А, како би се писао Црногорче до Србином?
Ниси дете гора оно онога под њим – корена!
Који ти је корен ако није српски?
Ако није српски је ли то корен или трн у који си се сплео ко у кучину?
Сплео, па ни напред ни назад!
Назад немаш куд без у српство, напред не можеш ако српско није јер како да закорачиш без стопе и трага?
Не велим ја да ти ниси дични Црногорац, но велим да Црногорац не можеш бити ако ниси Србин!
Црногорац је племство српско. Међаш неба и земље, перјаник српства на вечитој стражи међу вековима прошлим и будућим.
Да ти није српства како би се Црногорцем звао?
Како би знао да си то што мислиш да јеси да ти није онога што заиста јеси- Србин с љутога крша и врлети, чувар црнине а не црнила наших гора.
Црнина је знамен од Бога, заветно рухо у које смо васкрсни за српство повијени, није то лелек и јад.
Јад је црнило што те сколило кад си помислио да знаш више и можеш боље но што су ти ђедови знали и могли.
Кад си памет вечности раскусурао за беспамет тренутка…
Јеси ли расрбљен стигао куд даље?
Сричеш језик који не разумеш, исписујеш житија кафанских светаца, раскиваш распећа за потпалу, храбро јуришаш у повлачења и поразе.
Све си, брате, што не можеш да будеш и ниси ништа од онога што јеси прађедовином.
Шта си ако Србин ниси?!
Црногорац је дичан колико је велик Србин у њему, а не колико се српства одрекао глув, слеп и нем пред гробовима праотачким!
Зови се Црногорцем, брате, но српством се одазивај!
Није Црногорац онај што по горама црним ходи – но што се по њима српством води!
Није важно колико си камена на камен дигао у вис, већ колико је камена на камењу под њим!
Да зидаш можеш-да темељиш, давно су то векови за нас учинили!
Рекох па да поновим: зови се како ти драго, а пиши се како је право – Србин си, оно најдичније у Црногорцу!

Чланак Михаило Меденица: А, како би се писао Црногорче до Србином? се појављује прво на ИСКРА.

Пише: Михаило Меденица

Пески је село. Двадесет километара, можда више- можда мање, од Доњецка.

Не знам, не могу да се оријентишем…

Даљине се овде мере животима палих за њих, а метри, километри…баш ништа не значе.

Пески је село. Прва линија фронта. Заправо, друга линија и не постоји, све у Доњецку, читавом Донбасу, је линија фронта- прва! И кревет и гроб једнако…

У команди славног батањона „Рус“ помолили смо се у импровизованој капели, упалили свеће, чекали да догоре…

Отмеш мало мира за себе и не пушташ!

Гађају звери град, бије на све стране, но побегнеш у тај мир воштанице и не даш га, никоме…

– Возило чека…- командант је мирним гласом тек споменуо, ничега заповедног у гласу проседе људине, некадашњег официра Совјетског савеза, мада му се године не виде.

Откуд му времена да стари, биће дана за то, ваљда ће бити?

Дај им Боже, молим ти се, дивни су ово људи!

Команда је неко бивше предузеће, рекао бих, личи.

Ходници, канцеларије, степеништа…којима су до пре девет година звонили гласови радника, данас звони шапат војника.

Шапатом се говори, шапатом се размишља, шапатом се гледа, шапатом се шапуће…навикне се човек да шапатом живи, глас је „каприц“ умирућих…

Право с врата у возило ка линији фронта, корак преко корака, хитро, нема задржавања, разгледања, шетње до возила, времена за цигарету…

Све је линија ватре, све је фронт!

Возимо се кроз шикару, жбуње, макију…кроз све што донекле штити и маскира.

Клапара стара, неудобна мрцина, али гази, иде ко дечкић, ни она није имала привилегију да остари…

– Кад станемо сви у линију, размак између свакога по пет метара, без приче, застајања, питања…биће времена у рову за све…- кратко и сасвим јасно је проседа људина рекла шта је имала. Нем поговора и нема расправе, а и чему?

Мој дивни брат Алексеј је ту, уступа ми што је више могуће простора на неудобној клупи, мој добри анђео чувар!

Могао је свих ових дана да буде где друго, да ради нешто прече али не- вазда је крај мене, своју је главу заложио за моју, ја треба да се вратим дому а он..?

Волео бих да могу, да умем да опишем ту љубав браће!

Нема овде лажних осмеха и великих речи што трају колико се изговоре.

Србин је брат, тачка! Рус ће стати испред, на метак, не мари- Србин је његов крст.

Стигли смо, негде.

Возило у заклон, колико то може, а ми у поредак: пет метара размака, брзим кораком, без приче, без цигарете…

Ово последње се односило на мене. Да могу без проклетиња али тешко…

Као да их чујем из џепа где ме куде и куну што их не запалим, једну на другу, по обичају.

Каменита стаза, стазица тачније, између кућа.

Онога што су некада биле куће маленог, безименог села.

Имало је и име, но тад је било село, сад је крајпуташ некдашњем селу, шта ће му име, који намериник да га помене..?

– Хајде, брате, још мало…- чујем мог доброг Алексеја за леђима, не окрећем се, држим пореда, барем се трудим но клизам по смрзлом камењу, гледам у гробље кућа, замишљам децу у дворишту, старце налакћене на ограде, димњаке где стењу набрекли од ватре и дима.

Село прва линија фронта- ништа тужније!

Звери су убиле бајку. Дивну руску бајку…

Стижемо до ровова. Прошло је нешто времена, или ништа..?

У мраку беласају очи и икона Сина Божијег.

У потпуноме мраку јасно се виде очи војника и икона!

У рову- икона! Па, ко може да победи овај народ, ко може да победи ову силу која је за собом оставила све, са собом понела- икону?!

Збили смо се некако, једни о друге, о хладне земљане зидове, сви под икону.

Беласају очи војника, миран и благ глас.

– Из Доњецка сам, да, овде од првог дана давне 2014.- не питам га за име, позивној, тачније, не треба ми, очи ратника су оно нарочито, рекох већ, имена су за неке боље дане…

– Ово је наша кућа, окућница, храм, наше све јер одавде бранимо све наших породица, нашег народа, свих народа којима су неки безумници једноставно дошли и запретили: „Више не постојите!“…- за очима још једне, па још једне, и још једне. Као детиње- благе и љубопитљиве.

– Све су то погледи кућевних људи, домаћина, очева, синова…оних који су до јуче на прагу, с осмехом, дочекивали ове што бесомучно туку врх ровова, ка граду…

– Чега да се плашимо када је с нама Бог и ми са Господом! Чега да се плашимо кад никоме нисмо ушли у кућу и истерали жене и децу, побили старце, већ не дамо да то нама учине! Иза мене није туђина већ моја земља, моја кућа, моја деца која заплачу кад чују борбе овде, као што ја заплачем кад чујем ракете како нас прелећу и падају на град, на децу некога од нас овде…- једина и непорецива истина, речи ратника, речи оца, речи мужа…у рову ископаном до корена, њега не дају, њега бране!

Тако Руски, тако српски!!!

– Имамо свега, хвала браћо…- невољно узима и то мало што смо донели на дар. Желе даром да узврате, осврћу се по рову, не хватају да смо већ даровани, овде смо…

– Изволи, брате, узми ово, нек те чува…- скида шеврон (грб са рамена) и пружа. Шеврон са ликом Исуса Христа.

Бригада „Рус“, позната и као бригада Светог Архангела Михаила.

Ко то може ове људе да победи, која то сила може против силе вере..?

– Не, не, узми, молим те! Носи га и помињи нас, брате…- узимам шеврон, распао бих се да није ових земљаних зидова што ме држе на окупу!

Чувај их Господе, они чувају тебе за сваког од нас!

– Без бриге, ми смо ту, ви само полако и пажљиво, не могу вам ништа…- поручују док се грлимо и мимоилазимо у овом гробу и на овој Голготи.

Дан замиче, звери не стају ни час, пршти свукуд око нас.

Ноћу се нарочито помаме, ноћу се разбуде, мрак је сила која их гони, мрак свакојаки…

У истом поретку одмичемо. Ни трунке страха, нема тог куршума који ће нас погодити јер брат Рус је стао ко распеће…

Касно је да одемо до манастира, а силно смо желели.

Манстир је недалеко од некадашњег аеродрома, на линији ватре, а у манастиру икона Богородице, мироточи.

Касно је, сувише смо лака мета ноћу, као да је дању шта другачије..?

Стискам онај шеврон, помињем све драге, живе, уснуле…

– Идемо у касарну да се згрејемо и попијемо чај…- немам ништа против, добри мој Алексеј.

Из оног војног возила смо прешли у Алексејев ауто, замичемо негде мраком, није то далеко но тешко се стиже, путеви су сећања, па ко их колико памти.

Касарна је, наравно да нећу написати где.

Чај већ чека, догрева се на бубњари.

Мирис липе из металне шоље и боровине из бубњаре- мир који не дам никоме!

– Дођи, брате…- позива ме Алексеј да изађем у ходник.

– Дођи, види шта је Божија промисао и воља…- колико среће на његовом лицу, грч на мојему.

Икона је дошла к нама! Мироточива икона Богородице.

Све што сам желео од овог дана без краја, од овог дана бескраја…

Сви смо изашли у ходник. Дугачак, мемљиви ходник.

Као први хришћани у катакомбама спремни да пострадају за веру…

– Дај ми свећу, брате, држи икону…- не знам ко ми је пришао, гледам али не видим, узео свећу и полако прислонио икон на груди.

Мени, недостојном, поганом, никаквоме…мени толики благослов…

Отац Петар чита молитву, воштанице држе људе, мене икона Богородице, као да сам лист што је неко окачио о небо, прибо га звездама да не падне, ништа не осећам сем како ме икона држи…

– У најтежим временима иконе мироточе, дају снагу праведницима, доказују да је Бог с нама, а кад је Бог с нама чега се плашити?! Ко то може против Христове војске…- отац проповеда. Спустио сам главу на мирисну кедровину, шаке пуне мира, слива се свуд с иконе, побрајам сва знана и незнана имена…

Пламичци воштаница на поклоњењу, саслужују, сваки по свом послушању некуд се растрчали здиовима ходника.

Дугачког, мирисног ходника нашег „манастира“…

Војници прилазе, целивају икону, отац Петар их помазује и благосиља.

Распао сам се, кунем се! Вечерас помазани, већ сутра можда…

Плачем за живима, не ваља, но браћа су то, а ништа сем суза немам да им дам.

Моја суза – суза сваког Србина за братом.

Вечерас миропомазани, а већ сутра, можда…не дај Боже!

Распао сам се. Ништа од мене није остало сем шака пуних мира и отиска образа на светој кедровини.

И не жалим. Ту треба да останем. У хиљаде делића, да их нико не сакупи и састави. А, и шта би саставио…

И ово слово пишу те шаке, мене још само тамо крај браће има.

Повеле су ме воштанице. Замонашиле у манастру на линији ватре…

Удавио сам се у топлој липи, између обала металне војничке шоље, оседлах дим цепаница из бубњаре, одох некуд…

Боже, чувај их, они чувају тебе за сваког од нас.

– Брате, касно је, идемо полако…- бих, добри мој Алексеј, али нема шта више да пође за тобом.

Боже, чувај их, молим те, они чувају тебе за сваког од нас.

Видиш на свакоме лице детета, немају кад да остаре, браћа- распећа…

Чланак У рововима на првој линији фронта: Звери су убиле бајку, дивну руску бајку се појављује прво на ИСКРА.

Јутро ко јутро у Доњецку: мраз, лоша кафа, добри људи, врисак граната и тишина.

Украјинци су гађали читаву ноћ. На срећу већином су промашивали. Нас. На несрећу негде су погодили…

Јутро ко јутро у Доњецку, пут ко пут, заправо рупе ко рупе и нешто пута што се запатило међу њима.

Сваком рупом лоша кафа експлодира у празном стомаку, панцир се усеца у рамена, проклето тешко кљусе…

Вреди ли све? Једино питање које се у Доњецку не поставља, наравно да вреди, нарочито овог јутра и овим рупама ка некадашњем аеродрому.

– Могу ли барем шлем да скинем, шта ће ми у колима..?- тупаво питам једног од Спартанаца, њихов сам гост данас.

Претрча погледом по ретровизору: „А, треба ли ти глава у колима?!“, добро, дакле не скидам шлем…

Тишина убија, не гранате, од њих се „само“ гине, а не знам шта гласније добује од та два..?

Артјом је легенда, заиста јесте. Командант „Спарте“, можда и најчувеније јединице у Донбасу.

Ево се девета година ратовања вуче за њима, од првог дана су ту, од првих битака, од првог јуриша на аеродрому.

Ту је почело све, прва крвава борба, прве жртве, први бесмртници, прва велика победа народа који је само желео да буде свој на својему.

Тако руски, тако српски…

Артјом је сабрат Мотороле и отац Жуге, претходног команданта, бесмртника, хероја Руске федерације.

Преузео је команду над гробом команданта, то је последње што је желео. Над синовљевим крстом понео је и свој и његов…

– Добро јутро, добродошли, Бог с вама…- кратко и шкрто поздравља. Није Артјом човек великих речи већ великих дела. Поштујем људе о којима говоре, а не који говоре.

Могли смо да седнемо на камен, гледамо некуд где престаје Русија и почиње небо, ако игде престаје, и ћутимо.

За причу сасвим довољно.

– Ту су, да је тихо чули би нас…- не питам ко, знам на кога мисли, они што зверски и бесомучно туку по граду. Промашују, погађају, увек негде погађају…

– Мој ратни пут? Мој ратни пут је пут оних који су дали животе за слободу, ја у тој причи не постојим, нисам важан…- излазимо накратко из заклона, на сунце, прија, на рушевине некадашњег аеродрома, новог терминала…

– Од битке за ово парче земље на којем стојимо, свих потоњих битака за које сте чули и нисте, па ево све до данас и докле буде потребно, то је ратни пут „Спарте“, нема тачке, само зарез на кратко и нове странице старе приче…- надвио се над нама ко авет скелет аеродромске зграде.

Ко незасита звер вазда гладна људског меса.

Сабласно.

– Узалуд им шаљу и војну техники и инструкторе, срце и душу нико не може да им пошаље! Не побеђује оружје, побеђује човек, слободан човек који се не плаши смрти. Смрт никада није била велика цена за слободу, никада…- речи човека који је баш за ту слободу дао сина, дао толике синове јер сваког борца „Спарте“ баш тако доживљава, тако са њима говори, тако гледа у њих…

Да, лице, очи овога човека, мир који њиме влада, јесу оно што заиста учини да пред њега станеш мирно.

Не мирно послушно, са страхом, под командом…мирно као пред иконом.

Ни трага мржње, крви, понора освете, било чега у његовом погледу осим мира. Мир човека помиреног с Богом и са собом. Мир победника…

– Рекао сам, поновићу: ми знамо за шта се боримо- за оно што нам је Бог дао а то људи не могу да одузму…

Мој син је погинуо током спасавања рањеника, цивила, у Волновахи. Током такозваног примирја. Ми никада не бисмо, нити смо, опалили метак на њих кад извлаче своје рањене, цивиле, када је на снази такозвано примирје које је увек значило да наше оружје заћути а њихово режи, лаје, уједа, кида…- мир у погледу, гласу, покрету, мир у немиру свуд око нас.

Није паметно дуго бити ван заклона, но шта је заклон до гробница у коју седнеш и чекаш..?

Срамота је показати страх пред овим људима. Не храбрости ради већ због тога што су се сви распоредили на отвореном да чувају ову шупљу, ћелаву главу за коју је немогуће наћи довољно велики шлем.

Гађају, не престају, земља као да стење, дивља сваки камичак на њој, но шта је то до сасвим обично јутро у Доњецку, овде на чистини ван града… Артјом гледа пут правца одакле Украјинци туку, показује руком да станемо некуд иза њега као да је планина иза које ћемо се скрити и починути.

И јесте, свако од ових бесмртних смртника јесте, исти је мир у погледу руског и српског борца. Мир праведника.

– Знате ли колико вас поштују у Србији? Знате ли да мало ко не зна за „Спарту“, за сваку од легендарних јединица које су збројиле људе чији су ратни путеви мирне стазе свакога од нас.

Данас Руси гину да би слободан човек живео. Сваки! Ма где био. Тако руски, тако српски…

– Пођимо. Не замери, није због мене већ због вас, близу су…- пријало је сунце, више него спокој заклона јер шта је овде заклон, до Бог и свод небески.

Идеализујем и Артјома и читаву борбу руског народа?

Не, само сведочим истину, живим идеале сваког минута са овим дивним људима.

– Срце и душу нико не може да им пошаље, како онда да победе…- протрчао је речима још једаред исту мисао, тачну мисао. Кратко и штуро, није човек речи, речи су за овога човека.

Речи свакога ко барем на минут застане с њим.

Човек који је над гробом сина понео и свој и његов крст.

Читав гроб, све гробове палих из „Спарте“…

Остао бих читав дан но команда је јасна: на линији ватре што краће, још да ко зна где је овде почетак и крај те линије?

Још који поглед испод ока на ову незаситу звер што се надвила над нама. Колико је људи довољно да нахрани проклету скелет? Све овдашње скелете?

Колико Артјома, крстова својих синова и својих?

Колико је немрира довољно да у погледу буде само мира..?

– Поздрав братској Србији! Хвала вам за љубав, Бог с вама…- загрлили смо се и растали.

На сигурном сам, он је већ некуд пут саме линије фронта, тамо где престаје Русија и почиње небо.

Тако руски, толико српски…

Чланак Михаило Меденица: Тако руски, тако српски… се појављује прво на ИСКРА.

Ако смо кад у муци и заборављали на себе на Господа нисмо, ако смо где и залутали и тамо нас је Господ чекао, ако смо и падали у вери Господ је још јаче веровао у нас!

Пише: Михаило Меденица

Разумем страх за живот али не разумем страх од живота, а толико смо поболели од те погани да се једва разазнајемо међу живима.

Срби смо, побогу, олако се то схвата и превише лако носи- ко рите, ко подране гаће, као пука реч која нам говори ко смо, а не шта смо?!

Није ово слово да нам се ваља бусати у прса што смо Срби, будале то чине, но да нам ваља схватити да нисмо улудо Срби, да је најтеже бити човек међу нељудима и да је борба вечна остати човек и кад ти се све нељудско дарује као лепше, лакше и боље.

Србин се не плаши живота!

Ако не страхује од смрти зашто би од живота, а ако страхује од смрти да ли уопште живи?

Није мука немати, мука је у немању претворити се у страшљиву звер која ће и у брату видети плен, а Србин то није!

Ни звер, ни плен!

Какви год да су дани пред нама проживели смо их и преживели, дакле нису камен око врата но крст, а најтежи носе најбољи!

И нема ту питања: „Зашто поново и зашто нама?!“ – није свако јутро ведро, али је јутро…

Нема те муке која ће ЧОВЕКА да пороби, нити добра која ће нечовека да умири, па се не бојмо оних што нам прете лошим временима док год је добрих дана у нама…

А, има их, Богу хвала, онолико! Посејали смо их и пожњели да претекне и потомцима, баш као што је нама претекло праотачких!

Срби смо, а то се носи ко плаштаница, ко искушеништво и подвиг!

Ако смо кад у муци и заборављали на себе на Господа нисмо, ако смо где и залутали и тамо нас је Господ чекао, ако смо и падали у вери Господ је још јаче веровао у нас!

Није узалуд, Срби смо, народ којег нема многа а опет га побројати не можеш…

Све док не страхујемо од живота и не дозвољавамо да нас њиме плаше, јер чиме уплашити народ рођен на Васкрс, распећем?

Народ моштију плашити да ће остати само кост и кожа од њега?!

Народ који је имао онолико колико је другима дао плашити да неће имати ничега?!

Народ којем су гусле у кући старије од темеља куће плашити да ће му кућа гладовати?!

Срби смо, побогу, нису нас сломиле муке но су се муке ломиле о нас, а живота да се плашимо?!

И тешки дани су дани! Не мирише сваки цвет, али је диван на ливади, и куса би била ливада без њега…

Верујте, пишем из перспективе човека који је више у немању но у имању, отац сам, супруг, син, брат…и не страхујем пред празним тањиром већ пред празним погледом.

Биће за тањир, а шта ако не буде за погледа..?

Шта ако знамо ко смо а заборавимо шта смо?!

Где је камен пуцао и ломио се – Србин није!

Није се плашио живота но да се живот не уплаши од њега као какве погани па утекне…

Нису тешки дани пред нама, ко што нас несоји плаше, но ћемо ми бити тешки данимо предамо ли се страху!

Срби смо, аман! Зар се Васкрс плаши распећа?!

Није свако јутро ведро, али је јутро!

На ноге, Србине мој, сунце ти могу сакрити само колико ниси кадар да га иза облака видиш!

Веруј у себе, толико си дужан Господу који је вазда веровао у тебе!

Колико си дужан Господу толико си и потомцима, јер ако им оставимо страх од живота да се у њему траже како ће знати да СРПСТВО није рита, но да се носи ко плаштаница..?

Какве нас данас виде- тако ће довека изгледати па упамет се, Србине мој, нису ни нама оставили гримасе у завет да их ко лица носимо- но иконе, да на њих личимо јер живот је искушеништво, а бити Србин подвиг тог искушеништва…

Михаило Меденица

Чланак Михаило Меденица: Где је камен пуцао и ломио се – Србин није! се појављује прво на ИСКРА.

Махом не верујете у Бога, презирете сваки помен вере; причест је за вас „лизање кашичице“, одлазак у цркву дневна болница за све који вам нису налик; Света Српска православна црква за вас је збег свег зла; Србија вам није праг већ пањ; стидите се свега што јесте пореклом и по рођењу; историја за вас почиње јутарњим еспресом а завршава вајкањем како је неправда што су вас животна добра мимоишла у широком луку, но посве вам припадају, а у Европи и европским „вредностима“ видите све за шта сте се борили и што вам као плен припада.

У свему томе најдоминантнија је ваша мржња према свакоме ко мисли другачије јер све мимо „вредности“, које практикујете као терапију, није вредно ни живљења, нити помена!

Да, управо је тако! У Бога не верујете (ваше непорециво право) али се клањате божанствима којима би свакога од нас принели као жртву, јер живот достојан човека схватате као живот достојан само вас, док све остало може и мора да нестане терет који ваше лаке кораке вуче на дно, у блато националног, приземног, радољубивог, одвратног…

Када се расправљам са политичким неистомишљеницима ту нема ни близу једа колико га је у расправама са вама, европредозираним зависницима, јер расправе са вама сведу се на клетве и жеље да оваквима као ја ни под земљом не буде трага и белега.

То су те европске „вредности“, ценим?

Наравно, ваља им придодати патолошку мржњу према свему рускоме јер како бити „грађанин света“ а волети, или барем поштовати, Русију?!

Никако, наравно! Лепши сте, миришљавији и отменији ако презрете исток јер, побогу, створени сте за нешто више и вредније од подмосковских вечери, европска јутрења ко задовољно робље, претпостављам?!

Ништа вам друго „европске вредности“ и не нуде осим ланаца које ћете, предозирани Бриселом у све вене и ноздрве, носити као знамење, поносни што клецате и посрћете под њим, али бити слободан на својему није ништа колико је дивно бити окован на туђему…

Заборавих, то туђе заправо није туђе, то је једино што прихватате као своје јер бити Србин за вас осуда на доживотну, без права на помиловање, осим ако вас из Европе не помилују, као део стада, онако у пролазу и са гађењем.

Но, и то гађење је лековито само нек је европско, нека сте довека странац којег ће гледати као робље ал само нека гледају, нека вас воде уместо да корачате- само нек су улар и самар део вредности о којима сањате презирући што сте потомци неких бољих од вас. Много бољих!

Тај јаз између нас и вас сте ви направили, јер, забога, како ми којима је Србија увек дивна, добра и једина можемо бити равни вама којима је само мрачни белег на пасошу?!

Да, Србија је дивна и вазда добра, оно што не ваља смо ми, и нису лоша времена већ смо ми лоши, али за разлику од вас ја/ми знамо колико и у чему не ваљамо и силно се трудимо да будемо бољи од себе, а ви..?

Није то лака борба, нити су победе честе и велике, али мењам/мењамо себе кап по кап па ћемо стићи баш на оне стазе које су нам часни преци оставили да не закорове, а ви мислите да шта мењате на боље тако што ћете се свакога дана лагати да ништа није до вас и да ће све доћи на своје са шаком бриселске зоби и сламе…

Ја сам за вас будала, фанатик, фашиста, талог овога друштва, а ви сте за мене и даље- моји, и у томе је суштинска разлика!

Могу да се љутим на вас али не могу да вас мрзим, зашто бих?!

Ја одлично знам шта су европске вредности, имам онолико гробова бољих од мене који су их утирали, и знам колико је Србија добог и добрих дала да Европа буде идеал а не мадам содомског бордела!

Не желим Европу којој сметам као поносни Србин, не желим да будем грађанин света кад је читав свет још давно коначио и крио се код мојих предака на тавану док је опанак гинуо за лаковане салонке!

Еспресо се клањао мојој вареници, европске вредности је српска проја отхранила док се кроасан плачно предавао свакој фукари која је освајачки марширала…

Ја не могу да презирем Европу када је онолико српских костију у њеноме темељу, они је држе, а откуд у вама толики презир према свему српскоме кад најтежи крст најбољи носе?!

Понављам, колико је у мени беспамети (таквог ме доживљавате и немам ништа против) толико је у вама мржње!

Ја ћу се нечему и научити загледан у прошлост, а како ћете ви научити да волите загледани у будућност коју не видите од улара и ка којој не можете од амова?!

Европске вредности су светиња само за оне који су на своје заборавили!

Празних џепова нисам сиромах, али празне душе…

Чланак Михаило Меденица: Задовољни роб је и даље роб! се појављује прво на ИСКРА.

Колико год не било „политички коректно“ и у духу „добросуседнских односа“ морам рећи да Хрват није националност већ- дијагноза!

Заправо, нисам изрекао никакву јерес, ништа увредљиво, они се својски труде да чињењем докажу ово што сам само констатовао: нису нација, но дијагноза, и то опака!

Фришки доказ да је болест узела маха (поодавно је то учинила, но…) јесте промоција трећег, понављам- трећег издања, некаквог свињског уратка Стјепана Лозе, псеудоисторичара и псеудочовека, на тему „геноцида“ који су Срби учинили над Хрватима од 41. године па на овамо.

Штиво које ни у пољском вц-у не би послужило сврси, али у Хрватској- јагма за њим!

Сад замислите о којој дијагнози је реч кад су промоције усташког смећа дупке пуне и када се нелеченом песудочовеку кличе..?

Понављам, треће издање, а не сумњам да ће их бити још коју десетину…

Е, сад, мањи је проблем то што је Хрватска болница на отвореном и што белосветска фукара слави болест као врлину, мука је то што ми на Стјепана и сличне будале гледамо као на појединце којима не треба давати на значају.

Ти појединци су, заправо, свест и савест читаве нације/дијагнозе. Од таквих појединаца је кретало све, а знамо како се завршавало…

Хрватска нација/дијагноза настала на је крви, зверствима, злу, мржњи…на томе опстаје, на томе једино и постоји, за њих су Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Градина, Паг…све оне јаме, вртаче, врбе- темељи на којима и данас с поносом зидају домове!

Не претерујем, верујте, деклративно се „гнушају“ Анте Павелића, а диве му се!

Усташе нису биле продукт пакла већ Хрватске, а Хрватска је свесрдно понудила паклу мало „раја“ на земљи, и тај закуп траје, и трајаће, али за блесавог Србина је Стјепан Лозо тек будала коју нико не слуша…

Не само да га слушају већ му и скандирају у зверском заносу.

Замислите фукарлук по којем смо ми починили „геноцид“ у Хрватској?!

Да, то сада звучи трагично смешно, али генерације Хрвата ће одрасти на тој болесној тврдњи, живеће са њом и за њу наслеђујући појам о „србосјеку“ и маљу као о „светом гралу“…

Након „геноцида“ вероватно иде „екоцид“, наћи ће се већ нека будала која ће у три тома устврдити како су лешеви Срба затровали земљу и воде пречисте Хрватске, и како су целовечерња клања изазвала душевну бол, замор и „тениски лакат“ код усташа, па би ваљало и за то да одговарамо.

Смешно? Не, трагично!

Они су од дијагнозе сачинили нацију, а ми од нације страдалника чинимо тишину!

Ми о Јасеновцу (и осталим логорима који су га сачињавали, јамама, вртачама, неименованим страдалиштима) знамо толико мало, и маримо још мање, да то Лозу и осталој фукари даје за право да лају!

Ми се кванташки цифрамо костима наших мученика; ми не знамо ни приближно тачан број страдалника; Београд је најгласнији у шизофренији кад се помене бројка од 700.000 до милион зверски уморених; Бљесак и Олуја су нам тек датуми; РСК мало ко више и помиње…све смо свели на форму, нигде суштине.

Суштина је да су Стјепан Лозо и њему лудаци налик- деца нашег ћутања и немара!

Где страдалници не говоре о свом страдању- џелати ће га славити!

Док нам Јасеновац није истинско светилиште- њима ће бити темељ!

Док причом, непрекидном причом, писањем, сведочењима, учењем деце…не сачинимо заветрину- много ће нам још ветрова бити олује…

Речју, понашамо се као да су нам вратови криви што су допали ножа…

Дозовимо се памети, бити добар комшија не значи ћутати комшији што ти је преклао кћер, да се не увреди…

Онај што ти је стотину пута спалио кућу не долази на мобу да помогне, но да види где да заметне пламен.

Стјепан Лозо је нелечени псеудочовек, нема ту ништа спорно, но ако оћутимо лудацима лечиће се на нама, изнова…

Од Лозе до врбе прекратак је пут…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Од Лозе до врбе… се појављује прво на ИСКРА.

Преписка до дубоко у ноћ…

Паметни народи не робују митовима, морате да прихватите да сте изгубили Косово…

Не робујемо ни ми, Косово и Метохија није мит већ завет, суштинска разлика је то!

Разлика у чему?!

У миту можеш да живиш, да трајеш…у завету постојиш.
Све може да траје неко време, нека су и векови, али мало шта може да постоји довека. Траје и живот, но ако си омеђен њиме сваки си корак потрошио тражећи себе…

Не, глупост! Све што учиниш за живота- то ти је…

А, шта учиниш за живота ако не знаш где си још пре рођења проходаo и где ћеш после смрти доходати..?
То је Косово и Метохија за Србина!

То је лаж у коју сте заробили и себе и потомке. Због тога и не можете даље, свет вам се смеје…

Видиш, баш због тога и можемо даље, због тога и јесмо много даље од тог света који нам се, кажеш, смеје.
Завет није камен који с муком носиш па га предаш да га с муком понесу други- завет је када верујеш у Бога јер знаш да постоји, а не зато јер су ти рекли да постоји…

И, ви сте сви на Косову видели Бога па вам је зато највећа светиња?! Зато, као, не можете без њега, без онолицког парчета земље?!

Не, могли бисмо без њега да је „онолицко“ парче земље, али не можемо јер уопште није реч о земљи… Косово и Метохија је полен читавог српства! Где су ми ђедови пали свуд је Косовско поље- где су ми се деца крстила све су Грачанице, куд идем свугде пратим Дрим и Лаб…

Ето, зар то није мит?!

Није. Митом живе они што наричу над срушеном кућом верујући да су четири зида дом, а Србин ће се скућити и у пламену којим му пале кућу јер зна где му је дом!
Ти мислиш да је твоје оно што можеш да закључаш и забравиш, а ја знам да је моје тамо где ми не требају међе да бих био на својему…

Глупости! Твоје је тамо где други газдују?! Помирите се стим да није ваше и пристаните на поделу, ако је још могућа?

Газдују ливадама, али Србин господари, кореном и гробовима, схваташ?! Трава прерасте њихово газдовање, а Србиновом господарству и векови су откоси…
А, што се поделе тиче- да је кришка хлеба па да га делимо, али није, Косово и Метохија је нафора сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина, стотину пута то и рекох и написах, и тако јесте!

Значи, патићете за њим вековима, плакати, понављати како је ваше, певати песме о њему, и шта..?

Ево да ти поновим: Косово и Метохија је полен Србинов, чак и оног несоја који би га се сутра одрекао не схватајући да би у истом часу нестало свега што мисли да је његово, што мисли да има, што тобож чува…
Знаш ли зашто је полен? Зато што је оно најбоље у нама, оно најчистије и најсјаније. Ако није тако зашто нам га пале и руше изнова?! Ако је њихово зашто га не чувају, ако није наше зашто прекопавају тако дубоко? Чији корен траже?!

Ма, све и да је тако мораћете да се суочите са реалношћу кад- тад, а реалност је…

Шта је реалност?! Да си ти слободан када се вратиш кући и сакријеш иза три браве и спуштених ролетни, или ја што воштаницом „откључам“ Самодрежу и станем на молитву, а звери ни да приђу?
Теби на кући врата ко шака дебела, а мени на дому ни као копрена…
Реалност је да ћеш ти деци оставити више да потроше, а ја више да имају!

Па, чија ће бити срећнија?!

Реци ми ти?! Шта ће имати кад потроше? Ти им остављаш наследство, а ја завет!
Хоће ли твоја знати да се снађу кад немају? Моја ће вазда имати…

Чега, завета и празних стомака?!

Ето, у томе је суштинска разлика између тебе и мене: теби је живот колико ти стане у тањир, а мени, Србину сваком, колико стане у душу! Тањир има дно, а душа…

Узалуд се ми расправљамо, не желиш ти да схватиш колико су и живот и свет компликоване ствари, колико не можете против свих.

Напротив, ништа једноставније од живота. За тебе је борба у којој само тражиш изговор да се предаш, за нас је победа јер предали смо се Господу, а тад нема силе која може да те победи!
И, није питање можемо ли против свих, но могу ли они против нас, јер где се силни устреме на једнога- није тај један у невољи већ они…

Ма, поразиће вас, човече, не лупетај…

Могу да нас поразе, није спорно, али не могу да нас понизе! Народ који има
Косово и Метохију- непонизив је, а такав је вечан!
Тај врли свет се уби размишљајући о смислу живљења, а ми се са смислом рађамо, са смислом мремо, у смислу васкрсавамо…
Тебе у четири зида, иза три браве, прогоне питања, а Србин и кад му кућу пале у пламену има одговора…
Мени кад звери бране у Ђаковицу, рецимо, то чине јер ће ме Ђаковица и познати и обрадовати ми се, а они ће изнова морати да јој се правдају ко су и одакле су и како је то мржњом воле…

Значи, ништа није албанско на Косову?!

Не, наше је само онолико колико је било крштења и опела, црква и црквишта, битака и крви, песме и суза, а све остало је њихово. Кад нађу, ако нађу, толико Косова и Метохије да стане у по напрстка- нек узму, припада им.

Убиће вас мит, нема вама помоћи!

Добро, нек убије, васкрснуће нас завет!

Ко се зори по ливадама не газдује ветром, а полен уставити не могу…

Они копају темеље да се утврде, а Србин зида да дозида Дечане…

Темељи струну- висине су довека…

Жао ми је што ти од живота имаш само живот. Не знаш ко ти главу носи, а Србин на раменима још две осим своје: предачку и потомачку.

Чувај ти то што могу да ти узму, а ми ћемо оно што не могу да нам отму…

Немају они пламенова колико ми Косова и Метохије!

И то што пале преметне се у кандило, не у згариште…

И да нестане задњег Србина сенке би претеривали- зашто ако је њихово, и како није моје ако ми се гроба плаше..?

Чланак Полен Србинов… се појављује прво на ИСКРА.

Од јутрос гранатирају Доњецк. Никоме ништа.

Ни слова (част алтернативним родољубивим медијима).

Нека тамо далека деца гину, врло важно, далеко су, не чује се ни врисак, ни ропац, ни плач…

Виђао сам ту децу по парковима Доњецка. Тукло је и тада.

Није их било страх. Волео бих да јесте. Страх је понекад дар…

Желео сам да се уплаше и разбеже из парка кад заурлају топови, али, како..?

Чега да се уплаше?! Звука свог детињства?!

Тако је грмело када су рођени, када су крштавани, кад су проходали, проговрили, први пут дошли у паркове, ишли на починак, пошли јутрос…

Волео бих да су се плашила грмљавине. Заиста сам им желео најобичнију грмљавину као дар, као благослов, као страх па да се скрију мајкама у загрљаје, али…

Звери нису дозволиле анђелима да се уплаше…

Звери су их навикавале на звук смрти, пустили би их да проходају па одбројавали кораке, да проговоре, таман да науче да се смеју, а онда…

Нека деца, далека, сувише руска за живот, за вест, за сузу, за страх…
Ми бринемо „Задругу“, патимо са идиотима који су важни јер су- идиоти!

Нека су тамо деца погинула, далека, туђа…

Сувише руска за живот, сувише српска да би била барем вест.

Гледао сам их по парковима Доњецка- видео сам их у Хочи, Гораждевцу, Ораховцу, Митровици, Белом пољу, Призрену…

Нису умела да се плаше. Понекад страх јесте умеће, но…

Звери им нису дозволиле да науче…

Одрасла су уз урлик топова- одрасла су у крвавом житу Старог Грацка…

Таман стасала за плен, не знају да се уплаше, да узмакну, да потрче мајкама…

Нека деца, далека за вест, барем…

Неки Доњецк, негде тамо где звери сачекају да плен одрасте таман за смех и…

Неко Косово и Метохија, негде тамо где звери сачекају да плен одрасте таман за смех и…

Ако нам је све то далеко и туђе, ни за вест, за боље од „Задруге“ и нисмо!

Да саосећамо с идиотима који су важни само зато што су- идиоти, које, притом, плаћају да забављају идиоте који тврде да то нису, а у ријалитији од живота гласали су за избацивање човек.

Из себе…

Чланак Михаило Меденица: Нека тамо далека деца гину, врло важно, се појављује прво на ИСКРА.

Доста више с тим како смо мали, како се ни за шта не питамо и како нам ваља ћутати ко пизде док се велики свађају, и док све не прође…

Доста, аман!

Ништа неће проћи осим живота, а и то је срамота звати животом ако мине у потаји, ако га живимо ко да смо га украли па га трошимо кришом и са страхом!

Мали смо јер зависимо од милости европских „вредности“ којима нас убеђују како је боље лаву у кавезу но вуку у планини?!

Како је то пут који нема алтернативу ако нас тим путем спроводе, везане, двоје до двоје, погнутих глава, без гласa, без права да питамо: „Куда?“

Таквих „вредности“ су пуне јаме, вртаче, реке, јендеци, кречане…српских костију.

И то се некада звао „пут који нема алтернативу“!

Но, мали смо и ваља нам ћутати, јел да?!

Европа нас воли и жељно ишчекује колико и пијана фукара курву, што мисли да за новце колико је дао може да јој чини шта хоће и колико хоће…

Е, па Србија није курва! Никада била, нити ће бити, бедна белосветска фукаро!

Знате ви то одлично, но својски се трудите да ми заборавимо и поверујемо како смо заиста мали…

Нас мало има, но то нас не чини малима, напротив!

Путевима који заиста нису имали алтернативу наши су прађедови јуришали…

Ко обувен; ко бос; сви до једног гладни; ко без главе па му је брат понесе; ко без ногу па га метну на плећа и јуришају за обоје; ко без пушке па сачека да први до њега погине, целива га у чело и узме пушку, па све тако редом: једна пушка- стотину глава…

Стотину се удовица за једну пушку „удала“…

Мали смо, јел да?!

Мало нас је за све Дечане, Студенице, Сопоћане, Милешеве, Девиче, Архагеле, Будисавце, Зочишта, Ступове, Жиче, Грачанице…заиста јесте, но мали нисмо!

Где ни једног Србина нема да стане на Литургију ту читаво српство стоји јеванђељски. Све умрло и још нерођено, ето ту је, јер није камен вечан- но народ!

Нису Дечани камен на камену већ Србин на Србину…

Мали смо, јел?

Јеси ли кад била на косидби у ове крајеве, Европо?!

Зашто се косбаша прекрсти пре него косом крене…

Да чујеш како јаукну ливаде и падну мирисни откоси…

Не рађа Србину, но васкрсава.

У нас је и жито и навиљак сена- споменик…

Онима пострадалим да вас буде много а да ми будемо велики, схваташ ли, Европо?!

Знаш ли колика је Србинова песма и суза?!

У завет нам остају, исплачемо и испевамо векове, за све оне који нису стигли, нису могли, нису имали кад- живећи и страдајући за тебе!

Ти у небо гледаш да га видиш – Србин гледа небом да догледа…

Велики сте, белосвестки мизерници, јер се разбројавате колико вас има, а ми јер нас је лако пребројати, али немогуће побројати…

Све то ти одлично знаш, бедни западни накупцу слобода, зато би нас у кавез ко „срећнога“ лава, још само да се ми тргнемо и схватимо да се решетке нису међа, но је тараба…

Мало нас је, али таман за врхове, не могу горе многи!

Много вас је, таман за подножја да не можете пут врхова…

Још само да схватимо- пут који нема алтернативу ђедови су прегазили…

Мало нас је, баш због тога нисмо мали- лако нас је пребројати али немогуће побројати…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Није Србија курва, нити је кад била, нити ће бити се појављује прво на ИСКРА.

Па, да кажем и ја коју о Цетињу.

Није ми било више од 10, можда 11 година када сам у кутији, у којој је отац чувао њему неке нарочито драге фотографије, нашао једну од најмањих, оних што стану у новчаник, или се лако ћушну у заборав…

Сликано под Бабљом гредом пред Колашином, на њој ђед у униформи са шубаром и кокардом на њој, а крај њега група момчина, двадесетак њих, поздрављају ђеда, онако војнички…

На свакоме од њих шајкача, баш на свакоме, био сам убеђен да је фотографисано где у Србији, но…

– Ђед ти Илија са групом цетињских четника, то су јутро стигли у Колашин на свадбу ујка Мила (Мило Ракочевић, четнички војвода, очев рођени ујак)…- објаснио ми је отац, мада сам једнако остао збуњен оним шајкачама убеђен да је Цетиње најсрпскији град у ЦРној Гори, ако не и у васцелој Србији!

Иначе сам често одлазио на Цетиње, стриц ми је био ожењен Цетињанком, предивном женом из дивне и часне куће, бескрајно сам волео и њу и читаву њену својту.
Била је то она кућа старе црногорске славе, а стара црногорска слава значила је само једно- дично српство!

Другачије и није могло, све мимо тога била би пуста лаж, јер нема тог истинског Црногорца који није спреман погинути за Србина у себи и живети за Црногорца који је, ништа друго, до витез, барјактар српства, граничар на размеђи неба и земље, ту где се српство улива у свод небески и слива са њега ко Божији дар, благослов највећи, као миро што вазда точи…

И због свега што знам о Цетињу, што сам на њему проживео, што сам стотину пута чуо стихове: „На Ловћену Његош спава- најмудрија српска глава“, баш на Цетињу – не дам га „патриотама“, „комитима“, аветињама повијеним у ону пелену од „гаетуше“, милогорцима, „верницима“ дневне болнице ЦПЦ и осталој олоши!

Не дам га не зато што је Цетиње моје, моја је Морача, моје парче раја на земљи, већ што није ни њихово, отели су га, присвојили, Цетиње је талац а не збег!

Не дам га јер су ти исти „устаници“ клечали пред светињама Цетињскога манастира, јер су ходочастили у Његуше, дому владики Раду, водили ме на Ловћен никад не поменувши да на Језерскоме врху почива „њихова“ најумнија глава, жалили су за старом капелом више неголи што су данас спремни да се утопе у дојч- кафи пре него што ће дозволит обнову те исте капеле!

Не дам им Цетиње јер погнутих глава стајали су пред вечно живим митролитом Амфилохијем кад стане пред манастир па источи из очију благости и љубави да се реке посраме и пресуше!

Сам је мили владика смео пред њих јер он је био Цетиње!

Иконе, кандила, воштанице, сваки камен манастирски је Цетиње!

Све је на Цетињу истинско осим Цетињана који би данас да га бране од Цетиња!

Зато им га не смемо дати јер никад није било њихово!
Зато не смемо пристати на подвалу да је то тврђава на коју се креће као у бој…

Ми ходочастимо тамо- они се сироти утврђују срамотећи часне домове!
Коме је кућа шанац- тај дома нема, тај ништа друго не брани до лаж!

Барјак „крсташ“ је наш, српски, дично ратно знамење по којем се знало кад јуришају витезови, бесмртни јунаци, Срби који зарад СРбина у себи нису жалили главе, јер глава носи капу а душа главу!

И, наравно да ће мили владика Јоаникије бити устоличен на Цетињу, јер Цетиње за то живи, због тога постоји, то му је најмилије послушање.

Писао сам, но ваља стално понављати: није то ствар ината већ Божија воља, а воља „гаетушана“ у повоју једнака је вољи лудога да надлети сокола.

Сви ћемо, здравље од Бога, на Цетиње 5. септембра, јер нема те силе која ће ме/која ће нас уставити да будемо тамо где су нам ђедови!

Нису пострадали ни да би нас огњеви зауставили пред каменом свете Српске православне цркве, а некмоли фукара што се заклиње у Ловћен а од страха не сме пут њега!

Од страха да где не сретну Србина у себи, знају да је горе…

Баш као на оној фотографији подно Бабље греде- где посадиш здраво семе Црногорца пожњеш шајкаче, ил капе праотачке са славна четири С!

И да се разумемо за крај: нисам ја Србин што презирем црногорство, већ сам Србин што је црногорство у мени оно најфиније српство – нафора од Косова поља и миро од крви свих палих за оно од живота веће- распеће!

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Не дам Цетиње „патриотама“, „комитима“, аветињама повијеним у ону пелену од „гаетуше“, милогорцима и осталој олоши! се појављује прво на ИСКРА.

Почело је тог 24. марта 1999. године и завршило се…

Заправо, није се завршило, ништа се није завршило, никада се неће завршити јер смо, нажалост, народ присећања а не сећања.

Да се заиста сећамо, да памтимо, да смо свесни славе рода својега- не би онај ђавољи накот имао “канцеларију” у сред престонога града.

У сред Србије, у сред Генералштаба славне војске, међу народом који се вазда борио за мир, а са миром није умео да се избори…

Док год проклети крвници, тај пакт звери и ђавола звани- НАТО има поменуту “канцеларију за сарадњу” у Србији, дотад ће 24. март бити датум почетка бескраја!

У међувремену ћемо се само присећати.

Сећање нам је под окупацијом, сећања се само присетимо над гробовима знаним и незнаним о које се поштапамо, о које се дохватимо као о пале тарабе док посрћемо, убеђени да корачамо своји на својему…

Србија је под окупацијом, колонија, запећак колоније, излетиште крвника и џелата које смо дозвали у чело трпезе, а трпеза на гробовима…

Дозвали смо их да буду здравичари о поменима и задушницама жртвама.

Где звери нису могле преко Кошара, Паштрика, Коритника, Јуника, Призрена, Ђаковице, Бајгоре, Дренице, Качаника…могу ногу пред ногу, ко на корзоу, улицама “слободне” Србије…

Бољи од нас, најбољи међу нама пострадали су да би нас најгори убеђивали како ваља опростити али не и заборавити!

Како да опростимо крв невиних?!

Хришћанин сам али не умем да праштам врисак мајке за дететом, расуте кости по Проклетијама, обезглављена тела, црнину старице што на прагу спаљеног дома још чека синове, ил смрт, па ко је пре благослови…

Људима и да опростимо, но како се то ђавољем накоту прашта?!

Како да опростим Милицу?!

Хришћанин сам, но опростим ли јесам ли намирио човека у себи или подмирио звер једнаку њима?

Не праштам, јер ко да ми опрости ако у очима мојих кћери нема Миличиних видика…

Не праштам јер имам где мрети али немам где васкрснути ако опростим пресвето Косово и Метохију!

Не праштам јер не могу, не желим, шта да кажем Самодрежи ако је опростим?!

Да исповедим како сам опростио, па да се причестим преораним грбљем у Пећи, Витомирици, Призрену, Вучитрну, Клини, Приштини…

Шта год да опростимо за нас опроста нема и не сме га бити!

Заборавимо ли- нека нас и дани и ноћи забораве!

Нека нас забораве и преци и потомци!

Док год је тог предворја пакла од такозване “канцеларије за сарадњу” са проклетим НАТО, и силним споразумима којима смо од жртава постали чауши, 24. март биће дан када је све почело, а завршило се…

НАТО је у Србију добродошо колико и крвави нож у кућу прекланог!

Док то зло не протерамо као што се свака фукара мршне с прага- неће то бити “тек” канцеларија, већ ће Србија бити један од шалтера, и то онај за којим ће нам звери с осмехом издавати умрлице- живима!

Живима који су најпре опростили а напослетку и заборавили!

Живима који животе вуку ко бреме, као казну, као плен звери коју смо намамили невином крвљу рода својега…

Чланак НАТО – злочин звери који траје…(НАТО – МРШ ИЗ СРБИЈЕ!) се појављује прво на ИСКРА.

Чему то бедно потенцирање да је та звер од Мике Алексића те страшне “часове” глуме почињао са Оченаш, а током истих децу “тровао” црквеним, односно, духовним песмама?!

Зашто то чините, мизерници?!

Није звер довољно звер ако се не протне да је приде био и верујући човек?!

Да није те хадовске пасјалуке можда чинио у име цркве и вере?!

Не сумњам да ћете у данима пред нама открити и како је иконописао, вероватно го и у некаквој болесној екстази?

Звер је то!

Умоболна и јадна приказа која се могла огрнути каквом скројеном ризом, па чини ли га то монахом или је тек врата својег пакла покушавао да маскира рајским дверима?!

Срам вас било шта чините, вољно или невољно, но убеђен сам да одлично знате шта радите, мизерне будале!

Судите звери делом му пресуђујући кроз цркву и веру!

То је ђавоља поган и тај са пресветим светосављем има једнако колико су имали и они што су ’45. убијали Бога у име нове “вере”!

Да су том монструму шта значили Оченаш и певничка благодат пред собом би видео анђеле а не плен, но…

Ипак, згодно звучи у ове погане дане ломљења распећа подвући негде како нема зла без “саслужења” цркве јер, авај, нема звери до верскога фанатика јел да?

Рекох, ђавоља поган је то, а ђаволу је најлакше сакрити се иза крста, но није сваки крст- распеће баш као што није ни сваки човек под иконом- светац!

И под камилавком има лудих глава али није због тога камилавка нокшир…

Но, залуду распињете- распећа, нису то тек две даске приковане већ жива љубав раскрилаћена!

Пре ћете руке саломити неголи распеће.

Могло је то чудовиште да се игра и причести, исповести, да служи тобожње “литургије”, могао је каменом на камену да надвиси Дечане, но није брдо камења- манастир!

Може звер да се ушуња у цркву, притаји и умири под фрескама, но то је и даље звер а црква му није ни дом ни збег!

Могла је та звер, очигледно, шта год је хтела јер су је чувале неке звери налик њему, не сумњам у то, али га вера тајила није јер тај са премилим православљем нема баш ништа!

Презрео је тај све што православље јесте- отуда пред собом и није видео анђеле већ плен!

И због тога вас молим, преклињем, не покушавајте звери да ставите воштаницу у руке, јер дубине тог мрака огњем зла горе!

Није тај носио свој крст, већ себе ко проклетство и казну најстрашнију.

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Није Мика Алексић верник већ звер! (не стављајте му воштаницу у руке) се појављује прво на ИСКРА.

Гледам за малом луком у ували Свете горе. Јованица. Све је даља и прозрачнија. Палим једну на другу – никад ми се није више пушило, а никад ми цигарета није била већи туђин него сад! Вратићу се Хиландару, знам! Где год тражио тако мирисну ноћ, неће је бити. Вратићу се, знам…

Пише: Михаило Меденица

Сви су поспали. Хиландарско братство одавно, ваљда и остали, или тек ћуте, не знам, одавно не чујем шкрипу дрвених степеника из конака…

Верујући сам човек. Заправо, волим за себе да мислим тако, као и сваки лицемер који се крије иза Бога као најјачег ортака из краја.

Сатима већ нисам запалио цигарету – монаси су одавно забравили тешка, железна, заветна, манастирска врата, а иза њих, на гувну над портом је то парче „непричешћене“ земље за нас окађене дуванским „кандилима“…

„Помаже Бог! Одмараш душу, брате!“ Ваљда је тако, ништа нисам одговорио једва видљивој прилици у црном, у још црњој ноћи.

Монах на послушању, ваљда, опсена, приказање, не знам, нисам гледао за њим, а и како бих, ништа црње од светогорске ноћи. Ништа мирније и благовесније од ње. Још су ми ноздрве пуне мириса тамјана, волим тај мирис, смирује. У ствари, то је још једини мирис који могу да осетим – град, дуван и алкохол отупели су чула. Шака лекова за сан, шака лекова да се расаним…

Отац Герасим је наоко прек човек. Није заиста, наоко, кажем, када се насмеје и благослови, сва питомина монаха прокуља из њега и удари као талас о обалу. Пред зору исповеда, после бдења, пред литургију. Једва да у њему има метар и по висине, али има оне духовне ширине, несагледиве… Кажу да је у пређашњем животу био шериф, или полицајац у Америци?! Шта год да је био – тридесет година је отац Герасим – хиландарац, ништа пре тога не постоји.

Једва чује, односно, чује ако викнеш, а толико бих грехова да исповедим, сабрало се у мени за ових скоро 40 година: немира, гордости, лажи, неискреног покајања… А не бих да вичем на исповести, мада знам себе – наћи ћу разлог да не одем, не треба оваквима као ја много да слажу себе.

Однекуд издалека завијају шакали. Можда и није издалека, већ ветар разноси и бацака звукове како се њему прохте? Можда су сишли до порте, можда су далеко у шуми, горе према Есфигмену, зилотској богомољи, или ниже ка мору, нема ни до њега много.

Спава ми се, дан је био дуг, предуг за мој укус, а она сиња горопад немирна и бесна – љуљала је брод као колевку… Волим море, до груди евентуално! Као са девојком на првом састанку… Кажу да данима брод није пловио због таласа. Кажу да имамо среће што је јутрос море мирно па трајект може да исплови из Уранополиса, древне луке под пиргом која скоро читав миленијум стражари на обали, испраћајући и дочекујући барке поклоника.

Чемпрес је најлепше и најмирисније дрво. Овај лево, већи, далеко већи од сабрата, траје из дана Светога Саве.

Чудно је загрлити мирисно стабло, знајући да грлиш векове, сваки од њих мирише лепше од свакодневице коју човек мора вештачки да заслади, обоји, намирише… Не би ли је некако прихватио и прошао њом широм затворених очију.

Има још чемпреса. Пуна их је и мирисна Света гора, али овај, уз саму хиландарску цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице – храм је за себе.

Очи се тешко привикавају на мрак. Није то тек мрак, рекох, већ милост Божја, па ко веровао, ко не?! Знам како се осећам гледајући у црни строп и црни под, али не умем да опишем. И не знам како ме овај божански мир трпи уопште, јер знам да га нисам достојан. Можда је ово и прво искрено покајање најобичније фукаре која се ломи да запали цигарету… Можда се чемпресу у мраку и цркви у невидиму уморних очију исповедим пре него оцу Герасиму, оном малом Светогорцу ретких, а питких речи?

На врху језика још осећам укус железа порте коју сам целивао по доласку. Ухватио се за непца, не пушта. Није да смета, није да прија, опор је, али срећан сам што ишта осећам тим „ђавољим“ веслом спрженим дуваном, алкохолом, шакама лекова…

Сетих се галебова. Чудних и досадних птичурина што се наврзу на трајект како исплови. Обруше се у јатима, к’о камиказе на ходочасничке барке, па тек када приђу до саме шаке у којој држим комад хлеба, схватим колике су! У биртијашким песмама подраних рибара делују романтичније, далеко им лепа морска кућа, али где да одступим кад се онолика деца не плаше – скачу на ограду, вабе их да приђу, а ова мрцина већ преплашена од тетурања старог „пијанца“ по мору – још ми само ове беле немани фале.

Завидим монасима, а знам да ни за шта не бих мењао тих 50 нијанси сиве свога живота. Ма, којих 50, није то ни трећина сивила плитке воде по којој газим убеђен да разгоним бујицу, а она ни до чланака.

Верујући сам човек, понављам себи, јер лако је мени веровати кад ми се прохте и хоће, онако куповно, малтене. Бројанице и распеће носим као сувенир, али ваљда се рачуна и то кад признам, можда ми се пола и опрости, али опет ће остати превише за исповест на коју, сасвим сам сигуран, нећу отићи. Нисам је достојан, ето, нисам достојан ниједне стопе ове пресвете горе, ове хиландарске благодати, па опет – ту сам!
То је ваљда та промисао Божја, како кажу, не одриче се никога од нас и када се ми одрекнемо Њега?

Хладан заветни камен припрате цркве. Оне коју је подигао кнез Лазар, коју деценију пре Косовског боја. Не мора човек веровати, али не може порећи да је само овде, на овом чистом и мирисном месту најближе суштини што може бити!

На каменом зиду је грб чувеног цара, прстима вучем по контурама, запамтио сам за дана где је, имам неодољиву потребу да додирнем, да се разговорим с вековима…

Ту, који корак даље, уз чудотворну лозу изниклу из камена, из ћивота Светог Симеона Мироточивог, ту је бунар Светог Саве. Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију, а опет бих да се умијем и напијем те воде…

Подижући цркву на рушевинама старе, син Немањин и отац српства засадио је онај чемпрес и ископао овај бунар. Чемпрес рађа и мирише, бунар пун воде, лоза клонула, отежала, поштапа се, али рађа и она…

Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију и метална канта кад пљусне о воду, а тако бих опет захватио, као што сам уз благослов и за дана… Признаћу, али ако ко помене, пречућу, порећи ћу – пао сам на колена пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице.

Који сат раније, да! Много сати раније, ко ће га више знати, на Светој гори не постоји време. Заиста, не постоји, само сати хода од манастира до манастира и звук клепала за богослужење које траје откад је Хиландара! И тишина из олтара је литургија. И кад згасну свеће, горе пламенови воштаница. И када утихну кандила, звече прапорци и мирише тамјан одасвуд. Избија из сваке поре, себи сам миришеш на тамјан, свако ти „Помаже Бог“ мирише на тамјан, ови погани пушачки прсти миришу на тамјан…

Само ова поган од цигарете исто смрди, ал’ тако бих запалио једну, само да је порта одшкринута толико да помолим главу кроз њу! Ма, само да руку и уста протурим кроз забрављено свето железо, но…

Јесам, пао сам на колена, испрва у грчу, уз некакав урлик у глави који се премеће у бол па у урлик поново, а жиле на врату к’о сува дреновина – чинило ми се да кап крви не пуштају уз њих… Не знам колико сам клечао, сећам се гласова људи као кроз воду, тихих молитви, реда који је бивао све краћи, празне цркве потом, звона из манастирске трпезарије, имена моје Јане и Иве која непрестано понављам, имена покојне мајке, изнова и изнова…

Можда је све трајало неколико секунди, не знам, заиста не знам, можда сатима, не знам, нити марим, али ако се ко сети, прећутаћу, пречућу, порећи ћу најбоље што знам, а то знам понајбоље – живим на порицању…

Спава ми се, капци више нису тек тешки, већ неиздрживи! Као туђе да носим, позајмљене, два броја веће, па падају вукући главу за собом.

Чујем шкрипу дрвених басамака гостинског конака, вучем себе уз степенице, тако бих читаву ноћ провео загледан у мрак, прекратко остајем да бих преспавао ову ноћ, али не могу…

Бора је ’62. године први пут дошао у Хиландар. Онда када се могло, али је мало ко смео…

Еј, ’62, па то је више од пола века ходочашћа…

„Први пут као студент архитектуре, са чувеним професором Александром Дероком, пријатељем Пабла Пикаса, летачким херојем Првог светског рата, величином каквих данас нема…“ Преуморан сам да бих заспао. Лежим као клада у кревету до прозора, гледам кроз њега, у мрак, онај дивни, мирисни, певљиви, мислим на Бору, дивног старца с којим сам у причи провео део дана – „Јеванђеље по Бори“, паде ми на памет.

Пола века долази Хиландару. Седели смо код крста цара Душана. На камену где је сјахао с коња дошавши на Свету гору. Ту где су великог владара дочекали монаси и допратили га до светиње.

Долина чемпреса, да, тако се зове то благовесно место. Недалеко од маслине цара – још рађа.

Није ли то та божанска нит о којој су ми говорили старији ходочасници – све у Хиландару и око њега рађа вековима. Безмало миленијум цео, а на оној проклето малој тераси стана у мојим блоковима мушкатла не може да пребаци две године?! Није за поређење, али…

„Није тад било брода као данас. Заправо, јесте, али није сваки манастир имао своју луку, већ је то било кљусе које је пловило од Солуна до Цариграда са свраћањем у Дафне (данас последња лука на Светој гори), па одатле 30 километара пешке, или на мазги ако си те среће…“, говорио је тихо, разговетно, не зарезујући превише моју усхићеност човеком који Хиландар походи пола века.

Ништа спрам векова манастира, али читава историја у односу на све нас које галебови прате на „пијаном“ трајекту.

„Могло се увек, само ко је хтео! Никада ме нико питао није по повратку у Југу шта ћу у Хиландару! Док здравље служи, долазићу, ако Бог да…“, рекао ми је презиме, потрудио сам се да га заборавим, замолио ме је. Данас је ту као један од десетина мајстора који себе узидавају у нагореле зидине манастира.

Доле, ниже у јарузи, Добрица Ћосић је исписивао прве странице „Времена смрти“. Рецимо да су ми то шапнули чемпреси.

Они знају, они све знају…

Ваљда сам заспао, више не видим мрак, а очи су се таман привикле да не гледам кроз њега, већ у њега, суштинска разлика, верујте!

У светогорском мраку човек види оно што човек не види: Георгија Хеландариоса (по њему је манастир добио име), испосника на темељима скоро затрављене цркве, како отпоздравља Светом Сави. Види светог краља Милутина, Лазара, Обреновиће, Карађорђевиће, види пламен који је те 2004. разјапио чељуст над манастиром.

Ципуро је ракија коју сам попио у гостопримници, тек дошавши у манастир. Хиландарска „причест“. Чудесна ракија, опија из прве, али тек колико да растерети чула свега непотребног што ми с копна носимо собом на Свету гору. Спере човека у човеку. Као да неко скине с тебе мокар капут, џемпер, кошуљу, чарапе и поседне те крај огњишта.

Дете сам вињака, ал’ радо бих умро за кафанским столом уз флашу ципуре, на карираном столњаку, као у долини чемпреса…

Нисам се исповедио! Закаснио сам, или нисам желео да одем, желећи да закасним. Нисам ја достојан хиландарске исповести!

Хоћу ли се искупити пазарећи распећа и бројанице у манастирској продавници?! Волим да мислим да хоћу, баш као што за себе волим да мислим како сам искрено верујући човек…

Стојим у костурници. Мала и стара приземљуша уз монашко гробље под манастиром. Једно од најчудеснијих места. Тек нешто светлости пробија уз њу. Осветљава нешто лобања преминулих монаха, препуна их је костурница.

Четири године по упокојењу кости монаха се откопавају, а лобања излаже овде. Стојим међу њима, умрлим хиландарским братством. Неумрлом братијом…

Беле се, жуте и покоја црни. Кажу да су најсветлије оних који су живели животима праведника. Црне се оних који су путем Господњим можда ишли пречицама. Ко сам да судим и пресуђујем кад ни за исповест нисам имао храбрости.

Знам да би ми гавранови завидели на боји моје лобање! Можда је део искреног покајања и то што признајем себи колика сам фукара! Непрестано, наглас, готово да се тако представљам људима, чисто да знају с ким имају посла.

Дете сам вињака, цигарета, гордости, завида, па опет, Хиландар ме трпи! Због тога ми и јесмо ништа наспрам њега! Због тога он и јесте ту због нас! Због тога никада не смемо заборавити значај ове светиње над светињама!

Није чудно, није ни непријатно стајати међу лобањама. Не подсећају на смрт, напротив, више на живот. Суштински, непатворени.

Живот је и та ’91. када је Слободан Милошевић без благослова дошао у Хиландар. Слетео, у ствари! Хеликоптером, малтене до пред порту.
Десант на Хиландар…

На месту где је слетео данас је конак за госте. Некада је била башта, најплоднија, кажу. Од те године ништа више није родило на њој, затравила је, закоровила, спарушила се и сасушила земља.

Опет, није моје да судим нити пресуђујем, не чине то ни ови, много позванији од мене.

Таман имам времена за цигарету, у оној пушачкој „лелејској гори“ Свете горе. Још који дим на брзину, пред благослов игумана. Ретка привилегија, али још само који дим…

Отац Методије је млад и речит човек. Благог, баш благог погледа и таквог лица. Свиђа ми се с каквим миром повремено прекине беседу и прође руком кроз браду, увијајући је у шпиц на крају.

Чачанин родом, некадашњи кошаркаш „Борца“.

„У Хиландару нема гостију, овде смо сви домаћини, овде сте и ви домаћини, јер Хиландар је место саборности и духовности Срба! Он је света прошлост коју морамо сачувати за светлу будућност, браћо“, вели, наздрављајући нам ораховачом, пред пут.

„Обнављајући Хиландар, обнављамо себе! Подижући га из пепела, себе подижемо за векова“, рекох, млад и тако лековито смирен човек, баш као и сваки калуђер овде.

Ја сам тек туриста у потрази за траговима истинске духовности у себи, док њихове очи виде кроз светогорски мрак вековима у даљину…

Завидим им, али тешко да бих икада смогао снаге да безличност свога живота заменим миром њихових.

Ваљда неко мора живети и животом грешника, спокојан што се тамо далеко, у врлетној питомини Свете горе пре зоре братија моли и за њега.

Да ли посета Хиландару промени човека, као што кажу? Да!

Исти сам „игуман“ јада и пораза уз своју братију неисповеђених, али није ми проблем да то признам.

Можда сам се и исповедио – не исповедивши се!

Свестан сам колика је Хиландар светиња кад и оваквој фукари подари ноћ мириса чемпреса и мрак у којем по први пут прогледаш…

Дојављује ли неко овим белим морским неманима да сам на броду, па надлећу у јатима?!

Гледам за малом луком у ували Свете горе. Јованица. Све је даља и прозрачнија. Палим једну на другу – никад ми се није више пушило, а никад ми цигарета није била већи туђин него сад! Вратићу се Хиландару, знам! Где год тражио тако мирисну ноћ, неће је бити. Вратићу се, знам…

Чланак Михаило Меденица: Вратићу се Хиландару, знам се појављује прво на ИСКРА.

Одрекао бих те се, Косово моје, да имам шта друго да сачувам, но све што сабрах ено ми под каменом Грачанице.

Дао бих те у бесцење да има ко да те купи, ал што си јефтиније то мртви нуде више за тебе.

Лако бих без тебе кад бих где друго нашао јутро налик ономе у Великој Хочи, но неће очи…

Нагиздају се, упараде, ухвате под руку и ногу пред ногу ка Призрену…

Ено се распеване умивају Бистрицом, јутре у
Архангелима, веле брзо ће само да се са Шаре нагледају Ђаковице…

Нека вас, не журите, не требате ми, имам ја очију што не виде до Косова, кад се ноге отму, веле хоће и оне кад могу очи па устрче Проклетијама, ено се на врху ухватиле у коло па све преплићу Паштриком и Коритником.

Пружим руке да их дограбим, да их сапнем и спотакнем о Кошаре, а руке се дограбе за небо и не пуштају!

Куд очи и ноге и оне би ту, невернице!

Држе се за небо и не пуштају!

Како их дозовем тако стресу небо ко шареницу, попада мећава звезда, сметови падалица…

Где падну ту васкрсну.

Веле да су то очи ратника…

Васцело Косово и Метохија трепери и трепће, свукду мртве очи прогледале, стале у строј, описале међе, потекле из њих Ситница, Лаб, Ибар, Дрим…

Васкрсла спаљена села, миришу огњишта и тамјан, хлеб мртве мајке за мртвога сина.

Како га преломе на пола распевају се векови из њега…

Пошаљем глас да дозове очи, руке, ноге…кад нигде ни гласа од гласа…

Чујем од ветрова с Бајгоре да се скрио у Дечанима, утекао у литургију, пребегао у клепала, искушеник је у Зочишту, замонашио се у Богородици Љевишкој…

Скрио се на иконама, резлего се по божурима, исповеда се у Самодрежи…

Ко чобанче на дедовој ливади у Дреници лежи…

Упрем у груди да пошаљем срце, доста је било, кад срце…

Срце одавно тамо. Одувек!

Бије у звонику Девича, саслужује у Бањској, успело се на врх Звечана, ено га на послушању у пећкој светињи, клекло крај Бистрице у Гораждевцу- тужи, жање распећа у Старом Грацком…

Одрекао бих те се, Косово моје, да ми шта остаје без тебе…

Да ми нису на раменина главе оца Харитона и Стефана.

Да у мајчин гроб нисам спустио шаку земље твоје, посејао јој божур крај узглавља…
Да се листом дивље леске не могу причестити…

Да си моје а не мојих предака и потомака лако бих те дао у бесцење, али шта ћу кад сам те кћерима спремио у мираз а драгу запросио прстеном од лозе из Душанових винограда..?

Да имам где друго постељити Господу не бих те жалио ни жала…

Прећутао бих те да нису бољи од мене пострадали за мене, да им се нисам васкрсењем обећао да ћу се вратити, да ми није у торбаку оног хлеба мртве мајке за мртвога сина…

Кад га преломиш на пола а он запева дечанским монасима и грачаничким сестринством…

Преломиш га на пола а схватиш да си само ту, занавек, издељан од шаке земље и шаке неба.

Дао бих те Косово и Метохијо моје, да имам шта друго да сачувам…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Дао бих те, Косово моје, да имам шта друго да сачувам… се појављује прво на ИСКРА.

Најстрашније је то што су нас најлошији, поган обична, убедили да смо њима налик и да ће нам боље бити тек када и сами будемо бољи.
Убедили су нас, дали нам тишину и страх да у њима свијемо скровишта и ћутимо док све не прође.
А, проћи ће живот, ништа друго, помрећемо а да се знати неће јел то смрт или је живот дошао по своје?!
Живот као дијагноза, болест с којом се мора живети у нади да се нико дрзнути неће да пронађе лек!
Гробови ће нам бити пусти мермер без слова и лика, боље да се не зна ко је под каменом, да нико не свраћа о задушницама, поменима, јер шта ако прегласно помену за чију је душу а поганима смо обећали да је нећемо сачувати ни за полен…
Нема дана, ни једнога, заиста, да не чујем оно проклето: “Немам више снаге да се борим, уморио сам се, биће како бити мора…”
Како се то човек умори од борбе, не разумем?!
Ако се умори од борбе уморио се од онога најбољег у себи а онда је победила поган што нас убеђује да смо им налик!
У борби смо сами, посрћемо, падамо, нижемо поразе, узмичемо, повлачимо се…али то нису порази већ најречитији докази да је борба праведничка и да нема предаје!
Борба је мрак, но мрак је најгушћи пред зору…
Смртни смо, грешни, стотину пута посумњамо у Господа но такве нас Господ воли- није грех посумњати, сумња нуди одговоре и откровења.
Господ не сумња у нас да ћемо га пронаћи док год не одустајемо од потраге за собом…
А, шта је потрага за собом до борба непрестана, јер ко је пронашао себе раскомоћеног у тишини преживљавања тај је нашао стопе без човека и сенке без људи пред њима…
Одакле нам права да немамо снаге?!
Чега је то слабост одлика?!
Мудрости?
Спознаје?
Пречице у висине пада..?
Борба је и бол и патња, но има ли живота без њих?
Нису камен око врата већ хрид на разбеснелој пучини.
Кад год помислиш, човече, да не можеш више буди убеђен да можеш највише- сузом ћеш мора заталасати!
Кад те разапињу- не растржу те већ подижу на распеће…
Кад ти прете чине то да умире звер у себи, не дозволи да застраше човека у теби.
Где те позивају на предају ти јуришај- пред слободним човеком планине узмичу…
Где ти веле да је крај не помишљај да станеш- где нестаје пута на земљи ено се наставља на небу.
Ништа ти узети не могу- све што имаш рођењем си заветовао потомцима.
Не плаши се, добри мој, нису најбољи за тебе страдали залуду већ да животом сведочиш живот вечни, а не да се свијаш у збегове стопа без човека и сенки без људи.
Не владају они тобом, већ махнитим страхом од тебе,човека, врлине, радости, песме, усклика…
Човек је и у ланцима најслободнији- на ливади је роб и маслачком поробљен…
Неће нам бити боље кад будемо бољи већ кад у нама не буду видели одраз својих претрнулих гримаса.
Где се човек надвије из магле- магли је и лепет лептирових крила налик олуји…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Човек је и у ланцима најслободнији – на ливади је роб и маслачком поробљен… (роду мом вољеном) се појављује прво на ИСКРА.

Још једна НАТО недеља у Београду и ником ништа!

Недеља крвника и злочинаца усред престоног града, монструма који, нажалост, у Србији имају много више од те ђавоље манифестације- имају све, недеља је тек појавни облик нечастивог који се овде одомаћио!

Јесте, верујте!

НАТО је тај којем смо велеиздајничким ИПАП споразумом продали душу за шаку сламе.

Крваве и проклете сламе, но о томе ваљда треба ћутати јер је та одвратна поган истински господар Србије, ове и потоњих власти, мрачни господари наших ноћи и сванућа, будућности скројене по калупу чизме огрезле у крви невиних!

Кошмар који нам је наметнут као сан…

Отуда и та секташка, монструозна мантра како “Евроатланске интеграције немају алтернативу”, док Србија очигледно има.

Слободно, својом вољом може да изабере хоће ли на прело где јој крвници славе смрт детета, или посело где су јој силовали кћери?!

Добродошла је као робље где год изабере, да црнином мајке очисти блато и скорелу крв с ђонова крволока!

Изабрала је “Мали Шенген”- величанствени мјузикл на костима које живот значе.

Костима наших мученика разасутим по јамама широм Албаније!

Све веће, крилатије и куражније Албаније којој је улогом у мјузиклу загарнтовано да неспутано може да се размаше и разигра докле јој и колико јој воља.

Баш као Шота Галица над телима прекланих српских чобанчића ономад…

Као што су се у Куксу, Круми, Тропоји, Валони…на генералној проби припремали за “несметани проток људи и робе”, чинећи од Срба робу која се ваљано
продавала на комад и кило!

Но, то није тема којом би ваљало узнемиравати оног монструма веселог лица- Еди Раму, барем не сад када се обавезао да ће уместо костију страдалника испоручити Србији парадајиза колико јој душа иште!

Души датој за шаку сламе, зоби и шаша.

Не сада, не никада, јер што је отето, масакрирано и покопано у Албанији нека у Албанији и остане, и овако ће брзо она овамо…

Малим Шенгеном на велика врата!

Малим Шенгеном исповеђена и причешћена од јаука наживо комаданих мученика!

Малим Шенгеном покајана за крв детињу на Кошарама, Паштрику, Ораховцу, Великој Хочи, Ђаковици, Призрену…

Малим Шенгеном позвана у велику тишину, довека!

Нико ништа питати неће, јер ако мртва уста не говоре зашто би жива реметила вечни мир немира..?

Шта је било- било је!

Мали Шенген за велику ђутњу!

Највећу, довека…

За мјузикл на костима које живот значе.

Костима од којих ће црни двоглави орлови свијати гнезда усред Србије!

Мали Шенген за све мању Србију, све већу тишину и све махнитије коло Шоте Галице!

Мртви ће се зажелети живих- али живих нигде бити неће…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: НАТО недеља, мали Шенген и све мање Србије се појављује прво на ИСКРА.

Знаш, Емире Суљагићу, данас је Свети Лука, велики празник рода мог, слава многих српских кућа и лелек многих српских мајки…

Нема црвеног слова, фукаро, које такви налик теби нису учинили црвенијим крвљу страдалника рода мог!

Нема свеца, Божића, Васкрса…нема иконе и кандила које преклали нисте!

Нема свеће рода мог упаљене у славу свеца да није крај крваве погаче догорела за душе славара…

Нема тамјана који не мирише спаљеним домом и дома који не памти своје јаме, вртаче, врбе, шикаре, горе у које су звери одвукле растргнута тела…

За тебе је, велиш, Јасеновац тек четничка измишљотина, превише нас је остало да би нас било таман по твом укусу, директоре некрофилског меморијалног центра- Поточари!

Јеси ли кад крочио у Јасеновац, бедниче?!

Јеси ли чуо шуму како гласом детета дозива мајку?!

Силовану, распорену…

Преклану реку што ропће, посрће, покушава да умре али је такви налик теби муче “животом”, да догледа где јој се на кћери смењују звери?

Јеси ли кад стао на земљу што јаукне како закрачиш по њој..?

Земљу што рађа кости…

Кости разгранају, олистају, замиришу…помислио би шума је, ал стабла крвава, крошње јаучу, лишће уплакано, обешено о гране…

Бедо људска, јеси ли кад погледао пут српских села више Сребренице?!

Лако је познати их- нема их!

Поља крстова и лелека! У недоглед.

Зажелеле су се ноћи српских села али вазда “зора” куд год погледаш- не гасну воштанице и кандила…

Не жалиш ти ни своју крв, Суљагићу, бедо, кад на рекама туђе, невине, праведничке, напајаш коње ђавољих коњаника…

Род мој нема меморијалне центре, нити директоре бола, већ славе у име Господа, свеца и оних за чије су душе догореле свеће крај крваве погаче на славској трпези!

Где Србин копа темељ дому- копа и гроб!

Где позива на славу-зове и на задушнице!

Где наздравља животу- здрави се са смрћу!

Добро дошао на славу, Суљагићу, ено се српска села над Сребреницом радују Светом Луки.

Тамо где никад не смркава…

Наздрави домаћину, хуљо!

Дочекује те на прагу, прекланог врата, с осмехом…

Баш као што је вазда дочекивао оне налик теби, оне што је позивао на рођења, оне што су га мучили животом да догледа како колевка крвари…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Беднику Емиру Суљагићу се појављује прво на ИСКРА.

„Шта хоће они у парку?“, упитао је презриво задригли деран, мизерно локално „божанство“ у блоковима, виђени страначки активиста и невиђена вуцибатина!

Нису то „они у парку“, смраде, већ ратници, јунаци, но за такве привиде од људи налик теби вазда су, нажалост, били: они; неки, нешто, ништа понајвише…

„Они у парку“, замисли, не траже ништа до шта им припада- да Србији ваљају и сада, без руку, ногу, очију, наде…као што су ваљали ономад кад нису жалили живота, већ што немају по два да дају за светињу!

Што су их више комадали то су тврђи грудобрани били!

Где су им куршуми откидали руку, ногу, дроб…нису падали већ викали: „За мном!“, па располућена тела у трк за зверима!

Није се имало кад ни живети ни умирати, но у јуриш па кад пакао на трен утихне разброј се јеси ли жив или мртав..?

Разабери своју главу међу палима, своју руку међ отргнутима, своје тело с гомиле, своје очи међ расејаним свукуд пресветим Косовом и Метохијом, бедо људска!

– Поштујем ја њихову жртву, али шта очекују од председника, не може он…

– Шта не може?! Кад се две бабе посвађају на пијаци ето га, пајац, са новинарском свитом да „мири“, а овде не може, је ли?!

Не може бешчасник да стане пред часне, то не може!

Не може јер живи ишту правду за пале, а њему су и живи вишак а некмоли тамо неки грбови, тамо неких који су били вишка у мајке, биће..?

Не може јер његова „рана“ од стргнутог беџа боли више него њихове?

Његова повлачења су часнија него њихови јуриши?

Његово Косово и Метохија није оно, за које су „ови из парка“ и још хиљаде њих, прежалили себе молећи Господа да их ни мртве не призива док не утихне бој!!!

Није било часа за умирање, но васкрсавај и јуришај даље…

Крвари, не жали ни капи, нек се довека црвене међе с којих нема повлачења, нема предаје, нема поделе…

– Твоје бајке, опет твоје умарајуће бајке о жртвовању за светињу коју не смемо, не можемо, не треба и тако то…

– Муко тужна, није земља светиња већ жртва коју су бољи, много бољи од нас двојице бедника поднели да за шаку земље, а кад ту шаку распеш изникне- Србија!

И ово где ми стојимо је Косово и Метохија, схваташ ли?!

И тамо где си, кукаван, пошао- Косово и Метохија је!

Где се растанемо у немиру састаћемо се у спокоју- Косово и Метохија је то!

Где ветром замирише дан, пред портом Грачанице си- миришу кандила.

Где се дохватиш за небо- у Дечанима си…

Где у туђини познаш свој град- ето те у Призрену!

Где ти отимају а ништа ти отети не могу- на Косову пољу си!

– ?!

– Не схваташ?! Косово и Метохија је оно најбоље у нама, оно најбоље од нас!

Ваљани смо онолико колико су бољи од нас страдали за светињу…

Колико ћемо потомцима оставити Проклетија- толико неће морати да прте вечне сметове.

Колико се данас не одрекнемо Косова и Метохије- толико се деца неће сутра одрицати нас!

Дамо ли извор, Србија ће жедна молити за кап у брзацима живе воде, ал залуду…

Зато су, муко, „они у парку“ и још хиљаде бољих од нас, јер не траже ништа за себе већ тебе и мене!

Они су себе давно прежалили, сад су у јуришу да Србија не прежали нас!

Да нас позна ко људе кад једи у другима још само звери познајемо…

Да се не одрекнемо њих и светиње на којој су живи са мртвима јуришали.

Тамо где житнице очију чекају да нас се нагледају!

Где стргнуте руке вапе да нас загрле!

Где нам разнете ноге трче у сусрет!

Где Господ верује у нас и кад ми маглимо у вери у њега!

Све што је ваљано у нама на Косову и Метохији је!

Залуду живот ако је тек корак живога мрца у сопственом гробу…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: „Шта хоће они у парку?!“ се појављује прво на ИСКРА.

Око свега можемо да се споримо и трвемо али око цркве никако не бисмо смели, но поган смо…

Поган, велика поган, јер осам векова самосталности свете Српске православне цркве и још који век више првог помињања Епархије Рашке- треба да су стожина око које ћемо саборовати, верни и неверни, једнако!

Може држава бити старија од цркве, али без цркве то су тек пуки обриси нечега што би нестало у времену, ко оно магла кад је лахор и ведро јутро развеју…

Србија без олтара јесте најобичнија копрена, јер темељ је на небу колико и у земљи.

Заправо, онај на небу и држи онај под земљом, јер што се неба дограби вечно је и величанствено, а Србија то јесте!

Зато и велим да би једнако и неверујући ваљало да славе векове литургија, јер црква није кућа Бога бескућнога већ дом народа кућевнога.

Не морате веровати у Господа- Господ верује у вас, а Господ је све оно због чега свиће и кад малодушно помислите да је живот пуста помрачина…

То светло које дозивате на крају тунела јесу кандила, тињају за нас да бисмо ми сијали за њих, за Србију!

Нема, животом тврдим да нема ничега значанијег за Србију од камена прве богомоље, јер од тог камена смо тесани за вечност!

Првом исповешћу, причешћем, крштењем, опелом…постали смо преци и потомци, све мимо тога је смрт човека без икога да га ожали и без икога да га памти.

Црква је памћење, управо, јер што заборављамо као живи мрци, забораву склони, под крстом знамо и памтимо као рођењем а не смрћу- васкрсли!

Крст није намет но крила!

Што је већи и тежи то су крила шира и снажнија да човека узнесу у вери да вазда постоји нешто веће од живота- живот будући у славу живота минулих.

Због свега тога и велим да је сваки дан постојања свете Српске православне цркве- дан рођења свакога од нас, верујућег и неверујућег.

Ништа нас није чувало и сачувало од нестанка до црква, па је на нама сад да покажемо од каквог смо камена тесани и не дозволимо зверима да учине цркву тек симболом вере, јер симбол је постојања!

Затрављени темељи трајали су вековима чекајући да обновимо себе, не њих, па одакле нам право да се каменом гађамо на камен који нас је начинио прецима и потомцима, житиштем вечне и благородне жетве…

Господе, праштај ако некада и посумњам у тебе, јер ти никада не сумњаш у мене.

Праштај што смо саборнији око љутића и трња неголи око хиландарских чемпреса.

Даровао си нас бескрајем а ми се радујемо трептају јалових тренутака.

Ширимо руке не знајући куда са собом, а даровао си нас крилима распећа да дане примамо ко нафору…

Хвала ти, Господе, за свету Српску православну цркву- да је није знао бих куда ћу, али знао не бих шта ћу тамо…

Све што јесам- од камена сам и тамјана, вечан, развејати ме и згаснути не могу!

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Шта смо да нам цркве није?! се појављује прво на ИСКРА.

Велиш, несрећо, да ће Америка инсистирати да признамо Косово и Метохију.

Па, онда признај!

Признај да никада не можеш, не смеш признати нашу заветну светињу за туђу!

Признај да смо пре стотину и јоште векова већ признали Косово и Метохију.

Господу кад нас је даривао, па зашто бисмо сад мрцима и мрцинама..?

Признај да би радо издао али немаш шта!

Да је овоземно па ни по јада, али како да признаш оно што не признаје тебе, мене, никога од нас, а сваког од нас?

Признај, подај, продај сваку стопу која није крвљу натопљена…

Ако нађеш а ти признај.

Свака стопа- једна глава, свака глава- један камен, сваки камен- једна кућа, свака кућа- манастир…

Признај ако је до живих да признају.

Ако је, пак, до живих како да признају мртве?!

Мртви су костима још откад признали да су живи…

Куд су живи како да признамо распећа за јалову шуму?

Нису пострадали што су им залуду били животи, већ што им залуду живот ако признаш да су тек мртви…

Залуду и нама.

Како да признам да сам жив ако немам шта веће од живота пуког?!

А немам без Косова и Метохије!

Све што ваљам тамо сам, овде тек трептај свега ваљаног за шта су бољи од мене дали главу за камем, камен за кућу, кућу за манастир, манастир за признање…

Господу признање да нема тога који ће признати потомцима да нема предака.

Корену да није колевка!

Колевци да није гроб!

Гробу да је тек лопата иловаче а не гувно где се с вековима кумимо, братимимо, наздрављамо…

Није ово, несрећниче, улудо наклапање аветника, него признање да ти је просто све што признаш ако можеш признати Кошарама, Паштрику, Бајгори, Великој Хочи, Пећи, Призрену, Шари, Штимљу, Старом грацком, Гораждевцу, Ђаковици, Дреници, Приштини…да се залуду гиздају божурима, а да нешто човека остане у теби!

Признај див- јунацима да су гинули на својему за туђе!

Признај браћи руској да су „туђе“ ко своје бранили јер доле „немамо ништа“ па су ни за шта јуришали као за господње!

Признај Господу да „мораш“ за туђе признати оно где је Србина даривао небом за замљу и земљом од свода.

Признај потом себи зашто су ти ноћи дуге и бесане?

Неће сан на очи или се бориш са сновима, тешким и потмулим.

Лагуми без краја и почетка пуни вриска, вапаја…

На послетку, признај тој Америци, бедној пустахији, да не можеш стотине векова тамјаништа признати пред њиховом силом ништавног постојања на крви невиних!

Ништавна је снага топуза пред снагом иконе!

То им признај, и да Србија никада признати неће њихове мере за своје међе!

Свака стопа једна глава, свака глава један завет- ДОВЕКА У ПРИЗРЕНУ!!!

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Довека у Призрену! се појављује прво на ИСКРА.

Америка је пријатељ једино и искључиво Америци, својим бедним и охолим интересима, огрезла у зло и проклетство крви невиних проливене у славу пакла којем је подарила „рај“ на земљи- себе!

Америка нам никада није била пријатељ, нити ће то икада бити, с тога нам немојте, бедници, потурати то зло као сламку спаса за коју нам се ваља ухватити, јер ко је за њом посегао тај се удавио у води до чланака…

Заборав јесте карта на коју играте, Јуде, и забораву јесмо склони али нисмо будале- не покушавајте крвника да нам преставите положајником и не помишљајте да нам убицу деце поседнете крај лелејских колевки!

Занели сте се, бедници, нисмо баш сви ушли у „Задругу“, остало нас је довољно који ни по коју цену нећемо пристати ни на какве компромисе с ђавољом, јер сувише нас је под земљом да бисмо се заборавили због чега и кога смо на земљи!

Страдалнички народи су велики, часни и славни ма колико мали били, па будите убеђени да небо над Србијом никада сијати неће звездицама са знамења које одавно није тек симбол једне државе и народа, већ покров за државе и народе који су у свод небски уткале и превише звездица зарад само једне жеље- да буду слободни своји на своме!

Своји на своме, ви људске мизерије што нас подводите јахачима апокалипсе из Беле куће да заборавимо и занавек заћутимо на жуте куће, и све остале, у којима нас је Америка волела на меру, у комадима, обезглављене и раздробљене.

Запамтите, несоји, за сваку главу која је због те милосрдне Америке пала ми и носимо ове своје на раменима.

У понос, инат, пркос, славу- дижемо главу за сваку васкрслу главу!

Да славимо вашу велику „победу“ што је Америка за компромис у вези са Косовом и Метохијом?!

Да мајка слави што ће јој убица детета дозволити да на кратко држи нож којим јој је распорено дете..?

Нити је Америка за компромис, нити било каквог компромиса може бити око заветне светиње!

Никада и ни са ким!

Не играјте се огњем, бандо, не терајте нас под вешала лажући како је сенка бора с Проклетија!

Забраву смо склони, понављам још једаред, али будале нисмо- нема компромиса где нам се подмеће флаша кокаколе за хиљаду године Епархије Рашке!

Схватите- нема жртве коју нећемо поднети зарад дечанских висина, залуду нас плашите висином јалових небодера холивудских пајаца!

Сувише смо неба ми подрали, превили и повили крвљу и костима оних због којих смо шака на земљи али недогледна војска Христова под њом и над њом!

Свака је глава на рамеменима за још три на небесимо…

Нема предаје ни стопе земље где је и пре Грачанице сијала Грачаница…

Ни шаку не дамо там где нас је хиљаду година помена, јер од вечности нисмо отимали већ нас је вечност отимала од протува и чувала за небо на којем америчких педесет звездица нису чак ни падалице већ пуки одсјаји величансвеног сјаја беде људскости…

Америка никоме није пријатељ осим Америци, и тачка!

Не дозволимо да нас овдашњи чауши и подлаци убеде како ћемо у подруму Беле куће постојати јасније неголи на згаришту Богородице Љевишке!

Камен је јак колико је јака наша вера у тај камен!

Нема ту никаквог компромиса- Косово и Метохија је колевка и гроб а не бедне кулисе холивудске опсене!

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Америка је пријатељ само Америци; Србији није и не може бити! се појављује прво на ИСКРА.

Повело се дечје коло,
коло мртво, босо, голо.
Мртве кике- преплетанке,
мртви ветар уз пропланке…

Мртва деца- „разиграна“,
распорена и преклана.
Мртва граја анђелиђа,
мртав над њим’ цвркут птића.

Мртво небо разапето,
повило се мртво лето.
Мртва матер к мртвој граји,
мртва шума коло таји.

Мртво село, мртви пламен,
мртва река, мртав камен.
Мртве звери мртво зборе
крвљу да се разговоре.

Проклете им мртве душе,
мртвилом се мртвим гуше.
Мирисно се зори трава
гдено коло васкрсава.

Збори шумо манастирска
литургијска и псалтирска.
Збори реко благовести,
живог кола ти причести.

Залуду вам црне звери
крвно семе мртвој њиви,
ви животом умирете,
Србин смрћу довек живи.
Где се вију мртва кола
бескрајни су ту тропари,
где сте огњем праг стрвили
свкуд ничу Хиландари.

Крвљу деце занавек вам
свака стопа паклу ходи,
залуд небо распарате
Господ дечје коло води…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Залуд небо распарате – Господ дечје коло води се појављује прво на ИСКРА.

Чему тај талас одушевљења Америком, односно, васкрсла фасцинација Трампом, шарлатаном светских размера?!
Какве су то глупости о “подршци САД” у решавању “косовског проблема” и “омекшавању ставова”, аман?!

Најпре, Косово и Метохија за Србију није и не сме бити проблем, никада, а то што нас хорски убеђујете да смо јако болесни и да је пресађивање здравог срца једино решење- проклетство је које ће живети довека!

Наместо здравог срца прецвала муда белосветских политиканстких гилиптера- то ће Србију учинити довека младом и виталном, је ли?!

То што је Трамп изјавио (ако уопште и јесте) како су Срби добар народ сад треба да нас баци у транс, да нам се дотични указује ко провиђење месије, да ничице паднемо мантарјући како је небо над Србијом звездано јер божанским сјајем сија педесет звездица с америчке заставе?!

Јесмо ли добри зато што је Трамп то изјавио? Да није не бисмо знали, јелте?! Да није не бисмо се усудили да помислимо за себе тако шта, али кад је већ рекао имамо права да мислимо како чему ваљамо и како нисмо последња фукара каквим нас је та иста Америка представљала, а ништа мање ни њене чаушке власти овдашње…

Представљала и представљаће, јер оно што је у њих непроменљиво јесу такозвани проклети- “национални интереси”, и они се не мењају у зависности од тога ко “задругари” Белом кућом, све и да се у њу усели мој Момчило (пречасно и препоштено биће, ал ништа се ни тад променило не би)!

Амричка политика није, никада била није, нити ће икада бити пријатељ Србије, и тачка!

Џелат не може постати положајник у ожалошћеном дому, нема ту веће истине и мудрости!

Добар смо ми народ без да нам ико то потврђује, нарочито не они који су нас “продобрили” сатрвши нам генерације злом што су сејали Србијом 78 дана!

Никада заборавити- никада опростити, никада веровати америчкој политици јер настала је на поробљавању и сатирању свега што се коси с њиховим “националним интересом” и таква ће бити довека, а тај проклети “национални интерес” ће вазда бити омеђен гробовима невиних!

Косово и Метохија није проблем, проблем су они који су нам отели суштину вечности и ови што (од Тадића наовамо, а ни претходни ништа мање) не чине ништа да се за отето боре, напротив, поричу да је отето молећи за метар плена ако може, кад стрвине заврше крваву гозбу..?

Нека Трампа и његовог путујућег циркуса, никад та трупа неће наступати на радост Србије, без док нас не сведу на резерват ко мучена иднијанаска племена!

За то што се Трампу отело како смо “добри људи” Руси су гинули нетремице, знајући одлично ко смо, шта смо и какви смо!

Гинули су бранећи Србију и Српство, омеђене су те светиње њиховим гробовима колико и нашим, немојмо то никада заборавити заслепљени лажним сјајем с Кипа слободе, чији пламен на врху није светло спаса већ огањ којим су попалили онолике летине што су рађале на путу њихових “националних интереса”!

Русија није наш савезник, савезништво је од данас до сутра, Русија је непатвореена и безусловна љубав два заветна народа и никада се тога не одричимо, јер за оно за шта нам Американци нуде “решење проблема” Руси су падали да никад проблем не постане!

Није ово слово заслепљеног заљубљеника у Русију већ Србију, али искрено не знам и не верујем може ли се Србија волети мимо љубави према Русији?!

Заправо, знам- не може!

За харлекина из Беле куће данас смо “добар народ” а већ сутра…

За Русе смо народ уз који се васкрсава! Једно у добру, једно у злу, једно под крстом, једно на њему, једно у смрти, једно у вечности!

Живела Србија- живела Русија, живело довека Косово и Метохија за које од џелата не молимо понизно да нам опрости што га дочекујемо у црнини…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Не веруј Американцима ни кад „дарове“ носе се појављује прво на ИСКРА.

За Пушкинову награду каже да је благослов, новинарство вентил, нагласивши да медији не смију да опросте да се гријеси НАТО-а опросте.

„На сваки помен НАТО-а, те заиста крајње злочиначке организације, стресем се. Они су уништили овај свет. Сатрли су будућа поколења.

Што је владика Раде, односно Његош рекао — њихови трагови смрде толико нечовештвом да би им и два миленијума чишћења била мало за све оно што су учинили“, казао је у разговору за Спутњик колумниста Михаило Меденица.

Снажних текстова а скромне душе, недавно одликован орденом Пушкина које му је уручило удружење писаца Москве, Михаило ради у ауто-перионици.

Погледајте кратак интервју који је новинарка Спутњика имала са Меденицом о „глобалном чишћењу планете“.

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА РАДНИК АУТО-ПЕРИОНИЦЕ У БЕОГРАДУ: НАТО је сатро и будућа покољења! (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Крај Кошара процвали божури,
Проклетије тамјаном миришу,
низ храстове свето миро цури
бесно звери залудо кидишу.

Устави их вечна стража
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ то ничу из небеса…

Стојте звери, уставте се
сва је гора од распећа,
божурови ко олтари
а храст сваки као свећа.

Сваки дани- молебани,
свака ноћ је од опела,
свуд никоше манастири
где падоше света тела…

Где падоше- васкрсоше
праведничка војска Христа,
Кошаре су задужбина
на небу се већма блиста.

Не видите мржњом слепи
иконостас и звоника,
не видите над Кошаре
обрис Сина Божијег- лика!

Уставте се, станте звери,
Кошаре су рајске двери
довек су Проклетије
света причест, литургије…

Довека је Србиново
Метохија и Косово,
довека је Божјег лика
врх Кошара и Паштрика!

Анђеоска света стража,
самоникли манастири,
мироточне горе свете,
тамјаништа и псалтири.

Док је века божур цваће,
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ су никли из небеса…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Кошаре (у славу и спомен херојима! На данашњи дан, Васкрса ’99. почео је општи напад на караулу) се појављује прво на ИСКРА.

Тата, крваре ли Бадњаци док горе, крваре ли зоре..?
Зашто у снегу трагови људи на зверске личе, чему то онај над мајком кличе?
Зашто мама ћути, зашто се не љути?
Зашто ћутке то никуд гледа, зашто је гола, крвава, бледа?
Зашто горе куће по селу, зашто нам Кравицу спалише целу?
Ено је наша, познах је тата, ено и бате- распет на врата…
Боли ли више него кад трн уђе у прст када те тако распну ко крст?
Можда и боли ал ћути, онај га је чика прекорио, распорио га па се уморио…
Тежак је нож, јел да тата, тешко је толики преко врата…
Јел то већ налажу Бадњаке па горе куће, Божић је, тата, а тако вруће…
Где се то тако посеко снег, крваве грудве јуре низ брег…
Како их, тата, таквима праве да свака личи на људске главе?
Погедај ону, личи на деду, ону што држе за косу седу…
Ону што бацише чак до потока, до стричеве главе без оба ока.
Сјурила се низа страну, зашто их не јури, зашто не стану?
Како да стриц види где су му очи кад беже, зашто комшије само леже..?
Зашто не потрче да му помогну, како сам да их нађе на онолкој гомили,
„Твоје су оне плаве, стрико“,узми их…зар су ти и руке поломили?
Какви су ово „положајници“ тата, не називају Христа, разваљују врата.
Данас се родио Божији син а они баку каче о клин.
Баку па редом остале наше, они се тата и мртвих плаше…
Трупло без главе у дому што гори прославља Божић, песма се ори…
Кољу Бадњаке, чеснице, иконе…кољу Божић да не прича никоме.
Залуд им, тата, нож испод врата, Срби без главе рођење славе…
Свет и чиста Кравица блиста ко чувена она витлејемска ноћ,
Хајдемо, тата, дигнимо Бадњак, ваља нам спаљеној кући поћ…
Ево их звери, сјурили на нас, зверски им траг кроз крвави снег,
просте вам биле утробе наше, Голгота сваки овај је брег!
Не плачи тата, није ми хладно, гола лежим ал топао снег,
звер што се смешка заклао Снешка ево на мене полако ред…
Не дрхти чико, не сад при крају, Кравица већ је село у рају,
јако замахни, силно убоди, МИР БОЖИЈИ- ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Крваре ли Бадњаци док горе… се појављује прво на ИСКРА.

Драга Јано, не знам да ли волиш кишна јутра, ви деца волите све, свему се радујете и на томе вам завидим, заиста!

У свему пронађете нешто дивно а ја то, признаћу ти, више не умем!

Нисам толико стар, нити ме је живот јоште уморио али страхујем да сам ја добрано уморио њега и да му је мрско попити јутарњу кафу са мном, но…

Такви смо ми одрасли, знаш- док смо деца журимо да одрастемо а када одрастемо жудимо да се посеремо у детињства онима који још имају разлога да се искрено смеју…

Имам две ћерке, предивне су! Једна се зове именом твојим, а то је прелепо, старо име с Косова и Метохије, дао сам јој га као аманет да никада не заборави ко смо, шта смо и где нам се ваља вазда враћати, али да те сад не умарам тиме, претежак је и овај ветар за та малена плећа твоја а камоли шупље речи незнанца којег ћеш сутра клети и презирати, с правом!

Ти си, срећо, остала без маме, то знаш.

Прерано, мада, веруј, не постоји право време да човек остане без ње- мајке не би требало да умиру, никада нисмо довољно одрасли да останемо без њих, па и кад оду тихо, с миром, само заспу и…

Твоја мама нажалост није и волео бих да то никада не сазнаш, али хоћеш!

Умрла је стравичном смрћу, или је пак живела стравичне последње тренутке а умрла тихо, молећи да смрт пожури по њу, не знам шта је тачније од та два али знам да ћеш знати све о страхотама њеног ропца док је, убеђен сам, мислила само на тебе!

Не, неће ти бити лакше због тога, напротив, носићеш и то бреме замишљајући како те је кроз сузе дозивала, покушавала да те види, пружала руке некуд ка теби али смрт је једноставно била хитрија…

Ништа од овога не би требало да знаш, малена!

Мама је отишла с анђелима и сада је она најсјајнија звезда на небу, она што ти се ноћу смеши и чува те, она којој махнеш и пошаљеш пољубац пред спавање, тако и ја чиним а знаш колико ми је година…

Не знам, срећице, ко је убио твоју маму, дивно би било да никада и не сазнаш да је убијена, али знам ко убија тебе чинећи све да имаш права да презиреш кад одрастеш- ми, велики, они што као тугују над судбином твоје мајке раскопавајући њен гроб свакога дана изнова, јер ништа не продаје новине и душу као „добар“ леш над којим се можеш иживљавати једнако колико и онај који је тог дана бесомучно ударао по глави док није престала да се познаје…

Видиш како и ја одвратно пишем не размишљајући да ћеш можда једном, баш за овакво поганог дана, читати све и проклињати одрасле што мама Јелену нећеш моћи да замислиш онако лепу, насмејану, ведру, животну каква је била, или каква желиш да је била, већ унакажену, располућену, непрепознатљиву од крви, модрица, јаука и немоћи да те дозове.

Ако ти је за утеху, а не сме бити, знај да смо упропастили још толико живота да им више и нема броја, пишући крвљу за оне који вапе да с новинских страна липти и прска свуд по столу…

Месецима смо извртали гроб малене Тијане Јурић, она није остала без маме већ су мама и тата остали без ње, али то је било мало, морали су знати колико је патила чекајући да се смрт прене и крене ка њој, ногу пред ногу, без журбе и жеље да стигне што пре и оконча…

На срећу и гробови досаде!

Изиграмо се, искачемо по њима, изгазимо цвеће и свеће па се уморни наслонимо на крстаче загледани куд би могли даље, ослушкујући где је лелек најјачи и којом реком суза ваља запливати узводно…

Људи смо, па опрости ако икако будеш могла, јер твоја је мама Јеца тако „дивно“ умрла да би била грехота не писати данима о јауцима, јецајима, патњи, болу, тако „умешно“ смрсканој лобањи и приде ударити барем још једанпут, јер ништа тако добро као „ваљан“ леш и детињство које сутра може постати јад од живота, ако нам се баш „посрећи“!

Не замери, људи смо, што сад да те лажемо како је мама заспала мирно и отишла с анђелима кад ћеш и онако знати све, јер ти све остављамо као залог да нас презиреш!

Ниси човек ако тако не учиниш, а запамти да смо ми били људи према теби кад је било најтеже и учинили све да ти сутра буде још теже!

Ипак, опрости ако икако будеш могла, људи смо, а у људима чучи звер и њихов је одабир хоће ли се борити с њом или уживати гледајући је како разгоропађена вреба из оне празнине где је била душа…

Знаш, не прође дан да не мислим на мајку, не дозволи ни ти да прође и не дозволи да изгледа икако другачије до онако како је, верујем, знала да чучне и рашири руке док јој летиш у загрљај!

Јесте, то је она најсјајнија звезда ноћног неба, смеши ти се, бди над тобом, чува те довека!

Махни јој и пошаљи пољубац, с анђелима је, лепа и насмејана какву не дозвољавамо да је упамтиш, али ти буди јача и боља од нас!
Извини, драга Јано, наше су душе пустахија, не дозволи да твоја буде ни налик!

Праштај нам као што ми теби нисмо могли детињство, људи смо само, а људи су…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Опрости нам детињство, Јано! се појављује прво на ИСКРА.

Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…

Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..

Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице… Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.

Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?

Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.

stojanovic 321×409 Заборављеном анђелу Слободану Стојановићу

Ниси се плашио ножа, зашто би?!

Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…
Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?

Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!

Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…

Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збегу из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!

Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!

Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…

Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…

Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!

Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…

Слободане, Слобо, анђеле… јеси ли, нема на ножу више места од крви…?

Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал’ то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!

Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…

Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!
Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!

Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…

Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.

Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!

Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…

Познао те је тата, јесте! Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…

Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ… Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад одрастеш! Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?! А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!

Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си! У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!

Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство! Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!

Мали си, сине, схватићеш.

Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…

Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути… Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Заборављеном анђелу Слободану Стојановићу се појављује прво на ИСКРА.

Они који тренутно сеире планином прете да ће пасти глава крочим ли још који пут уз Проклетије, ал’ није ме страх за главу, већ страхујем да би могла пасти залудно, пре неголи што стигнем до ораха и погледам у небо, а небо се усидрило о гране на вечном опелу и литургији

Да ми је с пролећа опет отићи на Проклетије, негде баш у ове дане док се врхови још божански беле а она зараван мало под Кошарама зелени и мирише, роси под голим гранама ораха у самом крају ливаде, и сести под њега загледан у небо, а небо ко да заталаса, удахне дубоко па ветром свукуда разнесе мирис планине…

Мирис живота и смрти, некако само на том месту истоветан, једнако мирисан када се успе уз ноздрве и сладак кад склизне низ ждрело…

Не види се света караула од ораха, али корен му је под њом а гране у самом своду, пободене у њега ко воштанице…

Рекох ли, кавкаски је то орах! Светиња, верујте! Нема на овој гробној кугли земаљској трећег места где расте без на Кавказу и у Србији!

Заиста нема, јер није то дрво тек дрво, тако самотно и лелејско, нити је његов плод шта друго до сама благовест о смрти васкрсења ради!

Верујте и то, јер нису ветрови развејали семе с Кавказа, већ вихори и непатворена љубав према Србији…

Сваки је од тих ораха, а ево их по шаци овог тамјаништа свукуда – гроб и светилиште!

Баш као и овај на Проклетијама, проклете и благословене биле, лако ли је живоме сести под орах и уживати у смирењу док мртва стража с Кошара чува планину да јој ко не посече орах, ту окамењену руку руског војника довека подигнуту к небу, а небо ко да заталаса па удахне дубоко и ветром свукуда разнесе мирис планине, мокре коре ораха и слово о незабораву.

Мајке су, знате ли, испраћале синове-јунаке, из Русије пут Србије, благословом, сузом и једним орахом за срећу, или да изникне тамо одакле јој се уместо сина врати само глас о њему: „Мајко…“

И на том месту у крају ливаде на планини погинуо је један од десетина добровољаца из Русије, што су уз мајчин благослов и с орахом у џепу пошли пут распете Србије, као толико браће пре њих кад год су ову мученицу одводили на Голготу…

Не знам је ли ту покопан или му је орах тек испао из свитка у џепу, тек никао је као и онолико истих: из хумки које заборавимо ли – заборавићемо и колевке, јер онај благовесни први плач детета вазда ће бити освештан задњом сузом руске мајке, и то није мит већ историја без које нам будућност неће бити ништа до пањ располућен за огрев уместо да довека тиња ко та воштаница далеко у планини.

Одавно сам чуо причу о ораху с Кавказа чекајући можда и предуго да је испричам, а нисам имао права да ћутим о гробовима мирисних и оцветалих белега, јер немају никога до нас да седнемо под њих загледани у векове који нигде, чини ми се, без под њима и у немањићким нам светињама нису живљи и разговорнији него у тој литургијској тишини…

Да ми је с пролећа, у ове дане док врхови Проклетија још беласају а та зараван мало под Кошарама зелени и већ мирише, отићи горе и сести под орах да му се исповедим, да дланом пређем по росној кори док капи плаве линију живота зборећи о смрти већој и славнијој од живљења…

Не могу, они који тренутно сеире планином прете да ће пасти глава крочим ли још који пут уз Проклетије, ал’ није ме страх за главу, већ страхујем да би могла пасти залудно, пре неголи што стигнем до ораха и погледам у небо, а небо се усидрило о гране на вечном опелу и литургији.

Страх ме је да би злотвори посекли тај цветни и мирисни крст, ал’, опет, изникао би већ следеће зоре, јер могу они секирама о стабло, али не смемо ми заборавом о корен никада!

Занавек Србија мора да зна и памти откуд у њој ораха с Кавказа, а свако од нас нек ћутке и погнуте главе застане под њим угледа ли га где, јер сваки до једног је мироточна хум!

Лако ћете га познати – и за најтоплијих дана кора му је росна, то мајчине сузе лију за сином којег је благословом и орахом испратила пут ове мученице да пострада за њу.

За срећу, или да остане белег када уместо сина стигне глас: „Мајко…“

Нигде без на Кавказу и у Србији не расте тај орах!

На прагу и на гробу хероја чијих су костију пуне српске врлети и гудуре.

Никада их не заборавимо – немамо права на то, не сада кад тај свети орах на Проклетијама листа и цвета наткриљујући крошњом читаву Србију, држећи се за небеса…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Да ми је с пролећа опет отићи на Кошаре се појављује прво на ИСКРА.

Нађох водијер, прађедов. Мијаило га је, отац вели, носио упасаног за каиш до смрти. И кад је престао да коси, без разлике, а косио је, кажу, док је могао да окачи косу о грану зове пред кућом… Тог се јутра, баба нам је тако причала, Мијаило Ђуров Меденица обријао над коритом ледене рогођедске воде, под буквом десно од куће и савардака, обукао црногорску ношњу, ону што су старине поносно о сватовима, сахранама и рођењу мушких глава облачиле, и још мокром, росном некошевином пошао низ ливаде.
Обишао је, веле, сва четири међаша имања – најлепшег невиђбога испресецаног потоцима, шумом пуном дивљих јагода и вучјих стопа у расквашеној папрати, пољубио ону зову, камени праг куће, легао у онај широки дрвени сеоски кревет, рекао: „Црна Горо, дошло вријеме мријети“ и отишао…
Где?! Верујем негде на небеску мобу да с унуцима и кумовима покосе имања! Вазда се кумовско и наше косило и пластило к’о једно! Залуду си своје опослио ако ниси притекао кумовима, севап је то! Бог је одмах изнад куће, иза првог облака, нема где даље од тога, и гледа…
У ношњи је и сахрањен Мијаило Ђуров Меденица, лелекала је нека баба, исто од Меденица, не могу јој се сетит имена, нешто сам је се вазда плашио, али причали су да коме она не залелече и ђед Никола не тужи – џаба је и умро! По тужбалицама се вазда у нашим планинама памтило ко је какав и од чега човек био!
Баба није дала онај водијер у сандук! Било их је још, вала и лепших, али тај је бастао најбољем косачу. Издељан из комада јаворовине, једнако ваљане као за гусле, наоко велик а лак к’о шака дувана што је прађед мотао до смрти. У њега се успе воде, негде до пола, па упаше билегија, да оним делом што се оштри коса буде мокра, а онај крај у руци – сув, да не клизи низ прсте косачу…
Бастао је, рекох, водијер најбољем косачу! Не оцу, ни стричевима, Мијаиловим унуцима, мада су могли за два јутра да покосе читаву Морачу, већ куму – Вељку, Веши, човеку сазданом од планине и неба. Ниједно се није штедело на њему.
Рано се у планини леже! Ложи се и летом, у зору, једна ватра, док не огрије, вазда је неке сувомразице по прозорима, док поштено не огрије, рекох. И вазда се исто буди, заправо, таквих се јутара најрадије сећам: звоне косе пред кућом к’о морачка светиња. Отац, стричеви и кумови откивају косе. Пробудим се, ал’ не отварам очи, слушам, волео сам тај звук – једнак, ритмичан, једноличан, резак…
Звони планина, чини ми се, а ја ћутим и уживам! Ћуте и они, само железо бије о оштрицу косе, па како ко заврши тако је потури у оно корито пуно ледне планинске воде, под буквом, крај куће. Побегао бих некад мајци и без доручка, за њима. Не знам је ли било детета које је више уживало да седне у врх ливаде и гледа у тај величанствени поредак косачких витезова: њих осморица на откос један од другог, благо повијени као лескове притке на ветру, па замах косом и корак напред…
Крај мене бидон, пластичан, с неком кесом и гумицом уместо чепа. Моје је било да отрчим по воду кад викну и да се стрчим што пре док је још хладна, толико да заболи ако се отме из грлића и распе по руци… Увек би кум Вељко био за откос ил’ два бржи од осталих. Ништа не мирише тако тужно и дивно као пали откоси, умрла трава, планински цветови док испуштају душу – као сва кандила овога света…
Затворим очи, ћутим, налактим се на ливаду и слушам како косе прошиште кроз траву, па заћуте и оне, косци поваде билегије из водијера и у три-четири замаха пређу сечивом, и опет онај лелек палих откоса и опет се о мене к’о нејаку хрид сломе таласи најдивнијих тужних мириса…
Уз воду донесем и флашу ракије, лозе, још брже да је што пре вратим у корито да се хлади! Отпију тек по гутљај, за душу палој ливади, ал’ вазда мора да буде хладна, хладнија од воде, од јутра на планини, па сам безглаво јурио да је вратим у дрвено корито – све због тог једног гутљаја на све даљим ливадама, али нисам марио, заиста, само да сам ту негде, уз њих, да гледам како за косама силазе низ ливаде – откос, па корак…
Нађох водијер, ево гледам га док пишем, на столу, ником више упасан за појас. Кум Вељко… Више не коси… Човек саздан од планине, неба и плача гусала.
Ливаде су, чујем, затравиле. Никог да одржи опело мирисним откосима. Негде ће се већ временом загубити ова света јаворовина, никоме више не баста. Да ми је само још једанпут налактит се на ливаду и жмурити пут њих осморице, док се кошевина мирисно с душом растаје, а билегије бију о стране водијера, к’оно манастирска клепала пре сванућа…
Да се пробудим, ал’ не отварам очи, док планина звони и јечи к’о да је кроте и поткивају…

Чланак МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Водијер мога прађеда се појављује прво на ИСКРА.