СРАМНА ИСТОРИЈА „ПРОСВИЈЕЋЕНИХ“ ЕНГЛЕЗА: Поробљавање Ираца

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: ИН4С

Бродови пуни невољника стизаху британским бродовима у равномјерним партијама: таласи несреће запљускиваху обале Америке. Стотине хиљада мушкараца, жена и дјеце стизаху у земљу обећану, да би били мучени, искоришћени, унижени до ништавила.

Ако би се узјогунили, или одбили да изврше наређења, немилосрдно су кажњавани. Господар би их обично објесио за руке или ноге, и дивљачки тукао. Неки су паљени живи, а њихове главе, побијене на кочеве, изложене на трговима, служиле су као опомена другим робовима.

Можда сматрате да је излишно удубљивати се у ужасе и страдања црнаца током робовласничке ере у Америци, будући да је то нешто општепознато, давно испричана прича. Али, да ли се пар уводних реченица уопште односи на страдања црнаца?

Британски краљеви Џејмс VI и Чарлс I уложили су максимум напора у циљу поробљавања Ираца. Такође, њихов сународник Оливер Кромвел наставио је ову срамну праксу, систематски лишавајући најближе сусједе статуса људских бића.

Трговина ирским робовима почела је када је краљ Џејмс 30 хиљада ирских затвореника послао као робове у Нови свијет. Његов Проглас из 1625. године омогућио је прогонство политичких затвореника преко океана, и њихову продају енглеским досељеницима у Западној Индији.

Средином 17-ог вијека, Ирци су чинили већину робова продатих у Антигви и Монтсерату. Тада су 70% укупне популације Монтсерата чинили управо ирски робови. Врло брзо, Ирска је постала главни извор „људског меса“ за енглеске трговце. Колико год вам то звучало невјероватно, први робови Новог свијета углавном су били бијелци.

Од 1641. до 1652. године Британци су убили више од 500.000 Ираца, а још 300.000 је продато у ропство. Ирска популација је опала са 1.500.000 на 600.000 током једне деценије.

Породице су разбијане, јер Британци нису дозволили очевима да поведу дјецу и жене са собом, на пут без повратка, преко Атлантског океана. То је довело до појаве огромне популације незаштићених бескућника и дјеце. Све ово било је сасвим нормално за просјечног Енглеза, будући да је свијест о Ирцима као нижој раси била дубоко утемељена у њиховој свијести. О томе сликовито свједочи и текст, објављен у Harper’s Weekly, 1899. године, у којем чак и тада, аутор покушава да на научној основи докаже инфериорност Ираца у односу на Енглезе.

Током 1650-их, више од 100.000 дјеце од 10 до 14 година насилно је одвојено од родитеља и продато у ропство у Западној Индији, Вирџинији и Новој Енглеској. У овој деценији, 52.000 Ираца (углавном жена и дјеце) продато је Барбадосу и Вирџинији. Године 1656-те, 2.000 ирских малишана, по наређењу Кромвела, одведени су на Јамајку, и продати тамошњим енглеским досељеницима.

Многи избјегавају да ирске робове називају оним што су они заиста и били: робовима. Западној јавности је много прихватљивији назив „радник под чврстим уговором“. Ипак, у 17. и 18. вијеку, ирски робови у већини случајева нијесу били ништа више од људске робе.

Трговина робовима из Африке у овом временском периоду била је на самом зачетку. Такође, према многобројним документованим свједочењима, афрички робови, који наравно нијесу припадали Енглезима мрској католичкој цркви, често су били третирани много много боље од својих ирских колега по несрећи.

Афрички робови су били су високо вредновани (50 фунти), док су Ирци били много јефтинији (не више од 5 фунти). Убиство ирског роба није се сматрало злочином. Његова смрт свакако је значила финансијски губитак, али много мањи од убиства скупих Африканаца.

Енглези су, такође, масовно силовали Иркиње, како због сопственог задовољства, тако и због остваривања већег профита. По тадашњим схватањима, дјеца робова и сами су постајали робови, те су тако робовласници насиљем над женама долазили и до повећања бесплатне радне снаге.

Чак и када би Иркиња, на неки чудесан начин, успјела да добије слободу, дјеца су остајала у ропском положају. Тако су ове несрећне жене, не могавши напустити властиту дјецу, остајале у господаревој служби до краја живота.

Током времена Британцима је пало на памет и да се позабаве генетским инжињерингом, како би пронашли најбољи начин да искористе ирске жене у циљу побољшања сопствене тржишне позиције: почели да их“укрштају“ (у неким случајевима дјевојчице нијесу имале ни 12 година) са Африканцима, покушавајући на тај начин да добију робове одређених, пожељних психо-физичких карактеристика.

И заиста, ови нови робови-мулати донијели су власницима далеко већу зараду него ирски, а осим тога, штедјели су газдама новац који би морали издвајати за куповину нових робова.

Пракса спаривања ирских жена и афричких мушкараца трајала је неколико деценија, и постала је толико распрострањена да је 1681. године усвојен закон о „забрани спајања ирских жена и афричких мушкараца у циљу производње робова за продају“. Уколико сте помислили да је овај закон мотивисан хуманим разлозима, у великој сте заблуди – ова забрана је уведена искључиво из разлога што је поменута пракса наносила велику финансијску штету једној од највећих робовласничких компанија тог доба.

Енглеска је дуже од једног вијека превозила десетине хиљада поробљених Ираца. Према документованим свједочењима, након ирског устанка 1798. године, хиљаде затвореника продато је у Америку и Аустралију.

Нема никакве сумње да су Ирци преживјели све ужасе ропства, у истој мјери (ако не више током 17. вијека) као Африканци. Такође, нема сумње да црнпурасти локалци са којима се сусрећете током путовања у Западну Индију вјероватно имају и ирске и афричке претке.

1839. Британија је коначно одлучила да напусти ову сатанску стазу, и прекине са слањем робова у Америку. Иако ова одлука није имала ефекта на активности пирата, нови закон је постепено окончао патње Ираца.

По свему судећи, сви који сматрају да је ропство било крст који су носили искључиво Африканци, у дубокој су заблуди. Ирско ропство не треба препустити забораву. Али, зашто се онда о овој тема тако ријетко говори? Да ли сјећања на стотине хиљада ирских жртава не вриједе више од одломка у тексту неког непознатог писца? Или би, у складу са мрачним жељама колониста, њихова страдања требало да потону у заборав.

Ниједна ирска жртава није могла да се врати на своје родне обале, и да исприча истиниту причу о својим патњама. Они су ишчезли робови, они који су намјерно и прилично успјешно заборављени, и од којих су, током времена, очишћене књиге историје.

Михаил Дељагин је истакао: „Овај текст је важан не само за објашњење осјећања које многи Ирци и даље његују према Британцима, већ и за разумијевање друштвених технологија које користи англосаксонска цивилизација. Њихови представници су одавно свјесни да ће потпуним истребљењем жртава њихових злочина избјећи публицитет, и проћи без икакве казне и осуде… „.

Иначе, таблице „Забрањено за псе и Ирце“, коначно су нестале из енглеских пабова током деведесетих година прошлог вијека.

ИН4С

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.