СОРОШ КАО ГАНДИ: Зашто Русији не треба 100 Каталонија?

ИСКРА на Фејсбуку

Џорџ Сорош (Фото: Sputnik/ AP Photo/ Kevin Wolf)

Каталонски сепаратизам није борба за националну независност, већ борба за добијање могућности да се без посредовања Мадрида Барселона подреди Бриселу. Они желе „више Европе, а мање Мадрида“; то није чак ни борба за независност, већ више иде у корист Европској комисији, пише Иван Данилов, руски блогер.

Борци за каталонску независност драстично разликују се од француских, британских или немачких евроскептика или националиста. Председник Пуџдемон није каталонска верзија Ле Пена или Најџела Фаража, већ политичар сасвим друге природе.

Нимало случајно, главни присталица повећавања утицаја Европске комисије и демонтаже европских националних држава, Џорџ Сорош, финансира две каталонске организације које играју кључну улогу у процесу борбе за каталонску псеудонезависност.

Један од најстаријих шпанских листова „Вангардија“ пише да је Сорош финансирао Савет јавне дипломатије Каталоније — организацију која практично врши функцију каталонског „министарства спољних послова“ и заправо је инструмент лобирања и промоције каталонских интереса на нивоу  ЕУ. Сорош је такође материјално помагао и организације које има улогу „труста мозгова“, а које раде у интересима каталонских политичара-сепаратиста.

Председник Каталоније разочарао је најрадикалније присталице каталонске независности, потписавши декларацију о независности, која ће ступити на снагу тек после преговора са ЕУ и Шпанијом. Из перспективе емотивних Каталонаца, председник Пуџдемон је „пустио низ воду“ независност под притиском шпанских полицијских снага. Мада, постоји и други став, друго мишљење, према којем је Пуџдемон заправо донео врло мудру одлуку да „на тихој ватри“ кува Мадрид и да га онда натера да призна каталонску независност. Заправо, Пуџдемон вероватно никакве одлуке није доносио, већ једноставно ишао унапред предвиђеним путем и спроводио план у којем се назиру обриси локалне „обојене револуције“.

У Каталонији видимо једну фазу трансформације Европске уније у „Унију европских региона“, у којој ће националне државе коначно бити уситњене, а центар силе ће се налазити у Бриселу. Управо у крило Брисела би се ушушкали каталонски сепаратисти, који инсистирају пре свега на свом „европском“ а не националном или каталонском идентитету.

Ако би се са каталонских митинга скинуо вео романтичности, онда би се у тим окупљањима могао видети механизам типичне „Сорошеве обојене револуције“. А да не говоримо да је сам Сорош већ био ухваћен у финансирању каталонских националиста. Сорошеве „инјекције“ не би требало сматрати значајним извором финансирања, али ипак овде говоримо о сумама које су шпански новинари успели да открију. Осим тога, важан је и сам симболички гест — у конфликту Барселоне и Мадрида симпатије америчког тајкуна су отворено на страни „проевропских сепаратиста“. Није ту, чини се, чак ни толико битна сама Каталонија, већ стварање прецендената и шема које се потом могу понављати у другим европским државама.

Погледајмо још неке кључне моменте. На пример, после терористичких напада у Барселони, који су могли покренути лавину захтева да се обуздају неконтролисане миграције у ЕУ, министар спољних послова Каталонији је изјавио да „проблем није у миграцијама“, већ то што „неки људи то прихватају као проблем“ и тражио је да се започне борба против ксенофобије, што је изазвало налет одушевљења у америчким и британским медијима.

„Одговор Каталоније на тероризам показује да је она спремна за независност“, писао је тада британски  Гардијан.

Не би требало занемарити ни да се британски и амерички медији просто гуше од задовољства када још један каталонски политичар изговара оно што иначе пропагира „Сорошева метода“ — да су афрички и блискоисточни мигранти чиста срећа за Европу, а не повод за бригу или за затварање граница. Толерантност каталонских политичара је дошла већ то таквог нивоа да и недавни мигранти подржавају независност Каталоније. Још један знак да је Барселона постала истински „сорошевски толерантна“ је и то да је овај град данас један од „центара џихадистичког тероризма у Шпанији“, како пише канадски лист Глоуб енд мејл.

И шта ће бити даље?  Бићемо сведоци реализације типичне стратегије „у Гандијевом стилу“, која претпоставља  детаљно конструисање лика жртве. Да је председник Пуџдемон једнострано објавио независност  „овде и сада“, он би био ухапшен и ко зна шта би потом уследило. Овако ће каталонски сепаратисти корак по корак ићи ка својој независности, полако али константно притискајући Мадрид све док се коначно не буде умешала Европска комисија као посредник. У овом контексту постаје потпуно јасна логика којом се руководила Москва, када званично изјављује да је Каталонија унутрашње питање Шпаније. Шпаније, а не ЕУ.

rs.sputniknews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.