживљавају литургију кад чују неку песму, па им је то лепо и тако даље. И онда ти схватиш: ‘аха, зато сам га добио’. Дакле, нисам га добио да промовишем себе, да промовишем музику као такву, него има неки виши смисао“, рекао је он.

О певању на скупу на Славији

На питање о тренутку када је на завршном предизборном скупу Студентске листе на Славији запевао песму „Ајде граде, сви уз наше младе“ пред огромним бројем људи и о томе како се осећао, Чупић је рекао да је „био у миру“.

„Кад сте у миру, кад осетите да сте у миру и да сте у истини, да радите нешто што потпуно је из најдубљег дела вашег срца… Ја сам био потпуно смирен. Мислим, просто сад ми је невероватно. Гледао сам после снимке, има неки дрон од позади, па сад пуштена Кармина Бурана, ја сам се најежио тек тад. А иначе, кад сам био тамо и учествовао, то ми је толико било природно и толико искрено да нисам, нисам осећао заиста никакву, не трему, него просто ја доживљавам песму као позив“, изјавио је он.

„Песма је позив на акцију“

Он је истакао да је та песма коју је отпевао окупљенима била позив на акцију.

„Дакле, мени она јесте. Ја сам то и рекао тамо ‘зашто плачемо?’ Зато што схватамо да обећавамо да ћемо да нешто променимо. Али знате како, промена, она се лако отпева, али сутра треба да се човек заиста укључи. И ја видим сад, рецимо, та енергија је и даље остала, и мислим, то је све величанствено, али видим да су људи последњих дана пишу ми пуно и прилазе широм отворених очију и то је дирљиво, лепо и значи ми све то, али моја бојазан једина је да они сад очекују, од нас 250 или од студентске организације, да они буду и даље пасивни, а да ће све промене донети неко са стране. А баш је поента песме – позив: ‘Ајмо сви! Како зна, свако са својим талентом’. Тако да надам се да су се охрабрили“, навео је он.

Поента је баш да се дозовемо себи и да свако по својој храбрости предузме неку акцију, сматра он.

„Не говорим о овим неким ружним сценама на разним телевизијама, дакле, то је питање колико је аутентично… Него свако од нас је негде, на свом факултету, у савету родитеља, школи, на колегијуму у неком дому здравља или како год. Дакле, ти људи би, по мени, ако су заиста то осетили, а мени је деловало да јесу осетили, требало да кажу: ‘Добро, сад ћу ја да урадим овде, у свом… Дакле, ја ћу да дигнем глас. И да кажем да сам можда био уплашен, можда сам чак и пристајао на те притиске’. Мој допринос ће бити у томе да кажем ‘види, ја сам био слабог карактера и ја нећу да се прихватам, али знам неког ко је био јак карактер и њега ћу да предложим’. Дакле, то је оно чему се ја надам“, навео је он.

Говорећи о Студентском покрету и пленумима, Чупић је навео да је присуствовао пленуму и да сматра да би ово друштво било „много залеченије“.

„Ви кад се суочите и видите 200 младих људи који имају потпуно другачији начин комуникације, међусобне, који су много отворенији за потпуно супротна мишљења. Дакле, да сам присуствовао кад неки млад човек изнесе неки предлог и онда после дискусије гласа против сопственог предлога. Мени је то нешто најлепше чему сам присуствовао“, рекао је он.

„Друштвене мреже доста утичу на формирање ставова људи“

Он мисли и да су сад људи доста под утицајем друштвених мрежа и да то доста утиче на формирање њихових ставова.

„Ја, рецимо, то ништа немам и онда просто ви онда сагледавате своје одлуке и свој живот потпуно без утицаја трендова и тако даље, него просто – да ли сам ја стварно задовољан оним што сам урадио“, рекао је он.

Чланак Александар Чупић: Ми као друштво морамо да се редефинишемо, кад семе падне на добро припремљену земљу, онда иде стрпљење се појављује прво на ИСКРА.

Миља Зечевић, мајка чији су супружник и тројица синова убијени у Сијековцу, преминула је у дворишту породичне куће, на месту где су њени најмилији страдали 26. марта 1992. године.

Ову тужну вест саопштио је начелник општине Брод Милан Зечевић, истичући да је животна судбина Миље Зечевић рана читавог Брода.

„У страшном злочину у Сијековцу изгубила је своје најмилије и поднела жртву коју људски ум тешко може да појми. Деценијама је свој бол носила тихо и достојанствено, постајући симбол мајчинске туге и страдања нашег народа“, рекао је Зечевић.

Он је саучешће породици упутио у своје име и у име општине Брод, пожелевши да Миља почива у миру, поново са својим најмилијима.

Сахрана у Горњим Смртићима

Опијело ће бити служено у понедељак, 9. новембра, у 11 часова на градском гробљу у Броду, док је сахрана заказана за 13 часова у Горњим Смртићима код Прњавора, где су сахрањени посмртни остаци њених убијених синова и супруга. На истом месту почива и њен четврти син, који је преживео масакр у Сијековцу.

Сведочење о злочину у Сијековцу

У сведочењу за Меморијални центар Републике Српске, Миља Зечевић раније је испричала да је 26. марта 1992. године група људи са чарапама преко лица упала у њихово двориште.

„Мужа и тројицу синова нападачи су редом тукли и на крају погубили“, посведочила је она.

Испричала је да је гледала како јој је најстарији син убијен код чесме, средњи на капији, а најмлађи у дворишту. Веровала је да су нападачи њихове комшије јер су лица скривали чарапама.

„Тукли су једног по једног, испитивали па поново тукли. Ја сам била ту. Када су их побили, онда су ме отерали путем, након чега сам отишла чак у Смртиће“, испричала је Миља Зечевић.

За своје заслуге и сведочење о страдању српског народа, Миља Зечевић била је носилац Ордена Милоша Обилића.

Саучешће упутили Саво Минић и Жељка Цвијановић

Поводом смрти Миље Зечевић, саучешће њеној породици упутио је и премијер Републике Српске Саво Минић, истичући да је реч о мајци која је својим очима гледала убиство тројице синова и супруга.

„Миљино страдање је вечна опомена о трагичној судбини српског народа. Сведочанства која је оставила о злочину у Сијековцу остају заувек урезана у наше колективно памћење. Нека јој је вечна слава и хвала. Почивала у миру, уз своје најмилије”, навео је Минић у објави на друштвеној мрежи Икс.

Телеграм саучешћа породици упутила је и српски члан Председништва БиХ Жељка Цвијановић, истичући да је Миља Зечевић била симбол мајчинске љубави, патње, али и неизмерне снаге и достојанства.

Она је навела да је трагична судбина Миље Зечевић, обележена страдањем супруга и тројице синова у злочину у Сијековцу, оставила дубок траг у колективном памћењу и обавезује да се чува сећање на невино страдале.

„Поводом смрти Миље Зечевић, изражавам искрено саучешће њеној породици, уз дубоко поштовање према њеном животу и страдању које је обележило њену судбину. Нека јој је вечни мир, а породици снага и утеха у овим тешким тренуцима”, наведено је у телеграму Жељке Цвијановић.

(Политика)

Чланак Преминула Миља Зечевић, којој су пред очима убили мужа и три сина се појављује прво на ИСКРА.

Аутор:Александар ЈАКОВЕНКО

ПРОТЕСТИ у Француској добијају на замаху и шире се на друге земље уједињене Европе попут епидемије.

Изгледа да је Макронова Француска слаба карика у целокупној европској конструкцији, која се налази у стању колективне Вајмаризације, са сличностима са међуратним периодом европске историје. Овог пута, импулс светског конфликта је прокси рат Запада против Русије у Украјини, а Европа на перспективу пораза одговара милитаризацијом и политиком стезања кајиша.

Та политика европских глобалистичких елита поткопава послератни „друштвени уговор“ о социјално оријентисаној економији, који је био одговор на „изазов Совјетског Савеза“.

Зато Европа постепено клизи у дуготрајну кризу. Али, шта стоји иза свега?

Масовни протести су логичан резултат политике елита које су прошле кроз негативни процес селекције Американаца у атмосфери стакленика 1990-их. Политике вођене инерцијом заснованом на неолибералној економији која нема алтернативу у главним западним традиционалним странкама.

Није случајно што западне елите не мењају курс и што се притом крију иза „руске опасности“.

У западној политичкој науци се већ признаје да је прекинут тренд да свака наредна генерација живи боље од претходне. А ствари стоје још горе јер тамо већ две генерације не верују да ће млади људи моћи да бар задрже животни стандард својих родитеља.

Све је почело још 1980-их, када је високо образовање престало да буде карта за улазак у средњу класу.

Ерозију средње класе пратио је пад стандарда средњег образовања под маском „либерализације“. То је било најочигледније у Сједињеним Државама и Канади током 1980-их, када је до 30% кандидата за универзитет рано одустајало од студирања јер су им недостајала основна знања, укључујући познавање матерњег језика и способност да артикулишу своје мисли.

Елите САД су у време владавине Џоа Бајдена кренуле и линијом уништавања историјски успостављеног америчког идентитета преко „културе отказивања“, „критичке теорије расе“ и „вокизма“.

Истовремено су испливале идеје пост- и трансхуманизма које подсећајући на дистопије Орвела и Хакслија, са њиховим тврдим и меким шемама за поделу човечанства на елите и остатак становништва, трајно, док се све то не учврсти и на биолошком нивоу.

Тако је кренуо процес на који је Достојевски први упозорио у „Злим дусима“ (Шигаљевшћина и идеја Петра Верховенског о „две генерације разврата“ да би се људи срозали до стања крда) и у „Легенди о Великом инквизитору“. Он је то назвао тежњом ка „човекобожанству“ и последицом покушаја стварања раја на земљи.

То је било одбацивање хришћанства и људског достојанства – „по лику и подобију“ Божијем.

Зато сада блага репресија уступа место оштријим мерама, које карактерише полицијска бруталност, а прати је могућност ограничавања права гласа значајном делу становништва, укључујући и идеју забране несистемских политичких снага и покрета попут Националног окупљања и Алтернативе за Немачку (AfD), или непризнавања њихових изборних победа.

О томе се већ расправља у Француској и Немачкој, али још не знају одакле да почну.

Захтеви да Макрон поднесе оставку мало ће шта променити у распадајућем моделу развоја западноевропског друштва.

У корену ове кризе су тврдокорне економске чињенице: западне елите су не само пропустиле прилику да спроведу радикалне реформе, већ су и погоршале ситуацију рачунајући да ће ратом са Русијом у Украјини „све отписати“.

Тај курс се вратио као бумеранг земљама ЕУ, које су изгубиле конкурентност, а са њом и економски раст.

Европа се, кривицом својих елита, нашла пред разбијеним коритом, у ситуацији која је посебно трагична за младе људе јер им одузима будућност.

Чланак Јаковенко: Пуца цела европска конструкцији, а потрес је кренуо из Француске јер је она слаба карика се појављује прво на ИСКРА.

Пише: Александар Дугин

Можда је време за радикално преиспитивање саме идеје шта је то „демократија“. Одакле смо уопште извукли да је то најбољи политички поредак? Зашто смо слепо поверовали у тај либерални мит да систем захваљујући демократији и промени власти обавезно напредује, а не пропада?

Највећи мислиоци антике – Платон и Аристотел – били су потпуно уверени у сасвим супротно. Сматрали су демократију једном од најгорих, изопачених форми власти, која неизбежно рађа хаос, охлократију и демагогију. А стална промена власти одузима владару могућност да се фокусира на дугорочну стратешку градњу, приморавајући га да се бави популизмом и политичким лудоријама ради тренутног одобравања масе.

Зашто смо, следећи Запад, почели да обоготворујемо демократију? У њој нема ничег светог. О њој нема ни једне речи ни у Старом ни у Новом завету, ни у Јеванђељу. Свештена историја нам даје потпуно другачије моделе, проверене хиљадама година: власт судија, власт харизматичних вођа, власт светиx краљева и законитих империја.

Због чега смо одједном поверовали у ту просветитељску западну митологију да ће „демократија и избори све довести на своје место“? Ништа они неће довести и никад нису доводили. Демократски преврати су готово увек праћени чудовишним насиљем, рушењем држава и геноцидом – сетите се бар Велике француске револуције или трагедије наше сопствене Смуте и револуционарних потреса.

Демократија је у најбољем случају једна од могућих, историјски условљених политичких форми. Али оно што је сигурно – она није панацеја, не представља неко „високо достигнуће“ људског духа – то је очигледно сваком трезвеном аналитичару.

Демократија од самог почетка носи огромну двосмисленост. И оно у шта се данас изродила – у отворену либералну диктатуру и диктат мањина – није случајна грешка. То је њена изворна, иманентна могућност, њено генетско финале.

Зато све треба да преиспитамо. А наша главна грешка је у томе што смо увек каснили за Западом, покушавајући да га сустигнемо. Ми по инерцији, по старим навикама, и даље размишљамо у либералним категоријама: типа „код њих са демократијом нешто није у реду“. А може ли се уопште замислити да са њом нешто буде „у реду“! Са њом увек нешто није у реду, од самог њеног настанка.

Није случајно што класична политичка филозофија јасно истиче: демократија подиже главу кад друштво почне да пропада, да се заглупљује и распада на атомизовану масу. И није случајно што у нашој сопственој традиционалној историји готово никад није било демократије – ни де јуре, ни де факто. И хвала Богу!

Зато демократија није панацеја. Никакви западни институти нису универзално решење. Потребно је да поново, с чистог листа, преиспитамо и наш сопствени идентитет, и нашу дубинску историју, и нашу цивилизацијску будућност. Да осмотримо и критички преиспитамо пут Запада до стања у коме се данас налази. Јер ми смо од њега стално заостајали – и хвала Богу! Не треба нам да трчимо за тим лудим возом. Потребно је јасно разумети: ми идемо у сасвим другом правцу, наше усмерење је принципијелно другачије.

Наша руска традиција, наша руска цивилизација, наша Света Црква, наш руски народ, наша државност, наша велика земља и наша култура увек су ишли својим путем. И хајде да се вратимо на своју трасу, на свој родни колосек и сигурно кренемо ка својој – руској, сувереној, цивилизацијској будућности.

И онда ће све тренутно доћи на своје место. Тада ћемо јасно видети у који бездан јури западна локомотива. Све ће нам постати потпуно јасно. Открићемо да пред нама није случајни „квар“ у механизму демократије, већ да је сама демократија као таква историјска неправда. То је непромишљена, незаснована, од стране мрачних елита са најзлобнијим намерама наметнута глобална халуцинација. Сви говоре о „демократији“, али је нигде нема, а што је гласније хвале, то страшније маске добија, откривајући све мрачније, хтонске стране. И то такође апсолутно није случајно.

Другим речима, потребно је да неповратно застанемо на нашој сопственој, руској тачки гледишта у односу на апсолутно све – и на политику, и на економију, и на технологију, и на религију, и на дух. И ето, управо отуда, са те висине нашег сопственог цивилизацијског посматрачког пункта, морамо да схватимо и себе саме и сав околни свет. Тек тада ћемо заиста разумети шта се у њему уопште дешава.

У суштини, ми то већ радимо. Сетите се званичних указа нашег Председника: заштита традиционалних вредности, званично проглашење Русије за државу-цивилизацију, свест о најоштријој потреби за историјским просветљавањем – све то је кретање у добром правцу, према истинском цивилизацијском суверенитету.

Али невоља је у томе што смо још увек потпуно прожети западним шаблонима, западним брзоплетим, контрадикторним, а понекад и отворено лажним и погрешним идејама. Због тог терета још увек не можемо да схватимо сву пуноћу онога што се дешава на глобалном нивоу – а мораћемо то да урадимо.

(www.geopolitika.ru; превео Ж. Никчевић)

Чланак Александар Дугин: ТРЧАЊЕ ЗА ЛУДИМ ВОЗОМ се појављује прво на ИСКРА.

Сведоци смо кампање за застрашивање људи која је у служби даљег стварања ратне психозе, односно подршке милитаризацији земаља Западне Европе. Милитаризација је у току, али наилази на све веће проблеме. То видимо кроз социјалне протесте, протесте против разних облика социјалног пропадања на Западу. Сви аларми су у служби застрашивања народа.

Овако новинар Славољуб Качаревић описује талас алармантних, па и бизарних инцидената који су ових дана потресли Европу, узбунили безбедносне службе, али грађане широм континента:

Учестали су сајбер напади и необичне ситуације са отопљавањем фрижидера у самопослугама или банкама крви, а ове недеље је изазвано и масовно приземљењље путничких авиона широм Европе. Да ствар буде апсурднија, за све се поново лажно оптужују Руси и њихови хакери, што је посебан ниво суманутог изазивања масовне параноје.

Сајбер удар на расхладне уређаје

Почетком новембра на мети сајбер напада нашла су се три постројења Француског завода за трансфузију крви . Хакери нису провалили у централне базе података, већ су компромитовали спољног добављача расхладне опреме, преко којег су даљински покушали да подигну температуру у коморама са -30 на екстремних 110 степени , како би уништили залихе крви и крвне плазме.

Овакав удар на расхладне уређаје није први. Хакери су после затварања супермаркета у Паризу, средином октобра, подигли температуру у многим расхладним уређајима на 50 степени Целзијуса. Серија истих саботажа догодила се почетком новембра у супермаркетима широм Шведске, Белгије, Луксембурга, Ирске, Естоније и Холандије.

Лажне дојаве о бомбама на небу и земљи

Готово истовремено, европски авио саобраћај паралисан је у масовном таласу лажних дојава о бомбама . Путнички авиони , 25 летелица, принудно је приземљено или преусмерено на рутама од Ирске до Бугарске. У низу случајева активирани су највиши ратни протоколи, па су цивилне летелице у ваздуху пресретали и пратили војни борбени авиони Италије, Француске и Бугарске, пре него што је утврђено да су све претње биле лажне.

Опсада медија у Ирској и Великој Британији

Безбедносни притисак прелио се и на информативни сектор. Зграде ирског јавног сервиса РТЕ у Даблину евакуисане су након што је редакцији, уз још неколико десетина медијских кућа широм Ирске и Велике Британије, попут британског Скаја који је такође потврдио безбедносну претњу, стигао претећи имејл о постављеној бомби .

Ни у једном од набројаних случајева нико није преузео одговорност за претњу или сајбер напад. Стручњаци за безбедност слажу се у оцени да ови догађаји представљају школски пример хибридног ратовања, где се уместо класичног оружја користе сајбер-напади, саботаже инфраструктуре и координисане кампање дезинформација са циљем да се посеју паника, страх и неповерење.

Иза свега стоје зли Руси

Према оценама западних обавештајних служби и безбедносних института, стратегија иза ових напада јесте “ дестабилизација Европе изнутра „. Тврде нападачи, стварањем сталног осећаја кризе и несигурности, желе да натерају грађане да изгубе веру у способност својих влада да их заштите, чиме се слаби јединство и отвара простор за политичке притиске.

Качаревић, међутим, тврди управо супротно, да су све ове „ нападе“ организовале саме државе у којима су се и догодили:

„Све што можемо чути су глупости које се једноставно повезују у служби убеђивања људи да претња постоји, и то претња од Русије, што би требало да оправдава даље напоре у милитаризацији тих земаља и даље издвајање за рат у Украјини као и развој војне индустрије. Транспарентне су и припреме за неке наводно будуће ратове који ће уследити за две, три године. Дакле, све ово једино тако могу да схватим, с обзиром на оно што можемо да видимо“.

Сејање страха – лиценцирани метод Запада

Рат у коме је психолошки ефекат главно оружје одавно је почео, а примарни циљ му је психолошко исцрпљивање становништва. Последњи догађаји показали су и једну новину, рањивост „паметних“ система. Случај са банкама крви у Француској показао је нову фазу у којој се дигитална повезаност (ИоТ – Интернет ствари) користи као оружје. Хакери више не морају да краду податке , довољно је да промене температуру на термостату и униште ресурсе који значе живот.

Сејање страха је, сматра Качаревић постало патентирани, лиценцирани метод, једно од средстава савременог управљања западним друштвима:

„То је стварање и повећавање напетости , одржавање напетости у друштву. Дакле, више није довољно само оно што је некад била техника која се звала егзистенцијални страх, да држимо људе у паници због тога да ће изгубити посао, што ће изгубити станове који нису отплаћени и такве ствари. Показало се да то није довољно да би се људи држали у покорности , па се сада производе разне врсте напетости и страхова који треба да служе томе да народ прихвати и трпи и лошу владавину и очигледно непопуларне властодршце, јер се плаши неког већег зла, па се само измишљају разна зла“.

Програмирано смењивање елита

Када је реч о Француској , али и Белгији , наш саговорник каже да су с једне стране објашњиви очигледним падом животног стандарда, али и уопште друштвене сигурности и разних права на која су ти народи навикли у претходним деценијама, а која сада постепено губе. Погађа их талас протеста које, разумљиво, предводе млади.

„Међутим, има и атрактивнијих објашњења, једно од њих је да владари света повремено мењају политичке елите, јер је то добро, јер је потребно. Поједини сматрају да је ово можда талас смишљеног, да кажемо, програмираног смењивања политичких елита , које ће се очигледно догодити у западним земљама ове или следеће године. Видећемо сигурно велике промене на врху тих држава. Чему ће водити, то ћемо видети“.

Одбрана није немогућа

Упитан како живети у рату где је психолошки ефекат, сејање страха, главно оружје које се прелива и преко држава у којима се одвија, стварајући ефекат да нико од нас није сигуран , ни у болници, ни на небу, ни на земљи, Качаревић каже да смо очигледно ушли у епоху велике друштвене и уопште несигурности, сваког могућег типа.

На то се на неки начин морамо привикнути , зато што онај ко нам гарантује неку стабилност и сигурност углавном је или преварант или не зна шта прича.

„Пошто су нестабилност, несигурност, односно производња масовног страха , постале једна масовна појава. Има разне изворе и узроке, да не набрајамо много, али то је видљиво. У свим земљама, чак и у онима које су биле симболи друштвеног благостања и стабилности, сада је све другачије. На то се на неки начин не може навићи, али сигурно треба схватити да је то епоха у којој живимо и да у њој морамо да тражимо некакве нове одговоре на ту врсту изазова. Пре свега, морамо више да се ослањамо на себе и на своје најближе окружење да бисмо осигурали мир и сигурност . То није немогуће“.

Качаревић додаје да модели за осигуравање мира и сигурности постоје у нашој, а и у другим историјама, да се на њих само треба осврнути:

„Не можемо да очекујемо да ће нам неке странке, врхови власти или сличне друштвене појаве обезбедити мир и сигурност. За то морамо сами да се побринемо и то је нешто што је сигурно једно од могућих упутстава за живот у данашњем времену“, закључује наш саговорник.

Чланак Напади на банке крви, фрижидере, спуштање авиона… Шта се крије иза западног изазивања параноје се појављује прво на ИСКРА.