фото: Милош Цветковић

Једино што усамљеној невољници утера страх у старе кости је помисао на трен када ће са овог поћи на онај свет, тамо где је, тужна и намучена, одавно испратила децу и мужа. Не плаши се смрти, него да је она не стигне негде напољу, на ногама. Боји се кукавица сиња да ће је пре људи мртву наћи пси луталице.

Живот, а 85 је пуних за њом, не даје јој право да од ичег другог зазире, да јој ишта падне тешко осим онога што јој године и здравље не дозволе. Каже, газила је ватру до колена.

Да се мртва пружи негде у шуми, кроз ливаду, на забитом путу којим нико не пролази, богазу којим више пута дневно оде да обиђе овце – доста времена би прошло док би је пронашли. Ко и да је нађе пре чопора керова који тумара овим крајем када у њеној близини не живи нико. Леп је заселак Пантовићи код косјерићке Мионице, само аветињску пуст. Власници оних десетак кућа у њеном окружењу само понекад наврате на имања у подбрђу Дивчибара. Најближи комшија јој је пар стотина метара кроз шуму, а и њега послом заузетог ретко виђа.

Први пут поћи код Радине Пантовић, а претходно се у Мионици добро не распитати где живи, и прецизно не запамтити куда лошим путем који води низбрдо – узбрдо, може те одвести у дангубно лутање пустим забитима. Одвојиш ли се погрешено на неком од друмских рачвања који без путоказа воде ка празним засеоцима, тешко да ћеш срести икога да приупиташ где живи баба Радина.

-Не живим него животарим… Сама одавно… Море ‘ајте, ’ајте овамо, нисам видела никог живог десет дана. Има и више, богами. Глув је дан без људи, а мени је скоро сваки такав. За мном, ‘вуда, јес мало незгодно, пазите глиб је стазом, а трава је мокра – сачекала нас је пред шталом Радина Пантовић и повела ка кући.

фото: Милош Цветковић

Прича о овој жени једна је од на хиљаде сличних коју исписује сурова пустош старачких српских села. Има доста таквих и овде око Косјерића. Само, тешко да је усуд према било коме од Радининих знаних и незнаних сапатника био окрутан као према њој.

-Са 19 година сам дошла у Мионицу, удала се у Пантовиће. Муж ми је млад, опрости дете не сећам се када, давно је било, умро. Пресекло га срце, напио се знојав воде. Са њим сам родила двоје деце, сина и ћерку, и они ми млади помреше. Несретници моји. Остави ме бог дуго у животу да их оплакујем. Прво сама у кућу, сад скоро сама у селу. Поумирао стари народ, млади отишли у градове – јадала нам се дуговечна несретница.

Јутром наложи ватру, пусти кокоши и пође у шталу овцама. После се врати кући, скува ручак, забави око врта. Поподне опет овцама, па опет у врт. Ретко шта јој промени свакодневицу. Зато се, ваљда, и обрадовала кад смо јој стигли у госте вођени причом о њеној судбини.

-Имам седам оваца. И њих ми је тешко гледати. Пустим их некада саме у испашу, али не дуго, јер оне кучке – луталице… Презају наоколо. Ономад су ми две овце заклали. Хоћу свињче да купим да га утовим за Аранђеловдан – причала нам Радина.

фото: Милош Цветковић

Непријатно изустити, али некако успесмо – „Ко ти, стара, долази на славу? Кога блиског имаш да те обрадује?“

Има, прича, двоје унука и двоје праунучади. Синовљев син јој живи у Београду, а ћерка у Ваљеву. Синовац јој је у Субјелу, ту око Косјерића.

-Братић ми ретко наврати. Каже, болестан је, не може. Велим, не мораш, не мучи се, ја сам оставила много година за собом, ти треба да живиш. Унук је скоро био. Не може често да дође, чува свој посао и парче хлеба. Унука дође чешће, има двоје деце. Звала ме је да се преселим код ње у Ваљево, али нисам хтела. Шта ћу јој матора. Има своју породицу, нећу да јој будем на сметњи и терету. Ту сам где сам, одавно сам, и одавде могу само у гроб. Продавница ми је далеко, у њу и не идем. Чељад кад дођу донесу ми свега да имам за месец – два. Не молим никога ни за шта, само оног комшију кад ме зло натера да морам лекару

– каже Радина Пантовић.

Прегазила је осам и по деценија, а витална је и отресита. У кући, ко зна када прављеној, време се одавно зауставило. Дрвени креденци, преко кревета старински ћилими, под ногама даске, по зидовима одавно избледеле слике. На њима покојни супруг, деца, и она са њима.

Најлепши су јој они дани када су јој унуци у гостима. Кад би само чешће било таквих. Поскакује од среће, грли их, љуби, на све стране се разлети да им случајно нешто не би зафалило. Али и најтеже вечери падају после таквих дана. Плаче Радина као киша када јој најрођенији које има на овом свету оду. И заплакала се, искрено, мајчински, кад нам је причала колико јој потомци недостају. У храпаве сељачке руке ставила главу и брисала сузе. Ташко је бити матор и сам.

-Не питај како је зими. Грдно! Падне голем снег, замете ми цело двориште, не могу врата да отворим. А морам до штале. Да видиш бабу како онда узме лопату и чисти снег до кукова, као да је ђевојка -прича.

Тихо је дању у Пантовићима када се може чути само брундање неког аутомобила који се ломи низ сеоски пут, али он се од шуме од Радинине куће не види, или клепетуша са врата овна предводника залуталог стада. Некад се обрадује и грому и грактању гаврана који накратко разгале тишину. Ноћи су гласније од дана. Језу неретко наруше фијук ветра који се спушта са Дичибара и завијање вукова који се дозивају са брда који опасују Мионицу.

-Чега да се плашим? Чек да видиш! – оде Радина из гостинске собе.

фото: Милош Цветковић

На столу боца са ракијом и чашица насута до пола. Не пије старица, него, ето тако, да јој личи да у кући има још некога. Ето је, враћа се, хитра. Носи пушку. Ловачку двоцевку.

-Муж ми је био ловац и од њега ми је остала. Имам дозволу. Нисам дала да ми је узму. Милиција је долазила, вели, „Радина, нека ти пушке али да је не износиш из куће“. Питам, „како, бре, како да не запуцам на кучке кад ми нападну овце“. Раније сам знала да ноћу, кад курјаци почну да се окупљају у планини, испалим понеки метак у ваздух и поплашим их. На врата неко да ми дође у глуво доба не би се жив вратио. Одавно нисам пуцала, али опалила бих да ми се неко незван појави – жустро стеже пушку као прекаљени војник.

Срчани је болесник. Кад смрт дође, а ништа не би имала против да то буде и данас, волела би да се затекне у кревету. Да макар умре лепо кад је у животу мало тога лепог имала.
Мало је оних који је се сете да је позову и приупитају за здравље, да јој се понуде ако нешто затреба. Опет, Радина се не одваја од мобилног телефона. Увек јој је у џепу. То је, каже, део договора са унуком из Ваљева за час који ће неминовно доћи.

-Заветовала сам је овако: Кад ме једном позове а не јавим се, нека окрене други пут. Ако се ни тада не јавим нека зове још једном. И још једном. Не одговорим ли јој трећи пут нека крене ка Мионици са сазнањем да сам умрла. Ако ме нема у кући, ту сам негде около, немам где даље да одем. И нека не плаче. Дуго је баба живела и свакакве јади претурила преко главе. Иде се баби код деце и мужа, баш их се зажелела – скочи Радина на ноге и оде да опосли око врта.

Чланак У ХРАПАВЕ СТАРАЧКЕ РУКЕ СТАВИЛА ЈЕ ГЛАВУ И ПЛАКАЛА: Радина Пантовић (55) из засеока Пантовићи испод Дивчибара о старости и пустој самоћи се појављује прво на ИСКРА.

фото: М. Цветковић

Неправда је свој деци не пружити исте услове за школовање. А истинска грехота гасити сеосоке школе. Нарочито овде у средњем Подрињу, по забитим селима расутим у брдима у која аутобуси не залазе, а где број деце расте.

Да ово мало ђака по издвојеним одељењима не би километрима пешачило шумским друмовима на наставу, Основна школа „Стеван Јоксимовић“ из Рогачице код Бајине Баште није затворила ниједно издвојено одељење. Ни оно у Љештанском, где је првачић Марко Тешић једини ђак, ни у Јасику где у клупи самује другак Стефан Тодоровић.
-Марко ће од септембра делити учионицу са још два предшколца, за три године овде ће их бити петоро. Нисмо дали до сада да се издвојена одељења угасе, а тек нећемо сада када се зна да ће ђака бити све више и у матичној школи у Рогачици, и у испоставама у Јасику и Љештанском, Гвозцу, Оклецу, Бачевцима, Пашиној Равни, – грли Марка директор школе Раде Јездић.
Првим лицем множине захвалност што су издвојена одељења опстала одаје целом свом колективу.

фото: М. Цветковић

-Треба са правом да каже „нисам дао“ и „нећу дати“. Он је то сам гурао, лавовски се борио, невероватном енергијом нас подстицао да га подржимо. Не само да се две школе не затворе, него и и да све изгледају лепше и модерније. Где год зашкрипи, укаже се шанса да услови могу бити бољи, ето Рада зове Министарство, вуче за руку општинаре, моли донаторе да ђацима буде боље, доноси рачунаре, нове клупе, столове, уводи интернет. Не либи се ни сам да се дохвати тешког посла, као некад у Гвозцу кад је поправљао кров, – прича Милка Стаменић, помоћна радница школе у Љештанском.

„Стеван Јоксимовић“ има 241 ученика. Директор „у главу“ зна сваког: име и презиме, из ког је засеока, материјално стање, чиме му се баве родитељи, какав је ђак. Ништа не може да му промакне. На часу музичког, сведоци смо били, наставнику је одузео 10-ак минута да поразговара са децом.

-Је ли поледио пут? Пази ли возач кад идете преко кривина? Има ли гужве у аутобусу? Да се неко није уквасио на одмору? Уроше, како ће родити малина? Вукајловићу, откуда ова двојка? Ти си четврто дете у породици, знаш да ти је сестра била регионални првак из математике и трећа из биологије. Хоћу да је надмашиш, – питао је Раде и сугерисао, а деца му одговарала.
Пет девојчица дигло је руке да са њим на сред часа одигра коло. Представа за нас или свакодневица? За неверовати је да један директор зна све о сваком ђаку и толико му је посвећен.
-Сваки дан је овако. Током часова Раде обилази одељења да би разговарао са ђацима. Увек им прелиста свеске, сваком прати оцене, инсистира на педаности, лепом писању и васпитању. Чује ли да ђак кашље одмах га води у канцеларију и кува му чај. Колико пута је одвезао кући дете које се уквасило да се пресвуче. На исто је навадио и колеге. Наших 15 најсиромашнијих ђака има бесплатан доручак, све им је директор обезбедио кроз спонзорства. Зрачи заразним оптимизмом којим све нас подстиче на рад. Редовне, административне послове одрађује кад ђаци оду кућама и викендом, – преноси Радмила Тадић Павловић, школски психолог.

фото: М. Цветковић

Раде је са адресом у Ужицу, мада подједнако времена проводи и у родним Заовинама на Тари. Пре него што је дошао за директора у Рогачицу, а изабран је као незапослени учитељ и једини кандидат за ово место, радио је у Алином Потоку на Златибору. За то што је реновирао школску зграду у овом селу успешно спроводио наставу и возио ђаке на наставу и назад, 2008. је добио Светосавску награду као најбољи просветни радник у држави. Сви његови ђаци из те школе, која је касније угашена, су на факултетима и добри су студенти.
У школи у Рогачици важи правило: Сви морају на екскузрију! Оправдање за исостанак може бити болест, али новац – никако! Званично – екскузрије имају едукативни караткер, незванично – ниједно дете не сме да се осети постиђено, запостављено, мање вредно од другог.

-Имамо фонд у који запослени одвајају од плата, а из кога помажемо најугорженије ђаке. Купујемо уџбенике, свеске, прибор, финансирамо екскузрије. Када видим да је ученик добио лошу оцену позовем на разговор наставника па питам: „Знаш ли да је из сиромашне породице, где живи и кад је морао да устане да би стигао у школу, и кад је због обавеза око стоке и домаћинства морао да легне? Мораш да разумеш што није научио“. Не можемо из школе да испраћамо само одликаше, али морамо добре, вредне људе, будуће домаћине, – прича Јездић.
И време тек толико дуго да са њим попијеш кафу довољно је да те орхабри да још има људи, да емпатија није протерана из човека, на те наведе на помисао „где бисмо били да је макар сваки стоти као Раде“.

Од када је он директор ОШ „Стеван Јоксимовић“ је дала пет републичких и три регионална првака. Ову школу је 2013. Министарство прогласило четвртом најбољом у Србији, а од 2017. Јездић носи Сретењски орден за развој просветне делатности.

За бесплатан превоз свих ђака, та три аутобуса који купе децу из 17 села и заселака, заслужна је општина Бајина Башта. Повратак кући је темпиран одмах после часова. Некад, морали су ђаци да чекају два сата да крену кући, па да не би дангубили Раде је увео бесплатне часове каратеа и фолклора. Није било под обавезно, али су сви изабрали једно или друго.
-Сјајно сарађујемо са локалном самоуправом и месним заједницама. Ништа не би било као што јесте да немам подршку колега и родитеља ђака. У овој школи нема штрајка! Како да бојкотујемо посао или држимо скраћене часове деци која од куће до школе и натраг пређу 40-50 километара, – прича директор Раде Јездић.

фото: М. Цветковић

Болест је једну ученицу условила да тек јесенас, у својој деветој години, пође у први разред. Живи на тетирорији општине Љубовија, а иако има и ближих школа, путује у ову у Рогачици. Њу и у њену сестру 40 километара у оба правца вози отац коме новац за гориво обезбеђују наставници. Рада је био гарант да ће девојчица имати све услове, он је убедио оца да ћерке упише овде.
-Наш директор је спасао човека! На Кадињачи се са залеђеног пута у провалију сурвао шлепер и док други нису хтели ни прстом да мрдну Раде се спустио низ стрмину и из кабине извукао повређеног возача, – испратио нас је из школе у Рогачици хвалом о директору Немања Биљић, ученик осмог разреда.

Оста код Јездића да се рапита кад ће опет гледати директора у ТВ емисији „Никад није касно“. Задњи пут се овде представио са „Хеј, ви хитри, бијели дани“. Раде пева, а његови ђаци пишу песме. Ускоро ће школа, зна се на чију иницијативу, публиковати књигу у којој ће наћи по једна песма сваког ученика и цртеж који је илуструје. Зваће се „Украј Дрине кроз средње Подриње“. Неће то бити Јездићев овакав првенац, са бившим ученицима из Алиног Потока издао је збирку „Чиготари нови, стари“.

Чланак ИСТИНСКА ЈЕ ГРЕХОТА ГАСИТИ СЕОСКЕ ШКОЛЕ: Добри директор Раде и његов 241 ђак се појављује прво на ИСКРА.

Фото: В. Лојаница

Ускоро ће мраз и снегови, а ја немам ни јакну ни чизме. Прошле зиме сам се смрзавао у танкој ветровци, каже Александар Антонијевић (11) из Пониковице код Ужица.

Од пелена зна само за тугу и немаштину. Непуне две је имао, а његова сестра Катарина (13) четири када су остали сирочићи. Чим им је отац настрадао, мајка их је напустила, њу и не памте. Баба Ковина и деда Стојан се старају о њима. Обоје су без пензије. Деца нешто новца добију по слову социјалне помоћи, нека цркавица им припадне од очеве пензије – то им је да преживе.

– Питала сам бабу да ми купи нову хаљину. Тражила сам од деде телевизор за моју и Ацину собу. Рекли су – скупо је, немамо – слеже раменима Каћа.

Разуме то Каћа. И Аца схвата. Али опет пате за много чим што им уз родитељску љубав недостаје.

Кућа пред рушењем

– Колико сам био срећан кад сам пред школску годину дочекао нове патике! Али не могу у њима по авлијама и њивама, зато вијам селом у гуменим опанцима. А шта ћу зимус кад сметови завеју? Чизме немам! Нема ко ни да ми их купи. Чиме ћу кроз снегове? До школе у Луновом Селу су три километра – жали се Александар.

Фото: В. Лојаница

У дворишту Антонијевића су две куће; у оној старој им се деда родио, нова коју је отац почео да гради остала је неистарошена.

– Пре неки дан, кад ударише кише, препукао је зид старе куће. Срце ми се ломило кад су баба и деца подупирали дирецима и молили Бога да се не сруши, да издржи барем до пролећа. Маштам о дану када ћемо опремити нову кућу, купити намештај, полицу са пуно књига, свој орман да сложим оно мало моје гардеробе – опет је глас девојчице надгласао плач.

Отац се обесио, мајка их оставила

– Наш тата Зоран се обесио, у шуми близу куће. Исте године нас је мајка оставила. Њу не бих желела никад да сретнем. Да ми дође на капију не бих је препознала. Да ме позове телефоном – прекинула бих везу, да се појави на прагу – залупила бих врата – опет кроз сузе збори Катарина.

Ономад су у Александровом разреду дечаци причали шта су купили и где су путовали. Није имао чиме да се похвали.

– Само једном сам био на мору. Једини у одељењу немам компјутер, а сви кажу да на интернету има пуно да се види и научи. Сви се са великог одмора јаве кући, похвале оценама, ја не могу, немам мобилни. Не идем са друговима на вожњу бициклима – немам шта да возим. Фудбалску лопту бих волео, да не шутирам по дворишту излизане крпењаче – казује дечак муку што га тишти.

Пре неку ноћ сестра се поверила брату да је другарица купила нове ципеле и да би она хтела такве.

Чланак СРЦЕ ЗА ДЕЦУ ОТАЦ ИМ СЕ УБИО, МАЈКА ИХ ОСТАВИЛА: „Стиже зима, а мени нема ко јакну да купи“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Владимир Лојаница

Видео сам да се предао, али му нисам дао да се помири са смрћу. Живот и њему и мени висио је о концу неколико минута. Храбрио сам га: „Или заједно идемо под воду, или ћу те извући на обалу“.

Тако Дане Јанковић (41) из Бајине Баште прича како је на Петровдан из брзака Дрине сигурне смрти спасао младића кога је тада први пут видео у животу. Три дана после драме Дане не зна много о момку са којим је лако могао да оде у смрт, зна само да се зове Мирхам, да је из Прибоја, а у Бајину Башту је дошао да надничи у малињацима. Недеља по подне код моста на плажи Рача. Много народа било је на обали Дрине.

– Само што сам изашао из воде на другој страни реке, а Дрина је ту широка више од 100 метара, видео сам човека који је препливао на другу обалу и одмах, без одмора, кренуо назад. Знао сам да није из Бајине Баште јер је било очито да не познаје реку. Осетио сам да ће бити у проблему – врти филм Дане. Не знајући ћуд Дрине, каже, момак је препливао брзак и дошао до дела реке где вода на површини делује мирно, али где испод делују јаке струје. Матица га је понела наниже.

– Повикао сам „пливај уз реку“ и скочио у воду. Са мном је запливао и мој друг Дејан Јовић. Пливали смо да бисмо стигли дављеника кога је струја вукла низводно – присећа се храбри Бајинобаштанин.

Сви људи са обале су посматрали драму и знали да од вичности Данета и Дејана зависи живот незнанца.

– После 400 метара успели смо да га стигнемо и задржимо. Дејан је тада одустао. Рекао сам му: „Враћај се назад, сам ћу“, јер ако и он почне да се дави – готово. И сам сам био истрошен. Стегао сам за руку Мирхама и говорио му да буде миран – памти детаље Дане, који су њега могли да коштају живота.

– Дрина вуче на дно, ја горе. И тако ко зна колико пута. Осетио сам да се предао, мишићи на рукама и ногама били су му укочени. Храбрио сам га. Дане је Мирхама привукао обали.

– Узео је мој број телефона, рекао је да ће звати. Волео бих да се упознамо – каже Дане.

Чланак НЕВЕРОВАТНО СВЕДОЧЕЊЕ ХЕРОЈА: „Или заједно идемо под воду, или ћу те извући на обалу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц/М. Цветковић

– Сестра ми је дипломирани дефектолог, а нема посла. Ти, министре, можеш да јој помогнеш. Запосли је преко везе! – рекао је младић министру Александру Вулину, приликом његове посете Ужицу.

Тим речима, и сам увидевши како у Србији неке ствари функционишу, јуче је у Ужицу Александра Вулина пресрео Никола Вулетић, младић с тешкоћама у развоју. У неколико секунди и исто толико реченица, момак је оголио тужну истину и постао херој ојађеног и беспомоћног дела нације.

Само Вулин зна како се осећао и колика му је кнедла пролазила кроз грло док му је младић с тешкоћама у развоју, несвестан значаја министра и тежине речи, али свестан тренутка, посредно очитавао буквицу.

Уместо одговора, Вулин је праснуо у смех.

Сведок питања без одговора била је и Сара Кирби, супруга амбасадора САД, која је у име Интернационалног клуба жена донирала сензорску собу Дневном боравку за децу с тешкоћама у развоју.

– Он с менталном ретардацијом зна да се до посла данас тешко стиже без везе и чланства у странци – резонује Николина сестра Јелена Јаковљевић (31), дефектолог.

Незапослена је, годину и по чека посао.

– Због брата сам се определила за овај позив. Никола је дуго био у болницама, а ја сам решила да се посветим тој хуманој струци мислећи да могу нешто да променим. Позив је променио мене. Од ентузијасте постала сам скептик и изгубила веру у државу – прича Јелена.

Не тако давно Вулин је био у Ужицу. Никола је тада сестри пренео: „Заборавио сам да га питам да ти нађе посао, али следећи пут нећу“.

Није заборавио на обећање мада је у међувремену, очито пратећи медијске написе о реконструкцији Владе, више пута питао: „Да ли је истина да ће Вулин да добије отказ“.

– Нашао сам ти посао! Причао сам с министром и он ће те запослити – рекао је младић сестри пошто се јуче вратио кући.

Јелена је једна од 1.102 незапослена Ужичанина са академским звањем.

– Потражила сам срећу у школама, али свуда сам добијала исти одговор – тај кадар нам није потребан. Радила сам у цвећари и у приватном дечјем вртићу. За 17.000 динара месечно шест дана у недељи сам бринула о деци и чистила итисоне. Сад тражим посао као медицинска сестра или трговац – јада се она.

– О Јеленином проблему пред Николом увек причамо у увијеној форми. Показало се да је довољно мудар да укачи неке ствари које скривамо од њега – прича младићев отац Миодраг Вулетић.

Само партија битна

То што и деца знају како функционише наш систем није ништа чудно, јер је партократија једна од основних карактеристика овог друштва. Партијска књижица већ је дуго много важнија од дипломе и то сви знају, чак и најмлађи. То је поразно, али је тако. Увек је било партијског запошљавања, али је диплома била бар предуслов. Данас су дипломе девалвиране, докторати су девалвирани, знање и вештине су девалвирани, једино што је битно је припадност партији. Тужно је што су и деца свесна тога – каже социолог Слободан Вуковић.

Чланак И ДЕЦА ЗНАЈУ КАКО ФУНКЦИОНИШЕ СИСТЕМ: Министре Вулине, ти имаш везе, запосли ми сестру! се појављује прво на ИСКРА.

– Мртва сам, али нећу да умрем док се не сазна истина. Моје дете се није угушило! Ту су лаж измислили Грци, користећи нашу несрећу за обрачун са државом. Сари је срце стало од страха…

У чемерна четири зида, тек што се јутро наканило да смени зору над Златибором, увуче се тромо силуета у црнини. Ситним кораком пређе праг, тихо, као да ветар наноси сув лист. Нечији гарав, покуњен пас, што је испратио сокаком, оста пред вратима.

Дошла је с гробља. Тамо је, међу покојницима, пожелела да буде мртва. Она, Зорица Павловић, клела се над сенима ћерке Саре да ће јој ускоро доћи. Само једно да уради. Један једини, мајци на вечну бол осуђеној, остао је циљ у животу.

Ако се то што живи може звати животом…

– Мртва сам, али нећу да умрем док се истина не сазна. Моје дете се није угушило! Ту су лаж измислили Грци, користећи нашу несрећу за обрачун са државом. Сари је срце стало од страха… Пукло од туге за мајком… За мном, несретницом, – јечи од бола и срџбе Зорица.

С поља допире лавеж оног гарова.

Брујала је Грчка да се тринаестогодишња Сара угушла угљенмоноксидом, покушавајући да припали ватру и угреје стан у коме није било струје.

– Лагали су! Да ми је знати зашто. Што судбину детета, странкиње, трагедију моју, да злоупотребе. Што је човек већа звер од сваке животиње, – пита се, ни сама не зна који пут.

Пита се, а зна да сврхе нама. Укочено зури у празно, кукавица сиња.

У оку јој под сенком сузе још титра жишка на воштаници коју је зором наменила Сари. Море је исплакала за мезимицом.

Соба мирише на тамјан. На старом креденцу Сарина слика тик уз камену фигуру анђела.

Да очи не бубре, и Зорицино лице би се скаменило. Плаче мајка.

– Доћи ће теби мама, туго моја, стрпи се још мало… Ти си, где би друго, међу анђелима, лако ћу те наћи, – сад шапће, грчи се пресахла.

Замукну оно псето…

Деценију је провела у Атини, још осам година у Солуну. Невоља је, глад и јад, натерали да срећу тражи на југу. У Грчкој је и Сару родила.

Пре подне радила је као собарица, увече као помоћна куварица. Чистила ћумезе и кафанске клозете. Рбмала од јутра до сутра да прехрани, васпита и одшколује ћерку.

Мука ју је у Грчку одвела, још већа је из ње отерала – вратила се у завичај да сахрани ћерку и крај ње остане.

Позна јесен 2013. Судбину 350.000 грчких породица које су због дугова остале без струје делиле су Српкиње Зорица и Сара.

– Три месеца нисам платила рачуне. Или да моје дете једе или да живимо у мраку. Нисам имала избора. Нити они милости. Исекли су нам струју, – протеже се до креденца и дохвата рам из кога се смеје њена маза.

Стеже слику, грли је.

Пола године се намирило од трагичне драме у два чина…

Субота, 30. новембар….

– Ручала сам са Саром и једним познаником који је навратио у госте. Нагло ми се слошило! Завртело ми се у глави… Ковитлац… Повратила сам… Срушила се… Сара је вриштала, чупала косе, запомагала. Дошла је хитна помоћ. Однели су ме. У болници су установили повишен притисак на нервној бази, па ме пустили кући, – неће заборавити тај дан.

Прошле ноћи није сањала Сару. Будном ју држао осећај кривице. Да може време да врати у суботу 30. новембар, Зорица би остала у болници. Клекла би на колена и молила лекаре да је не пусте да оде док не сване понедељак.

Недеља 1. децембар…

– Нас две биле смо саме у стану… У 15.30 опет ми је позлило… Пала сам на под…. Сара ме је љубила, дозивала, покушавала да ме дигне на кревет… Стропоштала сам се на патос.

Прекид филма…. Дубока несвест…. Боље да се никада није пробудила…

– Дошла сам себи. Свуда около тама. Једва сам спознала 22.00 на сату око моје руке. Дозивала сам Сару, – на глас плаче бледо, испијено лице мајке.

Ни гласа из мрклог мрака. Дете! Памти да је вриснула: Где ми је дете!!!

Коштчате руке слику привијају на прса.

Сара је, каже, била златно чедо. Памти једно јутро када је ћеру пратила у школу: „Мама, имам за ужину, али моја другарица нема. Дај ми још један евро да Катарина, Гркиња, не гладује. Знаш мама, знам и ја, како је бити гладан“.

Опет је у оној тужној недељи, црној као црна хаљина у којој се као паучина повија измрцварена… У оном мемљивом солунском стану, у оном проклетом мраку…

– Нашла сам је на поду! Лежала је поред мене. Непомична… Хладна… Знала сам да јесте али Бога молила да није… Са груди сам јој подигла руку. Она млитава пала је на тело. Мокра… Упишкила се од страха – грли, љуби, глади, прича са сликом.

Несан јој је и прошлу ноћ пред очима репризирао призоре страхоте. Гледала је себе како тумара у тмини, тражи дете.

– Чевороношке сам степеништем, као пребијен пас сишла код комшије. Јаукала, вапила. Следеће што сам чула биле су сирене. Полиција и хитна помоћ. Под светлом батеријске лампе гледала сам час непомично тело детета, час лице доктора. Само је слегао раменима. Рекао да је Сарино срце препукло, претпоставио од туге. И отишао својим послом, – прича неутешна.

Пала је, легла поред анђела. Молила Сару да се пробуди. Шаком је гладила по челу, образу, врату, грудима, мокрим бутинама. Надала се да ће неки дамар да заигра. Чекала било какав титрај тела који би Сару вратио међу живе, па да пркосно појури за оним лекаром леденог лица и испсује му и образ и знање.

Још му Зорица памти лице; Ледено и равнодушно као да је потписао смртовницу псу, а не детету.

Сутрадан је и судски одбуцент потврдио – Сари је срце отказало.

Лелек несретнице…

Док је Зорица пет дана чекала папире да мртво дете превезе у Србију, грчке новине Сарину смрт су користиле као оружје у линчу власти. Вртели су се наслови: „Млада Српкиња се угушила угљенмоноскидом палећи ватру, јер мајка није имала да плати струју“. Демонстранти у протестним шетњама носили су Сарине слике и пароле са именом девојчице. Пола Солуна се дигло на ноге! Због сурове лажи!

Топла јесен је била, није ни имало потребе да се греје.

Влада у Атини, поведена овим случајем наложила је – свим дужницима да се укључи струја.

– Пред нашом зградом сваки дан се скупљала маса. Скандирала Сарино име. Нисам имала вољу да сиђем и испричам. Како да се сломљена, сама, борим против неистина. Како, коме да објасним. Сару је на последњи пут испратило 5.000 Грка. Ђаци из српске школе сакупили су 2.000 евра да јој подигнем споменик. Нека тај комад мермера буде наук свим очевима. Сара би још ходала овим светом да је њен тата остао са нама, – прича.

Зорица живи у Чајетини. Општинари су јој на молбу братства Хиландара уступили кућу, обећали запослење… Чека истину. Не извињење, само истину, само да Грчка сазна како је умрла Сара.

У рукама држи подорични албум. Из њега вади диплому којом јој је ћерка честитала 52. рођендан. Исписана је на грчкој ћирилици. Нема снаге да прочита цео пасус, само последње речи посвете:
„Ти вредиш за две мајке.“

Чланак Сарино срце је пукло од туге се појављује прво на ИСКРА.