И не само Бранко Ћопић, већ и сви остали српски и светски писци из канона мудре књижевности су волели децу. Од Достојевског који је тврдио ,,да сви идеали овог света не вреде сузе једног детета“, до Толстоја који је био велики пријатељ деце, те је отворио и школу за описмењавање младих, а остао је запамћен и као један од најбољих педагога 19. века. О томе ко је све од великих умова целокупне историје човечанства имао симпатије према деци, могу се писати енциклопедије. Међутим, интересантније је запитати се колико су деца узвратила љував тим интелектуалним громадама? Да ли је и њима подједнако драга и неодољива реченица Халила Џубрана и Вила Дјуранта или духовит и магичан кадар Чарлија Чаплина?

Бојим се да је проблем што већина данашњих омладинаца, нажалост, нису ни чули за Луиса Буњуела, Ингмара Бергмана, Федерика Фелинија, Лукијана Висконтија или Стенлија Кјубрика, а камоли погледали неке од најважнијих остварења у историји кинематографије.

Ове драгоцене личности, на тугу свих који држе до здраве мисли, у дечјем универзуму замениле су персоне којима интелектуални живаљ додаје оно ,,нон грата“.

Управо због тога, деца и млади, када данас посете књижару, то не учине да би пазарили књигу Иве Андрића, Милутина Бојића или било ког другог српског класика, већ да би одвојили безмалу суму новца за свакојаке сликовнице оних личности за које би било боље да се воде као – непожељне. Ипак, један домаћи писац сматра да није важно шта се чита, већ да се чита. Руку на срце, има и ту истине, јер се понекад догађа да читаоци шунд литературе временом постану публика квалитетне књижевности. У нека ранија времена, када је новинарство на неки начин била и уметност, новински чланци су били инспирација ауторима за неке од најзначајнијих дела у кинематографији и књижевности. Данас је младима који теже да постану уметници тај медијски извор пресушио.

Можда, целу ову ситуацију најбоље описује једна чешка пословица која гласи: ,,Мала деца кашу једу, а велика срца ждеру“.

Вратимо се на слушаоца који тврди да Бранко Ћопић није волео децу. Мој одговор је јасан: чак и да Ћопић није волео децу, ,,Башта сљезове боје“, ,,Орлови…“ и ,,Магареће године“ јесу!
Те књиге и данас дечјим полицама дају безбрижност, но да ли их нека деца каткад узму у шаке? Чисто да не скупљају прашину витрина и мало улију наде у кудикамо ведрију будућност…

Чланак Бранко Ћопић јесте волео децу! се појављује прво на ИСКРА.

Пут мог одрастања се без икакве сумње везује за Дрвенград. Иако, се свог првог одласка на Мећавник 2008. године слабо сећам, родитељи су ми казали да сам био фасциниран лепотом овог интелектуалног и визуелног раја. Исту емоцију доживео сам и протеклог викенда. И доживећу је изгледа увек када свратим у ово дивно место.

Много је великих личности чија имена носе улице, тргови и сокаци на Мећавнику.

Пред вама су табле са именима људи које посебно ценим и волим. Најпре, Ернесто Че Гевара ми је посебно драг, јер сам рођен истог дана када и он (14.06.). Федерико Фелини ми је омиљени редитељ XX века. Матија Бећковић је важан за мој живот, јер је он био први човек с којим сам урадио интервју и који ми је отшкринуо та прелепа врата књижевности. Новак Ђоковић ми је значајан као и свакоме ко држи до угледа наше државе.

Уз огромно поштовање и дивљење стојим поред споменика две најзначаније фигуре српског језика и књижевности у Андрићграду. У мислима сам исплео ,,Горски вијенац“ док сам корачао ћупријом на кривој Дрини.

Испред ћевабџинице ,,Касаба“ у Андрићграду, где сам појео можда најбоље ћевапе у животу. Вредело је…

Чланак ТАДИЈА ЧАЛУКОВИЋ: Чај код Ћоркана и ћевапи у Касаби се појављује прво на ИСКРА.

Вероватно се и ја не бих сада сетио те професије да ме током управо завршеног београдског Сајма књига један угледни српски писац није саветовао да можда не би било лоше да се у животу бавим писањем књижевне критике.

Пријало ми је што је препознао тај мој „таленат“, иако ме та замисао  није нарочито одушевила, али ме је одвела у дубоко размишљање.
Књижевна критика је као дисциплина скоро потпуно пресушила.  Први разлог, а можда и најважнији је тај што у Србији не постоји ниједан штампани медиј који би се бавио искључиво књижевношћу. Поставио сам многима то круцијално питање: како то да Србија нема озбиљан књижевни часопис, на шта су ми углавном одговарали да такав лист не би био довољно читан и продаван. Има ту доста истине, али држим до става да је неопходно за једну раскошну књижевност (каква је наша) да има бар један књижевни магазин.
Ако сте иоле упућени у дневне новине, одговор ће вам се сам наметнути зашто га немамо. С друге стране, чуди ме зашто озбиљнији недељници немају рубрику ,,књижева критика“, без које се некад новине нису могле  пустити у штампу, већ имамо само опскурно промовисање и препричавање дела. Руку на срце, постоји неколико великих књижевних критичара, који као светионици бљескају и поправљају тај тамни сегмент српске књижевности, али „само“ је проблем што ретко добијају прилику да се огласе у српским гласилима.

Питам се шта би данас Јован Скерлић и Богдан Поповић рекли када би видели како смо сахранили оно за шта су они живот дали? Како то да готово нико не жели да иде њиховим стопама, већ би сви да буду бестселер писци са топ листа?
Како се десило да имамо на хиљаде писаца, а на прсте једне руке можемо набројати значајне књижевне критичаре? Зашто као друштво немамо жељу да се бавимо рационалним сагледавањем значајних књижевних и свих осталих уметничких дела, него смо препуштени свакојаком књижевном опусу и окупирани кичом и шундом?

Па, ипак, није само Србија остала без редовне књижевне критике. Чини се да и у свету пропада та очигледно недовољно цењена, а тако важна грана литературе. С друге стране, изгледа да данас нико не жели да бар плати некога ко ће написати интегралану књижевно-аналитичку критику о некој књизи и њеном аутору.

Стиче се утисак  да је српска књижевност увидела да је непожељно имати књижевну критику, која би својим оштрим  речима само могла да шкоди високим тиражима комерцијалних писаца којих је напретек. Словенија рецимо има књижевни часопис и унутар њега озбиљну књижевну критику. Тај часопис има велику потпору државе, што је код нас изгледа незамисливо. Ако нам је за утеху, словеначка књижевност је, ипак, знатно лошија од српске.

Зато размислите само како се Скерлић и Поповић окрећу у гробу сваки пут када нека безначајна књига измами и новац и пажњу читалаца, а да не доживи здраво сечиво праве критичке мисли.

Ко зна, можда је управо изостанак зреле и озбиљне књижевне критике најзаслужнији што данас у Србији имамо више писаца, него читалаца.

Чланак Где су наследници Скерлића и Поповића? се појављује прво на ИСКРА.

Јутро је и парк је опoјан мирисима ружа. Година је 1924. Сунце се пробија кроз маглу и облаке. Један човек седи на клупи. Дува ветар и фијукање омета потпуну тишину.

Човек на клупи, чита новине. То су најпознатије новине у том месту, са мноштвом културних тема. Ипак, он десном руком брзо прелистава странице које обасјава култура. Ноншалантно прелази преко поезије, прозе и филма. Долази до страна које га највише интригирају. Црна хроника и вест да је један писац умро.

Чита текст, али нигде не проналази име преминулог. Наставља да чита и сазнаје да је у питању писац који је створио Замак, Америку, Процес и Метаморфозу. У једном тренутку види умрлицу са ликом клемпавог господина с крупним очима као тацне за чај. Последње што је његово око уочило био је шешир на глави овог ефендије. Читалац је био фарсичан, те ни тада није био сигуран да ли је то слика књижевника. Још увек нема никог у парку, сем њега.
Сунце полако заузима своје место на небу. Дрвеће мирује и ветар је слаб.

Време убрзано одмиче. То је тај тегобни вакат, о коме је писао и Иво Андрић.

Наједанпут ципеле са потпетицом огласиле су се и ударале о асфалт тротоара.

Био је то човек идентичан човеку са умрлице у новинама – клемпав, широм отворених очију и једним шеширом. У руци је држао књиге. Читалац на клупи са дозом страха гледао је у овог шјора који му се приближавао успореним кораком.

Ефендија прилази клупи на којој седи читалац и пита га да ли је слободно. Читалац уплашено одговора да јесте. Господин са шеширом започиње читање једне од неколико књига које је држао у шаци. Читалац вади из торбе наочаре, не би ли се уверио у сличност с господином за кога је прочитао да није више међу живима. Ставља наочаре. Човек који је читао књигу није се нимало узнемирио што господин с којим дели клупу помало непристојно буљи у њега. Човек који је читао новине и даље није био сигуран ко је поред њега, те одлучи да пита.

,,Извините, овај, молим Вас“, муцао је човек од страха: ,,Јесте ли Ви онај писац који је умро?“
,,Не знам о чему говорите“, одврати ефендија.
Човек му показа текст у новинама. Ефендија се изненади, па каза:
,,Наравно да јесам“.
,,Јесте?!“
,,Апсолутно! Ја сам Франц Кафка“.
,,А ко је онда умрли писац?“
,,Не читам новине, па нисам информисан“.

Чланак Франц Кафка, слика и сличности се појављује прво на ИСКРА.

Борис Пастернак, писац ,,Доктора Живага“, морао је, међутим, да се одрекне Нобелове награде, јер је Никита Хрушчов, тадашњи лидер СССР био бесан што је једна тако антисовјетска књига добила тако значајно признање. „Др Живага“ се, додуше, данас сећају сви, а заслугу томе има и редитељ Дејвид Лин који је ово ремек-дело пренео на филмско платно.
По многима највећи руски геније Достојевски био је мање читан од Толстоја за живота, као што је Kјеркегор био мање прихваћен од Хегела. Оно што су пак имали заједничко, Достојевски и Толстој сем тога што су најпознатији руски писци, јесте да су обојица неизмерно волели децу. Kад већ помињемо филозофију, занимљиво је да Достојевски никада није прочитао ниједан Kјеркегоров редак, али су њих двојица по неким ставовима били веома слични. Због тога Достојевски и јесте на граници између писца и филозофа. Теорије које данас заступају аутори окупљени под називом: ,,Четири јахача новог атеизма“, само су парафразе, реплике, да не кажем и плагијати на генијалне мисли Достојевског, јер о томе што они пишу данас, Фјодор је писао век и по пре.

Разговарајући у једној библиотеци са неким читаоцима чуо сам и мишљења да је његова књига „Браћа Kарамазови“ дубоко атеистична, због реченица: „Бог не постоји, али њега има“ или „Заиста је човек измислио Бога. И није то необично нити би било чудновато да Бог збиља постоји, него је чудновато што је таква мисао – мисао о неопходности Бога – могла залутати у главу тако дивље и зле животиње као што је човек.“ Достојевски, дакле, јесте сумњао и негирао постојање Бога,  али искрено верујем да је он у души био религиозан.

Нешто слично томе, Ото Вајнингер, када описује генијалност у књизи „Пол и карактер“ каже да је типичан пример генија – Фридрих Ниче – радикални атеиста, што је мене довело у размишљање да ли је и он био неверник? На Сајму књига прошле године велики ерудита Владета Јеротић, се насмејао када сам му рекао да сам прочитао „,Пол и карактер“, и саветовао ми да не узимам све „здраво за готово“ из те књиге. „И сигурно је био религиозан“, решио ми је недоумицу академик Јеротић.

Но, занемаримо тај религиозни сегмент. Први руски писац са којим сам се у Основној школи сусрео јесте отац модерне руске књижевности – Алесандар Сергејевич Пушкин и његове дивне приче, песме и изврсна бајка „Цар Салтан“. У „Мајстору и маргарити“ Михаила Булгакова преплићу се психологија, социологија, сатира и љубав и самим тим указују на најслојевитији роман руске литературе. Треба имати у виду да су неки делови романа цензурисани од стране издавача, јер је роман објављен постхумно.  Оно што је још интересанто јесте да ниједна друга велика светска сила није имала такве писце као Русија, али ни у једној књижевности није било толико свађа и конфликата као међу руским класицима. Примери су: Достојевски и Тургењев, Јесењин и Мајаковски, Буњин и Набоков, Бродски и Јевтушенко и многи други. Онима који примећују да светској литературе можда недостаје више женских руских класика, као утеха би могле да послуже дела у којима доминира лепши пол, као што су “Ана Kарењина” или “Лолита”.   “Тихи Дон”, „Један дан Ивана Денисовича“, “Тарас Буљба”  или „Ујка Вања“ од апсолутног мајстора драме – Антона Павловича Чехова… само су још неки од фасцинантних наслова, а ова прича о руским класицима, била би штура и помало празна, ако не бисмо поменули Шолохова, Горког или Гогоља. Гледајући анкете, њих тројица су најпопуларнији руски писци после Чехова, Достојевског и Толстоја.На први поглед њиховог карактера или опуса делује да су из те унутрашње борбе настала највећа књижевна дела човечанства. Уосталом, немогуће је „уловити“ све руске књижевне класике И њихова остварења, али је зато и те како могуће „ухватити“ их у библиотеци.

Чланак Да је Толстој добио прву Нобелову награду за књижевност… се појављује прво на ИСКРА.

Одмах пошто сам изабран за министра, посетио сам све школе у Србији и сваком детету поклонио књигу.  Мали поклон, а велики дар. Циљ ми је да библиотеке у школама више не буду пусте и да у њих деца долазе с осмехом и знатижељом за новим сазнањима. Само деца која не читају су осуђена на сиромаштво , а библиотека је највећи рај за паметне. Мобилни телефон или таблет у школама какве бих ја конструисао не би били непожељни, строго забрањени, нити би се због њих добијали укори и казне, већ бих се трудио да из тих технолошких справа извучем што већи потенцијал који би помогао у развоју деце.

Преуредио бих школе како би постале најлепша и најпривлачнија места у сваком граду и селу. Урадио бих све да се деца увек радују одласку у школске клупе. То је њихов други дом. Из куће све почиње, али у школи се све завршава. И опет почиње – живот.

Увео бих правило да је за непослушну децу највећа срамота када праве проблеме.  Учионице би биле сређене и чисте, а свако ко загађује школско двориште био би  најстрожије кажњен. У школама бисмо имали предмете као што су Технике брзог читања, мапе ума, технике памћења, али и беседе о чојству и човекољубљу, томе како бити бољи и успешнији.

Тражио бих да се из школских уџбеника избаци све што можда и није баш примерено за дечји узраст, а посебно неке лекције који подстичу лоше понашање и насиље. Замолио бих учитеље и наставнике да редовније причају са ђацима о делима Вука Стефановића Караџића, Доситеја Обрадовића и Иве Андрића, јер кобно је али нажалост истинито да наши основци знају више о Хитлеровим злоделима него о Његошевим и Андрићевим подвизима. Деца морају да знају шта су радили српски великани. Наставницима би била обавеза да их што више науче о нашој историји, српском језику, нашој  традицији, култури, али не сувопарно и да их терају то кроз такозвано  ,,бубање“ .

Саветовао бих свог колегу министра културе да учини све како култура више не би била толико запостављена у нашем друштву. То се најгоре одразило на дечји речник. Инсистирао бих на закону по коме би се у школама ђаци једном недељно водили у позориште, биоскоп, галерију или музеј. Али и наставници и директори и чистачице и домари и школски полицајци. Сви. Морамо имати здраворазумску околину, која брине о култури, а не о шунду, шкарту и ријалити програму. Нису само деца крива што не посећују културна догађања, него и њихови родитељи. Зато маме и тате брините о вашој деци. Као што бих ја бринуо да се питам.  

И шта мислите да ли сам погрешио што сам одлучио да будем министар просвете?

Чланак Да се ја питам… се појављује прво на ИСКРА.

Син

Настављам да газим прљав бетон у уским просторијама лавиринта.
У следећој просторији налазе се наводно неки интелектуалци. Било их је четворо. Три мушкарца и једна жена. Та жена упути ми наизглед једноставно питање: Ко сте ви?
– Ја? Одакле вам право да ме питате ко сам?, подругљиво и зачуђено казах правећи неприродне гримасе.
– Ко сте ви? Одакле долазите и куда идете?, женски глас одзвањао је лавиринтом
– Добро, ако баш инсистирате,  дрско рекох, па наставих:
,,Ја сам фра Тадија Остојић, син Иве Андрића“, на мом лицу видео се понос.
,,Никад чула“, одговори жена.
,,Мој брат је фра Петар, а ми долазимо из Проклете авлије.’’
,,Ма џабе трошите речи, ми се у то неразумемо“- каже један од три мушкарца недовољно постиђено.
,,И ви сте ми неки интелектуалци?“- помислих.

Квазиинтелектуалац
У следећој соби видим Махмута Русмирћехајића.
Он ме стреља својим погледом.
,,А због чега имате тако сензационалистичке ставове?“- без трунке зазора га питам.
Он ћути.
,,Зашто привлачите пажњу вређањем мога оца, највећег писца и нобеловца Иве Андрића?
Разумем да постоје и људи који кроз другачију призму сагледавају дело мог тате, али због чега сте толико екстремни? Уместо да уживате у чистој литератури, ви ни то не умете. То је зато што Ви имате уз своје име неколико занимања, а ниједно од тих професија нема додирних тачака са књижевношћу. Ваша књига ,,Ивићевство“ показује колико сте читали мог тату кога могу мрзети само они који га нису читали.
А упоредити Хитлера и Андрића и осуђивати га, јер су га цитирали бројни политичари и ратни злочинци након његове смрти, недолично је једног бошњачког интелектуалца као што сте Ви. Но, ипак, сложио бих се с једним мудрим професором који је најбоље дефинисао Вашу књигу, прочитајте је, упркос одвратности“.

Дефиниција
У следећем тунелу срећем једну лепу жену. Али не знам ко је.
Покушавам да избегнем њен поглед, али ми то не полази за оком.
Обраћа ми се:
,,Запамти, сваки човек је једна књига, а његов живот је филм, са тужним или срећним крајем“, каже ми ова фина госпођа.
,,Изразито лепа дефиниција. Хвала вам на њој“- одговарам јој.
Настављам даље кроз лавиринт.

Познати незнанци

У следећем кварту наилазим на три врло позната и угледна човека и једног непознатог.
Прилазим прво овом незнанцу, јер сам знатижељан да сазнам ко је.
,,Добар дан, моје име је фра Тадија из Проклете авлије, мене је родио Иво Андрић. Како се ви зовете, ако смем да питам?“
,,Здраво, моје име је Давор Дујмовић“
Наједанпут, високе зидине лавиринта почеле су да се обрушавају.
Последње што сам чуо била је Даворова реченица:
,,А мене је родио – то бар зна свако“…

Чланак ОМНИБУС: ОЦИ И ОЧЕВИ У ЛАВИРИНТУ се појављује прво на ИСКРА.