Од Ave Serbia до Србе на врбе
Од Србе на врбе па до шаке јада
Од шаке јада до Срба на Србе
Од Србе на Србе па до на дно Ада

Од Serbien muss sterbien до Плаве гробнице
Од Плаве гробнице до Востани Царице
Од Востани Царице до Сто за једнога
Од Сто за једнога и Данка крвавога

У безнађима ти си се надала
У безверјима ти си веровала
И кад Срби нису ти си опраштала
И твоја земља је Христосе рађала

Кад би се из својих смрти усправила
И самој себи би до колена била
Ниси могла живети изван историје
Али у њој није смисао Србије

Чланак НОВА ПЕСМА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА: Србија се појављује прво на ИСКРА.

Кад сте већ певали на телевизији, ништа природније него да снимите плочу. Кад снимите плочу, ништа нормалније него да опет певате на телевизији.

Кад направите ту мицу тракалицу, постали сте предмет разговора и најбоље се препоручили за концерте, фељтоне и фотографије у новинама.

Како коју плочу снимите – расте и ваша слава у новинама. Кад попијете слику на насловној страни неког листа, ви постајете неминовност ТВ и радио програма, жеља слушалаца, љубимац публике…

Новине почињу да објављују ваше мемоаре како сте се волели с Лулетом а удали се за Милета, постајете кандидат за најпопуларнију личност “Клуба познатих“, извлачите награде на наградним конкурсима, пресецате врпце, добијате писма од непознатог света, дајете аутограме…

Велики део народа више не може да замисли живот без вас. Ако имате среће да некога у међувремену прегазите, да се неко због вас разведе или да вас тужи суду, ви сте вашу шансу искористили максимално. Што другим речима значи да сте успели у животу. Више вас нико не може иселити из глава и основних потреба народа, нико вам ништа не може, нико не сме ни да вас пипне а да не уцвели хиљаде чланова ваших клубова и да не рачуна на општенародну одбрану.

Зато, ако имате неког на телевизији, покушајте да се убаците и отпевате нешто у некој тужној емисији. На телевизији држе кључеве од свега и знају ко ће бити наши идоли и љубимци без којих нећемо моћи живети, кога ћемо обожавати идућих година.

Што не волимо и не обожавамо неког бољег и паметнијег, криви су они. Они мисле да је најбоље да у овом периоду волимо певаче, забављаче, циркузанте и шмиранте…

Могли би нам, ако ништа друго, рећи унапред ко ће бити наши љубимци идућих десет година, па да видимо исплати ли нам се да им посветимо свој живот или да срећу потражимо негде другде.

Чланак О афирмацији… се појављује прво на ИСКРА.

И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.

Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.

Чланак Наше фреске се појављује прво на ИСКРА.

Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.

И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће пре Лазаревог опредељења, рескије и српскије сведену библијску реч:

Боље ти је изгубити главу

Него своју огр’јешити душу!

Ето, колика је вредност душе, и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цену.

Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.

И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу него на Косову. На Косову зато да представи целину своје земље и немањићке лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу – Лазару за небеса.

Песма свезнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди победника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко девер и тако довела у крвно сродство цео народ. Призивала је и оне који су умрли пре боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцене појединости које је једино могла дознати поезија.

Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат. И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присен моралне осетљивости језика осећа се и кад песник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цара Мурата. Косово је постало поетска правда за Турке. Са Косова су кренуле две историје и једна поезија.

У косовском предању нема ничег што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.

На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.

У великим биткама готово никад није погинуо ниједан велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила ко је највећи јунак и која је највећа битка.

На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.

Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.

Чланак Косово пре Косова се појављује прво на ИСКРА.

Из штурог податка да је дужност евет-ефендије била искључиво да клима главом на све што султан каже, могао би се стећи утисак да је то био једноставан посао, да га је могао обављати свако. То може помислити само лаик и онај ко се не удубљује у важност и деликатност оваквог посла. Султан не би у својој близини трпео простака који би механички клатарио главом горе-доле као да отреса зобницу. Климање главом је морало бити строго, одговорно и убедљиво. Могао је климати само онај са урођеним смислом за климање, онај који је у свако климнуће веровао целим својим бићем. Као што знамо, има климања и – климања!

Можемо само претпоставити каква су све климања била потребна да би султан био задовољан. Било је ту различитих климоглава, подизања обрва (једне или обе), мрдања ушима, набирања чела, пућења и извијања усана, ширења и скупљања зеница, спуштања и подизања очних капака, наклона под разним угловима – од једва приметних до најдубљих – већ према томе шта је султан рекао и каква му је подршка највише одговарала. Морала је то бити не само читава једна филозофија него и префињена уметност. Не можемо ни наслутити колико има варијанти климоглава. Вероватно да је немогуће преписати све финесе које се могу постићи само климањем главе без других реквизита. Али ако је евет-ефендија имао капу, браду, штап, бркове, перику, столицу, униформу – није лако ни замислити колико је било сложено и важно ово занимање…

Наше је мишљење да је евет-ефендија морао бити само један и да султан није ово занимање проширивао на широке народне масе. За ту одговорну функцију био је довољан само један извршилац, под условом да је изабран најбољи, најхрабрији, најугледнији, најобразованији. Султан је морао водити рачуна да ову дужност повери ономе коме је највише веровао не само он него и цео народ. То је свакако био неко од најбоље куће, најплеменитије лозе, беспрекорне прошлости, највећих заслуга, неустрашив и неподмитљив. Ако се најбољи прихвати улоге евет-ефендије, довољан је један за цело царство. Положај евет-ефендије морао је бити најугледнији и није га могао заузети ко било. Султан је знао коме да га повери.

Наравно, ово су само претпоставке у недостатку правих података о овом необичном звању чије је постојање само забележио Иво Андрић.

Чланак О евет-ефендији се појављује прво на ИСКРА.

(Беседа Матије Бећковића на промоцији књиге „Наше су само речи“ Милана Ружића у Београду)

Некад се у оваквим приликама говорило: „Запамтите ово име!“ Одавно нисам ту реч чуо, а она ми је пала на памет поводом нашег Милана Ружића. Никада у историји, како се то каже, није објављено више књига, него што се данас објављује у Србији. А с друге стране, никада није било мање познатих писаца и читалаца тих књига. Оне се чак и у библиографијама не региструју, а да не говорим о томе како књижевна критика више не постоји. У најважнијим нашим листовима више нема те рубрике која је била редовна и подразумевала се у културним рубрикама. Тако да је настала читава једна дивља градња, једна безбројна библиотека књига коју људи објављују у време у којем никада раније није било лакше објавити књигу. Сада је то помоћу нових технологија свакоме могуће, поготово ако нађе и некога, такозваног донатора да књигу објави. Али, шта се са тим књигама збива? Мисли се да се ништа неће променити и да ће оне које вреде из свог тог мноштва изронити, бити уочене и све оне остале им неће сметати. Тако се ја надам да ће бити и са нашим Миланом Ружићем, који је требало да се роди или нешто раније или нешто касније, а родио се у најнезгоднији час када је та књига помешана са хиљадама других и они који су прави и ретки читаоци, сладокусци, једва да су прилици да се тих књига домогну и да их пронађу.

Некако од тог мноштва као да је утрнуо и сваки осећај где би оне могле бити, мада се свака права реч искобеља и бива уочена било где да је казана, јер у том такозваном заједничком језику ка коме сви теже и где вас ниједна реч не погађа даље од површине коже, где се људи споразумевају са неколико гестова и једно стотину речи, и не треба им више. Тако да они прави које језик рађа и који су медији тог језика преко кога они живе, јесу песници, јер колико год да има полиглота и колико год да сваки час срећемо људе који говоре ко зна колико језика, поезија се пише искључиво на матерњем језику. Још нико није писао на неком другом језику, и то је нека истина и о језику и о поезији. Тако да овакве текстове, као што пише Милан Ружић, ја сам називао записи, а он је просто лепо почео, разговетно пише и мисли и говори. Срео сам га први пут у Лучанима. Има ону представу о књижевности коју сам ја имао пре пола века, али сад се то време од пре пола века указује као неко златно доба, када шта год неко пише у Србији и негде објави, нема никога ко пише, а да то није видео. Није било могуће да се објави нека књига, а да је сви који пишу књиге нису запазили, да неко није склопио срећно две речи, а да он већ није био аутор. И где год да су живели, тада у то време, ти писци су се знали и представљали једно велико братство. Како ће сада и с ким он да се сретне и повеже када, пре свега, издавачи, и они највећи, не плаћају ауторе. То све добијају џабе на дискети, исправљено, још и добију онога ко ће све то да донира. То је све један велики назадак у односу на оно што је било, такорећи, јуче.

Сећам се, плаћало се по стиху. У то време знало се колико кошта један стих. И сад, ја мислим да је много утицало то, тај ценовник, да се стих скраћивао. Што бисмо писали неки шеснаестерац кад ће вам исто платити и за једну реч? Тако су настале оне дугачке поеме. Један рецимо, да вас тиме забављам, написао поему „Сутјеска“. Та поема има сто издања, а он је само проширивао, тако да је то нарасло на десетине хиљада стихова, па су му тамо предложили да то скрати. Он је казао: „Лако је вама да причате да се то скрати, али ја како прекрижим неки стих, ја узмем детету доручак.“ То нису стихови, то су паре. И није он случајно покушавао и сводио на једну реч, али сада то више не постоји и немогуће је од тога живети, а ми смо живели.

У то време чак су нам давали станове, женили смо се и добијали децу, а све пишући песме. Милан Ружић личи на те из тог времена који би хтео да живи за то и да живи од тога у време у којем је све то тако неким шапатом нестало, да нико није ни приметио. Шта се догодило да су најзначајније издавачке куће и најбоље едиције угрожене и да се једва одржавају? Хоће да нестану поред нас живих и нико се због тога не узбуђује, него мисли зашто држава то дозвољава, држава која нема ни власт, која не постоји. Људи би требало да просто буду заинтересовани да то не може просто пропасти док су они живи.

Е сад, тако као што он пише, ипак се нашао издавач, и то врло угледан, који је ту књигу објавио. Сви ви сте се овде нашли, сад не знам да ли сте читали, да ли знате Милана, пошто је он преко тих књижевних вечери које организује, преко те службе књизи и писању и читању, култури, стекао много пријатеља. Али, било би важно да просто то добије она крила, да му се дуне под крила, сад, баш у овом часу. То је већ његова друга књига, она се сматра важном. Обично се каже, прву књигу свако некако напише, а већ да видимо шта ће бити у другој. Али ево је и друга и она се разликује можда од свих књига које пишу његови вршњаци. Он је на те корице ставио слику Петра Лубарде, Гуслар. То је једна од најважнијих, најлепших, најпотреснијих Лубардиних слика. Али, ту су већ спорне и гусле и гуслар, па и сам Петар Лубарда једва се одржава у тој поплави антиуметности и у понижавању класичних вредности. А ипак, ко год је истински читалац и љубитељ такозване писане речи, он ће у тој књизи наћи како неко нешто лепо, разговетно пише, да можете то и читати и судити му и неће вас он понижавати, ни пригонити да се дивите нечему што не разумете и што не смете да кажете да не разумете, јер ћете се тиме изложити ко зна чему. Он пише тако како пише. Баш сад је прочитао, један од тих текстова у којима има правих бравура.

Он је читао одмах тај текст који се завршава овако: „Али кад хтети бих хтео, кад могао бих моћи, кад ме не би мрзело да ме не мрзи, кад бих бар планирао да планирам и скочио да скочим, обећао да ћу обећати, не слагао да ћу слагати, знао да ћу знати, опет не бих рекао оно што би требало рећи, ако бих и знао шта је то што није глупо казати кад сви паметни ћуте.“ – па да и ја станем ту.

Чланак МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: У поплави антиуметности и у понижавању класичних вредности се појављује прво на ИСКРА.

Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали. Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније!

Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали!

Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор:

Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч,

Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица,

Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика,

Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа,

Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем,

Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело,

Кад школе носе имена најгорих ученика,

Кад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера!

И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације.

Чланак О тријумфу најгорих ђака се појављује прво на ИСКРА.

Била су то чудна времена. Људи су се имали за шта жртвовати и чему се надати.

Данас су и то изгубили. Напредне идеје су победиле. А ко би могао веровати у победу назадних идеја? Још никада нису победиле. А једино су напредне оне које победе.

Данас је немогуће бити истеран из школе због било чега што је добро и напредно. Ако те истерају, свима је јасно да си истеран због слабих оцена, или лошег владања, а о идејама нема ни помена. Ако си прогоњен – прогоњен си једино зато што си крив.

Због напредних идеја данас може само да се напредује!

Некад су људи страдали што су ишли испред свога времена. Данас је то немогуће. Данас нико не може ићи испред свог времена, могу само ретки остаци тапкати иза њега. Некад си могао бити ухапшен а да то у исто време не значи да ниси у праву. Данас је свакоме јасно: ако си у затвору – ниси у праву. Данас на свету не постоје ниједна права ствар и ниједна здрава идеја које заслужују да човек буде ухапшен.

Некада су људи спаљивани на ломачи, протеривани и жигосани. То није увек значило да су казну заслужили. Напротив, не зна се да ли су им већу славу донела њихова дела, изуми и идеје или жртва коју су поднели!

Данас је немогуће бити спаљен било чијом, осим властитом грешком!

Некад су они који су гиљотинирани могли постати, макар за будућа поколења, хероји, светионици и свеци! Данас су они који изнуде гиљотину изложени општем презиру, као криминалци и убице, а будућих поколења можда неће ни бити!

Данас читави народи имају сумњиву прошлост, а само појединци неку другу, светлију. Некада је било обратно.

Некада су страдали револуционари, новатори и слободари, а данас само кочничари демократског развоја, полицајци, догматици, остаци прошлости који се не мире са поразом и све ширим замахом слободе и демократије. Многи су се зажелели да заврше макар као анархисти, са лепим намерама. Али то је немогуће. Ако неко страда, страда као мрачњак, а ко би имао нешто против тога? Прогони таквих људи могу бити само поздрављени. Први пут у историји цивилизације појавили су се противници демократије и среће. Нормално је да смо сви против њих.

Сви су против рата, неправде, расне дискриминације, тираније, беде, неравноправности, мешања у унутрашње ствари других земаља, колонијализма, мрачне прошлости, незнања, мрака и несреће.

Сви су за мир, слободу, независност, правду, једнакост, демократију, прогрес, срећнију будућност.

Народ је толико дуго био лојалан да му то данас уопште није тешко, то му је постала природа. Лојалан је спонтано, ноншалантно.

Зар је икада било тако? Читаве службе су постале депласиране.

Од силне употребе, речи су изгубиле своја значења.

Некада је опозиција била здравље у односу на болест, памет у односу на глупост, младост у односу на старост. Данас је обрнуто. Опозиције нема, постоји реакција.

Храброст је била издаја кукавичлука. Здравље – издаја болести. Лепота – издаја ружноће, младост издаја старости. Ни то више није тако.

Некада су прогресивни људи били они који су одбијали да се користе слободама којих има, а тражили оне којих нема. Данас би такви људи били контрареволуционари, а ни контрареволуција није више револуција.

Тако изгледа кад победи све што је напредно и лепо, кад се остваре снови човечанства.

Дошло је време кад нико не признаје непризнате, јер су непризнати својом кривицом. Онај који најбоље живи, тај је и најпаметнији. Једино ако си победио, ниси погрешио. Ниједан пораз није толико велики да би се могао сматрати победом. Некад је било довољно бити у праву па не мислити на последице. Данас су последице најважније. Некада су највећи писци због оптужби друштва били кажњавани!

Данас се гнев плаћа!

Што напишеш оштрији текст, то ти више плате! Најбоље се плаћају напади! Пошто се може писати још оштрије, значи да се може живети још боље! Затвориш очи па ошинеш по свему! Сирота, наивна и стара мајка стрепи да ти се нешто не деси, а ти идеш на благајну да провериш колико ти је, баш онај кога си напао, платио за напад!

Ако пређеш дозвољену границу, заиста си будала! Кад би се спалио у име гладних, прво би ти гладни рекли да си идиот: зашто си се спаљивао кад си био сит? Данас се људима каже у колико сати, на ком месту и због чега да буду огорчени! Спонтаних огорчења нема! Ко се спонтано буни, тај је нецивилизован и треба га казнити не због храбрости, него због глупости. Они које цениш највише те презиру, чим њих уважаваш, знају да немаш критеријума! Слободе има таман толико да се може добро живети.

Нема ствари која није нападнута! Нема поспрдне песме која није испевана! За све те ругалице аутори су поштено награђени.

Претерати је постало немогуће. То и за лудаке представља подвиг.

Више нема ниједне идеје за коју је вредно дати живот. Такве идеје су прошле, а преостале то не заслужују.

Појединци пристају на улогу несхваћених и непризнатих, јер као такви примају социјалну помоћ. Немогуће је страдати у име неког светог циља, јер би то било понављање. Немогуће је жртвовати се за будућност, јер је и против погрешне будућности пронађен лек.

Једино реакционари, назадни елементи и они које је време прегазило страдају у својој глупости и упорности. Сви који то хоће – наилазе на разумевање.

Друштво расписује конкурсе за најоштрије нападе, јер су му потребни као луксуз и разонода.

Свима је постало јасно: ако ниси успео за живота, нећеш никада више.

Ако имаш мрву памети и осећања мере, успех ти је загарантован.

Они који би желели да се за још нешто жртвују, траже мотив преко огласа.

По томе се наше време разликује од свих других времена, и зато некима изгледа као да и немамо свога времена. Као да живимо у међувремену.

Чланак Напредне идеје се појављује прво на ИСКРА.

Учествовали су: Брз, Бржи и Најбржи.

Најбржи је био најглупљи. Његова победа је била сигурна. На жалост на неколико метара од циља, када је осталу двојицу оставио далеко иза себе – угледао је у гледалишту – рођаке!

Није их одавно видео и знао је да би се наљутили ако би тако, не окрећући главе, прошишао ка циљу.

Најбржи сврати у гледалиште да се изгрли и изљуби са рођацима, мислећи да ће имати довољно времена да се врати на стазу и ипак победи.

Бржи схвати да би, у оваквој ситуацији, могао победити. Био је неписмен, протрча циљ и поново се нађе на зачељу.

Док је Најбржи разговарао са рођацима, Бржи је неколико пута прошао кроз циљ и увек стизао на зачеље. Било је јасно да трчи без циља.

Брз, који је у трци учествовао формално, да би имали трећег, свестан да нема шанси, разгледао је рекламе и огласе око тркачке стазе, тражио детелину са четири листа, чачкао зубе, зверао около.

Видећи шта раде Најбржи и Бржи, неколико присталица покушавало је да му објасни животну шансу. Али њему није било лако објаснити. Зато га узеше за рукав и, упркос његовом очајничком опирању и запомагању, спроведоше га до циља.

Тако је победио!

Али, они који су веровали да Брз никада није помишљао на победу, били су изненађени. У тренутку када се докопа циља, Брз извади из задњег џепа унепред припремљен говор! Као и сваки победник, приђе микрофону, бокалу са водом, и у неколико речи одаде признање Бржем и Најбржем за залагање у трци, за фер и спортску борбу којом су га инспирисали, постављајући пред њега велике захтеве, и тако још више увеличали његову победу.

Један од организатора трке приђе победнику и обеси му око врата ловоров венац.

Брз, још једном, приреди изненађење и својом природношћу шармира публику: скиде венац са врата, и обрсти га.

Чланак О једној трци… се појављује прво на ИСКРА.

Стара година је:

прошла, проста, бивша, стара, јадна, мртва, прохујала, докрајчена, завршена, поражена, прослављена, моћна, пресахла, превазиђена, преспавана, поједена, прочитана, потрошена, одболована, истекла, испарила, исцурила, сагорела, сахрањена, стрељана, покрадена, расходована, попуњена, одсвирана, офуцана, издувана, безнадежна, раскринкана, награђена, кажњена, позната.

Нова година је:

следећа, нова, неокрњена, неоштећена, наступајућа, непозната, пуна, дуга, будућа, јубиларна, недодељена, чиста, невина, неискусна, неискоришћена, новорођена, недогледна, неизмерна, перспективна, млада, цела, неотворена, добродошла, неминовна, неопходна, потребна, непоновљива, неначета, непредвидива, неудата, непродана, једва дочекана, свемогућа, заслужена, незамењива, најпотребнија, испред свих, боља, успешнија, дуго обећавана, премијерна.

Да нема нове године, не би било ни нас. Све би било као и досад. Све би било исто. Једино нас она може извадити.

Ако преживимо новогодишњу ноћ, онда имамо времена. Домогли смо се нових шанси, новог простора и времена.

За многе ће нова година бити највећа и најсрећнија.

Неко ће се у њој родити. Неко ће прогледати. Неко ће најзад дипломирати. Неко ће се коначно опаметити. Неко мора добити премију. Неко ће наћи сто динара. Неко ће се заљубити. Неко ће остати жив. Неко ће бити помилован. Неко ће за длаку избећи потеру.

Неко ће нову годину памтити целог живота. Неко ће зажалити за прошлом годином. Некоме ће пропиштати мајчино млеко. Неко ће чути што никад није чуо. Неко ће проклињати дан кад се родио. Неко ће прокоцкати и последњу шансу. Неко ће бити ухваћен на делу. За некога би било боље да је давно мртав. Нечија ће жена остати удовица. Некоме ће пресадити бубреге у стомак.

Многима неће бити тешко да умру за ту годину.

Неко ће изгубити невиност, а неко ће је стећи. Некоме ће сванути, а некоме неће. Неко ће први пут доћи у велики град, а неко ће се из великог града, несхваћен вратити у село. Неко ће украсти први, а неко последњи пут. Неко ће признати милом, а неко силом.

Обратите пажњу!

Неко ће скикнути.

Неко ће налетети на мину.

Неке ствари ће се сазнати.

Неко ће све признати.

Некоме ће неко наместити мицу тракалицу.

Пред нечијом ће кућом мечка заиграти.

Отворите четворе очи.

Неко ће се сам пријавити.

Некоме нема спаса.

Некоме више ништа неће требати.

Неко ће главом пронаћи песницу.

Неко мора испасти будала.

Безбедни су само они којима се више ништа не може догодити.

Долази нам Нова година!

Ми смо једини којима је то успело!

Чланак Нова година се појављује прво на ИСКРА.

На пример: гледајући из угла мајмуна, сасвим је природно живети на дрвету! По тој истој мајмунској логици, нема ничег чудног ни у свему другом што мајмуни раде – а познато је шта све мајмуни раде.

Ако се за тренутак ставимо у улогу мајмуна, нама ће многе невероватне ствари постати блиске и разумљиве. Тако ћемо другим очима гледати, рецимо на крађе, јер у мајмунском моралу та категорија не постоји. Молимо вас, шта за једног мајмуна значи лепо понашање – то једино може да значи не понашати се као мајмун, што је за мајмуне неприродно, ако није и немогуће!

Ставите се мало у кожу мајмуна, па вам ништа неће бити природније и ближе него да се чешете, биштете, церекате и плазите језик.

Пример мајмуна нас упозорава да стварима не прилазимо једнострано и догматски.

Мајмунски поглед на свет нуди нам велико олакшање и решење за многе неурозе савременог света.

Ако је све релативно, а јесте, онда нема мање или више компетентних. Ако је историја тачка гледишта, угао гледања, онда се ни угао мајмуна не може игнорисати, сем на властиту штету.

Према томе, кад год вам се деси да нешто не разумете, или да вам нешто смета, помислите шта би у тој ситуацији урадио и како би се поставио један мајмун. Видећете да решење постоји, мање или више мајмунско, али је ипак решење. Ако и ту не нађете задовољавајући одговор, покушајте да исту ствар видите као коњ, миш или слон. Све су то равноправни и могући погледи на свет и живот.

Важно је објаснити ствари, а није важно како и из ког угла.

За многе проблеме је једино решење ставити се у положај мајмуна, и одатле уживати у хармонији и логици историје и света.

Чланак Гледано из угла мајмуна се појављује прво на ИСКРА.

Питајте нас, да ли вам је добро или није?!

Зашто смо ту?

Интересујте се код нас за своју будућност!

Ми једини знамо колико је вама тешко!

Ви немате појма о томе.

Вама још треба доказивати да сте гладни.

Своју беду сте прогласили пристојним животом.

Вама су непознати ваши животни интереси.

Вама још није сасвим јасно да ћете једног дана бити срећни.

Задовољни сте оним што имате.

Не знате шта немате.

Ко сте ви, да бисте могли бринути о себи?

Шта сте учинили за себе?

Судите само по себи, да ли сте задовољни или нисте.

Ви верујете да знате, ви мислите да умете да мислите.

Туђа мисао вас је довела и довде где сте сада.

Ни сањати не умете.

За вас је нормално што сте живи.

Једино умете да радите, а и на то се жалите.

Живите од данас до сутра.

Не знате шта вас све чека на крају.

Док су ваши проблеми решавани, ви сте спавали.

Преспавали сте најлепше тренутке човечанства.

Борба за лепшу будућност води се против ваше воље.

Ми уместо вас сањамо ваш бољи живот.

Ми говоримо, боримо се и мислимо у ваше име.

(Ћутите кад говоримо!)

Никад вас нико ништа није питао.

Ви никад нисте ни чули за будућност.

Да смо се раније срели, све би било друкчије.

Не мешајте се у свој живот, све ћете покварити.

Извините нам се због свега.

Ви до јуче нисте веровали ни да ми постојимо.

Да вам није нас, ви бисте живели и без нас.

Да није нас, ви бисте живели као и досад.

Докле ћемо вас вући за рукав за ваше добро?

Да сте се ви питали, још нико не би умро, ни храбро, ни никако.

Свему се радујете.

Довољно вам је да је нешто немогуће па да одустанете.

Спровешћемо вас до циља.

Не мешајте се у то.

Препустите све нама.

Све ћемо вам објаснити на крају.

Сада немамо времена.

Имајте поверења.

Још никога нисмо преварили.

Још само данас смо овде, већ сутра ћемо бити на другом месту.

Не сметајте нам, останите где сте.

Да ли сте ишта прочитали из ове области?

Последњи задатак многих од вас биће да изврши самоубиство.

Верујете да оно што никад није успело неће ни успети.

Изненадићете се.

Не говоримо ово ваљда због себе.

Поклонићемо вам све своје победе.

Вама ће телефонирати да сте победили.

Ви сте наш хоби.

Чланак Вама још треба доказивати да сте гладни! се појављује прво на ИСКРА.

Измислила га је бирократија, пројектовали чиновници, поручила администрација.

По броју жртава шалтер је надмашио сва друга опачила. Нико није понизио толико људи.

Нигде човек није тако мали као пред њим и нигде мали људи нису већи него иза шалтера.

Зато је и измишљен.

Још се није родио онај који се осећао као човек стојећи пред шалтером.

Судећи по висини, шалтер је измишљен за лилипутанце. Док постоји шалтер, власт је непобедива.

Погледајте само како је смишљен.

Што је човек виши, дубље се сагиње. Што је усправнији, више се повија.

Има ли некога ко није извијао врат, клечао и лежао пред шалтером? И ко је у таквом положају могао задржати самопоштовање? Има ли справе која брже и лакше мења људе? Како вас може ценити онај који вас је довео у тај положај? Онај преко кога је прешао шалтер никада се не може усправити.

Пред милионима шалтера људи свакодневно клече док их они са друге стране седећи гледају са висине пљуцкајући им у лице!

Дигнуте су многе буне, али још ниједна није порушила шалтере. Напротив, после буна било их је још више.

Захтевамо да се шалтери подигну до висине човека. Доста су се људи сагињали себи испод колена да би покорно разговарали са својом влашћу и њеним чиновницима.

Нека се шалтер подеси према нама, а не ми према њему.

Све док се шалтер не подигне на достојну висину – човек неће порасти у својим очима.

Чланак О шалтеру се појављује прво на ИСКРА.

Ви се понашате као малотиражни, у малом кругу познати геније, а да бисте постали то што желите да будете, ви претходно нисте учинили ништа.

Ви сте се родили на циљу.

Ви одређујете време емитовања туђих мисли.

Уместо да се сетите колику имате плату, а шта радите, колику канцеларију, а шта представљате, ви сте поверовали да сви људи који заиста нешто поштено раде, све то чине да би вам се приближили и да би се квалификовали за ваше друштво.

Ко радом жели нешто да постигне, ви га презирете, јер знате пречи пут.

Кога год ви нисте потапшали по рамену, верујете да тај није добио право признања.

Ви се, нормално, нисте компромитовали лошим романима, драмама, репортажама и песмама.

Ви сте већ били на Месецу и тамо сте чекали да ли ће пре стићи Руси или Американци.

Према неким анкетама, највише деце у овом граду би желело да изучи за вас.

Ви сте слободни у границама шарма.

Ви сте пророк после завршених догађаја.

Своју сервилност прогласили сте конструктивношћу, медиокритетство уравнотеженошћу, а свако здравље, слободу и спонтаност – примитивизмом и реакционарством.

Ви сте свој јалови мир прогласили нашим идеалима.

Ви се нежно љутите, умиљато протестујете, ви ни мрава не бисте згазили, ако га на узици води другарица неког друга.

Ви бесплатно читате новине.

Ви сте тако добро успели и већ толико дуго трајете да се у вас мора сумњати.

Ви се годинама понашате као најздравији део овог друштва.

Ви сте стално у тамном оделу, сваки ваш гест је званични потез.

Ваш класни непријатељ су инфекције.

Ви масажама и мепробаматима постижете елеганцију духа и ноншалантност.

Ви сте друштвени крем – од гардеробе, намештаја, до фразе.

Штета што немате талента – ви бисте по своме понашању били идеалан уметник.

Ви више волите здраве Швеђане него болесне Србе.

Ви се понашате као недоношче па вас целога живота треба држати у вати и чувати да до вас не допру клице живота.

Ви живите у тунелу и не знате шта се напољу дешава.

Интересује ме када сте последњи пут вечерали са неким добрим, анонимним човеком?

Највећи непријатељи овог народа, по вашем мишљењу, су сви они који су паметнији од вас, а тих је много.

Све сте срећнији што имате мање пријатеља.

Сваки напад на вас је ваш поен – доказ више да сте у праву.

Чланак О сивој еминенцији се појављује прво на ИСКРА.

Нема живог бића које је против среће и бољег живота, па ипак, борба за основне људске идеале траје од постанка света и трајаће до последњег дана.

Још увек је актуелна борба за победу правде. Још увек је неопходна борба за елементарна људска права. Још увек се може постати револуционар – залажући се за ослобођење невиних, демократа – дозвољавајући и супротна мишљења, вођа – обећавајући правду.

Још ниједан вођа није обећавао народу неправду и безакоње. Нико још није погинуо за погрешну ствар, па ипак правда није победила.

Човечанство се од памтивека бори за идеале против којих није нико.

Како се борити за правду кад нико није за неправду?

Несрећа је, изгледа, у борцима против несреће. Неправда је у нама, не у другима, јер других нема.

Све је јасно и све је нејасно.

Оно што је јасно формулисано је здрав разум. Оно што је нејасно у нама и око нас – последица је недостатка здравог разума.

Полази се од претпоставке да се за победу здравог разума не треба борити јер се здрав разум подразумева. Међутим, борба за здрав разум је, у ствари, једина борба коју људи воде. Борба за здрав разум је исто што и борба за прогрес, бољи живот и лепшу будућност. Све револуције су вођене и све жртве су пале за победу здравог разума, али разум није победио. Није победио јер ограничени човек не може победити своју ограниченост.

Не бити ограничен, бити нормалан, то је значило и значи исто што и бити генијалан. Располагати здравим разумом, то је привилегија ретких: филозофа, мудраца, генија.

Готово је немогуће бити нормалан, а не ући у историју. Ако имате мрву здравог разума, нећете избећи славу, историју и вечност. Данас се још увек улази у историју за оно што би деца требало да уче у основној школи. Идеје данашњих вођа и великана су, у односу на свет, старе и превазиђене, али су, у односу на време у којем живимо, нове, ризичне и револуционарне. Они који би, по критеријумима здравог разума, могли евентуално постати судије за прекршаје, проглашени су, у овом времену безумља, звездама слободоумља и демократије.

Још увек има места за борце за слободу штампе, слободу уметности, слободу мишљења и говора. Основна људска права формулисана су пре много стотина година и тешко је прихватити да још нису остварена. Међутим, нису. У историју се и даље улази утабаним стазама давнашњих програма и парола. Нема оригиналних ни идеја ни жртава.

Шта све још увек човеку недостаје, најбоље показују обећања. Народима за које се тврди да су слободни – обећава се слобода, онима за које се мислило да су сити – обећава се хлеб.

Може се обећавати само оно чега нема и будити нада само у оно што још није остварено. Не обећава се слобода слободнима, посао запосленима, независност независнима!

Сва обећања у ствари су оптужница против тираније и неправде. Она су безброј пута понављани вапај за победом здравог разума.

Човечанство ће, изгледа, дочекати и свој крај а неће видети тријумф здравог разума. Човеку ипак недостаје довољно здравог разума да оствари вечне идеале, проистекле из природних потреба и права. Није случајно што слободу и правду зовемо идеалима. Ти идеали су исто што и здрав разум. Идеали остају идеали.

Ближи се крај, а човечанство од здравог разума дели све већи јаз и све више жртава.

Чланак О здравом разуму се појављује прво на ИСКРА.

На визиткарти је писало: Ј. Јовановић, медиокритет.

Међу визиткартама било је и преведених на француски. Са неопходном допуном: Ј. Јовановић, медиокритет из Југославије.

Пред собом, несумњиво, имамо људе који знају шта хоће. То су представници најздравијег дела нашег народа: они су социјално осигурани, политички стабилни, конструктивни, реални, перспективни, несумњиви, верни и довољно ограничени да би се на први поглед могли сматрати добрим и пријатним.

Дуго су медиокритети, само зато што су медиокритети, стајали у сенци неких других вредности. Дошло је време да изађу на улице. После низа успеха и запажених резултата, које су забележили наочиглед целог света, нема више разлога да се стиде и склањају. Напротив. Удружење за заштиту медиокритета развија све ширу активност. Међу медиокритетима влада медиокритетска солидарност. Већ данас се може рећи да ће бити незапослених, али међу њима неће бити ниједног медиокритета. Биће ухапшених, протераних, жигосаних, несхваћених, понижених, неостварених, увређених, тужних, сентименталних, али међу њима неће бити медиокритета. Њима то не лежи.

Ко се не би дивио таквој виталности!

Народ гледа филмове у којима други играју.

Посматра драме у којима други вечерају.

Слуша плоче на којима други певају.

Купује књиге које су други написали.

Чами пред телевизијом на којој се не појављује.

Гледа велелепне грађевине у којима не станује.

Обожава жене које га не познају.

Гради бродове којима се не вози.

Производи мирисе којима се други миришу.

Гине у ратовима које други воде.

Где се деде толики народ кад га на највидљивијим местима нема? Ко је победио ако је народ изгубио? Медиокритети.

У чему је тајна њиховог успеха? Зашто има релативно мало медиокритета?

Медиокритет је човек на земљи, домаћин, без дилема и снова. Професионалац.

Он на свим конкурсима инсистира на томе да је медиокритет. Штампао је визиткарту са овим податком.

Због свих ових, наведених и ненаведених разлога и чињеница, није никакво чудо што сам и сам пожелео да будем медиокритет своје врсте. Зашто?

Могао бих превазићи себе и своје могућности.

Сва врата би ми се отворила. По протоколу бих ушао у многе незаобилазне спискове. Обрадовао бих своје родитеље. Превазишао бих сва очекивања и све прогнозе, почев од оца и учитеља до свих оних који су ме познавали.

Запрепастио бих лекаре који су ме лечили. Бацио бих у очај другове који су заједно са мном понављали разреде.

Сву своју неквалификованост заменио бих верношћу, глупост лепим васпитањем, недаровитост добрим везама, незнање туђим елаборатима.

Уместо о својој, бринуо бих о судбини света. Разбијао бих главу не својом, него туђом неписменошћу. Мучио бих се перуанским проблемима. Чачкао бих по туђој прошлости, јер сам радознао и добронамеран. Без реда у глави, правио бих га у држави. Био бих прави амбасадор медиокритетства, чије бих интересе штитио на сваком месту.

Али, авај!

То само остаје сан анархоидних, проблематичних, нервозних, нестрпљивих и сопственом кривицом несхваћених људи.

Чланак О медиокритетима се појављује прво на ИСКРА.

Веровали смо да је слобода: држање говора о слободи, обећавање слободе, подизање споменика слободи, борба за слободу, сећање на борбу за слободу.

Слободу смо исписивали великим словима и замишљали је као велики митинг на коме ће се, уз музику, заставе и јака обезбеђења, говорити о слободи.

Ми смо ослобођење изједначили са слободом. Пошто смо се ослободили, нисмо знали чега бисмо се још могли ослободити. Мислили смо да сви сањамо о истој слободи, истом хлебу, истом оделу, истој песми, истој жени. Хтели смо слободу која би нас ослободила мисли, брига и рада.

Слобода није државни празник. Слобода није један дан у години. Слобода није једна мисао о слободи. Слобода није једна слобода.

Слобода није једна огромна, јединствена, прописана, загарантована слобода. Слобода није она света, недостижна илузија, то је много малих и различитих слобода.

Стручњаци за слободу нису сигурни да ли је народ дорастао овој количини слободе. Слобода је дошла знатно раније него што се претпостављало. Будућност је, такорећи, тек почела, а слобода све више узима маха. Слобода постаје све опаснија.

Они који нису насели искушењима ове слободе, врло су забринути. Они се плаше да ће слободе бити много. Таква слобода превазилази њихове представе о слободи. Она се појављује тамо где је нису сејали. Њу је све теже контролисати.

За њих су јеловници по кафанама преопширни. Дезени, разноврсни до апсурда, врсте голубова бесмислене. Количина књига нескромна. Они не воле дилеме. Излози их нервирају могућношћу избора. Свако пуши шта хоће и колико хоће. Ни новине више нису једне једине. О истој ствари говори се на три различита начина. Лутрија неконтролисана: људи сумњиве прошлости добијају премије. Радио испуњава жеље непроверених људи. Лептир машне су у слободној продаји. И труднице су почеле да улазе на предња врата. Хаос. На суђење се позивају сведоци. Новине објављују исправке. Знање узима маха. Једино се верује чињеницама. Траже се докази. Верује се свакој истини.

Чувара слободе је све мање, а слободе све више. Ко ће нас чувати од слободе? Шта ће бити с нама?

Постоје теоретичари који тврде да је много знања, много лепоте, много правде, много слободе – опасно за опстанак оне бивше, праве, велике слободе, која нас је грејала као фатаморгана. Ова слобода је проста и банална према оној, светој слободи.

Таква слобода многима тешко пада. Они немају смисла за ту слободу. Они не верују у слободу о којој нису консултовани. Плаше се злоупотреба. Они сањају о томе да се њихова слобода послушно извршава. Они су за чист посао, етикете и прописе.

Кад су укинуте визе, они су очекивали да ће цео народ отићи у иностранство. Кад је уклоњена ограда испред Скупштине, уплашили су се да прости народ не линчује посланике.

Они не воле кад народ бира. Они мисле да би народ између кифле и мекиња изабрао мекиње. Зато му треба дати само једно или друго.

Они мисле да је аполитично изабрати најлепшу девојку само зато што је најлепша, најбољу песму само зато што је најбоља, најспособнијег директора зато што је најспособнији, најјачег боксера зато што је најјачи. Они за све траже праве побуде и крајњу сврху.

Они прижељкују још један рат за слободу. Не могу да се помире са слободом ради слободе. Будућност и слобода за њих су исто. Слобода ће увек бити само циљ.

Они више воле да буду борци за слободу него да су слободни.

Чланак Страст за слободом исцрпли смо у борби за слободу се појављује прво на ИСКРА.

Сви су се толико изненадили да замало нису испали будале. Поменута будала је толико дуго ћутала да су сви мислили да се опаметила.

Невероватно је колико имамо поверења у будале. Кад бисмо им више веровали, никакве будалаштине са њихове стране не би нас могле изненадити.

Једно би нам већ морало бити јасно: будала мора увек доказивати да је будала. Будала мора сачувати углед који ужива као будала.

Будала се не постаје преко ноћи и на основу једне будалаштине која се лако може заборавити. Ко претендује да буде будала, мора направити невероватан број будалаштина. Ако се нека будала задовољи већ направљеним будалаштинама, брзо ће бити превазиђена. Ако заспи на ловорикама, задовољна постигнутим, будала одлази у анонимност, у сиви свакодневни живот – а на сцену ступају нове и свежије будале.

Будала има много. Конкуренција је огромна. Ако нека будала посустане, посумња у будалаштине и ућути, на њено место ступа нова.

Онај ко је једном постао будала, чува тешко стечени углед и труди се да то остане до краја живота. Права будала никад није задовољна већ освојеним просторима. Ако не направи нову, мисли да није направила ниједну. Није лако сачувати углед међу толиким будалама. Будала која се не потврђује, није аутентична будала. Величина једне будале се мери према броју и величини будалаштина које је направила. Сан малих будала је да буду велике. Велике будале то знају и праве нове, веће будалаштине. Будала која је у стваралачкој кризи и не прави нове будалаштине брзо ће се наћи међу паметнима.

Када сви мисле да је немогуће направити будалаштину, будала нађе излаз и решење. Када се чини да су и будале већ нешто схватиле, оне пронађу места за своју афирмацију.

Будале су једино опрезне да случајно не кажу нешто паметно. То би била издаја. Прелазак на другу страну. Будале су толико увежбане у прављењу будалаштина да им то не представља никакав проблем, напротив, то је за њих рекреација и задовољство.

Свака будалаштина је потребна и зато будале не дозвољавају да се било која избаци из употребе. Иако техника прављења будалаштина напредује, будале и најординарније будалаштине не избацују из употребе јер су потребне у свакодневној борби са памећу. Неке од најстаријих будалаштина и дан-данас су најефикасније. Често се мисли да се нека будалаштина толико офирала да је немогуће с њом нешто постићи, али будале нађу начина да је учине ефикасном.

И будалама је познато да није лако бити будала – зато се тиме поносе.

Будала која је почела да сумња у будалаштине, у њихов значај и чврстину, брзо би испала из строја. Зато будала пре свега мора бити тврдоглава и убеђена, јер ће се само захваљујући таквим будалама вечно одржавати пламен будалаштина.

Будале су нашле себе у прављењу будалаштина. У свему другом били би слабији. Прављење будалаштина је њихово једино занимање, једина њихова вера.

Ако будали излети из уста нешто што није чиста будалаштина, она се брзо огради од тога.

Свака паметна реченица је тамна мрља на биографији праве будале.

Будале мисле да цивилизација води свет ка пропасти. Зато ту пропаст треба одлагати новим будалаштинама

Не треба се чудити кад нека будала која је дуго ћутала опет направи неку будалаштину. Ко је једном направио будалаштину и окусио њену сласт, укус никад не заборавља.

Треба бити будала па од будале очекивати ишта сем будалаштину.

Чланак О будалама се појављује прво на ИСКРА.

Да ли се од више проблематичних народа може направити један добар?

Да ли два народа могу створити трећи народ?

Има ли иједног малог народа чија историја није велика?

Има ли довољно слободе за све народе?

Хоће ли бити довољно времена да сваки народ победи?

Постоји ли најгори народ на свету?

Да ли су за братство и јединство потребна два народа?

Да ли може свако бити син свога народа?

Да ли је наш народ познатији у иностранству него код нас?

Чиме народ мисли?

Постоје ли два иста народа?

Постоји ли народ на који се нико није позвао?

Да ли је народ, који стално мења режиме, карактеран?

Постоји ли ненародни народ?

Ко ће подићи споменик једном народу?

Зашто народ који није зајмио – враћа дугове?

Има ли народа и народа?

Има ли пензионисаних народа?

Има ли већих брига од народних?

Кад се двојица туку, који од њих представља народ?

Постоји ли народ који није масован?

Има ли идеалних народа?

Може ли се народ измислити?

Да ли народ дуже траје ако се држи на хладном месту?

Може ли се бити одсутан из народа?

Чија је последња реч народа?

Може ли се природном смрћу умрети за свој народ?

Да ли је руља народ?

Да ли је једино малим народима стало до равноправности?

Коме народ плаћа чланарину?

Има ли довољно малих народа за мир у свету?

Да није било поробљивача, да ли би било славне историје малих народа?

Да ли је у монархијама било народа?

Како остати веран народу који те је напустио?

Да ли је за постојање два народа довољна једна река?

Да ли је слава једног народа трагедија другог?

Има ли народа који се лажно представљају?

Да ли је један народ већи од броја становника?

Да ли је гробље граница између два народа?

Може ли један народ отворити приватну државу?

Где су толики народи били за време рата?

Има ли ишта јаче од непобедивог народа?

Има ли народа ситих своје мисије?

Да ли је било плебисцита без народа?

Који део народа не представља народ?

Има ли народа који није увек у праву?

Има ли народа без народних непријатеља?

Зашто су најбољи народи изумрли?

Чланак О народу се појављује прво на ИСКРА.

И поред највећих напора да решим ову загонетку, нисам успео. Како се демократија може злоупотребити?

Убити човека није злоупотреба демократије, већ кривично дело. Красти, такође, није злоупотреба демократије. Радити против народа и државе, шпијунирати, то такође није злоупотреба демократије, већ злочин са познатим законским консеквенцама.

Шта би то могла бити злоупотреба демократије?

Ићи по киши без кишобрана, бити вегетаријанац, циција, неписмен, гладан, ћудљив, нервозан? Међутим, то су основна људска права, и не могу се назвати злоупотребом демократије.

Стајати на једној нози, говорити глупости, бити без талента, правити лоше књиге, писати лоше песме – све су то могућности једног слободног човека. Не, ни то није злоупотреба демократије.

Или, каква би то требало да буде демократија коју нико не би могао да злоупотреби?

Праве демократије се не могу злоупотребљавати. Злоупотребити се могу само лажне, туђе, поклоњене, назовидемократије.

Демократија о коју се могуће огрешити – није демократија.

Неки демократијом сматрају команду „вољно“, између две друге команде.

У тој паузи може се пушити, мислити на нешто друго, писати песме, водити љубав.

Да ли је много пушења, много мишљења, много песама и много љубави злоупотреба демократије?

Другима опет, није потребна демократија. Они демократију сматрају луксузом, каћиперством, покондиреношћу, помодарством, правом сваке шуше да мисли, жели и воли. По њима, демократија не води оној великој демократији у будућности. Још сви немају права на демократију. Таква демократија је анархија. Демократија није за сваког.

Они сматрају да демократију треба штедети да се не би потрошила.

Демократија је место у књигама, програмима, излозима и музејима.

Свака употреба такве демократије је злоупотреба.

Демократију не треба прљати рукама и вући по сокацима. Уносити у некомфорне станове и неразвијена подручја. Она је света реч, мислена именица – човек није достојан демократије.

Они који су је призивали, уплашили су се кад је стигла. Они је нису тако замишљали. Демократија није испунила њихова очекивања.

Народ је био толико жељан слободе да је хтео да је поједе. Гладан и жедан демократије, народ је почео да је користи према свом апетиту и укусу. Почео је да је слави, воли, мрзи, да се са њом забавља и игра. Мазећи је, дао јој је најчудноватија имена.

А тада је пала тешка реч о злоупотреби демократије.

Постоји демократија и закони који је штите. Сваки нормалан човек добро разликује слободу од злочина. Зна се где престаје слобода, где почиње злочин.

Сем закона, демократији нису потребни никакви други чувари. Закони омогућавају, а не прописују слободу и демократију.

Демократија је безазлена. Здрава. Невина. Она не служи ничему другом сем демократији. Зато је немогуће злоупотребити демократију.

О злоупотреби демократије говоре најчешће они који би је најрадије злоупотребили. Они који не разумеју и не признају друге погледе, укусе, расположења и интересе – сем својих. Злоупотребу власти хтели би да замене злоупотребом демократије.

Не може бити много демократије, слободе и правде.

Неки још увек мисле да много слободе и демократије води свет у катастрофу. Зато ту катастрофу треба одлагати – тиранијом, неправдом, злочинима, ратовима, бомбама. Све то – за добро човечанства.

Ако слобода и правда воде свет пропасти – свет нема другог излаза.

Чланак Злоупотреба демократије се појављује прво на ИСКРА.

Радити треба стално и тешко. Вербално се изјашњавати може ређе и са мање напора. Ради се далеко од очију, а изјашњава увек пред камерама и микрофонима. Изјашњавање се даље чује од сваког дела. Изјашњавања се штампају на првим странама, а информације о новим делима негде у углу, ако има места.

Постоји поетеса, лоших стихова и нежног срца, која не пропушта ниједан датум да нам поново не саопшти колика је наша домовина и како никад не треба заборавити све оно што је незаборавно.

Постоји коментатор који се годинама потписује испод званичних изјава, саопштења, билтена и туђих речи. За ту оданост туђим мислима богато је награђен и високо цењен. Нема опасности да ће он нешто рећи из своје главе. Он се тиме не бави. Он се бави уносним занимањем – вербалним изјашњавањем.

Њихово мишљење рађа се испод индига званичних ставова. Њихове грешке су увек туђе грешке, јер су и њихове мисли увек туђе.

Њихова се фраза офуцала, што је само доказ да су стари борци. Они вијоре тим фразама као заставама.

Вербално изјашњавање је увек патетична парада оданости званичним ставовима и општим местима.

Сопствено мишљење је увек авантура, неизвесност и ризик. Напор који често не доноси плода.

Подржавати туђа мишљења је најуноснији професионализам.

Ви такође врло природно волите своју земљу, мајку и слободу. Зашто то никада нисте јавно рекли? Ви мислите да се то подразумева, да је увредљиво за друге разметати се општим осећањима. Ви мислите да је срамота добити стан за једну такву изјаву.

Међутим, нико вам не верује. Други се изјашњавају, ви ћутите. Ваши разлози не могу бити добар укус, достојанство и памет.

Изјасните се! То бар није тешко.

Тешко је објаснити зашто се не бавите тако лаким и тако цењеним послом: својом тврдоглавошћу стављате себе на оптуженичку клупу.

Како ћемо знати шта мислите, ако се вербално не изјасните?!

Лечите људе, а не објашњавате зашто. Пишете књиге, а не кажете за кога. Бавите се науком без одговарајуће политичке фразе. Проносите славу ове земље, а нема вас на састанцима!

Код нас је вербално изјашњавање изједначено са мишљењем. Ко се више и чешће изјашњава правилно – тај правилно и мисли. Друге логике нема.

За рад се прима плата, а за вербална изјашњавања сва остала друштвена признања. Рад се уноси у радну књижицу, а вербална изјашњавања у биографију.

Сопствено мишљење није ни вредност ни доказ. Доказаћете се тек кад се изјасните и закунете да су вам туђе мисли јасне и блиске.

Није важно шта и како ко мисли него шта говори.

Мислити се може само на један начин, по једном моралу и начелима. Изјашњавати се, међутим, може за разне мисли, различита начела и морал. Како кад. Зато је изјашњавање непогрешиво.

У изјашњавању нема много финеса и личног учешћа. Изјасните се да ли сте за или против. Дигните руку… Дилеме нема.

Што се примитивније изјасните, искренији сте, јаснији и убедљивији. Тако ће вам се најпре веровати.

Сматра се да сви мисле оно што говоре. Тако је дата предност говору над мишљењем. Мишљење без изјашњавања постало је сумњиво и погрешно.

Зато су они који се изјашњавају увек шефови тројици који ћуте. Једни раде, мисле и ћуте, а други дају смисао њиховим напорима.

Они који се вербално изјашњавају поистовећују се са прогресом, народом, армијом. Сваку своју реч и гест сматрају прилогом борби. Они објављују све своје сентименталности као бисере епохе.

Дакле, ево вам рецепта:

Ако хоћете да на лак начин дођете до мира, угледа и положаја, попните се понекад на неку говорницу, загрлите микрофон као брата и гласно реците нешто звучно и полетно.

Ако тако поступите, мало сте учинили за свој народ, али за себе нисте могли више!

1. S.

Мени је жао што ово може бити савет и нашим непријатељима. Они се такође могу лако сакрити иза вербалних изјава и изјашњавања. Познато је да непријатељи и шпијуни не полажу много на искреност, достојанство и принципе. Непријатеља који је јавно рекао да је родољуб, тешко је открити.

Чланак Сопствено мишљење увек је авантура се појављује прво на ИСКРА.

Из заосталости се не може назад. Заосталост зна само за напред. Данас само заосталост може да корача крупним корацима.

Једино заостали имају будућност.

Само још гладни имају наде да ће бити сити. Сити су већ сити.

Као што поцепани имају лепши сан од елегантних, само још поробљени могу сањати слободу.

Отуда супериорност заосталих лежи на чврстим основама. Њихова будућност је сасвим извесна. Од историје цивилизованих они ће кројити себи будућност. Немају разлога да понављају очигледне грешке и глупости.

Гладни и боси, пуни снова, наде и снаге, заостали ће тек доживети носталгичне тренутке наше лепе прошлости. Наше најлепше успомене тек треба да буду њихова стварност.

Њиховој доколици није потребна научна фантастика. Они сањају виљушке, точкове, пегле, прве новине, проналазак филма, радија и телевизије.

Они су гладни наше ситости.

Дивног ли узбуђења, величанствене ли глади и радозналости.

Благо заосталима, тешко онима који то нису!

Благо још увек жељнима правде, слободе и једнакости! Једино они имају за шта и живети и умрети. Једино ће још они бити храбри, часни, слављени. Они ће тек имати своје песнике!

Поучени искуством већ ситих и цивилизованих, они ће подизати блиставије револуције и водити спектакуларније ратове.

Њихов Наполеон биће виши. Њихов Александар Македонски живеће дуже. Њихов Брут неће убити Цезара.

Тешко онима који су на циљу. Они су без циља. Они који су остварили своје снове, немају више шта сањати. Слободни ће трунути у непроменљивости слободе. Сити среће, они ће се окренути несрећи.

Тако, док идеал примитивних остаје добро, еманциповани блазирано траже промену у злу.

Цивилизовани пуне своја гробља самоубицама, заостали – гладнима.

Сити би хтели да довикну гладнима, да није сва срећа ни у ситости, али их гладни не чују. Одевени се скидају, постају нудисти, а голи краду њихова одела, хладно им је и жељни су елеганције.

Заостали сваки залогај проглашавају празником, сваки дан кораком ка срећи.

Цивилизовани гледају заостале на малим и великим екранима, не могу да се начуде тој хладнокрвности која никуда не води. Кају се за своју радозналост и нестрпљење, радо би из гледалишта утрчали на терен да сами суделују у игри. Међутим, касно је. Свако само једанпут пролази свој пут. Уназад се ништа не може исправљати. Унапред може, и то ће заостали учинити.

Будимо добри са заосталима, можда ће нам поклонити који залогај своје глади и који гутљај своје жеђи.

Чланак О заосталости се појављује прво на ИСКРА.