СНАГА ПРЕДРАСУДА: Ко је највећи русофоб у историји

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Спутњик, AFP 2017/ JOHN MACDOUGALL

Који су историјски, религиозни, идеолошки и геополитички корени русофобије? Каква је разлика између мржње коју према Русији „негују“ Енглези, Американци, Немци и Французи и због чега житељи Африке, Азије, Јужне Америке или арапског света никада нису робовали предрасудама о словенском народу који насељава велико евроазијско пространство?

Информатика из Београда и Академска књига из Новог Сада објавиле су књигу швајцарског новинара Гија Метана „Русија— Запад. Хиљаду година рата“. Трагајући за одговором на питање због чега Америка и Европа толико мрзе Русију аутор анализира феномен русофобије од Карла Великог до украјинске кризе.

Историјски, религиозни, идеолошки и геополитички корени мржње према Русији представљају оквир за анализу савремених облика русофобије, коју аутор упоређује с антисемитизмом, указујући на то да је њен карактер наднационалан.

„Књига је у оригиналу објављена 2015. године. Она представља комбинацију историјских и савремених догађаја, уз навођење изванредних извора. С обзиром на то да аутор има одлично новинарско искуство, њен садржај је врло ефектан. Она може да послужи и као нека врста приручника за савремено новинарство који указује на искушења која прате новинарску професију“, каже у разговору за Спутњик један од уредника издања Славољуб Качаревић из Информатике.

Аутор посебно истиче управо однос западних медија према Русији, односно њихов утицај на представу шире јавности о њој. Шта је једног западног новинара и политичара уопште подстакло да се бави феноменом русофобије?

— Још осамдесетих година, као млади новинар, Ги Метан је почео да, како каже, схвата разлику између истине и медија. Такозвана западна пропаганда, упозорава он, не постоји само на пољу односа према Русији него и у односу према демократији, диктатури и сличним стварима. Она подразумева медијско фризирање чињеница чији су циљ промовисање и заштита западних интереса.

Фото: rs.sputniknews.com

Ги Метан демонтира тај поглед на свет који Запад пропагира у медијима. На почетку књиге он низом примера илуструје снагу предрасуда којима се храни русофобија. Чини ми се да је најефектнији пример догађај који је већина нас заборавила, из 2002. године, када су се сударили путнички авиони на граници Немачке и Швајцарске. Аутор описује како су после несреће западни медији сву кривицу приписали руским пилотима, назвавши их неукима, необученима, пијаницама, људима који не знају енглески језик и који због тога нису разумели инструкције контролора летења. Појавило се на стотине медијских садржаја после те трагедије и сви су имали исти став: руски пилоти су једини кривци за страшну несрећу у којој је погинуло и много деце. Након тога техничка истрага и црна кутија су показале да су руски пилоти реаговали изванредно, а да се цела несрећа догодила због грешке у швајцарској контроли лета. Требало је да прође десет година да се швајцарске власти извине јавности, и то прилично немушто, па и руским пилотима који су годинама оптуживани за нешто за шта нису били криви.

Аутор примећује и да је русофобија својствена превасходно западном свету, напомињући да је реч пре свега о католичкој и протестантској средини, док у Африци, Азији, на Блиском истоку и у другим деловима света русофобија, заправо, и не постоји. Враћа се у време Карла Великог, на какве трагове тамо наилази?

— Темељ за русофобију аутор проналази у епохи када Западно римско царство настаје на рушевинама Старог Рима и када покушава да консолидује своју владавину. Један од основа за сукоб с Русијом су теолошке теме које би се модерним језиком могле назвати „борба за меку моћ“. Запад је наметао нова решења у литургији, претварајући их у идеолошки спор. Веровао је да је учврстио власт на оним територијама на којима је успео да наметне своја решења. Аутор напомиње да се почетком 11. века догодио раскол између западног и источног хришћанства који је у западној историографији и црквеној историји протумачен као шизма, односно отцепљење источне цркве од западне. Историјска чињеница је, међутим, супротна: дошло је до оцепљења западне цркве, која је желела да произведе сукоб политички значајан за западне владаре. На Истоку (Византија) нису прихватили наметнуте промене, након чега је Запад прогласио отцепљење и врховну власт папе.

Русофобија би, вероватно, била веома инспиративна и када бисмо је разматрали на сопственом примеру, као србофобију. Вероватно бисмо многе од теза које аутор износи у овој књизи могли да користимо за објашњавање историјских проблема Србије и онога што смо у новије време доживели као србофобију — у западним медијима и у западним земљама. То изгледа као рефлекс русофобије и непријатељства Запада према Русији.

Метан објашњава да постоје разни видови русофобије, утемељени на појединачним интересима земаља — од француског мита о источном деспотизму и енглеске опседнутости империјализмом до америчке диктатуре слободе. Оно што са чуђењем примећује и он, али и многи други западни новинари и људи који се баве русофобијом, јесте да су најгори русофоби сами Руси. То нама у Србији, нажалост, није чудно.

— Први русофоби су, запажа аутор, били Руси у 19. веку. О томе је писао руски песник тог времена Тјутчев. Аутор објашњава да у Русији до дана данашњег постоје људи који исповедају русофобију, који презиру свој народ, језик и културу. Ми нешто слично можемо да кажемо за себе, што потврђује да ова књига у великој мери може да се примени на наше искуство из историје и савремености. Метан је навео многе примере руске русофобије која је често у спрези са западном русофобијом и користи се врло успешно да би се створила негативна представа о Русији. То је можда најбоље објашњено на примеру Олимпијских игара у Сочију, када су западни медији користили људе из разних социјалних слојева, од случајних пролазника, до историчара, психолога или, рецимо, шефа ЛГБТ заједнице Русије. Сви су они наступали као русофоби и самим тим подстицали предрасуде.

Аутор наглашава да књига која говори о русофобији нема намеру да буде антиамеричка, антиевропска или антизападна и додаје: „Истина је да Руси, као и сви други народи, нису баш пријатни када се осете угрожено“. Он, међутим, сматра да није коректно имати двоструке аршине и подсећа да, рецимо, Стаљинови злочини нису ништа гори од онога што су радили Немци током Другог светског рата. Он сматра да русофобија не мора да буде кобна, да ли је тај оптимизам реалан?

— Ако узмемо у обзир тврдњу аутора да русофобија траје 12 векова, наравно, с различитом снагом и утицајем, можда бисмо могли да закључимо да заиста не мора да буде кобна, него да једноставно постоји као феномен, као појава у односима која често замагљује суштину и служи за изазивање сукоба. Тема коју је отворио Метан представља први позитиван корак. Он напомиње да тамо где је русофобија најраспрострањенија (а то су англосаксонске земље, САД и Енглеска) има највише анализа и студија о русофобији. Аутор се чуди што у Европи, која је традиционално интелектуално радознала, нема више људи који се баве русофобијом.

Када је реч о нашој средини, верујем да ће ова књига помоћи не само разумевању односа Русије и Запада него и нашег односа према западним земљама. Ваљало би подстаћи истраживања ове теме. И код нас би се, рецимо, могло спровести истраживање о такозваној србофобији — материјала има у изобиљу, и у историји и у савременим догађајима.

rs.sputniknews.com, Валентина Булатовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.