„ЗЕМЉА ЉУДСКИХ ПРАВА“ НИЈЕ ПОЖЕЉНА: Зашто је Француска кошмар за избеглице

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик

Фото: Спутњик

Велика незапосленост, лоши услови за смештај и кафкијанске административне процедуре су, поред језичке баријере, главни разлог због кога иду даље.

Градоначелница Париза Ан Идалго пожелела је средином месеца на свом твитер налогу добродошлицу мигрантима на арапском, енглеском и француском, али мигранти заобилазе Француску.

Сиријци, Ирачани и Еритрејци који се крећу европским путевима желе у Немачку, Велику Британију, скандинавске земље.

Представа коју имају о Француској је тако лоша да је само 600 Сиријаца и Ирачана пристало да их аутобусима пребаце из Минхена у Француску, од 1.000 колико је Франсоа Оланд обећао да ће да прими како би смањио терет Немачкој.

„Земља људских права“ није пожељна за оне који беже од рата?

О томе најбоље сведочи ситуација у „Џунгли“, избегличком кампу у Калеу, на северу земље, где је полиција почетком недеље поново растеривала мигранте воденим топовима. Хиљаде миграната који се овде тискају чекају само једно, да пређу канал који их дели од Велике Британије, упркос томе што их је министар спољних послова Бернар Казнав позвао да поднесу захтев за азил у Француској.

Велика незапосленост, лоши услови за смештај и кафкијанске административне процедуре су, поред језичке баријере, главни разлог због кога иду даље. Француска има око 30.000 кревета за више од 60.000 тражиоца азила, због чега многи заврше на улици.

Након стотина километара које су препешачили, мигранти, често са породицама, не желе да се нађу испод неког моста у Паризу, где је конкуренција велика између њихових претходника и париских бескућника. Зато је изјава Ан Идалго: „Када хоћемо, можемо“, као и предлог председнице Високог комитета за смештај социјално угрожених, Мари-Арлет Карлити, да се 77.300 социјалних станова стави на располагање избеглицама, изазвала бес оних који годинама чекају на овакав смештај.

Рефрен који се чује у Француској је: „Како има за њих, а нема за нас?“. То духовито илуструје карикатура у листу „Канар аншене“, на којој бескућник каже представнику власти: „Већ годинама нам држава говори да нема довољно места!“, а овај одговара: „Захтеве прво треба послати госпођи Меркел“.
То важи и за избеглице које месецима чекају исход захтева за азил на париским улицама. Власти престонице су неколико пута слале полицију да уклони дивље избегличке кампове који не иду уз разгледницу са Ајфеловом кулом, уз изговор да ће их сместити „на сигурно“. Резултат је да су неки од миграната уз помоћ локалних асоцијација провалили у просторије напуштених зграда и ту се сместили. У овим новим сквотовима влада „закон јачег“, лоши хигијенски услови, насиље и криминал. Градске власти, међутим, ништа не предузимају јер су мање видљиви него када су били на улици.

Ситуација није ништа боља када је реч о запослењу. Економска депресија у којој се налази Француска након година рецесије је разлог што се незапосленост не спушта испод 10 одсто. На мигранте се зато гледа као на оне који заузимају место које припада Французима, што је тема на којој осваја терен екстремно десничарски Национални фронт.

„Лепо је посетити (Француску) али не и за посао“, прокоментарисао је један млади Сиријац кога цитира британска штампа.

Када је реч о административним процедурама, оне су довољан разлог за одустајање од захтева за азил. Иако је према новом закону процедура скраћена са 24 на 9 месеци, потенцијални азиланти за то време немају право да раде. Уз то иду и кафкијански захтеви попут онога да се од азиланта тражи адреса, а адресу не може да добије уколико му већ није одобрен азилантски статус.

Пошто су процедуре до недавно трајале и по неколико година, подносиоци захтева су били обавезни да децу упишу у школу, а потом су, у случају да им је захтев одбијен, истеривани из Француске. То је био повод за „аферу Леонарда“, када је француска полиција извела из школе ромску девојчицу и заједно са породицом послала авионом на Косово, што је, након буре која се дигла у јавности, довело до промене закона.

Разлог због кога избеглице не журе у Француску је и невољност Француза да их приме. Добродошлица коју им је пожелела градоначелница Париза је ехо позива који је имигрантима упутила Ангела Меркел, пре него што ће увести контролу на границама Шенгена, али Француска није Немачка.

Француски председник се обавезао да прими 31.000 Сиријаца у наредне две године, али му ситуација у којој мигранти радије бирају друге земље иде наруку у перспективи избора 2017. године на којима се очекује да ће Национални фронт постићи историјске резултате.

Ерик Кантона, бивши фудбалер који се посветио глумачкој каријери, рекао је да ће да угости сиријску породицу у свом стану и плаћати храну током две године и да се нада да ће његов пример следити сународници, али већина Француза не дели његову великодушност.

Истраживање јавног мњења почетком месеца показало је да је 55 одсто Француза против тога да њихова земља следи немачки пример и олакша приступ избеглицама на њихову територију.

rs.sputniknews.com

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.