СЛИКЕ 21. ВЕКА: Када су цветале тикве и тата био на службеном путу

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

„Увек сањам или да тучем или да ме туку. Страх и срам! Знали су они, а тако су и хтели – свако ко је неког ударио или оцинкарио ћутаће о томе док је жив”, каже тета Вера, једна од јунакиња изванредног дугометражног документарног филма „Голи”, хрватске ауторке Тихе Кларе Гудац.

Прошле недеље, на 19. Софија филм фестивалу овом филму припала је специјална награда жирија (награђен је већ у Сарајеву и Трсту), на 17. Солунском фестивалу документарног филма – Слике 21. века, представљен је на Агори – документаристичком маркету, а сутра вече ће у Београду са њим свечано започети Београдски фестивал документарног и краткометражног филма.

Овај филм је једна од најдубљих истрага рушевина наше не тако давне прошлости коју сам у последње време видела. Њених срамних тренутака, никада до краја истражених или испричаних и још увек прећуткиваних. Ово је потресна прича о „становницима” Голог отока, тог политичког логора у послератној Југославији, где су доведени људи под страшним притиском, физичким и психичким малтретирањем „ревидирали ставове” и у сопственим очима постајали нељуди. Трауматизовани за цео живот у којем су, годинама и годинама касније, још увек дању ћутали а ноћу вриштали, будећи се окупани знојем.

Ово је и интимно сведочанство о историји једне породице на чије је три генерације Голи оток оставио трајне последице: Фино и прецизно сложен документаристички мозаик настао од породичних фотографија, сведочанстава групе блиских људи које је ујединило исто место, чланова ауторкине породице (мајка, сестра, отац). Сведочанство саме ауторке је управо овај и овакав филм. Један велики, људски позив на „ревидирање става” о Голооточанима, који заправо са њега никада и нису успели да оду или га забораве.

У ствари, не мора да се „ревидира”, али треба да се проговори. О људима који су попут ауторкиног деда Маријана нестајали на четири године које су сломиле и њега и његову породицу. Тиха је решила да проговори и о тишини деда Мајријана и о његовим великим ожиљцима на леђима и о томе зашто је своје унуке учио да никада не смеју да цинкаре. На ауторкин наговор први пут о свему томе говори и њена мајка Ђурђица, па и сестра Ленка. И горе поменута тета Вера, као и стриц Пал и тета Невенка, људи који су још уз стричеве (преминуле) Габријела и Ива, били најближа породица Маријан и Миљи Фучкан. Породица, али не она по крвној вези, већ по вриштећем болу прекривеном велом ћутања.

Шест деценија касније Тиха Клара Гудац скида тај вео са филмом чија структура танано прати емоционални пут истраге о наслеђу наших дедова и очева. Са филмом пуним динамике и обрта, дубоким залажењем у трауме које и данас имају домино-ефекат, истанчаним осећајем за хватање правих тренутака и правовеременим отварањем ка хуморним нотама због којих се лакше дише. „Голи” је и изврсно снимљен и монтиран дугометражни документарни филм који своје место може лако наћи и на великим и на малим екранима.

На документарном филмском маркету на којем је присутно око стотину грчких и иностраних дистрибутера и телевизијских купаца, уз српске документарце „1973” Стефана Иванчића и „Живан је направио панк фестивал” Огњена Главонића, приказује се и средњеметражни документарни филм Горана Станковића – „У мраку”, који је уврштен и у такмичарски програм Београдског фестивала документарног и краткометражног филма.

Горан Станковић, аутор кратких филмова „Ко чува чуваре” и „Полазак” и играног филма „У ражи” са којим је магистрирао на престижном Америчком филмском институту у Лос Анђелесу, на којем му је продужена стипендија, свој први дугометражни документарац о српским рударима снимао је са прекидима протекле четири године. Инспирацију је пронашао много пре него што је примљен на АФИ, захваљујући црно-белим фотографијама Хаџи Миодрага Миладиновића из Алексинца на којима су били рудари. Још тада је почео истраживање предела, пронашао много заниљивих људи и судбина, али је схватио да има филм тек када је наишао на оца и сина који раде у истом руднику.

И управо они – отац Дамир и син Давор Арслановић, јунаци су модерним и динамичним филмским језиком постављеног филма „У мраку”. Станковић је фокусиран на интимну причу младића Давора који покушава да оде од  рударског хлеба са девет кора и света у којем је смрт стварност, свестан да одлука о томе носи са собом и пуно последица и пуно тешкоћа. Али и неизвесности, јер рударски је хлеб иако тежак ипак је у руци, а снови о неком лепшем животу су на грани. А ту је и породица која је за њега и његовог брата много жртава поднела. И отац који је са њим раме уз раме у дубокој, мрачној јами. Као сигуран ослонац. Као чувар.

Станковић кроз Даворову свакодневицу у руднику прати и његове спортске активности и пробе фолклорне групе у којој игра, јер Давор није само рудар. Он је свестрани младић који се родио тамо где се родио, да се на много тежи начин од својих градских вршњака суочава са собом и животном чињеницом да се стварност мења споро. Можда и никада.

Иако је „У мраку” расан документарац, његова естетика, динамика па и сама структура веома су блиске играном филму. Јасно је и да Станковићеве године филмског учења у Америци, нису биле узалуд. Напротив.

Политика, Дубравка Лакић

Тагови: , , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.