Перо Симић

Проћиће све али мој пријатељ легендарни Бора Ђорђевић са којим сам се познавао и помало дружио од 1980. године, његова душа, образ и оно што је добро, остаће зувек.

Kао добри пријатељи чак смо и сарађивали, па сам тако као директор ,,СИМ,, радија из Бијељине у Републици Српској, коју је Бора и те како ценио и волио до последњег дана, пристао да објавим 1997.године , на Борину молбу и наговор, плочу Рибље Чорбе, ,,Баба Јула,, , у којој се у Борином стилу отпјевава Мира Марковић, јер у Србији није могао да нађе издавача.

Непуних годину дана након што се појавила ова плоча,, Баба Јула,,, тадашњи политичар , универзитетски профессор , шекспиролог и  теоретичар модерн книжевности из Републике Српске, угледни профессор Никола Kољевић, био је у посети код Слободана Милошевића који је Kољевићу пренео  незадовољство поменутом плочом,,Рибље чорбе,, И песмом аутора Боре Ђорђевића, а посебно Kољевићу пренео неслагање  зашто се плоча ,,Рибље Чорбе,, појавила у Републици Српској а онда и  у Србији од истог издавача из Републике Српске.

Kада се профессор Kољевић вратио из Београда усплахирено ми је пренио незадовољство Милошевића, због поменуте плоче,,Баба Јула,, Рибље Чорбе као и због тога што је поменута плоча  свјетлост дана угледала у Републици Српској као издавачу.

Пренио сам тада свом пријатељу Бори о незадовољству Слободана Милошевића плочом ,,Баба Јула,,.Сећам се да ми је мој добри пријатељ  Бора рекао,,Брате Перо уживај као и ја и немој се нервирати,,. ..Није несрећа што Милошевић реагује тако јер има супротна гледишта у односу на нас“.

Приликом једног од последњих концерата Рибље Чорбе  одржаног у Бања Луци 21. јуна ове године, предсједник Републике Српске Милорад Додик је поводом ,,Видовдана,, – крсне славе Војске Републике Српске, између осталих одликовао великог и доказаног пријатеља Републике Српске  Бору Ђорђевића, као великог музичара и  лидера легендарне српске рок групе ,,Рибља Чорба,, , Орденом части са златним знацима,,.

Kада сам га месец дана после звао да се договоримо  када може доћи до предедника Додика у Бања Луку да му уручи поменути орден он ми је рекао:

,,Перо ево идем колима у Словенију, нисам могао због плућа да идем авионом. Договорићемо се кад ово  око здравља завршим  па да дођем по орден,,.

Додао је: ,,Поздрави ми Додика и нека нам чува Републику Српску,,. Одговорио сам му  тада :,, Недај се брате Боро.Молимо се за тебе.

И онда се након извесног времена догодило оно чега смо се сви ми Борини пријатељи и присталице бојали.

На крају да поновим још једном: Проћиће све, али душа, образ и доброта нашег Боре Ђорђевића остаће заувек,,!

Зато и толике сузе за нашим БОРОМ.

Чланак БОРА ЂОРЂЕВИЋ ЗАУВЕK се појављује прво на ИСКРА.

Главни претрес  у предмету против предсједника Републике Српске Милорада Додика  ( сриједа 20. 12.) одгођен је у Суду БиХ, јер  тужиоци нису били спремни за уводне ријечи а Додикова одбрана је тражила њихово изузеће.

То политичко силеџијство које је  на сцени у суду БиХ,како је сада опште познато, режирано је  од  стране колонијалног диктатора,нелегитимног  високог представника Кристијана Шмита и његових међународних суфлера.

Зато Је предсједник Додик  на последњем претресу у суду БиХ јасно и гласно дао до знања да је сила неефикасан начин да се може користити у суду.

Предсједник Додик је био јасан наводећи да ,, у Тужилаштву сједе дилетанти, који нису ни знали формалну процедуру…..те да тужилац Недим Ћосић и његови сарадници незнају формалну процедуру,,.Додик је рекао да  искључиво муслимански орјентисани тужиоци имају обавезу или жељу да процесуирају све из Републике Српске,,.

Тако се с правом  може закључити да  су  мангупи из Тужилаштва мислили да нешто брзо смувају на поменутом претресу,ослањајући се вјероватно на подршку појединих међународних суфлера са Кристијаном Шмитом на челу, који је неуставан  као што је неуставан  и Суд и Тужилаштво ,гдје се води овај политички процес против Додика, због тога што је дјеловао као предсједник Републике Српске  поштујући уставна овлашћења.

Додик је још 2008.  године указао да су Суд и Тужилаштво БиХ селективни  и острашћени против Републике Српске ,  и као такви неприхватљиви за Републику Српску, јер је , како је рекао, до тада, (2008. године) преко 90 посто случајева у том суду завршено против Срба,док се у исто вријеме није видио ангажман  судова ни након двије године од када су он и тадашњи предсједник Републике Српске  Драган Чавић поднијели пријаву против Атифа Дудаковића, због ратних  злочина. Додик је још тада затражио да се  суд и тужилаштво врате у оквире закона.

И те 2008 године па све до данас Додик је тражио и тражи  да се суд врати у оквире закона, и онда ће нам,како је те 2008. године рекао, бити сасвим свеједно  ко је судија,ако је објективан и није острашћен,а увјерени смо да су судије Бошњациу БиХ  острашћени против Републике Српске ,закључио је прије 15 година Додик. Додик је износећи 2008. године ове чињенице, рекао да нема намјеру да прави разлику међу људима по националној припадности. Ради се само о политичким чињеницама,да се инструментализује и политизује Суд БиХ,у којем није добро, и не може да буде добра политичка чињеница за будућност, да се нађу судије које су спремне да крше закон БиХ под притиском  одређених амбасада у БиХ и међународних структура,, устврдио је тада Додик.

Међутим сада, након 15 година  , свједоци смо да  процес који се води против предсједника Републике Српске, у потпуности показује да се ништа није промјенило, и да се закон  и даље крши  под притиском међународних структура на челу са нелегитимним високим представником Кристијаном Шмитом,који се својски труди од  нелегитимног доласка у БиХ  да онемогући  изабраним представницима у БиХ  да преузму реформе у своје руке.То и не чуди ако се зна  да је група других држава наметнула БиХ правило које је изнад Устава и свих других закона БиХ, које Високом представнику даје ,,овлашћења,,да доноси законе умјесто демократски изабраних законодавних власти БиХ,,.

Да тврди став Милорада Додика према неуставном мјешању међународних структура  није никакав ,, национализам Срба,, како то неки аналитичари желе представити , поготову када се зна  да се рецимо,  прије  више година  предсједник ХДЗ-а Драган Човић јавно придружио Милораду Додику са захтјевом да канцеларија Високог представника у БиХ (ОХР) престане са радом, да се прекине са наметањем закона и аката Високог представника у БиХ  и да се на тај начин поспјеши дијалог међу БиХ лидерима.

На крају треба поновити да за предсједника  Милорада Додика, упркос свему, па и притисцима, усрећивање странаца није приоритет , већ по сваку цијену очување оног стеченог  Дејтонским споразумом.Отуда и Додиково доследно супростављање покушаја ревизије Дејтонског споразума од стране нелегитимног Високог представника Шмита, потпомогнутог од стране појединих међународних мангупа  у БиХ и ван ње.

И само суђење предсједнику Републике Српске Милораду Додику  је

политичко суђење  јер је  Суд БиХ , како су то одлично навели адвокати Додикове одбране  ,, контаминиран,, политичким утицајима.

Улога нелегитимног  Високог представника Кристијана Шмита, који је све ово закувао  заслијепљен мржњом према Србима ,како га сви у Републици Српској виде и доживљавају, између осталог и због најновијег гафа, његовог покушаја да оспори прославу  Дана Републике Српске 9. јануара али изнад свега  активног кршења Дејтонског споразума, односно Устава ,класични је примјер покушаја милитаризације политичке заједнице у БиХ умјесто ширења демократије,те се справом питамо, гледајући и слушајући Шмита и његове међународне јатаке , идемо ли ми као Европској заједници или ка европском хаосу!?!??

Чланак ПОЛИТИЧКО СИЛЕЏИЈСТВО КРИСТИЈАНА ШМИТА се појављује прво на ИСКРА.

Кристијан Шмит (Фото EPA-EFE/Fehim Demir)

Уместо да Републику Српску остави на миру како би се концентрисала на свој развој и стабилност, што би допринело развоју и стабилности БиХ, нелегитимни високи представник у БиХ Кристијан Шмит, својим узурпаторским понашањем и деловањем, чини све да нападом на Републику Српску, односно председника Милорада Додика, врши удар на Босну и Херцеговину и њен суверенитет и чини све да је дестабилизује. Доказ за то је несумњиво политички процес који се води против Додика, где нелегитимни Шмит у улози узурпатора у БиХ намеће неке одлуке и мења законе што је удар на БиХ и њен суверенитет, упркос јасном ставу председника Додика „да Република Српска пристаје на уставну Босну и Херцеговину, те да ми тражимо да се вратимо на Устав БиХ, да се поштује и да кад се он поштује, ми ћемо то поштовати”, додао је Милорад Додик, против кога се, како је потврдио и адвокат Додикове одбране Анто Нобило, „води монтирани – политички процес како би се Додик трајно елиминисао с политичке сцене”.

Уосталом, тамо где високи представник одлучује о свему, како је то почео да ради узурпатор Кристијан Шмит, очигледно нема места нормалном политичком животу и одговорности. Поготово када, рецимо, међународни Савет за имплементацију мира (ПИК), смештен у Сарајеву, напада руководство и владајућу коалицију у Републици Српској због онога што у ствари Шмит ради, а реч је о нападу на Мировни споразум и уставни поредак БиХ, те упркос јасним чињеницама, тако даје подршку Шмиту, правећи се да не види потпуну нелегитимност његовог положаја који је двоструко нелегитиман. Као странац који је у туђину дошао нелегитимном препоруком, успевши да за себе створи место под сунцем и да прибави за себе невероватне привилегије науштрб оних који на њих имају право. И то не сходно законима у БиХ, већ у потпуности рушећи Дејтонски споразум, односно устаљена правила и законе који се спроводе у БиХ и уместо њих уводећи своја приватна. Нема сумње, узурпатор без преседана, који од свог доласка у Сарајево демонстрира двоструку неправедност – ужива у привилегијама и то нелегитимно стеченим, што само потврђује да је реч о узурпатору. Узурпатору који је неовлашћено наметнуо измене Кривичног закона БиХ те на тај начин прописао да се службено лице које не извршава и не поштује одлуке високог представника може казнити затворском казном од шест месеци до пет година, као и забраном обављања било које дужности у било којем органу који се у целости или делимично финансира из буџета, те поништио законе Народне скупштине Републике Српске. Био је то удар на Додика. Седам дана након одлуке узурпатора Шмита, коју је донео не поштујући Дејтонски споразум и надлежности, Додик је наставио са законодавном процедуром поништених закона, те потписао Указ о проглашењу Закона о непримењивању одлука Уставног суда БиХ, као и Указ да се у ентитетском „Службеном гласнику” више неће објављивати одлуке Канцеларије високог представника у БиХ, које је донела Народна скупштина Републике Српске.

Политички судски процес који је против Додика, након наметнутих неовлашћених измена узурпатора Шмита, кренуо и наставиће се, а кључни сведок, након захтева Додикове одбране, биће и узурпатор Кристијан Шмит, који ће пред судом БиХ морати да објасни, како је то рекао адвокат Нобило, „ко га је именовао и ко му је дао овлашћења”.

Нелегитимни високи представник, колонијалиста и узурпатор Кристијан Шмит, према писањима неких медија, „неприлично се укључио у овом процесу против Додика и у активности тужиоца на прелиминарној истрази, вршећи притисак кроз директне контакте и изјаве за медије, очигледно са жељом да се суђење Додику и Милошу Лукићу, директору „Службеног гласника Републике Српске”, води као политички поступак, а не као политичка кампања с циљем уништавања репутације по свему невиних, како се то иначе наводи у Конвенцији Европске конвенције о људским правима.

Након свега овога, добро је цитирати Дејвида Чендлера, професора међународне политике на универзитету Весминстер у Енглеској и аутора књиге „Босна, лажирање демократије после Дејтона”, који подсећа да је Дејтонски споразум, откако је склопљен 1995. године, стално мењан и дописиван. Чендлер каже: „Нажалост, мењан је у правцу давања све већих овлашћења међународним надзорницима, па су високи представници мимо воље политичких представника три народа и њихових парламената, наметнули стотинак закона”.

Тако је створена вештачка држава с вештачким институцијама, које се нису питале ни за најосновније ствари, попут валуте, заставе, химне, Устава. Још те 2003. године Чендлер је нагласио: „Када би предложене реформе обезбедиле да се чује глас народа, то не би било лоше. Међутим, и овога пута ствари се намећу споља.”

Отуда његов закључак с почетка ове приче, да претерано страно мешање отежава успостављање функционалне државе, јер тамо где високи представник одлучује о свему нема места нормалном политичком животу.

Саветник председника Републике Српск

Чланак С високим представником не може да буде нормалног политичког живота у Босни и Херцеговини се појављује прво на ИСКРА.

Нико више на свијету не вјерује у просвјетитељску и моралну мисију  колонизатора.

Колонизатор је двоструко неправедан јер ужива у привилегијама и то нелегитимно стеченим привилегијама, тачније речено он је узурпатор. Узурпатор гдје су поједине привилегије намијењене само и искључиво њему.

Тај ситни колонизатор свом снагом брани колонијални систем јер захваљујући њему он ужива у многим користима које је приуштио за себе.

Свака колонијална нација носи клицу фашистичког искључења, тврди Албер Меми у својој књизи ,,Портрет колонизатора  и портрет колонизованог,, додајући, „шта је фажизам, ако не режим у којем неколицина угњетава већину,,.

Професор међународне политике на универзитету Вестминстер у Енглеској, Дејвид Чендлер, у интервју за Би-Би-Си, прије двадесет година, најбоље је  осликао стање у БиХ под управом високог представника, тачније речено колонизатора.

Чендлер у поменутом интервјуу  напомиње да је Дејтонски споразум откако је потписан 1995. године, стално мијењан и дописиван, на жалост у правцу давања све већих овлашћења међународним надзорницима, мимо воље политичких представника три народа  и њихових парламената, који су наметнули стотињак закона.

Тако је створена вјештачка држава са вјештачким институцијама, које се не питају ни за најосновније ствари – попут валуте, заставе, химне , устава.

Претјерано страно мијешање отежава успостављање функционалне државе, каже професор Дејвид Чендлер, додајући да  ,, тамо гдје високи представник одлучује о свему, нема мјеста нормалном политичком животу и одговорности“. Кад би предложене реформе обезбиједиле да се чује глас народа, то не би било лоше.  Међутим и овога пута ствари се намећу споља.

Колонијалиста Кристијан Шмит, који се  без легитимитета Савјета безбједности УН-а  лажно представља као високи представник, залаже се  за политичко уређење у БиХ у којем се све тешкоће рјешавају потпуним потчињавањем поданика.

Колонијалиста Шмит  се својски свакодневно труди у својим јавним наступима да колонизованог досљедно представља као мање вриједног.

Посебно га нервира носилац ауторитета у земљи гдје као колониста дошао.

Против водећег носиоца  ауторитета у  Републици Српској Милорада Додика колонијалиста Шмит износи најбесмисленије  оптужбе.

Додик је дисциплиновао себе и није потребно да га други покушава дисциплиновати.

Додик као вођа прије свега посједује двије ствари: Знање куда иде  и способност да увјери друге да га слиједе. За њега је политика ништа друго до претварање могућег у стварно, остваривање рационалних и хуманих могућности за наш народ  које је његова мисао открила и упознала.

Нико не може да изгради своју срећу на рачун туђе несреће, господине Шмит!

Када се појави неки проблем, особа с визијом иде даље. Додик се поноси својом земљом – Републиком Српском, заступа демократију у њој  држећи се њеног суверенитета и мир, радећи на напретку своје нације.

Додик је  заступник антиколонијалног национализма. То јест национализам се не сматра извором неповјерења, сумње и сукоба, већ је прије свега снага способна да подржи јединство у оквиру сваке нације и братство међу нацијама, на основу међусобних поштовања и националних права и особина.

Што се тиче високог представника у БиХ, треба поновити  да је група других држава наметнула правила која су  изнад Устава и свих других закона БиХ и које високом представнику даје овлашћења да доноси законе умјесто демократски изабраних законодавних власти ове државне заједнице.

Додик као посвећени владар очувању и напретку Републике Српске без поговорно је  устао  у одбрану Републике Српске и агресије на њу,  која се од стране нелегалног, лажног високог представника Шмита, покушава извести на Републику Српску, дрским покушајем отимања земље из власништва Републике Српске и пребацивањем на државном власништво БиХ.

Додик је као посвећени владар Републике Српске устао у одбрану земље у власништву Републике Српске пред агресијом Шмита и његових сателита онако како је то народ у Републици Српској и очекивао.

Сјетио се при томе и изјаве предсједника Америке Џорџа (W) Буша који је једном приликом нагласио: „Ако нас историја нечему учи то је да се морамо супроставити свакој агресији или ће нам уништити слободу “.

Додик се не часећи часа супроставио агресији и хордама предвођеним нелегитимним високим представником Шмитом, која има за циљ да угрози Републику Српску, конфискујући прије свега  њену имовину у покушају да је укњижи на ниво БиХ. Додик се томе супроставио, између осталог, држећи се    завјештања о земљи, великог српског жупана Стефана Немање свом сину Светом Сави: ,,Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа. Народ који нема своју земљу не може се назвати народом. Народ чини земља, чедо моје мило,,… ,,Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу. Окупите сва наше земље и окупите се сви у земљи. Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи  ни другоме. Те хорде постају народ кад се на истој (дакле, нашој српској земљи) почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати“.

Сходно томе Додик се заклео да ће чувати земљу Републику Српску те да ће , како је  то Стефан Немања  пренио   свом сину Светом Сави ,,љубити не само поља и планине и ријеке“, него сваку стопу и груду Републике Српске, те да је неће никада и низашта, док је он води, испуштати из својих руку, јер смо са том грудом, у овом случају Републиком Српском  у руци народа, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

Зато је Додик , након одлуке Уставног суда  БиХ која  je очигледно донесена након инсистирања ОХР-а који је дан прије ступања Закона о имовини Републике Српске, тражио његову суспензију након чега је политичко Сарајево похрлило са апелацијама Уставном суду.

Додик је и  ту био јасан попут Стефана Немање – ,, Ми знамо шта радимо. Имовина која припада Републици Српској свих ових деценија, од њеног оснивања до данас, припадаће и даље,,. Упркос вијести да је Тужилаштво БиХ подигло оптужницу против предсједника Републике Српске Милорада Додика, мјесец дана након што је узурпатор Кристијан Шмит измјенио Кривични закон БиХ,  као и против  Милоша Лукића директора ,,Службеног  гласника Републике Српске,,. За јавност у Републици Српској и добрим дијелом у региону, овом одлуком Тужилаштва БиХ, коју је подстакао нелегитимни високи представник Шмит, нападнута је, прије свега,  Република Српска и српски народ. Уосталом, како је то рекао Жан Пол Сартр у предговору у књизи Албера Мемија  ,,Портрет колонизатора и портрет колонизованог,,:    ,,Сам колонијализам доводи до бујања родољубља код колонизованих,,. Нема сумње да је то осјетио и да ће тек још више осјетити и наш колонизатор   Кристијан Шмит.

Уосталом сви историчари колонизације данас у први план  истичу њене економске мотиве , нико више не вјерује у просвјетитељску и моралну мисију колонизатора (у нашем случају Шмита који нарушава дејтонске принципе  и уставно уређење БиХ   у лику великог тиранина, који је издејствовао подизање оптужнице против  предсједника Републике Српске Милорада Додика.  Све то ради колонијалиста и узурпатор који је преузео извршну, судску и законодавну власт, а  и даље  ужива у нелегитимно стеченим привилегијама).

У разговору са  више угледних  историчара из региона поводом Шмитовог колонијалистичког понашања, као и писања више њемачких новина против Милорада Додика и Републике Српске, историчари су ми рекли да Нијемци мисле да је дошло њихово вријеме да перу своју одговорност и своју историју релативизујући страшни холокауст и геноцид у Првом и Другом свјетском рату над нашим народом. Управо  нас они и сада подсјећају на те злочине. Третирају нас као колонију, кажу историчари.

Учесталим медијским  нападима  из Њемачке у последње вријеме на Републику Српску, Милорада Додика и српски народ уопште, које ми доживљавамо као медијски екстремизам, угледни српски историчари су то препознали као њихов (њемачки)  покушај да сакрију своју одговорност и за разбијање Југославије, јер је Њемачка прва признала самосталну Хрватску и Словенију.

Међутим, њемачки медији нажалост смишљено  фаворизују, када је ријеч о Србима, за себе  пожељну слику, која њима одговара и као такви постали су реметилачки фактор у откривању истине из прошлости, а и  данас.

Милорад Додик није баш омиљен у њемачким медијима већ неколико година, тачније од  онога момента када је као предсједник Владе Републике Српске  прије неколико година у Бањалуци примио тадашњу амбасадорку Њемачке у БиХ. Тада актуелна њемачка амбасадорка , тражила је  од тадашњег премијера Додика,  да да одобрење да Њемачка на територији Републике Српске, гдје су страдали њемачки нацисти приликом агресије на  Југославију у Другом светском рату, којом приликом су направили на територији данашње Републике Српске велике злочине над српским народом  од Козаре па надаље, обиљежи мјеста гдје су њихови нацисти изгубили животе. Амбасадорка је уз то, тада  додала, да су у Федерацији БиХ за то дали одобрење.

Као добар познавалац догађаја из Другог свјетског рата на овим просторима гдје су њемачки нацисти направили холокауст и геноцид над Србима, Додик је, прије свега, зачуђен таквим захтјевом њемачкој амбасадорки одлучно одбрусио ,,НЕ,,.

Послије тога,  Додиково име  се углавном у негативном контексту појављивало у њемачким медијима, а доласком колонизатора и узурпатора  Шмита, све чешће.

На крају,  да будем објективан и да констатујем да Њемачка у ово доба свеопште кризе широм свијета, ипак, напредује.

Тако је у сриједу, 16. августа њемачка Влада усвојила спорни закон о легализацији рекреативне употребе и узгоја  марихуане, потенцијално дајући додатни замах свјетском тренду либерализације закона о канабису.

Закон који треба да усвоји парламент омогућио би одрслима да посједују до 25 грама дроге, узгајају највише три биљке или купују коров у клубовима канабиса. Сарадницима неће бити дозвољено пушити траву у клубовима или у близини школа, вртића , игралишта или спортских терена, преноси Ројтерс.

На крају да се мало позабавимо Њемачком и једно питање за одраслог  њемачког колонизатора и узурпатора који се залаже за индивидуални тоталитаризам на овим просторима, Шмита, који својим поступцима покушава да код нас прави рђаво политичко позориште: Шта мисли, да ли је одраслим Нијемцима довољно да посједују до 25 грама дроге, или узгајају највише три биљке марихуане, како то њихов закон налаже.

Чланак Опасне брљотине узурпатора и колонисте ШМИТА се појављује прво на ИСКРА.

Због „тензија“ и наводне сецесионистичке  политике у БиХ, њемачка владајућа коалиција ових  дана, својом резолуцијом, оквалификовала је политичке активности српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика и предсједника ХДЗ-а Драгана Човића, а који се у свом легитимном дјеловању позивају на Устав БиХ, као пријетње по мир у БиХ и југоисточној Европи!? Владајућа коалиција у Њемачкој позвала је  владу да пружи већу подршку БиХ. Tако се Бундестаг  јавно и директно умијешао у унутрашња питања БиХ и овај приједлог упутио на додатну расправу, и на тај начин се укључио у додатно усложњавање ситуације, оптужујући српске и хрватске лидере за   „тензије“ и сецесионистичку политику, заобилазећи при томе политичку реалност, да бошњачки политички круг упорно избјегава ући у пријеко потребан унутрашњи дијалог са Србима и Хрватима, за  договоре о свим проблемима у БиХ, па са тим и  избјегавање било каквих неспоразума.

Занемарујући политичку реалност Њемачка је, гле чуда, показала више разумијевања  за политику сина Алије Изетбеговића који, као да је портпарол њемачке владајуће коалиције, за стање у БиХ такође редовно оптужује Додика и Човића. А управо његова    политика најбоље се огледа у његовој изјави да „докле год су пуне џамије младих људи…ја нисам забринут за ову земљу“. Бакир Изетбеговић тако, из своје загушљиве политичке кухиње, по ко зна који пут показује да опасни вирус политичког екстремизма, у овом случају са вјерским примјесама, код њега још није излијечен. Прије би се могло рећи да је ријеч о упорној болести којој нема лијека, јер лијек је, у овом случају дијалог, кога се Изетбеговић боји и упорно одбија!?

На ову изјаву Алијиног сина, реаговала је  и америчка Амбасада  у Сарајеву напоменувши  да су „везивно ткиво БиХ сви људи који живе у тој држави, а не само Бошњаци“, али су то Нијемци прећутали да би  данас,  због  избјегавање дијалога и недостатка договора,  рачун  испоставили управо заговорницима дијалога и стабилности у БиХ – Додику и Човићу. Цивилизацијско обиљежје за све проблеме је дијалог и договор, а не жестоке и провокативне поруке из вјерских објеката којим се Бакир Изетбеговић служи.

Републици Српској је потпуно јасна  нелагода коју Њемачка има због  свог држављанина Кристијана Шмита који је неправно послан у БиХ на функцију високог представника. Али, једној  озбиљној  држава као  што је Њемачка, такође, треба да буде јасно да је Република Српска научена, управо највише са Запада, да се међународно право, односно уговори и процедуре морају поштовати, па тако и процедуре за именовање високог представника, предвиђена Дејтонским споразумом, гдје се јасно наводи да он мора бити потврђен Одлуком Савјета безбједности УН-а. Као што је познато Шмит је наметнут мимо тих процедура Савјета безбједности и сходно томе званична Бањалука, која поштује Дејтонски споразум, не препознаје да у БиХ постоји званични високи представник.

Оваква јасноћа казивања званичне Бањалуке није уперена против Њемачке нити против Кристијана Шмита лично, него је производ сагледавања ствари са правне стране. У овом случају, рјеч је о међународном праву, што је поновљено до сада више пута.

Након овако јасно изнесених ставова између Републике Српске и Њемачке по свим већ поменутим питањима, мислим да се, због додатног побољшања односа, с правом можемо запитати шта је са политичким процесом који се не одвија јавно, као чин који није изложен суду јавности, а тичу се Њемачке и Републике Српске.

Ријеч је о политичком пубертетлији, актуелном градоначелнику Бањалуке Драшку Станивуковићу, који се са усхићењем, а у повјерењу, похвалио својим пријатељима у Бањалуци и Београду да иза њега стоји Њемачка која је спремна да му у догледно вријеме помогне у преузимању значајније политичке функције на нивоу Републике Српске, те да ће му Нијемци помоћи да добије повјерење и других западних земаља у склањању актуелне политичке власти у Републици Српској.

Према личном свједочењу својим пријатељима, у томе му много помаже Адис Ахметовић, извјестилац њемачког Бундестага за Западни Балкан, члан Социјалдемократске партије Њемачке, чија породица долази из БиХ, код нас познат по томе што је још прошле године након сусрета са Жељком Комшићем у Штутгарту почео критички да се изјашњава о дестабилизујућој улози представника Републике Српске, оптужујући Републику Српску да поткопава Дејтонски споразум, те да Милорад Додик доводи у питање државне структуре. С обзиром да се сусрео са Комшићем и не чуди  да је овај млади њемачки политички симулатор, има такво мишљење.

Млађани политичар у покушају Станивуковић до сада се са Ахметовићем у Њемачкој сусрео два пута, планиран је недавно и трећи сусрет, али је умјесто Ахметовића, за Станивуковића предложен сусрет са Кристијаном Шмитом у Бањалуци ,како би се  направио утисак да у Републици Српској има Срба који признају нелегалног високог представника.

Свјестан, ваљда, да истрајавање на српском становишту подразумијева и личне жртве за које он нема капацитета, бјежећи од тога, како преносе његови пријатељи, Станивуковић се обрео два пута у Њемачкој код својих нових пријатеља, ставио њихове наочаре и сада на ствари гледа „њемачким очима“. С обзиром на то да градоначелник Бањалуке припада кругу приучених политичара који имају више разумијевања за политику млађег Изетбеговића, него за многе државничке кораке које преузима Милорад Додик, Станивуковић се очигледно прикључио бошњачко-њемачкој коалицији. Политички Олимп га привлачи магнетичном снагом а његова политичка приученост и  неумјереност још више га води до тог његовог  Олимпа. Адис Ахметовић му је то гарантовао, хвалио се овај бањалучки политички пубертетлија својим пријатељима у Бањалуци и Београду.

И један и други заборављају да је балкански мрак могуће добро освијетлити, прије свега и прије свих, изнутра, балканском свјетлошћу. Tо очигледно знају Додик и Човић, а овој двојица политичких пубертетлија, Станивуковићу и Ахметовићу, који у Бакиру Изетбеговићу виде политички идеал, препоручујемо и данас дјелотворну Платонову мисао „да држава пропада због неразума и унутрашњих грешака“ што би се у актуелним условима у БиХ рекло – због недостатка дијалога од кога бјежи бошњачка политичка врхушка, што нема сумње, представља антицивилизацијске тенденције.

Tешко да су политички стандарди понашања које заступају Станивуковић и његов тајни њемачки политички провајдер Ахметовић, нормативе који од БиХ могу направити  напредну земљу, поготову што се то ради по Њемачкој, далеко од очију овдашње јавности.

Перо СИМИЋ

Чланак БАЛКАНСКИ МРАК МОГУЋЕ ОСВИЈЕТЛИТИ САМО БАЛКАНСКОМ СВЈЕТЛОШЋУ се појављује прво на ИСКРА.

Да је забрињавајућа политичка неписменост, незрелост, али и још чешћа злонамјерност  опозиције у Републици Српској  увјеравамо се из дана у дан те тако и након јучерашње посјете српског члана и предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика Београду. Ову посјету лидери опозиције, прије свих политички метузалем Мирко Шаровић и искусни продавац кравата који је уточиште покушао потражити у политици Бранислав Бореновић, иначе познати по својој интелектуалној празнини, искористили су злонамјерно, као и до сада, да на миг својих ментора у јавни простор Републике Српске, путем београдске телевизије са бијељинском адресом која се годинама бави искључиво покушајем урушавања патриотског потенцијала Додика, убаце и овај пут исконструисане неистине, фалсификујући Додикову причу за „Спутник“ о Дану Републике, 9. јануар.

Њихова и фрустрираност њихових ментора Милорадом Додиком, који не гледа кроз туђе наочаре и који на ствари гледа „српским очима“ и смије да понови да воли неизмјерно матицу Србију, како то рекоше умни Срби, није им дозволила да Додикову изјаву прихвате као што је то исправно прихватила и протумачила велика већина наше јавности, већ су посегнули по ко зна који пут за конструкцијама и обамањивањем јавности. То што, рецимо, Шаровић и Бореновић раде не чуди, јер су у више наврата до сада показали да имају више разумјевања и схватања за политику сина Алије Изетбеговића, него за државничке кораке које предузима Додик. Политички импотентна опозиција и њихови ментори осудама Додикове изјаве потцјењују памет и интелигенцију свог народа који је добро схватио Додикову поруку свима онима који оспоравају 9. јануар као Дан Републике Српске. Такве је Додик, који Републику Српску годинама држи на највишој коти српског становишта, само навео на размишљање шта би могао да значи 15. фебруар и за Републику Српску.  Управо је он последњи српски политичар кога би неко могао приморати да промијени датум обиљежавања Дана Републике, 9. јануар. И ту све злонамјерне конструкције опозиције престају.

Уосталом јасно нам је када у Федерацији БиХ кажу да их брине хипотетичка изјава Милорада Додика о могућем заједничком обиљежавању Дана Републике јер може да упућује на уједињење Српске и Србије. Је ли та хипотетичка могућност брине и Шаровића и Бореновића, чим се ето и они, по обичају, прикључују бризи политичког Сарајева.

Занимљиво је рећи и да се све то дешава у дану када је Милорад Додик посјетио и престолонасљедника Александра Карађорђевића у Београду који му је јавно одао признање за несебичну одбрану Републике Српске свих ових протеклих година, као и за потврђивање развијене и слободарске свијести српског народа у Републици Српској.

И да се за кратко вратимо у прошлост. Ко је учинио све да народ у Републици Српској поврати самопоуздање, побједнички и слободарски дух и, како то кажу умни Срби, који је заслужан што је Република Српска прерасла у Српски Пијемонт. Свакако нису Шаровић и Бореновић, већ Милорад Додик.

Занимљиво је констатовати одакле у последњих годину дана толика храброст опозиционим лидерима у Републици Српској да се, служећи се конструкцијама и памфлетима, свакодневно баве Милорадом Додиком које редовно пласира београдска телевизија са бијељинском адресом, и то увијек када се Додик врати из Београда. Не мирише ли то на покушај да се покваре добри односи Републике Српске и Србије, Милорада Додика и Александра Вучића.

На крају овог текста, да би сликовитије дочарао потезе ове двојице поменутих лидера опозиције, морам цитирати француског психолога Жан Франсоа Мармиона који је, између осталог, написао… „осим са ситним и свакодневним глупостима, морамо се, нажалост, суочити и са оним које се боре за првенство, с помпезним и надменим будалаштинама“. Чини ми се да су Шаровић и Бореновић управо направили то.

…

Чланак  Помпезни и надмени памфлети  Шаровића и Бореновића се појављује прво на ИСКРА.

Стрепња за своју будућност и пад рејтинга у редовима опозиције у Републици Српској, појачана након скандала који јој је приредио актуелни градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, сада звани Бубица, , приликом посјете предсједника Србије Александра Вучића, те сукоб унутар ПДП-а измедју Драшка Станивуковића и Јелене Тривић који , ако је вјеровати добрим познаваоцима прилика у овој партији већ дуже траје, а који је ових дана испливао у јавност, уздрмали су редове у опозицији Републике Српске. Ма колико то опозиција покушава прикрити нападима на власт, зашта су препоруку добили негдје преко границе гдје се налазе њихови ментори., њени лидери, својим изјавама и потезима је представљају као једну неозбиљну дружину која своје уточиште тражи у политици не да би бранила и градила Републику Српску већ себе. Томе је доприњео свакако и излазак у јавност добро скриване информације о анимозитету почасног предсједника ПДП-а Младен Иванића према актуелном предсједнику ове странке Браниславу Бореновићу. Пошто су њихови ни мало пријатељски односи изашли у јавност, раскринкани и исфрустрирани Иванић, је брже боље покушао да скрене пажњу лажним оптужбама на рачун Додика, фалсификујући истину да је ,, Додик потписао НАТО,,.

Наравно да се иза ове апсурдне преговарачке страсти овог политичког пензионера крије вирус зависти који је, када је у питању његов однос према Додику већ дуго година идентификована код Иванића, те да се он, доктор Иванић, претворио у несрећног трачера. Али није једини Иванић из опозиције кренуо да гура под тепих сукоб на релацији Станивуковић –Тривић, како полугласно тврде многи из ПДП-а,затим свој сукоб са Бореновићем,и медјународни скандал који је ,, Бубица,, приредио приликом посјете Вучића.Тако на примјер,, угледни,, материјални богаташ а духовно оскудни Милан Радовић, у слободно вријеме потпредсједник некада познате странке СДС, покушава да блефира путем београдске телевизије са бијељинском адресом , нападима на Додика због иконе и успјешног обезбедјивања пријеко потребних средстава за нормално функционисање Републике Српске повољном продајом обвезница на Лондонској берзи а и Цвијановићеву због тога што се с правом згрозила на скандал који је ,,Бубица,, приредио приликом посјете предсједника братске Србије, Вучића. Па је тако Радовић својом интелектуалном празнином завапио ,, да је ова власт изгубила компас и осјећај за стварност констатујући да би ова власт требала што прије да оде,, , вјероватно не би ли и он добио могућност да је се таконапокон домогне .Све је то људски, неко би рекао, али овај блефер покушава да прикрије раскол и губитништво у опозицији којој на сву срећу припада. Но не треба се чудити Радовићу јер људи од блефа попут њега који нападима на Додика и Цвијановићеву желе, ако је то икако могуће, да користи прилику да скрене пажњу са скандала опозиције која је у великој близини неприлике. За неупућене блеф значи заслијепити или преварити другог , односно јавност.

Али у једном овај је блефер ипак искрен. Да је жељан власти.

На крају једно неизоставно питање за професора Младена Иванића.Да ли се као човјек, већ дуже вријеме са политичке маргине, након толико година, привикао на ту улогу или још постоји његов сан о повратку након политичке незрелости Бореновића и поготову Станивуковића или више због фрустрације коју годинама носи због успјешности Додика, који ето није ни доктор наука а успјешан је а он, Иванић ето јесте а ништа није урадио за памћење?!

Можда се варам али имам осјећај да су и Иванић и Радовић и многи из опозиције у Републици Српској задовољни собом али никако нису задовољни Додиком. У томе и јесте њихов проблем. Зато , ако имате симпатије и контакте са њима немојте их покушавати да поправите јер више их утврдјујете у њиховој заблуди.

Чланак БЛЕФ И ФРУСТРАЦИЈЕ се појављује прво на ИСКРА.

О  каквом екстремисти је ријеч рекао ми је још прије десетак година велики српски и свјетски филмски редитељ  Емир Кустурица који је  ишао у исту основну школу у Сарајеву у  којој је Бакир Изетбеговић, на одмору,  носећи кроз ходник школе ђачку ужину, са виршлом, демонстративно бацао у корпу за отпатке са гађењем говорећи „пашчетина“. То је све радио пред многобројним основцима српске националности који су на миру јели своју ужину.

Нема сумње да Бакир Изетбеговић још од тада  болује од поремећаја менталне равнотеже. То вам је стање, ако нисте знали, супротно нормалности. Његов екстемизам и глупост очигледно да нема граница и као такав постао је терет за свој честити Бошњачки народ, који  не жели да живи закључаног мозга.

Код Бакира Изетбеговића је увијек  навика  јача од памети, јер се очигледно памет негдје загубила. Али Изетбеговић својом изјавом „да су Срби лош народ“ није сијач  мржње  већ подстрекач злочина. То је већ фаза у којој се губи веза и са реалношћу и са мозгом.

Међу онима  које је „наружио“ а стиде  се или би се  стидјели, да су живи, подстрекача злочина Бакира Изетбеговића су и имена најпознатијих људи међу муслиманима који се кроз истотију  нису одрекли свог српског поријекла или су отворено истицали да су Срби а које већ дуже времена наводи  професор, историчар из Сјенице, поријеклом из Тешња у БиХ Салих Селимовић, који  се отворено као и многи  други нису одрекли свог српског поријекла или су отворено истицали да су Срби за разлику од Алије Изетбеговића и његовог сина Бакира који ето и њих, због тога назива, лошим-.

То су, како наводи професор Селимовић:

Дервиш-бег Љубовић,  Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић, и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага- Ћемаловић,  Ибрахим Хаџиомеровић,  Али Фехим Џабић, Асим  Шеремет, Мухамед Мехмедбашић,Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић,  Узеир ага  Хаџихасановић, Хамид  Кукић, честити ађутант Драже Михајловића Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Мурадбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, непоновљиви Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, грандиозни Емир Кустурица,  Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други великани који се стиде или би се, да су живи, стидјели подстрекача злочина србомрзца Бакира Изетбеговића код кога очигледно није  усахнула рушилачка страст, није згаснуо ратнички примитивизами и варварство бесчасника. Нажалост то је постало његов манир, начин понашања и начин мишљења.

Надати се да честити бошњачки народ неће дозволитио да овакави ментално и морално посрнули лидери  који их представљају попут Бакира Изетбговића    и даље  буду опасност за миран живот и  будућност БиХ.

Чланак Подстрекач злочина се појављује прво на ИСКРА.

Данас је Дан Републике Српске, Републике Српске  која је једна од најслободнијих, најхрабријих и најљепших страница модерне српске историје.

Све наше одбрамбене и ослободилачке битке у прошлом вијеку вођене су за очување голог живота народа или под геслом ,,За крст часни и слободу златну,,. Из њих су Срби редовно излазили као побједници на бојном пољу, али и тешки губитници на идентитетском фронту, на коме су се углавном у миру одрицали чак и свог српског имена, своје православне вјере, свог српског језика и ћириличног писма.

Република Српска је створена животима и крвљу наших најбољих синова, ми је данас бранимо и бранићемо је под њеним пуним српским именом и презименом на које се нажалост  атакује и данас, по највише од оних народа којима смо ми донијели слободу.

Данас се за  Републику Српску и Србе  битка бије у мирнодопско вријеме и на идентитетском фронту. Од исхода ,,ове битке над биткама,, зависи и наш опстанак као старог и цивилизованог  европског народа који изнад свега љуби слободу и презире наметање споља. То је најбоље схватио дугогодишњи српски вођа Милорад Додик који се несебично годинама бори за очување Републике Српске. Та битка коју он води  за опстанак Републике Српске која је за ову генерацију идентитетска битка, нова је Косовска битка, која по свом значају и по својој важности не заостаје за оном која се 1389. одиграла на најсветијем пољу Србиновом. Зато је наш највећи живи пјесник Матија Бећковић пишући посвету Милораду Додику назвао га ,,новим косовским јунаком,,.

У самом центру тих наших битака је и битка за памћење наших српских жртава које су уградиле своје  животе  у Републику Српску , које  Република Српска не заборавља.

За помен свим нашим страдалницима и братску подршку преживјелим прогнаницима у највећем етничком чишћењу у послератној Европи нема данас примеренијег мјеста од ове српске светиње, Републике Српске, нити има дојстојнијег да је предводи од Милорада Додика и генерације коју он предводи ,нити има позванијег да призову у сјећања страдале за нашу слободу ,за Републику Српску,најљепше странице модерне српске историје.

Да нам се историја не би понављала зато и славимо 9. јануар Дан Републике Српске. Тако ћемо, како то рече војвода Путник, бити часни потомци да би смо били достојни преци.

И зато сретан Вам Дан Републике Српске. И како то додаде велики Бећковић, ,,сретна Вам слава Свети Стефан заштитиник велике народне грађевине Републике Српске, Светог Саве дједовине,,.

Чланак Животима и крвљу наших најбољих синова се појављује прво на ИСКРА.

Из таквог центра и такве атмосфере високи представник са ниским политичким страстима, пред  Савјетом безбједности, у свом памфлету кога назива Извјештај, напада Републику Српску и Милорада Додика водећег српског политичара и чувара Српске .

Свима је јасно свих ових година, да сваки Инцков Извјештај Савјету безбједности УН-а представља класични фалсификат, да он са њим само диже тензије  да би онда одговорност свалио на Србе и  Додика.

Инцко, као један од водећих међународних мешетара у БиХ, није објективан, јер поред сопствене неспособности за коју је, гле чуда, дебело плаћен парама које се  рачунају као помоћ БиХ, има анимозитет према Додику који се не либи да јавно указује на Инцково мешетарење, његове нечасне намјере, на  злоупотребу своје функције међународног представника чиме компромитује и Европску унију и читаву међународну заједницу у БиХ.

Посао високог представника није да своје личне и приватне ставове и ставове својих бошњачких политичара пријатења, представља као став међународне заједнице јер тиме подрива ауторитет исте и суштински обесмишљава функцију коју обавља. Он руши Дејтон и ставља се на једну, бошњачку страну и тако диже тензије.

У праву је био Дејвид Чендлер, професор међународне политике на универзитету Вестминстер и аутор књиге ,,Босна, лажирање демократије после Дејтона,,  који је рекао: ,,Тамо гдје високи представник одлучује о свему, нема мјеста нормалном политичком животу и одговорности,,. 

Зато уколико желимо да живимо овдје нормалан политички живот, овог  бошњачког политичког лобисту  треба протјерати јер је, како то рече руски амбасадор у УН-у Небензја, сазрело вријеме за ревизију услова и критеријума затварања  Канцеларије високог представника у БиХ.

Чланак Инцко фалсификатор се појављује прво на ИСКРА.

Да ли зато што смо се одвикли од доброте па сматрамо да нас неки људи својом добротом желе да понизе!?

Јел онда тачно да је лоше бити добар, а да је добро бити лош, јер да је добро бити добар, нико не би био лош!?

Сва та и још безброј сличних питања ових дана поставља сам  себи и велики Хуманиста, са великим словом Х, Славен Ристић, пословни човјек из Бијељине, добротвор на добром гласу, власник успјешних фирми ,,Глобал Балкан,, и ,,Техничког ремонта  Братунац,, те велике фабрике у Намибији која запошљава, као и у Братунцу, на стотине Срба али и других народа и народности. На дестине је појединаца немоћних и угрожених и организација које је овај велики патриота, по повратку из иностранства у Републику Српску,  материјално и на сваки други начин радо помогао. Рјеч је о пар милиона еура. То је господин Ристић радио тихо, пуна срца, образлажући то Андрићевом  изреком  ,, живот нам враћа само оно што ми другима дајемо,,. И своје хумане потезе објашњавао је изреком да су   ,, најбоље у човјековом животу његова мала, безимена, незапамћена дјела доброте и љубави,,. А управо тако, иза хуманисте Славена Ристића много је  безимених и непубликованих дјела љегове доброте,,.

Но последњих дана још једна изрека обиљежава Ристићу ово вријеме, након привођења крају епидемије Ковид- 19. А то је  да се ,, највише лаже после лова и прије избора. У то се Ристић управо увјерио  везано за набавку мобилне болнице у чијој је набавци посредовао пуна срца, као хуманиста и патриота који жели да помогне својој држави. Посредовао је Ристић преко својих  угледних иностраних веза са жељом да помогне држави и народу као патриота и хуманиста, без икакве користи за себе и своје фирме и примисли на то. Десило се да је испорука болнице  каснила због недобијања на вријеме дозволе од Агенције за лијекове БиХ. Услиједио је низ административних потешкоћа и кашњења на које Ристић није могао да утиче. Лакше му је нажалост било посредовати у набавци болнице него добити дозволу од поменуте Агенције  за  њен увоз.

У тај простор ускаче опозиција у Републици Српској и њихова фабрика лажи БН телевизија, власника Владе Тришића, својевремено правоснажно осуђеног на 6 мјесеци затвора због утаје пореза. Ређају се имена српског политичког  башибозлука, опозиционара Станивуковића, Вукановића, Шаровића, Бореновића и других  који користе  (не)прилику да причу  око болнице политизују и  да путем, прије свега  БН телевизије и њихових истомишњеника из неких федералних медија и њихових медијских манипулација, на сав глас наметну изобличену перцепцију реалности, покушавајући да освједоченог великог хиуманисту Ристића представе као лопова који жели да ушићари на болници заједно са руководством Републике Српске. Управо онако како би  они радили да су били у прилици. Тако су још једном потврдили да је ријеч о беспризорним манипулаторима  који би да лове људске душе, овога пута Славена Ристића. Наравно то им неће проћи ма колико грактали, посебно не БН телевизији која свакодневно промовише стање хаоса у Републици Српској јер у томе нажалост види једини начин за остајање на овдашњој медијској сцени.

О својој величини  хуманиста Славен Ристић довољно је рекао када се усагласио  са одлуком Института за јавно здравље Републике Српске, које је уследило након отезања добијања  потребних дозвола за увоз болнице  од стране Агенције за лијекове и медицинска средства БиХ. Поред тога је потврдио да ће његова компанија путем добављача извршити поврат средстава које је Република Српска дала за болницу уз напомену да је јавна сва документација за набавку ове мобилне болнице .

Тако, упркос чињеницама које смо навели, а које поменути опозиционари и њима блиски медији не желе да виде, они покушавају стварати увјерење да је прича о болници прича о  некој превари, управо  користећи блеф пометње и преваре. Тако покушавају  да   колико толико ојачају своју лошу предизборну злурадо једног великог  хуманисту и патриоту  и успјешног пословног човјека покушавају именовати лоповом. Понашају се као својевремено комунистичка клика која је прогањала угледне и успјешне пословне људе и домаћине које су називали поспрдно ,, кулацима,,. То раде они исти људи који су колико до јуче грактали и пласирали лажи на већ дуже  времена највећу компанију у региону у области нискоградње,, ИНТЕГРАЛ ИНЖЕЊЕРИНГ,,  и њеног власника Слободана Станковића која је с правом данас понос Републике Српске.

Због тога код опозиције у Републици Српској која олако гракће на хуманисте и добротворе  и њихових поменутих медија нема обзира ни према истини, стварности ни према достојанству грађана и њиховој интелигенцији. Зато их грађани на изборима и кажњавају. Тада ће утихнути и њихове блеф пометње и преваре и медијске манипулације.

Угледни послован човјеки хуманиста  Славен Ристић,  без обзира на све неистине поменутих манипулатора неће се одрећи од своје доброте да помаже оне којима је помоћ потребна као и свих протеклих година до сада.

Чланак Хуманизам побјеђује манипулације се појављује прво на ИСКРА.

Суштинска тема, зашто ова земља скоро годину дана након избора још није имплементирала изборне резултате, односно формирала у потпуности власт – Савјет министара итд… како би могла функционисати као свака нормална цивилизована земља, циљано је скрајнута и у други план гурнута а као доминантна тема, умјесто формирања власти, наметнута је прича о НАТО. То тек толико “ да се Власи не би сјетили”.

Тако политичко Сарајево и бошњачки лидери уз међународне суфлере покушавају, између осталог, наметнути само њима својствену теорију да тобож државе нема без НАТО-а. Опште је познато да није НАТО суштина функционисања једне нормалне државе каква безуспјешно покушава бити и БиХ. То најбоље знају чланице ЕУ које нису у НАТО – Аустрија, Шведска, Ирска, Финска, Малта и Кипар. Но, свједоци смо протеклих пар мјесеци НАТО маркетинга какав до сада није виђен на овим просторима. Томе смо и ми из Републике Српске допринјели полемишући са НАТО пропагандистима преко политичких активиста, аналитичара и наших медија те тако ту тему одржавали врућом .

То упркос томе што нам је потпуно јасно да би бошњачки политички представници радије да праве власт са НАТО него са легитимним Србима изабраним испред Републике Српске а који не желе да буду Изетбеговићеви а ни послушници појединих амбасада у Сарајеву.

Но све укупно био је то један поприлично осмишљени пронатовски маркетиншки трик. Ломила су се копља око НАТО чланства БиХ а формирање власти помињало се спорадично или никако у политичком Сарајеву.

Нажалост у овом натовском маркетиншком игроказу нерегуларну игру су играли и поједини српски политички представници у Сарајеву а који су још чланови Савјета министара који фунционише још у техничком мандату. Они су атаковали свакодневно на Додика сејући страх, како ће наводно Додик прихватити АНП односно НАТО и тако дали свој допринос успостављања НАТО теме као доминантне, заузврат тиме продужујући свој угодан мандат у Савјету министара у техничком мандату јер нови још није изабран а када ће видјећемо.

Република Српска упркос овим маркетиншким замешатељствима потпуно је јасна по питању НАТО-а. Неће да трчи испред Србије и држаће се Резолуције о војној неутралности коју је донијела Народна скупштина Републике Српске. Уз чињеницу да уважава и подржава сарадњу са НАТО савезом без чланства у њему ту се завршава сва прича о НАТО-у и БиХ, бар што се тиче Републике Српске, а о чему је у више наврата потпуно јасно говорио српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик. Ту се завршава сва прича око НАТО.

За БиХ постоји само једна прича а то је формирање власти на свим нивоима у БиХ. Док се не формира власт представници Републике Српске немају о чему другом да разговарају. Што би рекао мој колега Емир Кустурица: „Довиђења! Како сте“!?

Чланак Довиђења! Како сте!? се појављује прво на ИСКРА.

Мржња према Републици Српској и Србима уопште али и Србији. Милош Ћирић то је демонстрирао у разговору за ,,Данас,, у тексту ,, Србија није завршила рат у Босни,, а муфтија Мудерис , некадашњи ратни командант Алијине војске, у хутби (молитвеној бесједи) у џамији краља  Фахда у Сарајеву. Повод им је био исти, обиљежавање 9. јануара Дана Републике Српске и понос са којим су грађани Републике Српске достојанствено прославили тај , за нашу слободу, значајан празник.

И млади Ћирић и муфтија Мудерис више него очигледно из истог угла гледају историјске чињенице,користе исти вокабулар, те отуда би се њихови јавни иступи могли назвати скандалозним и окарактерисати као драстичан дефект осјећајности. И док муфтија, називајући  Србе фашистима а Републику Српску  са мрзилачком страшћу назива ,,геноцидном творевином,, млади Ћирић уз помоћ новинарке Данаса изражава жаљење, ламентирајући  над чињеницом да се све  ређе може чути да је Република Српска ,, геноцидна творевина,,. Срећом по Ћирића и новинарку Данаса ту је имам Мудерис који се не либи да много директније износи неистине и гадости на рачун српског народа и Републике Српске.

Но оставимо радикалног бошњачког имама  Мудериса по страни, да се гуши у свом екстремном понашању срамотном за једног вјерског службеника . Вратимо се младом београдском политологу Ћирићу који је у поменутом тексту у ,,Данасу,, олако изнио низ неистина, неаргументованих оптужби и  паушалних оцјена на рачун Републике Срске, Србије,српског народа па и  свих грађана нашег ентитета. У наопаком и поремећеном резоновању  младог Ћирића све је могуће па тако и да  у Републици Српској ,,влада нетрпељивост према босанским муслиманима,, да предсједник Републике Српске емитује ,, отровни национализам,,  да живот Бошњацима у РС чини неподношљивим, као и да је одговоран за пропаст наших грађана, коју је ето, амбициозни активиста установио. Без мјере , чињеница и обзира, опхрван демонском страшћу оптуживања и стереотипима који , када је у питању РС ,подгријава један дио међународне заједнице и један дио политичког Сарајева, али ето и један кружок у Београду, Ћирић иде тако далеко да покушава сопствени памфлет,, да је Република Српка настала на лешевима босанских муслимана и других жртава,,поново покушати прошверцовати као истину, што би се увелико могло окаректерисати као патолошка појава.У свом походу на српске државе Србију и Републику Српску млади активиста Ћирић булазни о некој ,, великој Србији,, , Вучића оптужује да производи нестабилност у БиХ, упркос јасно изреченим ставовима предсједника Србије да поштује Дејтонски споразум и оно што се договоре три народа у БиХ. Због мирољубиве политике коју Вучић води према БиХ коју је демонстрирао и својим доласком у Сребреницу 2015. године , умало није изгубио главу од екстремних бошњачких исламиста.Наравно преко тих чињеница млади активиста Ћирић прелази као што безобзирно проглашава лажном чињеницу да је у Подрињу, још прије великог злочина у Сребренци, војска Алије Изетбеговића побила преко 3000 Срба, великом већином цивила за које нико до сада није одговарао па ни Насер Орић, за разлику од стотине Срба који одговарају за злочине над Бошњацима, посебно у Сребреници.Република Српска се залаже да сви који су починили злочине морају да одговарају ма о коме се радило..

Љековито би било за младог активисту Ћирића да кажем пар чињеница , да у Републици Српској рецимо нема гладних грађана како то он тврди, да грађани ништа лошије не живе него рецимо у Србији или региону.Предсједник РС није господар наше државе већ легитимно изабрани предсједник на легалним изборима.Бошњаци у РС имају сва права као и други грађани, нису дискриминисани, нико не врши притисак на њих да напусте Српску.У Влади РС пет Бошњака су министри а Бошњак је рецимо и предсједник Уставног суда РС. Толико о дискриминацији.Годинама већ није се догодио међунационални инцидент у Српској и људи свих националности живе мирно.

Република Српска се залаже за мир и стабилност, за демократију, помирење и равноправност али то се не постиже Поточарском декларацијом коју нам препоручује млади Ћирић,  већ дијалогом свих унутар БиХ , што политичко Сарајево већ годинама избјегава очекујући да ће им савезници из једног дијела међународне заједнице завршити све проблеме и неспоразуме у њихову корист а на штету Срба и Хрвата.Примједбе које због таквог понашања предсједник РС упућује политичком Сарајеву нису уперене против Бошњака већ неких њихових политичких представника.

На крају и Ћирић и сви остали треба да знају да је Република Српска настала прије ратних сукоба, као израз воље српског народа за слободом. Република Српска је гарант опстанка српског народа на просторима на којима сада живимо. Због тога славимо и славићемо 9. јануар Дан Републике Српске,, пуног срца и са поносом без обзира шта мисли  млади активиста Ћирић или његов старији истомишљеник имам џамије краља Фахда у Сарајеву Незим Халиловић Мудерис.

Чланак Сарајевски имам и западни активисти из Србије се појављује прво на ИСКРА.

Последње изјаве његовог сина Бакира, који по сопственом признању наставља тамо гдје његов Бабо стао, за Дојче Веле, Н1, па онда у Мостару…итд. , попут оне да су Србија и Хрватска само потписнице мировног Дејтонског споразума а не и гаранти споразума и мира, само је дио из арсенала његове ратнохушкачке реторике и пријетње које изнад свега имају за циљ да дестабилизују, на међународној инфузији једва одрживу БиХ, али и цијели регион, са упозорењем, односно пријетњом да се Србија и Хрватска држе по страни у том његовом ратничком науму.

У свој последњи рат Бакир Изетбеговић опет улази као спаситељ и месије, јер у њему види последњу сламку спаса и опстанка на политичкој сцени на којој је доживио пораз, након локалних избора а потом и распадом Странке демократске акције, на чијем челу је још који мјесец. Отуда звецкање оружјем, дизање тензија, сијање страха… Али управо то је „стил“ Бакира Изетбеговића, који никад није излијечен од опасног вируса политичког екстремизма јер будућност види у прошлости. Он изван пријетњи, ратног хушкања и мржње и не постоји. Њему је хаос у друштву потребнији много више него било када раније. У томе тражи спас.

Његове изјаве које су означене као патолошка појава, дозиране су управо у моменту када се велики број припадника пораженог ИСИЛА, у Ираку и Сирији, враћа у БиХ одакле су и отишли. Те Бакирове ратнохушкачке изјаве су израз добродошлице и савезништва повратницима са тих ратишта у којима он види своје одане бојовнике спремне за његове болесне намјере. Јер управо су они правовјерници, идолопоклоници и сљедбеници онога што је афирмисала „Исламска декларација“ и Алија Изетбеговић, чијим стопама иде и Бакир.

За надати се да ће након упозорења из Србије, Републике Српске, Хрватског народног сабора БиХ и др…. да не распламсава ратну реторику и провоцира сукобе, што траје недопустиво дуго, Изетбеговић добити упозорење и од неког из међународне заједнице , која на сва звона пропагира мир, у овом случају недопустиво жмурећи на крајности и опасности коју носи његова ратнохушкачка реторика и провоцирање сукоба. Јер мрзитељи и ратнохушкачи лако се претварају у произвођаче трагедије.

Чланак Последњи рат Бакира Изетбеговића се појављује прво на ИСКРА.

Према предсједнику Републике Српске Милораду Додику одлазећа америчка администрација САД увела је санкције јер је одбио да му странци препарирају свијест и да ради против националног интереса сопственог народа.Добио је санкције али је зато сачувао част и достојанство како доликује једном српском вођи и државнику.

Између притиска бјелосвјетских мешетара и бараба и поштовања Устава Републике Српске, Милорад Додик , предсједник изабран на демократским изборима , опредјелио се за поштовање Устава и одбрану Републике Српске, како тај Устав и налаже од предсједника. Опредјелио се за борбу за слободу свога народа, не угрожавајући друге, а против било каквих притисака , попут оних на којима су прије неки дан у телефонском разговору инсистирали амбасадорка Кормак и Брајан Хојт Ји , замјеник помоћника дежавног секретара САД ,кршећи тако основна начела међународног права – неуплитање страних влада у унутрашње послове суверених земаља и поштовање њихове политичке нехависности .Притиске на које је Додик иначе алергичан, ма од кога они долазили и који га само јачају и чине још одлучнијим у одбрани интереса Републике Српске.

Срамна одлука одлазеће америчке администрације чини се само је још више ујединила српски народ у Републици Српској а Милорада Додика учврстила у улози водећег бескомпромисног борца у очувању слободе српског народа по цјену да сноси и последице . Након ових привремених санкција немоћне америчке администрације ,чији су представниџи у БиХ одбијали сваки дијалог са Додиком опредјељујући се за подршку политици Бакира Изетбеговића која је уистину највећа опасност за БиХ и регион , чини се да Милорад Додик никад није био јачи и поноснији и да без сумње има стопроцентну подршку јавности у Републици Српској.То је и најважније јер га је та јавност и бирала за предсједника.

Изјаве политичких маргиналаца ,којекаквих квазианалитичара и непријатељски расположених медија према Републици Српској и њеном предсједнику који покушавају издраматизовати новонасталу ситуацију причом о некаквим потенцијалним ратним сукобима итд. , прича су за себе и не могу се доводити у везу са Републиком Српском и њеним предсједником. Милитанти не станују у Републици Српској , већ у њеном комшилуку.

Република Српска и њен предсједник нити помињу рат нити чине било шта да до њега дође. Напротив одбацују и осуђују било какве приче о сукобима.

Такође цјене улогу САД и међународне хаједнице у прекиду ратних сукоба у БиХ и очувању мира , али се противе било каквом међународном интервенционизму.

Посебну причу за себе представљају чињенице да је неко смишљено пажњу јавности са престонице исламског радикализма у Европи, Сарајева, која представља стварну опасност за БиХ и регион, пребацио на Републику Српску и Милорада Додика. Ко је то урадио , можемо само да нагађамо. Можда би нам одговор могла дати америчка амбасадорка у Сарајеву Морин Кормак. Док је још ту.

Чланак МИЛИТАНТИ СТАНУЈУ У КОМШИЛУКУ се појављује прво на ИСКРА.

„Кад год га видим на ТВ екрану и кад установим да не може да заврши властиту реченицу, јер заборави шта је хтио да каже и шта му је била намјера осјетим дубоко људско сажаљење према њему“, рекао је Симић Срни, коментаришући данашњу тврдњу Мектића да се „ради на дестабилизацији предсједника Владе Србије Александра Вучића“, те да има доказе да се „то координира из кабинета /предсједника Републике Српске Милорада/ Додик путем Пере Симића“.

„Подривају Вучића да не би био кандидат за предсједника Србије јер подржавају Вука Јеремића. Они раде на дестабилизацији региона“, тврди Мектић.

Чланак СИМИЋ: Према Мектићу осјећам само дубоко људско сажаљење се појављује прво на ИСКРА.

Но губитник без конкуренције је фабрика лажи, свеколиког примитивизма и неукуса из Бијељине – БН телевизија. Ово партијско гласило СДС-а, а према потреби и сарајевске политичке сцене и свакако неких међународних кругова, потпуно је поражено на локалним изборима јер су побиједили сви које је БН нападао, покушао дискредитовати, криминализовати и ко зна шта још, а изгубили сви они које су они гурали, тако да је потпуно урушен лажни мит о значају, утицају на крају и повјерењу у ову фабрику лажи.

Дабогда те БН подржао, нова је клетва у Републици Српској коју је наш духовити народ осмислио након ових локалних избора.

Свако ко је бар мало имао времена за бацање и храбрости да погледа дио тог БН програма, који се посљедњих година углавном усредсредио на срамно рушење Милорада Додика, могао се увјерити у невиђену медијску харангу на демократски изабраног предсједника, каква до сада нигдје није виђена. Но, није Додик једини био на тапету острашћене уређивачке политике БН телевизије. Одласком СДС-а у коалицију са СДА у Сарајево, и учесталим посјетама појединих амбасадора овој медијској кући, ударало се на све што је стуб опстанка Републике Српске а све што је добро и успјешно у Српској преко ноћи је путем ове медијске куће криминализовано. Наравно све то умотано у игру и пјесму, шунд и неукус . Тако се преко БН телевизије водио рат и против Емира Кустурице и импозантног културног центра Андрићграда, а за рачун СДС-а, тачније речено Бакира Изетбеговића и Сарајева. Неријетко ни Руси и руска држава није остала заобиђена са заједљивим коментарима новинара БН телевизије.

Да Република Српска не може преживјети са Додиком, БН-овци су нас упозоравали и упозоравају нас свакодневно, са тешким губитничким јадом. Тако смо у протеклом периоду, захваљујући „истраживачком“ новинарству новинара БН-а сазнали да је Република Српска најсиромашнија на свијету, да се овдје доручкује само уторком и петком, и да нам нема спаса. Да смо дотакли дно – речено је још прије двије, три године , али ево некако се држимо, чврсто за то неко дно. Посебна прича су експерти које је БН проналазио да би потврдили њихову рушилачку конструкцију и лаж о пропасти Републике Српске под влашћу Милорада Додика. Какви су то „стручњаци и научници “ најбоље говоре резултати на локалним изборима гдје су се неки од тих „стручњака“ који се нису скидали са БН телевизије кандидовали. Тако је, рецимо, економиста др Алекса Милојевић, који је својим економским брљотинама са БН телевизије вриштао алармантно поручујући да смо готови, на изборима у Бијељини освојио 22 гласа а његова странка укупно 44. Милојевићи су, кажу ми, много велика породица, има их више од 44 члана али очигледно ни они нису повјеровали Милојевићу као ни сам народ. Или, рецимо, познаник Мирко Благојевић, лидер странке “ 9 јануар“ који се својски залагао против референдума у Републици Српској и који се, такође, није скидао са екрана БН телевизије, освојио је великих 94 гласа а његова странка цијелих 265 гласова. Извјесни професор др Зоран Мастило, такође, миљеник БН телевизије још је и добар са освојених 497 гласова. Злобници кажу да је приморао студенте да гласају за њега. Младена Босића сигурно познајете. Човјек поднио оставку јер је схватио да га је БН телевизија свакодневним цитирањем и ангажманом у свом програму, само згадила народу и зато је поднио оставку. Да, то је тај Босић што се пријатељима повјерио да, ипак, треба мијењати народ. Нисам поменуо др Светлану Ценић која у слободном времену слови за уредника пропале економске рубрике БН телевизије. Да то је она Светлана која се заклела да ће попити сву нафту ако икада проради Рафинерија нафте у Броду коју је Додик продао Русима. Не, није испунила обећање, иако баш изгледа као да јесте, није се ни кандидовала на изборима јер зна да не би могла скупити ни десетак гласова.
Шта да вам кажем, све у свему, једна тешка губитничка прича.

Могу замислити како им је!

Чланак Дабогда те БН телевизија подржала се појављује прво на ИСКРА.

С нескривеном амбицијом да моделира Републику Српску по западном моделу и да нам бира председника, иако га већ имамо, изабраног на демократским изборима, Јакшић забринуто наводи како је пре неки дан из иностранства примио мејл у коме га питају да ли ће Србија извршити „анексију” Републике Српске, односно да ли ће планирани референдум у Републици Српској о Суду и Тужилаштву БиХ послужити Београду да уједини српске земље и тако надокнади губитак Косова.

Нисам ни сумњао да је Бошко Јакшић мејл примио, по обичају, из иностранства, само је остао недоречен: да ли из Вашингтона, Лондона или са Башчаршије. Но, занимљиво је да политички драматург, добровољац Јакшић, у јавни дискурс убацује причу о анексији, односно оживљава давно прежвакани и одбачени стереотип о Великој Србији, истина, овог пута нешто крњој и створеној преко „анексије” Републике Српске!? Поврх тога, покушава да нам подметне тезу о томе како се „политика Милорада Додика приписује политици Александра Вучића”, ваљда алудирајући да би и Вучић, чим пре, требало да стане у колону у којој се Јакшић налази већ дуже време. Важно је издраматизовати односе Републике Српске и Србије, а потом их назвати опасном игром, уз препоруку која се провлачи кроз Јакшићеву писанију, да је Додик опасан по Србију и да би га се требало решити јер, забога, „зашто би интереси политичара у Београду и Бањалуци по дефиницији били идентични”.

Претпостављам да се Јакшићу, као ни Западу, не свиђа то што народ у Републици Српској и Србији живи као јединствени етнички простор и да је Србија као гарант Дејтонског споразума увек коректан и одан партнер Републике Српске. При томе, свакако, не треба заборавити да Република Српска има унутрашњи капацитет да сама брани своје право. Захвални смо премијеру Вучићу на сугестијама и бризи коју показује за Републику Српску али и јавно изреченом ставу да се не меша у доношење одлука у Републици Српској.

Бошко Јакшић би требало да зна да Додик није разбијач БиХ, јер се она сама урушава интервенционизмом међународне заједнице која неретко крши међународно право и спречава унутрашње договорe, као и то да Додик нема ништа против БиХ, али дејтонске БиХ. Залаже се и за европски пут БиХ који неће доводити у питање аутономију Републике Српске и води политику која је у интересу српског народа и свих грађана у Републици Српској. Зашто Америка, Велика Британија и остали могу да бране своје националне интересе диљем света а Додику се спочитава да их брани у Републици Српској, и зашто онда то Јакшићеви истомишљеници проглашавају за претње по регион?! Додик није политички авантуриста и не доводи Републику Српску у ризик, како то тврди Јакшић, већ доследно брани њене интересе, што му је и уставна обавеза.

Додик је поздравио иницијативу Вучића за одлазак Владе Србије у Сарајево у смислу подржавања ширења добрих регионалних односа, и његова примедба да је „у Савету министара БиХ Србија изабрала погрешног партнера за разговор” није била јетка, како примећује аутор колумне, већ више информативна. БиХ нема владу, јер је Савет министара помоћно тело Председништва БиХ, док је Влада Србије извршни орган. А ентитети имају владе.

Мислим да је беспредметно полемисати са добровољцем Јакшићем око добрих односа Русије и Републике Српске јер је прилично антируски расположен. Република Српска поштује Русију и гради најбоље односе са њом без икаквог условљавања, што се не би могло рећи за неке друге државе. Захвални смо Русији на економској сарадњи али и на одбрани наших интереса у Савету безбедности УН.

Што се референдума тиче, као демократског права Српске, он ће бити одржан о Суду и Тужилаштву БиХ јер су то неуставне институције. А референдума о статусу се, бар за сада, не одричемо, али нисмо сепаратисти. Ако до њега дође, на то ћемо бити приморани и то неће бити наша акција већ реакција.

Чланак У колони добровољаца се појављује прво на ИСКРА.

У педвечерје Инвестиционе конференције у Сребреници гдје су се окупили сви најважнији политички фактори  Србије, БиХ и Републике Српске, којом се обиљежава, како је речено, ново поглавље у животу Сребренице, поменути поручник Шехић притиснут мрзилачком страшћу, текстом у Данима, Републику Српску назива геноцидном творевином, а Србе  исконским злочинцима који, како каже, не признају геноцид у Сребреници. И с додатним наслагама мржње наставља да шкраба како нема ништа што у Републици Српској  од рата на овамо, од спорта до културе, завређује  посебну пажњу, осим геноцида….итд..итд. Просипајући мржњу према Србима и свему што је српско свим својим расположивим средствима, двадесет година након рата, поручник Шехић (који овај чин није могао добити за пјесме и колумне већ пуцајући на Србе) губи везу и са мозгом и са реалношћу и у колумну убацује и Емира Кустурицу, који је управо, од таквих као што је поручник Шехић и ини Шехићи, био приморан да оде из Сарајева. Зна  добро поручник Шехић да је у Изетбеговићевом дијелу БиХ најкраћи пут до жељеног статуса најлакше обезбједити било каквим нападом на рачун великог Емира Кустурице.Тако се поручник непогрешиво уклапа у друштвени амбијент у коме преовлађује екстремистичко понашање које се са његовом колумном увелико дијагностикује и као патолошка појава. Јер ту аргументи и чињенице уопште нису важни. У овом случају културни центар Андрићград  је према Шехићу изграђен,, на мјестима гдје је вршено масовно убијање муслимана, те да је то ,,споменик забораву и ћутању о злочинима у Вишеграду,,. Објашњавати сада Шехићу да Република Српска није геноцидна творевина већ да је настала вољом српског народа још прије почетка последњег рата, као и то да на мјесту гдје је никао велелјепи Андрићград, кога посјећује и на стотине Шехићевих земљака, није било никаквих злочина…итд….итд….,беспредметно је.

Рад на себи најјаче је оружје против глупости које нам сваки дан медији сервирају-изјавио је негдје  поручник Шехић. Ако је судити по његовој поменутој колумни из Дана , види се да  није радио на себи зато и ваља глупости.

Чланак Мржња се појављује прво на ИСКРА.

То што Уједињено краљевство, уз сво дужно поштовање, не жели референдум о Правосуђу БиХ у Републици Српској, неће пуно узбудити Бања Луку нити предсједника Републике Српске Милорада Додика јер би он, да је био у прилици,  кратко и јасно одговорио британском министру да на мјесто предсједника није биран да испуњава жеље, рецимо Уједињеног краљевства, већ народа који га је бирао на демократским изборима. Уосталом, Република Српска је ентитет у БиХ, а не у Уједињеном краљевству и жеље Филипа Хамонда у Републици Српској сматрају најгрубљим мјешањем у унутрашње послове једне земље.

„Да ли подржавате неуставно и неовлаштено наметнуте законе о Суду и Тужилаштву од високог представника међународне заједнице у БиХ, посебно наметнуте законе о Суду и Тужилаштву БиХ и примјену њихових одлука на простору Реублике Српске?“, референдумско је питање које је Народна скупштина РС усвојила у јулу ове године, на коме се очекује да ће НЕ (не подржавамо) одговорити огромна већина грађана Републике Српске када се  након  свих спроведених процедура референдум одржи.

Представници међународне заједнице, као и бошњачки политички лидери, сматрају да је референдум неуставан, да је озбиљна пријетња Дејтонском споразуму и да представља опасност за суверенитет и сигурност земље,  те још један од многобројних несташлука Милорада Додика. Додик им на то одговара  питањем – гдје то у Дејтонском споразуму и Уставу пише да је референдум неуставан!? Децидног одговора од критичара референдума нема, а лако је и утврдити да правосуђе није у компетенцији заједничких институција БиХ и да то не пише у Уставу. Суд и Тужилаштво је наметнуо босанскохерцеговачки протектор, односно високи представник међународне заједнице у БиХ, политичком силом кршећи међународно право. Вишегодишњи приговори из Бања Луке били су да велики утицај на правосуђе, поред странаца, имају и бошњачки лидери, поготово у вези са опструкцијом суђења за злочине над Србима. Ту је свакако спорно и мјешање Суда и Тужилаштва БиХ у рад ентитетских судова и тужилаштава, и неријетко дрско преузимање предмета од њих, често злоупотребљавајући их у сврху  политичког ревншизма као и  обрачун и пријетње према  лидерима у Републици Српској.

Откако је прича о референдуму кренула у оптицај појачано је и присуство амбасадора и представника западних земаља у Бања Луци који покушавају Додика на „разуман“ начин одвратити од свог наума. Тако бриселски политички аналитичар Тони Вогел сматра да „снажна и одлучна акција САД и ЕУ може зауставити Додика“. Но прекаљени борац за права Републике Српске  у дуелу са странцима, Милорад Додик, нема разумјевања за њихово неразумјевања  око референдума. Референдум је демократско право Републике Српске, Уставни суд Републике Српске је утврдио да у тексту референдумског питања нема ништа спорно, те да ће се реферeндум спровести  уколико се унутар БиХ два ентитета не договоре да Суд и Тужилаштво БиХ могу остати, али са редукованим правима у односу на постојећа, која су била на штету Републике Српске и  уважавајући њене примједбе.

Предсједник Републике Српске је, за надати се, недавним својим изјавама отклонио бојазан бошњачких лидера, који  референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ доживљавају  као генералну пробу за могући референдум о статусу РС. „Нисам сепаратиста, ово није никакав референдум о статусу, само покушавам да се поштује Дејтон“ рекао је Додик.

Директор Европске стабилизацијске иницијативе Гералд Кнаус још 2009. је устврдио да „земљу познату под именом БиХ је требало много раније научити да сама плива“ те да, како даље истиче Кнаус: „Никада није прерано да се босанскохерцеговачки политичари препусте сами себи и властитој одговорности. Само тако се може прекинути круг у којем једни друге оптужују… Да је којим случајем прије три године БиХ остала без високог представника, данас би стигла даље него гдје сада јесте… Босна је данас веома компликовано друштво… и већина Босанаца и Херцеговаца је свјесна да до прогреса може доћи само уз цјенкање, бесконачно преговарање, понекад ружне компромисе и то је у ствари начин како функционише ЕУ. Ако политичари у БиХ схвате да је то једини пут напријед, БиХ може да изненади остатак свијета“.

Управо на фону оваквих ставова предсједник РС је још у свом прошлогодишњем инаугуралном говору позвао све релевантне политичке представнике два ентитета и три народа да отпочну истински дијалог чија је мјера уважавање свих, а прије свега другог. „И поред супротних политичких, националних и партијских ставова морамо наћи базични минимални консензус о нашој будућности“, рекао је Додик. На те Додикове поруке политичко Сарајево остало је нијемо очекујући да ће им све њихове жеље спровести међународна заједница. У недостатку дијалога Додик је био принуђен да зарад интереса Републике Српске посегне и за оваквим обликом изражавања непосредне демократије – референдумом. Свјестан је да против себе има добар дио међународне заједнице, политичко Сарајево, као и полтроне према Сарајеву и међународној заједници из српских политичких редова, Српска демократска странка, Партија демократског прогреса, Народни демократски покрет (који су остали удржани око референдума) – који у садејству са политичким Сарајевом и Бакиром Изетбеговићем, желе да му што прије виде леђа, при томе, не бирајући средства.

Било како било  у недостатку унутрашњег консензуса и о Правосуђу БиХ, Репубика Српска је све ближа референдуму а одлука о формирању Комисије за споровђење референдума већ је  донесена. Намјера Републике Српске није да се игра са референдумом већ да се нађе рјешење. Многи су опет  мишљења да је то питање и њеног опстанка у дејтонском капацитету.

Чланак Референдум се појављује прво на ИСКРА.

Умјесто програма за напредак Републике Српске, за легитимну политичку утакмицу са актуелном влашћу, Босић се опредијелио за закулисне радње, не бирајући средства, али ни партнере против Милорада Додика и актуелне власти. Тако је славодобитно пожурио да добро плаћену „велику причу „о наводно криминализованој власти у РС, овог пута пласира, не преко свог гласноговорника Тришкета, власника СДС-ове партијске телевизије, већ лично преко сајта СДС-а.

Но ако се буде поштовао закон, и докази са којима је јавност већ упозната, а нема разлога да се не поштује, Босић и сарадници ће умјесто планиране славе покупити кривичне пријаве за недозвољени покушај рушења предсједника Републике Српске.

Посебно парадоксална прича јесу напади и покушај СДС-ове криминалне клике, ухваћене у покушају државног удара, да замјени тезе и оптуже РТРС која је дошла у посјед и јавности предочила свједочења о завјери покушаја рушења предсједника и актуелне власти у Републици Српској. Прваци СДС-а су преко ноћи своје сараднике у овој афери назвали криминалцима, пошто су ови проговорили. Нису ти криминалци, како их сада одједном називају лидери СДС-а, били услужни сервис РТРС-а већ СДС-а, кога су насанкали и који мора да преузме одговорност. Одрођени од народа, жедни власти, лидери СДС-а су, у овом покушају државног удара, очигледно заборавили стару народну „Ко с ђаволом тикве сади о главу му се одбијају“.

Нема сумње да је оскудна политичка каријера Младена Босића у свом финишу и да би осрамоћени СДС, уколико жели повратити углед политичке партије а не параполитичке групе за конструкције и подвале, ових дана морао да се захвали на досадашњем ангажману свом предсједнику и вјероватно још неким учесницима ове афере која, ако је вјеровати учесницима, сеже до министра безбједности БиХ, СДС-овог Драгана Мектића.

О Босићу и СДС-у много говори и изјава у повјерењу Бакира Изетбеговића свом партијском пријатељу, да од како су Савез за промјене и СДС ушли у власт у заједничким органима БиХ, он се одморио и не мора директно да напада Додика јер то умјесто њега одрађују Босић и пријатељи.

Чланак БРОДОЛОМ СДС-а се појављује прво на ИСКРА.

То се посрећило управо нашој држави, Републици Српској. Славни режисер, писац, музичар, архитекта итд…. у сагласју са Милорадом Додиком одлучио је да нам несебично помогне да разбистримо погледе, да нас просвјети, учврсти у увјерењу, уљуди и рекло би се избави из тог баука примитивизма  који увијек  после  рата пријети да се одомаћи у свакој средини. Због тога је и настао Андрићград, по идеји  професора Кустурице, а по значају за нашу будућност без сумње најважнији пројекат направљен у историји Републике Српске. У то смо се увјерили по највише приликом обиљежавања стогодишњице почетка Првог свјетског рата гдје је Андрићев институт својим публикацијама и документованом истином о Првом свјетском рату изазвао преко сто педесет реакција широм свијета у најпознатијим свјетским медијима. Био је то најмоћнији удар наше историографија у очувању истине о узроцима и почетку Првог свјетског рата око чега је Србија безразложно била оптуживана.

Но како је уздизао Андрићград који представља општу вриједност и опште добро наше државе и нашег народа као и других мирољубивих народа уопште, жртвујући свој комодитет и стављајући у страну статус свјетског умјетника и све погодности које му он доноси, професор Кустурица неријетко се налазио  на мети овдашњег полусвијета из преживјелог примитивног миљеа а посебно неких медија који су га свакодневно уходили  злурадо покушавајући да га оспоре, нађу му ману, оптуже без покрића, омаловаже. Јер забога шта тај Кустурица има да им квари посао, ремети њихов паланачки устајали мир и да га провјетрава неком културом, пројектима, бјелосвјетским гостима?! У праву сте. Ријеч је о људима који сопственом памећу и рукама никада нису створили никакву вриједност али би радо да забране и Емиру Кустурици да је он прави.

Тако се на примјер једна телевизија, расадник медијског примитивизма, специјализовала  за ухођење Емира Кустурице и упорна настојања да се славни режисер по сваку цијену криминализује. Тако је било и ових дана у нетачно презентованој причи о повратку ПДВ-а,  коју је једва дочекала, да би славодобитно ускликнула „Кустурици плијене Андрићград“! Тако по ко зна који  пут покушавајући да од тог „мрског Професора“ који покушава да нас окупира културом, направе криминалца. Кажем славодобитно јер су се понадали да је  Кустурици дошао крај и да ће неометано наставити да лако сварљиви  примитивизам и простаклуке продају под културом.

Наравно борба за очување примитивизма а против сваког вида културе није својствена само поменутој семберској телевизији већ и рецимо водећим локалним политичарима у Вишеграду али и првацима неких опозиционих странака у Републици Српској. Сви на једном задатку у одбрани Републике Српске од било каквог вида културе и умјетности.

Тако рецимо начелник Вишеграда за протекле четири године никад ногом није крочио у Андрићград иако су га убјеђивали да култура није опасна, а да  су последице позитивне и да сваког примитивца може вратити у људски облик у пуном смислу те ријечи. Тај речени начелник је у својој херојској борби за очување примитивизма тако пропустио да у Андрићграду дочека и поздрави патријарха српског Иринеја, предсједника РС Милорада Додика, премијерку Жељку Цвијановић, премијера Србије Александра Вучића, министра иностраних послова Србије Ивицу Дачића, најбољег свјетског тенисера Новака Ђоковића, министра културе Русије, славног руског редитеља Никиту Михалкова, директора Канског фестивала…итд….итд…

Ништа бољи нису ни првоборци овдашљег очувања примитивизма,  посланик Драган Чавић или херцеговачки кркан Вукота Говедарица који најављују најстрашнију борбу против Кустурице и његовог покуашаја да нам доведе културу у Републику Српску. Познавајући себе они би одмах да оптуже Кустурицу да је узео паре, да то са Андрићградом није све чисто итд…итд…  Као да је  Кустурица наиван и као да му је први пут да се сукобљава са стоглавом примитивном аждајом са којом је борбу водио и када је правио Дрвенград. Научио је он на отпор примитивизма али у тој борби му морамо и ми помоћи. Морамо побједити заједно те примитивне, неинвентивне, немаштовите трећеразредне политичаре који су се нашли у политици да би нешто ућарили, а не да би народу било боље, па мисле да тако ради и Кустурица. Или дојучерашње чобане, балетане, који су преко ноћи постали медијски магнати који алаво грабе паре просипајући  даноноћно гледаоцимаи читаоцим простаклуке и примитивизам.

Дакле не смијемо дозволити да тријумфује полусвијет и примитивизам,  уколико желимо да будемо цивилизовани људи и да имамо сигурну будућност. Велики човјек и умјетник Емир Кустурица нам је несебично понудио будућност. Наравно да му вјерујемо, нећемо ваљда вјеровати конструкцијама и лажима  неких шићарџија и кабадахијама попут Чавића, Говедарице, Тришића, начелника Вишеграда Мишковића и сличних.

Само да Професор издржи!

Чланак ИЗДРЖИ ПРОФЕСОРЕ! се појављује прво на ИСКРА.

Слике  разулареног стампеда из Поточара који је угрозио живот премијеру Србије, који је доласком  да изрази пијетет страдалим у злочину у Сребреници послао поруку за мир и стабилност у региону ,  до сада смо углавном имали прилике гледати у телевизијским прилозима из Авганистана, Либије, Ирака….. Мржња, примитивизам и огтрашћени вјерски фанатизам све са покличима “Алах  је највећи” доминирали су нажалост у срцу Европе, на гробљу, у самом Меморијалном центру у Поточарима, у недјељу  једанаестог јула, гдје је већина као и сам премијер Вучић дошла да ода почаст сребреничким жртвама страдалим у стравичном злочину.

Покушај каменовања, односно убиства премијера Србије Алесандра Вучића, на гробљу у Поточарима, ти повици и мржња примитвне руље  која је тражила крв и смрт једног премијера, и не треба да буде изненађење, бар не за оне који су  читали Иву Андрића.

Све пише код Андрића у дјелу, Писма из 1920, које би се могла именовати и као Писма из 1992, или 2015. године, ако се вратимо на немио напад на премијера Вучића на гробљу у Поточарима. Јер ништа се није промјенило још одтадашњих Андрићевих импресија.

Андрић јасно каже да је Босна „земља мржње и страха“. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човјек није свјестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини.-

-Па ипак чињеница је  да у БиХ има више људи који су спремни да у наступима несвјесне мржње, разним поводима и под разним изговорима убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.-

-Мржња која сама у себи налази своју сврху…она је просто оруђе нагона уништењем или самоуништењем , само као таква и постоји и само дотле док  задатак поптуног уништења не изврши. ДА. БОСНА ЈЕ ЗЕМЉА МРЖЊЕ.-

Ваљда је сада многима јасније зашто предсједник Републике Српске Милорад Додик годинама упорно оспорава БиХ  и бјежи од квалификације да  смо ми из Републике Српске босански Срби. Ми смо Срби, каже кратко и јасно Додик.

Видјели смо шта каже мудри Андрић а то су нажалост и осјетили многи. Међу њима и премијер Србије Вучић а прије њега….. рецимо и пет  бајкера из Чачка, који су због мајице са натписом “Србија” недавно претучени на Башчаршији. То је нажалост та држава коју је желио Алија Изетбеговић, и за коју је, како је рекао “спреман жртвовати и мир”. Такву државу данас баштини Алијин син Бакир Изетбеговић. Отуда и не чуди срамни инцидент у Поточарима.

Посебна прича је питање одговорности за невиђени скандал у Сребреници. Дирекција за координацију безбједносних тјела БиХ и њихов директор Мирсад Вилић, умјесто да заштите српског премијера, јалијашки и  срамно пребацује одговорност на обезбјеђење премијера Вучића. Још гори су челници  СДС-а Младен Босић и министар безбједности БиХ Драган Мектић. Први, јер је штитећи пропусте својих коалиционих партнера из СДА за догађаје у Сребреници, оптуживао и полицију Републике Српске која није имала никакве надлежности за безбједност унутар меморијалног центра. А Мектић, опет што је злоупотребио напад на Вучића, да би по ко зна који пут, као одговорног оптужио директора Агенције за истраге и заштиту (СИПА) Горана Зубца, чије се функције већ мјесецима жели дочепати СДС. У таквој атмосвери Бакир Изетбеговић, Мирсад Вилић и остали одговорни за скандал и покушај убиства премијера Србије испадоше невини.  Таква ти је БиХ.!? Да не би полиције Републике Српске и њених специјалаца који су евакуисали предсједника Владе Србије ко зна шта би се све могло десити!?

Што се тиче Вучићеве пружене руке, упркос свему, не бих журио. Нека Изетбеговић сада први пружи руку. Зашто? Да видимо да ли је Андрић у праву.

Чланак АНДРИЋ ЈЕ БИО У ПРАВУ се појављује прво на ИСКРА.

Најављена резолуција Савјета безбједности УН-а о Сребреници у британској креацији у Републици Српској је већ названа Резолуцијом неповјерења пошто  у Бања Луци сматрају да њеним креаторима није стало до стварног пиетета према невиним жртвама Сребренице и Подриња, јер да им је стало онда не би заборавили 3500 хиљаде српских жртава ликвидираних од муслиманских снага предвођњних Насером Орићем још прије злочина у Сребреници. Овако она је само пријетња стабилности у БиХ  и не доприноси никаквом помирењу јер је, како то рече Сергеј Лавров она антисрпска.

Најављеном Резолуцијом   управо покушавају притјерати уза зид Додика и Републику Српску, како кажу, због негирања геноцида. Но они који и мало знају читати између редова препознају сасвим другачију реалност и сценарио.

Додик  а и велика већина Републике Српске сматрају непоузданим начин откривања истине и јавно негирају квалификацију геноцида у Сребреници али не и велики злочин. Отуда јер није релевантно установљено да је у БиХ било геноцидних намјера а сумња се (уз пијетет према свакој жртви), да је и број жртава увеличан и да је сребреничка трагедија и те како исполитизована.  Они који желе да чују, знају да  се Република Српска одавно суочили са истином, доказала да не игнорише прошлост, да је у Сребреници био велики злочин који нико не оправдава и који осуђују, као  и да  су најодговорнији за овај злочин приведени правди. Предсједник Републике Српске шеснаестог априла посјетио је Меморијални центар Поточари, положио вјенце, поручио да поштује све жртве и изразио жаљење што се политика мјеша и у  злочин у Сребренице. Хатиџа  Мехмедовић из удружења „Мајке Сребренице“ упутила му је поруку захвалности за саосјећање и долазак, начелник Сребренице Ћамил Дураковић захвалио се на обећаној помоћи за обиљежавање 20.годишњице злочина у Сребреници. Дураковић се том приликом похвалио да у Сребреници од 11. јула 1995. године па до данас није било ни једног инцидента на националној основи одавши признање полицији Републике Српске.

Али то је по обичају било кратког даха. Хатиџа Мехмедовић навикнута да је политички манипулишу још из времена  Силајџића, недуго након захвалности  Додику поднијела је кривичну пријаву против њега због негирања геноцида, а начелник Дураковић стао је  у одбрану још  непресуђеног ратног злочинца Насера Орића, скандалозно  условљавајући долазак у Сребреницу премијера Србије Вучића пуштањем на слободу злочинца Орића. Бакир Изетбеговић опет  да не наљути Насера Орића ускратио је добродошлицу предсједнику Србије Николићу у Сарајеву.

У Републици Српској свима је јасно да је бављење прошлошћу битно али исто тако да се сви морамо усредсредити на тражење нове будућности, заједно или једни поред других.

Уосталом на том фону је била и очинска порука  папе Фрање коју је упутио Реис ул Улеми Хусеину Кавазовићу, односно Бошњацима приликом посјете Сарајеву у уском кругу људи: „Изађите из улоге жртве прекините да се самосажаљевате“.

На папином фону политичко Сарајево би могло да прекине свакодневно испостављање рачуна Републици Српској за геноцид и окрене се будућности  али би и међународна заједница, која није невина око догађаја у Сребреници, у папином духу могла да прекине да политизује Сребреницу разним резолуцијама и да прекине покушаје наметања рјешења за живот у БиХ. Ако су искрени пријатељи треба да подстичу унутрашњи дијалог као једину претпоставку  за срећније рјешење у будућности.

Није на одмет овом приликом подсјетити да добар дио међународне заједнице, поред већ наведеног, помало пере и своју савјест око Сребренице чију невиност и данас демантује Сребренчанин Хакија Мехољић, свједок састанка у сарајевском Холидеј ину  1995. године, када им је Алија Изетбеговић пренио поруку Била Клинтона „пустите  Србе да уђу у Сребреницу па да завршимо рат“. Тако је и учињено.

Чему онда Резолуција и резолуције ако не да фалсификују истину. А кад истина страда расте онда и неповјерење. Због тога љековито дјелују ријечи Сергеја Лаврова да се Резолуција неће ни наћи на дневном реду Савјета безбједности УН-а.

У предвечерје обиљежавања подрињске трагедије занимљиво је поменути да се више међународних званичника и амбасадора у БиХ  повјерило пријатељима да не би жељели видјети Насера Орића  у Сребреници 11. јула. Да ли то и они прећутно признају злочиначку биографију Насера Орића, остало је да нагађамо.

Чланак РЕЗОЛУЦИЈА НЕПОВЈЕРЕЊА се појављује прво на ИСКРА.

Разачоравајуће је да је америчка амбасадорка своју прву посјету престоници Републике Српске започела намјесничким и провокативним стрелицама упућеним према демократски изабраном предсједнику који је за свој рад прије свега одговоран грађанима а не амбасадорима и чији су изјаве и коментари у складу са оним што већина грађана у РС тражи. У противном Милорад Додик не би по други пут био изабран за предсједника.

Охрабрујући је био долазак амбасадорке Кормак у Доњу Градину поводом 70 година од пробоја из усташког логора смрти – Јасеновац, симбола геноцида , а помало разочаравјуће је било што амбасадорка, поред породице погинулог полицајца и грађана Зворника није изјавила саучешће и властима у РС након терористичког напада на полицијску станицу у Зворнику, јер то је био и напад на Републику Српску ма колико то неко не жели да чује.

Ако амбасадорка Кормак регуларно и јавно саопшти да је политика Амбасаде Америке да неће да разговара са “ несташним“Додиком док се не промјени, очито по њиховој мјери, онда је регуларна и изјава предсједника Републике Српске да неће мјењати ставове упркос притисцима јер Република Српска, ма колико мала била, не функционише на притиске.
За очекивати је било да амбасадорка заобиђе стереотипе из Сарајева, као и појединих функционера њене амбасаде и неких међународних кругова о Републици Српској и њеном предсједнику као дежурним кривцима, и свој став донесе на основу сопствених утисака и у директном дијалогу са предсједником како то налаже демократска и дипломатска пракса . Јер Милорад Додик жели добре односе са свима па и са Америком једном од најмоћнијих светских сила.

Замислите да је по истом принципу амбасадорка Кормак затражила састанак са предсједником Додиком а он не дај боже одбио да се сусретне са њом због, рецимо нереда у Балтимору изразивши своју забринутост али и наду да ће се сусрести са амбасадорком кад ова криза и понашање прођу?

Наравно то предсједнику Милораду Додику не би пало на памет јер су то унутрашњи проблеми Америка и у то нема право нико да се мјеша као што и ми не волимо да се нама неко мјеша. Добронамјерне савјете и помоћ , али оне без ултиматума радо примамо посебно од Америке која је дала немјерљив допринос у окончању рата у БиХ и очувању мира , изградњи те послератној стабилизацији БиХ, па тиме и Републике Српске.

Као заклети оптимиста претпостављам да нећемо дуго чекати на сусрет предсједника и амбасадорке који је у интересу обје стране јер нам је потпуно јасна појачана дипломатска активност америчких амбасадора на Балкану, од Македоније, Космета, Србије па ето и до БиХ.

Иначе не мислим, као што ми многи сугеришу, да је боравак предсједника Републике Српске на величанственој војној паради у Москви управо тај несташлук који није у складу са позитивном реформском агендом која се испријечила између америчке амбасадорке и предсједника Републике Српске!?

Чланак НАМЈЕСНИЧКА ПОСЛА се појављује прво на ИСКРА.

Да можда нису одлучили да под утиском већине федералних медија, (да није нападнута Република Српска већ БиХ) телеграм саучешћа пошаљу Бакиру Изетбеговићу бошњачком чану Предсједништва БиХ чији је отац и посијао клицу тероризма и њиме за свагда затровао БиХ пуштајући крволочне муџахедине у БиХ да Србима одсјецају главе. Бакиру Изетбеговићу кога су остала два члана Предсједништва БиХ једва убједила да догађај из Зворника заједно назову правим именом-терорисичким актом. Или се боје да разљуте терористе спаваче којих је препуна БиХ и који свакодневно каче заставе ИСИЛ-а или „Кавкаских емирата“ блиских Ал Каиди чије се заставе вијоре и у тузланском округу (Пасци, Хусино) кога нам годинама представљају као примјер мултиетичности и толеранције!?

Можда се господа амбасадори плаше интернет тероризма који већ три дана букти по Федерацији пресуђујући Републици Српској по кратком поступку, као да је она неког напала а не да је нападнута.

Није ваљда да су љути што се њима „мрски“ Милорад Додик који годинама упозорава на потенцијалну опасност од екстремног ислама у БиХ, понио државнички и након теерористичког акта који је очигледно осмишљен по оној кинеској пословици „Убиј једног да би уплашио хиљаде“ смогао снаге и позвао на мир и толеранцију који су и сачувани захваљујући полицији Републике Српске која није дозволила било какав инцидент и насилничку активност, иако су поднијели највећу жртву.

Република Српска је јасно рекла да не вјерује да се у БиХ може успоставити искрен, јединствени фронт против тероризма, све док су на власти у Федерацији они који су прихватили муџахедине, терористе, екстремне исламисте…. и дали им држављанство. Зато мора да се прије свега ослони на сопствене снаге и позове у помоћ земље региона и шире.

Оно што је добро у свему овоме, ако ишта може бити добро, је чињеница да је напокон и министар безбједности БиХ Драган Мехтић схватио нешто, што сви ми већ годинама знамо: „…да дефинитивно имамо проблем тероризма у БиХ“. Надам се да се Бакир Изетбеговић неће наљутити на министра!?

Што се тиче амбасадора, нема сумње да нам они дугују објашњење за неупућене телеграме руководству Републике Српске.

У међувремену ако се и догоди да предсједник, Дејтоном признате а терористички нападнуте Републике Српске, и добије са закашњењем телеграм саучешћа неког од поменутих амбасадора, сигурно му се неће узети за зло што је каснио, чак напротив! Њему се онда извињавам за све ове ријечи.

Чланак ДИПЛОМАТСКА ЋУТЊА се појављује прво на ИСКРА.

Тако Савановић наводи да је је РС „запала у неку врсту диктатуре и владавине једног човјека“, предсједника РС назива тиранином у покушају а РС као заједницу у којој нема дијалога, консенуса, уважавања… У тим својим наклапањима Савановић иде тако далеко да констатује „да је нацистичка егзекуција Јевреја проведена у складу с законом (и нарочито Ајхманов аргумент на суђењу) требало би да је довољно упозорење гдје ово (мисли на РС оп.аут.) може да води“.

Од како је Српска демократска странка из Републике Српске објеручке отрчала у коалицију са Странком демократске акције Бакира Изетбеговића покушавајући да скроје власт на ниову БиХ, Бакир Изетбеговић и његови јастребови, иначе познати заговорници квалификације да је „Република Српска геноцидна творевина“ напрасно су ућутали. Не зато што су промјенили мишљење о Републици Српској и њеном лидеру Милораду Додику већ зато што су у појединим лидерима и идеолозима Српске демократске странке добили своје гласноговорнике. Тако сада СДА и Изетбеговић ћуте препустивши појединцима из СДС да ударају по РС и Додику.

Управо један од таквих је и лажни политички моралиста Алекандар Савановић који се са својим теоретисањем које је далеко од реалности политичких односа у БиХ, тачније речено памфлетом, огласио на страницама Нове српске политичке мисли у коме бљује политичку мржњу према актуелној власти у Републици Српској и то у непогрешивом стопостотном маниру Бакира Изетбеговића. Да се разумијемо не полемишем са нарцисоидним и до краја исфрустрираним Савановићем јер се са глувим не може полемисати.

Савановић нам својим писањем жели рећи да високо поштује добро, али нажалост његов памфлет који одише на штиво најпознатијих сарајевских политичких јастребова нам говори да је он у ствари у скупини која управо покушава да „учини зло“ Републици Српској не само са једним дијелом политичког Сарајева већ и са дјелом према РС нерасположене међународне заједнице. Између осталог Савановићев СДС се својски противи да се смјени предсједавајући Представничког дома парламентарне скупштине БиХ Шефик Џаферовић одговоран за тешке злочине над Србима јер не желе да наљуте Бакира Изетбговића.

У чему је онда проблем Савановића и Савановићаааа… у томе што су његова странка СДС и његов фаворит на предсједничким изборима Огњен Тадић изгубили демократске изборе у Републици Српској. Али авај, самопроглашени љубитељ демократије очигледно са тим неће да се помири.

Велика је дубина Савановићеве исфрустрираности губитком избора СДС-а и Огњена Тадића зашта је као њихов мудрац одговоран и он сам. Пишући о первертираном облику демократије у Републици Српској управо то сам чини јер покушава да демократски изабрану власт у РС стави у корелацију са фашистичком Њемачком и егзекуцијом Јевреја у њој. Ужасавајућа је чињеница да овако говори један професор Бањалучког универзитета. На овоме би му позавидо без сумње и сам Бакир Изетбеговић, кога је Савановић очигледно покушава импресионирати и тиме му се наметнути на евентуално неку од заједничких функција на нивоу БиХ.

Милорад Додик није тиранин ни диктатор како то жели рећи Савановић. Управо да не би било дуализма у Сарајеву из Републике Српске, још поодавно, прије избора, СДС-у је понудио договор за заједнички наступ у Сарајеву. Али из СДС-а није било разумјевања за будућност РС.

Додик је даровити лидер који одлично обавља своју уставну обавезу – чува Републику Српску. Е у томе и јесте проблем за Савановића, Изетбеговића, Босића, Лондон, Берлин, Вашингтон…што успјешно обавља своју уставну обавезу и чува Републику Српску. Управо та његова посвећеност чувању и одбрани РС и иритира ауторе памфлета и стереотипа о Милораду Додику као негативном лику.

Милорад Додик уважава културу консензуса, дијалога и гласа другог коју заговара Савановић, али за разлику од Савановића то ради само ако је у интересу Републике Српске.

Господину Савановићу који самозаљубљиво воли да теоретише што није довољно за политику, очигледно нису блиски практични циљеви. Његове политичке импресије су нашле своје уточиште у његовом испразном политичком разглабању, но тога у Републици Српској као и свугдје има на претек. Водити државу односно ентитет, доносити одлуке сасвим је нешто друго

Ако се Бакир Изетбеговић и Младен Босић договоре можда и дају шансу Савановићу да и то спозна и мане се свог неуспјешног теоретисања а уз пут излијечи и своје фрустрације.

Бојим се за Нову српску политичку мисао, да ће ако настави са објављивањем оваквих памфлета попут овог Савановићевог претворити се у сигурну кућу исфрустрираних интелектуалаца и неостварених политичара.

Чланак НОВИ ПАМФЛЕТИ ИЗЕТБЕГОВИЋЕВИХ ПАРТНЕРА се појављује прво на ИСКРА.