Перфидно евроатланско и ирационално „национално“ поткопавање руско-српских мостова

Вучићева посета Русији несумњиво је веома добро прошла. То се види и по агресивности са којом евротлантски пропагандни апарат покушава да је омаловажи, позивајући се – уз грубо извлачење из контекста, селективност па и директно извртање речи – и на неке руске медије. Да западне господаре тих „наших“ манипулатора не боле руско-српске везе, односно да су оне уистину на прагу кидања, не би поменути тако поступали. А добро знајући како ствари стварно стоје, отпочели су, и то на лукав начин, нову фазу у кампањи њиховог слабљења још пред одлазак српског председника у Москву. За то је искоришћена Путинова, одмах да кажем по нас несрећно срочена али свакако не и више од тога, изјава о Сребреници. Говорећи о јединицама народне самоодбране формираним у Донбасу, руски председник је истакао да је њихова сврха да спрече да се у тој области која је одбацила власт Кијева, у контексту потенцијалне офанзиве украјинских снага, „догоди покољ гори од Сребренице“. Неки наши наглашено национално позиционирани политичари то неубедљиво покушавају да тумаче као да је Путин мислио на масакре извршеним над Србима од стране муслиманских снага око поменутог града, док антируски пропаганднисти злурадо коментаришу да се руски лидер у вези са сребреничким случајем ставља на страну српских непријатеља и тиме показује колико му није стало до српских интереса. Ни једно ни друго није тачно.

ЦИНИЗАМ НАТО ЛОБИСТА

О дежурним НАТО лобистима и русофобима већ смо много пута „говорили“ па нема потребе да се сада опширније њиме бавимо. Они сваку прилику користе за минирање руско-српских веза из два разлога. Прво, само по себи им је у опису посла да пљују Русију. Друго, задатак им је да погурају дефинитивно успостављање атлантистичког поретка на Балкану, а он подразумева пуну афирмацију криминалне косовске квазидржаве те даљу централизацију Босне и Херцеговине. За оба та процеса потребно је изазвати удаљавање Београда и Москве. При томе је небитно ко ће од кога да се дистанцира. Важно је да Русија више не пружа подршку Србима а Србија се баци у НАТО загрљај.

Ради тога се у Србији праве антируске провокације како би се оне пројектовале на расположење руске јавности па као бумеранг вратиле Србима, односно Срби се бомбардују разним дезинформацијама срачунатим на то да се представи да нам историјски гледано Русија „никада није била искрени пријатељ“ а данас нам је „отежавајући фактор за укључивање у круг развијених земаља из чега би произашла корист и за нашу земљу и за сваког њеног грађанина“. У склопу те провидне игре сада баш они који су се до јуче упињали да нам наметну суочавање са измишљеним злочинима – где спада и мит о сребреничком геноциду – ламентирају због Путинове опаске о Сребреници. Она их је, гле чуда, изненада јако заболела.

То је крајње цинично, што наравно не значи да руски председник није поступио на начин који је – нећу да користим еуфемизме да ни би и сам чинио оно што ћу у наставку текста осудити – за нас у моралном смислу неповољан. Али, како наш народ каже, од муве не треба правити магарца. Много је важније што је Русија пре неколико година спречила усвајање од стране УН британске резолуције о Сребреници која би наш народ жигосала, односно што на друге начине по том и другим питањима брани наше интересе. Путин наведеним речима може да нам погоди емоције али нам објективно не прави конкретну штету. А баш питање употребе и злоупотребе емоција, односно спонтаног или планског политички незрелог тумачења (гео)политичких ствари, биће у средишту наше пажње у наставку овог текста.

ПУТИНОВ ПРАГМАТИЗАМ

Око Путиновог исказа све је кристално јасно. Он је пре свега био упућен западним медијима и преко њих јавности, где је створен стереотип око дешавања у Сребреници. Путин је прагматично покушао тај стереотип да искористи, како би указао Западњацима да руском и рускојезичком становништву на истоку Украјине прети велика опасност и то је разлог што је оно морало војно и, условно речено државно, да се организује и одупре политици коју је почео да води Кијев после преврата 2014. Претпостављам да Путин добро зна да је огромна већина муслиманских бојовника из Сребренице страдала током покушаја пробоја према Тузли, али му је, као што сам већ рекао, било згодно да искористи пропагандну представу која се укоренила на Западу.

У политици је интерес на првом месту као и све оно што му доприноси. Није истина да међу народима не постоји традиционално утемељено осећање пријатељства, али практични рачуни по правилу дефинишу оно што је приоритет. Умеће је да се штите своји интереси а да се минимизира са тим повезан негативан ефекат по оне са којима постоји историјски потврђен позитиван однос. Ако ћемо да гледамо на ствари поштено, без заслепљујућих емоција, Путин је ипак тако поступио. Он је човек хладних рачуна а не врућих емоција, а резултат је такав да се Србима не прави већа штета и када се употребљава већ од других учињена. Руска јавност је на страни Срба шта год да се десило у Сребреници а запада је по истом основу против нас. На крају крајева, у питању је само једна мала и небитна епизода у српско-руским односима, и не треба јој придавати значај који нема. Ни непотребном љутњом, ни бесмисленим одбранама Путина. Мислим на патриотску Србију. Што се тиче НАТО лобиста, они само раде свој прљави посао.

На нама је да им не помажемо. А баш то чинимо када прихватамо њихову матрицу да су руско-српски односи пре свега засновани на емоцијама. До бесвести нам намећу клише према коме је за нас рационално окретање Западу а ирационално је то што се држимо Русије. И следствено томе да су најважнији осмеси, здравице и грљење у српско-руским односима, те изостанак било чега из тог асортимана је равно међусобној издаји. Да није тако сведочи много тога у опсегу од поменуте одбране наших виталних интереса (РС, КиМ) до осигуравања енергетске безбедности Србије. Српско-руски односи су и те како интересно базирани, и то двострано, јер је и Русији значајно да у околностима када се суочава са покушајима изолације на европском правцу своје геополитике, очува партнерске односе са државом која истрајава у ставу да не приступи НАТО и удаљи се на друге начине од Москве. На све то се наравно надовезују и позитивне емоције, али оне нису кључни разлог за руско-српску упућеност. Ствари су много комплексније а емоцијама у политици не треба јефтино приступати острашћеним преиспитивање истих налик заљубљеним тинејџерима.

ИГРЕ ПОДРЕЂЕНОСТИ

Као што смо већ видели прозападни манипулатори експлицитно тврде супротно када се ради о односима Русије и Србије. Ту су, по њима, емоције све. Нажалост, бар имплицитно њима у прилог раде и неки наши, макар декларативно, национални кругови. У питању су они који искрено или по софистицираном НАТО задатку наступају са позиција русоманије. Под њом се подразумева претерана, ирационална љубав према Русији, где се она посматра као врховна вредност сама по себи. У таквој формули руски интереси су све а српски су им потпуно подређени. Добро је ако су усаглашени, а ако нису, онда је на Србима да се жртвују. Шта су мали Срби спрам великих Руса, заштитника православља? То је вишеструко штетан угао посматрања.

Руси и Срби јесу блиски народи и по правилу су им интереси компатибилни, али ипак није баш увек било, нити је сада искључиво тако. У духу своје политике приближавања Цариграду и Босфору, примера ради, Русија је у другој половини 19. века једно време акценат стављала на стварање Велике Бугарске. Нама свакако то није драго али ирационално би било очекивати да нас Руси више воли него себе, а тадашња руска елита је прорачунала да јој користи формирање снажне Бугарске, чак и по цену препуштања БиХ Бечу те југоисточне Србије Софији. Прво је било предмет Рајхштатског споразума (1875) а друго Санстефанског мира (1878). С друге стране једнако је ирационално заступати став да је за нас добро то што је Русија желела да формира Велику Бугарску те осуђивати Србе што су се томе опирали. Но, ипак је најважније схватити да су све то нормална острва руско-српске колизије интереса у мору њихове подударности и братске сарадње.

Уосталом, Русија је због Србије ушла у Први светски рат а Санстефански мир није заживео. Тако стоје ствари и данас. Недавно сам писао о једној епизоди повезаној са руском, показало се и по Москву погрешном проценом, да се исплати подржати обнову црногорске независности. Важно је такве негативне фазе ставити у много шири и у основи позитиван склоп, односно не подлећи генерализацији коју нам намећу прзападни пропагандисти. Русија се већ умногоме „искупила“ подршком РС и одбраном Косова. Али једнако је штетно, да поновим, и сваки руски поступак тумачити тако као да је Москва безгрешна а руски интереси у духу идеје о „Трећем Риму“ изнад српских. А то баш чине они што и у вези са причом о руској погрешној политици у вези са црногорском сепарацијом 2006. сву кривицу бацају на Београд. Грешке треба препознати и изанализирати да се не би понављале.

ЕВРОАТЛАНТСКА ЗАМКА

Један од неуких банализатора русоманске сорте (а можда и НАТО манипулатор убачен у српске редове), тако је, примера ради, „бранећи“ Русе од мене тј. од мог указивања на страницама „Печат“-а на њихову црногорску погрешку, написао следеће: „морамо да имамо у виду потпуни аутизам, глупост и идиотизам тадашње власти у Београду, а спретност и лукавство Ђукановића и његовог дипломате Милана Роћена“. Укратко крив је Коштуница што је Мило преварио наивне Русе да им је искрени пријатељ. Бесмислице! Нема везе што је већ 1999. године, током агресије на Србију и Црну Гору,Ђукановић готово отворено стао на страну НАТО фаланге. Русима то није могло да промакне али су мислили да ће моћи да преузму корисну Ђукановићеву мафију. Да није трагично, било би смешно што неко ко тврди да је Србин пише небулозе да су Срби криви и за руске грешке. Соња Бисерко бар не крије своје антисрпство, док поменути мисле да је оно „патриотизам“. А када смо код московске грешке са Црном Гором, ствари су и ту лако разумљиве: руска елита је имала интересни рачун у складу са којим је поступала. Накнадно се показало да је погрешан, као што смо и ми много грешака учинили, па и сада чинимо, (не)штитећи адекватно српске националне интересе у Црној Гори али и на другим местима. Није ваљда да по националне интересе ризичне лично-партијске мотиве немају и многи припадници руског естаблишмента те из тога произлазе неки порази Русије, од Црне Горе преко Македоније до Украјине, који су могли да буду избегнути? Није ваљда да и када су добронамерне побуде у питању, Руси никада не греше у рачуну?

Једно је, а то не кажем због намере да се икоме додворавам већ зато што тако искрено мислим, Путин – који је објективно подигао Русију из пепела – а друго су људи у његовом ближем и даљем окружењу. Ту и те како има оних који, додуше перфидно јер се у Кремљу не би толерисало отворено мешетарење, своје потребе стављају изнад националних. Случајне грешке сада на страну, накнадне анализе су показале да су неки од таквих направили много штете руским интересима у Украјини која је у фокусу пажње Москве. Онда можемо да замислимо какви су им учинци на Балкану, који ипак не спада у руске геостратешке приоритете. Само ирационалне и неуке (квази)патриоте то не виде, као што су плиткоумно спремни и да српске интересе подреде било чијим, макар то били и интереси братске Русије. Браћа смо али пре свега нам је задатак да бринемо о сопственим кућама. Ако уз свест о упућености и братству тако будемо радили, најбоље и најдуже ћемо сарађивати.

Постоји, додуше, још једна, већ поменута, много гора могућност када се горе речено занемарује на национал-мазохистички начин. Евроатлантске структуре, од њихових специјалних служби до разних НВО, медијских и других делатника, раде веома вешто. Уз употребу корисних идиота који искрено мисле да раде у националном интересу док га заправо руше, западни стратези задужени за наш регион систематски регрутују и на патриотском пољу лукаво позиционирају своје људе. То што су разни сорошевци из деведесетих и са почетка нашег века, те готово до јуче припадници жуте олигархије и њених пратећих оркестара, спознали да су заправо националисти и русофили – неретко одише мирисом јефтине преваре. Није баш толика несташица средстава у западним фондовима да би буљук припадника или, чешће, некадашњих намештеника жуте „олош елите“ радикално променио страну. Неки од њих су можда и искрено променили мишљење, неки су потражили нови посао, али већина је, уверен сам, инсталирана на националној страни „фронта“. Зашто?

(И)РАЦИОНАЛНА РУСОФИЛИЈА

Одговор је прост: неко мора да усмерава „корисне идиоте“ патриотских убеђења; да их инспирише, даје им енергију и идеје. Таква жуто-квазипатриотска легура и те како може нашим непријатељима да буде корисна. Истраживања показују да је већина грађана Србије проруски оријентисана али им је на првом месту српски интерес. Када се ради о њему, већина Срба је за његову одбрану али ствари посматра рационално, у духу тзв. „кост-бенефит анализе“. Можда се у томе иде и сувише далеко. Кога су змије уједале и гуштера се плаши, а знамо кроз шта смо прошли крајем прошлог века.

Како год било, већина грађана ове земље не жели да се одрекне српских позиција на Косову, Републике Српске, српског народа у Црној Гори, блискости са Русијом – али неће ни да Србија срља у опасне сукобе са великима. То, рекао бих чак и ако се ствари посматрају крајње хладно и прагматично, смањује наш маневарски простор. Често, и то с правом, причамо о дефетизму владајућих структура и тумачимо га страхом од реакције моћних странаца. Али немојмо заборавити и пулс тзв. медијалних бирача а они су доминанти чинилац на изборима. Ту постоји и део страха произашао из прошлости (а он не кореспондира са садашњим реалним изазовима). Наш напаћен народ очајнички не жели унутрашње и спољне турбуленције али ипак није спреман ни да прихвати националну капитулацију. Иако га прво донекле паралише, друго пружа и низ могућности за национално конструктивно деловање па и онемогућава постмодерне западне окупаторе да нам до краја наметну своју вољу. А не заборавимо свет се полако али сигурно мења њима на штету а нама у корист.

Свесни тога наши глобални и регионални опоненти предузимају разне кораке како би нас навели да себи радимо на уштрб. Оно што је нама недовољно српски активно њима је сувише национално отпорно. Да се из тог угла вратимо на „наше“ русомане. Њих није ни много, нити су сами по себи битни. Пар стотина екстремиста на разним трећеразредним сајтовима пишу којешта и сами то читају. Да све тако остаје било би за комедију, али проблем је у томе што тако дају муницију НАТО пропагандистима. Они те интернет банализаторе, њима блиске маргиналне НВО и поједине политичаре, користе као страшила за већину нормално патриотски настројених али више него што је рационално уплашених Срба. На крају крајева, ко воли када се представља да је мисија његове земље да служи туђој? Макар то била и пријатељска Русија! Или ко се у модерно доба не најежи и када помисао да ће му деца бити изложена опасности? То знају они који би хтели да увуку Србију у НАТО па зато пуштају у оптицај оне којима је Русија све и свја или оне који умоболно нуде „решења“ која захтевају реке српске крви. Таквих је мало али довољно да буду искоришћени за прављење националне штете, за револтирање већинске Србије која се директном НАТО пропагандом неће навести да се приклони онима који су нас сатирали.

Тога морамо бити свесни када нам лажне или плиткоумне „патриоте“ продају разне ирационалне конструкције. Не једе се све што лети. Прави патриотизам мора да буде прагматичан. А руско-српски односи су већ довољно чврсти када су утемељени на рационалним основама да бисмо допуштали да их разни мешетари и незналице кваре подметањем бесмислица. Наши непријатељи жеље да у Србији, додуше на маргинама где се она и налази, буде што више русоманије, коју онда обрађују и медијски лансирају како би била средство русофобије и тако допринела да код нас буде што мање истинске русофилије (а она подразумева љубав према Русији са српског стајалишта) и националног прагматизма. Имајмо то у виду сада када је у јеку вишеслојна антируска кампања НАТО лобиста те када се интензивно одвијају важни руско-спрски сусрети на врху који могу да допринесу даљем зближавању наших земаља на рационалним основама. То наши заједнички непријатељи перфидно желе да спрече!

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Русоманија у функцији русофобије се појављује прво на ИСКРА.

Позивајући грађане на унутрашњи дијалог, Вучић је између осталог рекао: „Време је да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили“. Са тим се начелно слажем и усуђујем да у тим оквирима понудим оријентире за могућа решења. Но, пре тога, да видимо шта је реалност која нас ограничава али нам пружа и простор за деловање.

Како је Слободан Јовановић непобитно показао, Конференција мира која је уследила после капитулације Немачке и њених савезника, „везала је државу СХС за Краљевину Србију као њено продужење и њену трансформацију“. Другим речима, Краљевина Срба, Хрвата и Словенца (потом Југославија) није била нова држава, већ на основу доприноса победи Савезника проширена Србија под другим именом. По нас жалосна реалност је да су југословенски бољшевици, пошто су уз помоћ совјетских тенкова и британских геополитичких аранжмана, инсталирани на власт, ту државу са српским темељима преуредили на антисрпски начин. Наметнули су накарадне федералне границе, додатно ослабили Србију креирањем аутономних покрајина и, коначно, режимским етно-менаџментом стварали неколико нових „нација“ на рачун српске.

Полазећи од марксистичких догми али и на југословенским просторима доминантне српске улоге у антифашистичкој борби, ипак ни титоисти нису могли баш сва права да негирају нашем народу. Чак и по југословенском Уставу из 1974, важећем у време када је СФРЈ захватио сепаратистички пожар, српски народ је имао право на самоопределјење до отцеплјења. Ако су Хрвати као конститутивни народ могли да се издвоје из састава СФРЈ, неоспорно је да су и Срби смели тако да поступе када се радило о деловима СР Хрватске или СР БиХ где су били већина. Међутим, водеће силе запада су на основу пуког „права силе“ одлучиле другачије. Хрватска и БиХ су међународно признате, али не и Република Српска и Република Српска Крајина. Касније се отишло и корак даље па док је право на самоопредељење отето Србима у РС и РСК, даровано је Албанцима на Косову упркос чињеници да су у Југославији били национална мањина (народност) а не конститутивни народ.

Серијом агресија против Срба и Србије, Вашингтон и његови савезници наметнули су нову геополитичку реалност на југословенском простору. Знамо колико је она неправедна и неповољна за нас. Ипак, Срби су успели да одрже пуну контролу над две трећине изворне Републике Српске и севером Косова, као и местимично за косовске тзв. власти прилично ограничавајуће присуство јужно од Ибра. Државност РС као дела сложене БХ заједнице потврђена је Дејтонским споразумом (1995), а на северних десетак посто територије наше јужне покрајине Приштина је присутна слично колико и Београд на просторима где су Албанци већина. При томе од Београда у низу питања и те како зависи судбина југа Косова, док Приштина није фактор за Србију без КиМ. То све је такође реалност коју наши локални опоненти и поједине западне силе (које су их у разним периодима подржавале са већим или мањим интензитетом) до данас нису успеле да промене на нашу штету. Нити су у стању ни да у будућности то учине без новог рата.

Србија не жели рат и понаша се крајње мирољубиво. Реалност је и да смо биолошки и на друге начине исцрпљен народ. Но, било би нелогично да у случају да Срби на северу Косова или у Косовском Поморављу (које је такође надомак централне Србије) буду нападнути, Србија то мирно посматра. Тежња ка миру не подразумева самоуништење. Уједно, Србија је дужна да једнако брине и о будућности РС и Срба у региону колко и о „себи“. То произлази како из чињенице да је гарант Дејтонског споразума који је изложен сталним покушајима измене на штету Срба, тако и из 1. члана нашег Устава на основу кога је јасно да је Србија матична држава српског народа у целини те самим тим за њега одговорна. То су све – реалне а не имагинарне – полазне основе за предлог решења која би Србија требало да понуди међународној заједници у циљу мирног разрешења спорова у које је укључен наш национално-државни простор.

У том светлу, по мом мишљењу, минимум испод кога Србија не треба да иде морао би да буде вишеслојан. Прво, статус дела Косова и Метохије понуђеног Албанцима (који би после свестране дебате и анализе био прецизније дефинисан), потребно је повезати са статусом Републике Српске. Решење које Србија понуди или прихвати за КиМ, уз услов да се дефинише или усагласи са Бањалуком, може се имплементирати само ако буде и када буде аналогно решење издејствовано за Српску. Што се севера Косова тиче он би априори био третиран као ма који други део Србије под јурисдикцијом Београда. Реалност је да га Срби држе као што и сва три БХ конститутивна народа у пракси контролишу своје делове те сложене заједнице а Албанци већи део КиМ (али немају могућност да на међународном плану једнострано заокруже свој сепаратистички пројекат).

Друго, најважнији српски манастири који се налазе у албанском окружењу добили би екстериторијалан статус а монаси и други њихови житељи имунитет и највиши степен заштите. Није реално (иако би било примерено) да се у случају усвајања радикалног решења за већи део КиМ (и истог за РС), за њих издејствујемо статус по узору на Латерански уговор (1929) заклључен између Италије и тзв. Свете Столице, али не видим зашто у игри не би био, наравно коригован, пакет (персонално проширен, измењен и осавремењен, а без финансијских одредби) права који је Ватикан добио од Италије „Гарантним законом“ из 1871. Разуме се да подразумевам да иза тог сегмента решења, војно-политички и на друге начине, а у циљу његове неповредивости, свакако мора да стане „клуб“ великих сила. Коначно, трећи ниво предложеног решења се односи на права некада конститутивних југословенских народа у државама насталим распадом Југославије у којима су сада мањине или би раздруживањем БиХ и (ре)дефинисањем статуса КиМ то постали.

Сви ти народи би имали највиши могући степен мањинских права који постоји у некој од напредних земаља ЕУ, уз доследно поштовање права – а то ни у једној држави региона у сада потпуности није случај – на сразмерну заступлјеност у јавним службама, органима државне власти и локалне управе. Тако би било онемогућено дискриминисање (до својеврсног идентитетског геноцида) каква се, примера ради, сада спроводи над Србима у Црној Гори, али и све оно што припадници других народа сматрају да је евентуално негативно а погађа их у Србији. Штавише, ради избегавања осећања да су на било који начин грађани другог реда, али и у оквиру целовитог решења спорова, Србија би све речено требало да понуди албанској и другим националним мањинама на територији коју контролише (наравно инсистирајући на истоветним правима за Србе у матичним државама тих мањина).

Овај предлог за размишљање полази од стања на терену али и жеље да се избегну сукоби. Уједно, искључује национални мазохизам који се врло често, из неког разлога, очекује од Срба, па се предложена решења неретко заснивају на нашим једностраним жртвама. Зашто би их прихватали ради ЕУ или било чега другога? Реалност није синоним за капитулацију. Уосталом без договара са нама Брисел неће ни интегрисати, нити трајно смирити – што му у све турбулентнијим глобалним односима постаје битно због стабилности саме ЕУ – наш регион. А нама циљ мора да буде да узимајући у обзир и то, на цивилизован начин заштитимо своје интересе, а не да другима олашкамо да их угрозе.

Чланак ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Национални реализам а не национални мазохизам се појављује прво на ИСКРА.

Аналитичар Драгомир Анђелковић је оцијенио да су бесмислене и застрашујуће тврдње министра безбједности БиХ Драгана Мектића да аналитичар Џевад Галијашевић, уз координацију кабинета предсједника Републике Српске, потковапа односе Србије и БиХ и ради на дестабилизацији српског премијера Александра Вучића.

Анђелковић је изразио мишљење да је то „Мектићев индивидуални чин, који се можда може тумачити његовим везама са Загребом и Сарајевом или неким другим круговима који желе да угуше Републику Српску, изазивањем сукоба између Београда и Бањалуке“.

„Такве тврдње делују, на неки начин, наивне. Као да је рекао да римски папа поткопава кинеског председника и настоји да сузбије модел трговине који одговара Пекингу. Значи, потпуна бесмислица“, рекао је Анђелковић.

Он је додао да та бесмислица може да дјелује некоме занимљиво, јер „у тој цијелој причи се убацију неки живи људи, који реално постоје, неки стварни догађаји као што су избори /у Србији/, а све остало је, по свему судећи, измишљено“.

„Такве ствари су веома лоше када се дешавају међу Србима. Када тако нешто раде бошњачки и хрватски политичари, то се може разумети, али када српски политичари на тај начин покушавају да покваре односе Бањалуке и Београда, због лично-партијских интереса, то је застрашујуће“, констатовао је Анђелковић.

Он је истакао да је Република Српска јака само онолико колико је ослоњена на Србију, а да се свађањем Бањалуке и Београда директно ради против Републике Српске.

Анђелковић је оцијенио да тако нешто може да ради само онај ко у интересу страног фактора жели да нанесе што већу штету Републици Српској.

Чак ни унутрашње подјеле у Републици Српској, јаке емоције које постоје међу партијским лидерима власти и опозиције, не могу, каже Анђелковић, бити довољан разлог да се тако нешто ради.

Он је додао да не вјерује да би ико други од опозиционих политичара на нивоу Републике Српске био спреман тако нешто да уради.

Коментаришући чињеницу да оваква Мектићева изјава долази у моменту америчких санкција против предсједника Републике Српске Милорада Додика, Анђелковић је рекао да је могуће да су неки кругови у Републици Српској, односно у БиХ, чак и спрски кругови, допринијели томе, да су хушкали одлазећу америчку администрацију да покрене акцију.

„Из простог разлога што ти кругови знају да без подршке, коју су имали, неће моћи да опстану и сада пробају да изазову максимални хаос, како би се у том хаосу спасили од губитка политичког значаја“, рекао је Анђелковић.

Мектић је данас изјавио да аналитичар Џевад Галијашевић „поткопава односе између Србије и БиХ“, те да „ради на дестабилизацији предсједника Владе Србије Александра Вучића“.

„Имам доказе да се то координира из кабинета Додик путем Пере Симића. Подривају Вучића да не би био кандидат за предсједника Србије јер подржавају Вука Јеремића. Они раде на дестабилизацији региона“, устврдио је Мектић.

Чланак АНЂЕЛКОВИЋ: Мектићеве тврдње из лично-партијских интереса су застрашујуће се појављује прво на ИСКРА.

Упоредо са посетом кинеског председника, док су се у неким нашим екстремно прозападним круговима чули гласови да наше значајније приближавање Пекингу може да угрози тзв. пут ЕУ интеграција – са те стране нам је поручено да то није тачно. Како се каже: ЕУ будућност Србије доводи под знак питања близак однос са Русијом, а не са Кином!

Ради се о томе да западњаци и даље Русију а не Кину – без обзира на економску и све већу војно-политичку моћ друге силе – доживљавају као примарног конкурента. Тако је из неколико разлога. Запад је много тешње економски испреплетен са Кином него са Русијом. Кина је велика фабрика за многе западне корпорације, а с друге стране, Кинези су постали највећи улагачи у обвезнице и још много другог у САД и неким другим земљама тзв. евроатлантског круга. Друго, Кина је још далеко од стратешког војног паритета са Западом, док га руски нуклеарни потенцијал застрашује. Коначно, у свему постоји и историјски фактор. Русија је наследница СССР-а. Многима на Западу се и даље привиђају силуете те суперсиле, која је једина, од када је он стекао глобалну доминацију, њу угрозила!

Толико о глобалним параметрима којима се руководи Запад у вези са ставом према нама, Русији и Кини. Што се регионалних тиче, он нас види као блиске Русији у етничком и верском погледу. Плаши га упућеност која из тога произлази, као и чињеница да се налазимо у зони, иако широј, руског интензивнијег деловања. Русија је засад много више код нас него Кина. Од сфере меке моћи па чак, у овом тренутку, и реализованих економских пројеката. Да и не говорим о српско-руским везама у домену одбране Косова и Метохије и државности Републике Српске. Без Русије наше позиције и у РС, и на КиМ-у, биле би много горе. Кина нам је искрени пријатељ у вези са одбраном тих и других виталних националних интереса, али њени домети још нису толики да би за нас била фактор подршке као Русија.

Из свега реченог неко би могао да изведе закључак да претерујемо када причамо о историјском карактеру тек окончане посете Си Ђинпинга, те потенцијалима који за нас из ње произлазе. Није тако. Кина уистину може да постане кључни чинилац на плану инвестирања у Србију, односно нашег привредног опоравка. Такође, и геополитички гледано, повезивање са Кином ће знатно подићи тежину Србије. Другачије би стајале ствари када бисмо, као што неки на Западу то ирационално желе, Русију трампили за Кину. Другим речима, када бисмо занемарили односе са Москвом да бисмо се некоме у Бриселу или Вашингтону додворили, а Пекинг почели да третирамо као стратешког партнера ван евроатлантског круга, који је довољан да наша спољна политика и даље буде избалансирана. Но, тако нешто се неће десити.

Уосталом, ни Пекинг то не жели. Ароганција Запада је довела до суштинског приближавања Русије и Кине. Те земље су данас савезнице, без обзира на то што се Кина – због свог менталитета, рада на дуги рок али и огромне међусобне економске зависности са Западом – много уздржаније понаша како би избегла већу конфронтацију са САД. А када се ради о Србији, руска позиција код нас може само да буде појачана растом кинеског економског и другог присуства. С друге стране, наше специфичне везе са Русијом, односно неутралан статус, и Кини уливају додатне симпатије и пружају сигурност. Кина схвата да је за њу Русија амортизер који спречава да се пре него што довољно војно ојача, нађе под већим притиском Запада. Опет, Москва разуме да јој је неопходна одмерена али снажна економска и политичка потпора Пекинга, да би се одупрла изазовима са којима је сада суочена. То све се прелама и код нас, те чини руске и кинске интересе компатибилним. На страну и многи конкретни привредни пројекти, о којима ће се ускоро више причати, које ће у Србији заједнички реализовати Руси и Кинези.

Сада у светлу свега реченог, да се вратимо на констатацију да продубљивање наших веза са Кином позитивно утиче на везе са Бриселом. Слажем се са тим али из другог разлога од онога који виде у ЕУ. Као што сам рекао, они се надају да ће Кина за нас постати геополитичка замена за Русију. Илузија! Напротив, уз помоћ Кине, ако она уистину код нас брзо оствари најављени продор, постаћемо много заштићенији од ЕУ антируских притисака. Нико са те стране неће рескирати да угрози пословни амбијент Србије и тако угрози Кинезе. Велика економска умрежаност Европљана и Американаца са Кинезима подиже осетљивост на ризике и штете које произлазе из већих турбуленција тамо где су присутни интереси водећих сила из тог друштва. Кинези код нас долазе да послују и не делују против Запада, те му не дају никакав, а камоли велики директан повод, због кога би се он одлучио да провоцира свађу са Кином. Лепота читаве ствари за нас је то што ће тако посредно Кина онемогућити да нас Запад ломи како бисмо се одрекли Русије! Тиме би, стварајући проблеме Србији, радио и против Кинеза који се код нас позиционирају, што неће учинити, а ми добијамо шири простор да уз активну подршку Русије штитимо своје виталне националне интересе.

Чланак Између ЕУ, Русије и Кине се појављује прво на ИСКРА.

Немају Срби примарно проблем са хрватским премијером Милановићем, како произлази из извештавања већине наших медија у вези са актуелним царинским ратом Хрватске и Србије или прецизније новом фазом мирнодопске агресије Хрватске на Србију. Немају Срби проблем ни само са хрватском политичком елитом. А ни ово што се сада дешава није криза у српско-хрватским односима. Да кренемо од последњег.

Криза је, по дефиницији, привремени поремећај неког стања. Опет, српско-хрватски односи су трајно поремећени. Зашто је тако види се из разних истраживања етничке дистанце, односно ставова према другим народима, спроведеним у обе државе. Они потврђују оно што и здраворазумски знамо. Већина Хрвата има изразито негативан однос према Србима, како онима малобројним преосталим у Хрватској, тако и на било којим другим просторима где наш народ живи. С друге стране, и поред геноцида које смо од Хрвата доживели, ми ређе мрзимо Хрвате.

Нећу сада улазити у корен проблема, тј. улогу Римокатоличке цркве, свест о српском пореклу многих Хрвата, и друге факторе генерисања патолошке мржње према Србима. Само констатујем њено постојање и чињеницу да је она разлог лоших односа Хрватске и Србије. И још нешто, ту мржњу нико систематски није сузбија. Напротив, налажена су оправдања за њу. Хрватска је једина земља која није прошла кроз целовито суочавање са својом нацистичком прошлошћу. Српски антифашизам је проглашен за заједнички, а хрватски нацизам је релативизован. Тако су злочинима из Другог светског рата ништа мање од Немаца оптерећени Хрвати, преведени на победничку страну уз помоћ оних које су клали. Још су на институционалним основама пласиране и паклене бајке о томе да је некакав измишљени „великосрпски хегемонизам“ главни узрок неспоразума међу југословенским народима. То је нама титоизам оставио као опако наслеђе.

Из њега проистиче оно што се надовезује на много старију хрватску мржњу према Србима. Хрвати, без обзира на све приче о „европским вредностима“ и „хуманом“ 21. веку, то чине нескривено, као да се ради о нечему потпуно нормалном. Сигурно и у Немачкој има оних који се диве нацизму и подржавају све што је учињено Јеврејима. Али то, по правилу, раде тајно, заклањајући се привидном политичком коректношћу. Но, када се ради о односу према Србима, у Хрватској за тим нема потребе. Тамо је легитимно и скоро легално јавно испољавати неоусташке ставове.

Отуда хрватска полиција, као да се ради о 1942, када су на снази били антисрпски закони (слични нацистичким за Јевреје), сада Србе избацује из аутобуса и возова само зато што су Срби. Само је фалило да им ставља и плаву траку са словом П (као за време НДХ). И још да несрећници буду срећни што их одмах нису послали у Јасеновац. Укратко, злокобни дух НДХ и даље лебди над Хрватском и, да ствар буде гора, покушава да се прошири и допре до Срба који живе у Српској, Србији, Боки Которској. Милановић и други хрватски политичари то добро знају. Стога су двоструко антисрпски оријентисани. Прво, и сами су производ неоусташког амбијента. Друго, додатно га експлоатишу како би стекли поене код бирача.

Шта је у Хрватској најлакше учинити да до тога дође? Бесомучно деловати антисрпски. То у некој мери увек пали. Зато будимо свесни, Туђман, Колинда, Милановић, и нису суштински важни. Битна је болесна мржња Хрвата према Србима коју ни СФРЈ, ни ЕУ, нису лечили нити лече. Из ње ће се, пре или касније, поново изродити неки велики сукоб на релацији Београд – Загреб. Јер, и поред наше прекомерне трпељивости која често иде до националног мазохизма, неминовно је да реагујемо када Хрвати пређу све границе у испољавању мржње према нама. Ствари тако стоје и не треба се заваравати да ће тзв. криза у нашим међусобним односима проћи.

Да поновим: у питању је трајно стање свести многих Хрвата!

Чланак Лажна криза и права мржња се појављује прво на ИСКРА.