УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ: Од арапског пролећа до јесени на мађарском зиду

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика/Ројтерс

Фото: Политика/Ројтерс

Француска или Италија већ дуго су остварење сна за сиромашне становника Магреба, али најновији талас миграната, који пролази и кроз Србију и шири се на велики део Европе, покренут је са целог Блиског истока и толико је масован да се ту више не може говорити о економским имигрантима у потрази за бољим условима живота. То је сеоба народа која се може разумети само ако се вратимо неколико година уназад и подсетимо на политичке земљотресе који су угрозили физичку егзистенцију људи широм севера Африке, Блиског и Средњег истока.

Талас унесрећених, који хитају да пређу северну српску границу пре него што никне мађарски зид, посредно је кренуо низом устанака који су се од 2010. проширили арапским светом и у појединим случајевима прерасли у крваве грађанске ратове, а Сирију и Либију претворили у неуспешне државе. Узрок џиновског таласа избеглица – јер, људи који беже од рата нису економски имигранти већ избеглице – налази се и у још даљој прошлости, односно америчким инвазијама на Кабул (2001) и Багдад (2003).

Према подацима које је јуче објавио Ројтерс, у ЕУ је од почетка године ушло 340.000 избеглица. У истом периоду кроз Србију је прошло њих 90.000, а највећи дошао је управо из земаља у рату: Сирије (57 одсто), Авганистана (23 одсто) и Ирака (7 одсто). Америчка војска је пре 14 година с власти свргла талибане, али их никада није победила. Њихови готово свакодневни напади на цивиле и снаге реда – авганистанска су свакодневица. Склањање Садама Хусеина требало је да, како је говорио председник САД Џорџ Буш, Ираку донесе мир, благостање и демократију, али је донело рат, освете и поделе. После владавине сунитске мањине за време Садама, већински шиити су преузели власт, потчињавајући суните и Курде. Радикализовани Садамови подржаваоци, сунити, различите терористичке групе свакодневно су изводиле нападе убијајући грађане Ирака да би трагедија кулминирала са прошлогодишњим успоном Исламске државе (ИД). Милитантна вехабијска група освојила је огромне делове земље на којима је прогласили калифат и шеријатско право, протерујући и убијајући Јазиде, Курде и шиите. Багдад нема контролу ни над сунитским регионом под ИД, ни над севером где преовладавају Курди.

Власт екстремиста протегла се и на суседну Сирију у којој се грађанска побуна против аутократске власти претворила у крвави рат између снага председника Башара ел Асада и радикалних исламистичких покрета који немају ништа заједничко са демонстрантима који су 2011. тражили демократију. За многе Сиријце је непојмљиво да живе у земљи у којој правила понашања пишу ИД, Нусра фронт или Ал Каида, а што је алтернатива Асадовој владавини.

„Арапско пролеће”, заједнички назив за побуне у арапским земљама, почело је крајем 2010. спаљивањем тунишанског уличног продавца. Уследиле су демонстрације које су отерале с власти председника Туниса, али које су и призвале ницање милитантних исламистичких покрета који нападом на стране туристе угрожавају националну економију. У јуну су побили 38 људи на плажи у Сусу, док су у мартовском нападу на престонички музеј Бардо усмртили 20 особа.

Тако се „арапско пролеће”, које је хваљено као народни устанак против деспотске владавине, преметнуло у општу несигурност. Отеран је и председник Јемена, да би та земља данас била поцепана између сунита и шиита и посредног рата Саудијске Арабије и Ирана. Отишао је и дугогодишњи египатски шеф државе Хосни Мубарак, али после њега нису дошли секуларисти, већ Муслиманска браћа, па ни они нису дуго трајали – после државног удара на власт долази Абдел Фатах ел Сиси. Прогоном новинара, активиста и неистомишљеника само је продужио политичку и економску нестабилност и охрабрио успон ИД на Синају.

Слика „арапског пролећа” коју је најтеже избацити из сећања призор је вишедеценијског неприкосновеног владара Либије Муамера ел Гадафија који завршава на улици, где га је шчепала и линчовала руља милитаната 2011. САД и поједине европске земље бомбардовале су његове положаје и помагале либијским побуњеницима, али се испоставило да је Гадафијева чврста рука још била и нежна у поређењу са оним што је уследило. Либија суштински више не постоји, нема никакве сигурности од исламиста и различитих фракција које су међу собом поделиле земљу и ресурсе.

„Арапско пролеће” је у почетку одисало секуларним духом грађана који су желели мало више слободе, али се свуда претворило у неизвесност, сукобе и успон исламиста. Прекинут је дотадашњи начин живота који је, упркос аутократској владавини, јамчио какву-такву сигурност, економију и суживот шиита и сунита. Устанци су отворили Пандорину кутију чије последице више нико није могао да контролише, а које се огледају и у паници када се чамцима прелази Средоземље на путу за Лампедузу.

САД су се укључиле у сиријски грађански сукоб. Бомбардују снаге ИД и наоружавају антиасадовске групе за које сматрају да су умерене. У „магли рата” тешко је разлучити да ли ће ти милитанти бити исто тако умерени као и побуњеници којима је Вашингтон помагао у Либији, а који су убили америчког амбасадора. Још се умешала и Турска, наводно због напада на ИД, а у ствари због гађања ојачалих курдских снага. Ни после четири година рата Сиријци му не назиру крај.

Политика

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.