РУСКО-ТУРСКИ ОДНОСИ: Од љутих непријатеља до најбољих комшија

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: rs.sputniknews.com

Фото: rs.sputniknews.com

Иако су руско-турске односе у 18. и 19. веку одликовала непријатељства и чести ратови, 20. столеће било је време пријатељских односа двеју земаља. Заоштравање односа које је донело обарање руског авиона над Сиријом је нова ситуација и повратак у 19. век.

Није редак случај да односи двеју држава од отворено пријатељских за веома кратко време изметну у непријатељске. До сукоба по правилу долази због трагично неодговорног понашања једне стране, намерног или ненамерног. Ратови, велики и крвави, међу суседима неретко су почињали безазленим сукобима две граничне патроле или неким другим инцидентом који је или могао да буде избегнут, или је могао да буде решен мирним путем.

Руско-турски односи, након што је турска авијација оборила руски борбени авион над сиријским небом, заоштрени су и сведени на најнижи ниво у последњих сто година. Према речима историчара Предрага Марковића, ова ситуација је потпуно нова.

„Ови догађаји су један велики преокрет зато што су, од времена Ататурка и Лењина и Октобарске и Младотурске револуције, турско-руски односи у 20. веку су били одлични“, каже Марковић.

Турска и Русија су у првој половини 20. века биле нека врста савезника, зато што су обе земље биле у лошим односима са Западом.

„Ово је заправо први случај драматичне кризе у односима те две земље, чије се сфере утицаја вековима додирују“, закључује Марковић.

Иако су у 20. веку односи Турске и Русије били углавном добри, у претходним вековима Турска је Русију сматрала за свог највећег непријатеља, тврди Марковић, када су све западне силе подржале Турску у жељи да ограниче јачање Русије.

Његово мишљење дели и историчар Чедомир Антић.

„Током првих 30 година 19. века, Русија је настојала да очува Османско царство и да га претвори у неку врсту своје марионете, да би се после Кримског рата, у коме су се велике силе ујединиле како би Русији оспориле право на учешће у Источном питању и право на поделу Османског царства, Русија почела да подржава националне покрете“, каже Антић.

Иако је углавном побеђивала Турску у ратовима, то није увек био случај, тврди Антић. Тако је и владавина Петра Великог почела поразом у рату са Турцима.

„Слично је и са 19 веком. Руске војске су побеђивале турске и Руси су и тридесетих и седамдесетих година диктирали Цариграду услове мира, али Русија није успела да изађе на топла мора, осим на Црно, није успела да подели Османско царство и, у крајњој линији, Први светски рат се завршио тако што је Турска једина земља која је припадала централним силама, а која је успела да помери границу у своју корист, а то је граница са СССР-ом“, каже Антић.

Двадесето столеће обележавају постојање Совјетског Савеза и турске републике. Иако је Турска после Другог светског рата постала чланица НАТО-а, Антић објашњава да је Турска у односу на СССР водила политику која је била избалансирана, ближа неутралности него агресивности.

Са друге стране, иако је совјетско-турска граница сматрана за простор будућег фронта између Варшавског и НАТО пакта, то није била неуралгична тачка какве су постојале у источној Европи. СССР је имао разумевања за политику Турске, каже Антић, и није подржавао радикалне левичарске покрете у Турској, као што је чинио у европским земљама.

Из Хладног рата Турска је изашла ојачана и са претензијама да постане велика сила, каже Антић, али то је време завршено почетком 21. века.

„Суштински, Турска од 1921. води политику коју је почела да мења почетком деведесетих година и коју је радикално променила тек недавно“, каже Антић.

Та радикална промена дошла је са доласком на власт садашњег турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његове Партије правде и развоја. За време владавине ове партије, која траје више од деценије, Турска је успела да поквари и заоштри односе са свим својим суседима. Русија је последња на списку.

Током деведесетих година прошлог века, Русија и Турска имале су низ отворених политичких питања, пре свега изазваних турским амбицијама да постане политички заштитник туркофоних народа у Централној Азији и на Кавказу. Међутим, доласком на власт Ердогана и његовог дугогодишњег министра спољних послова, а данашњег премијера, Ахмета Давутоглуа, творца „нулте доктрине“, доктрине која је подразумевала непостојање спорова са земљама са којима се Турска граничи, односи двеју држава добијају пређашњи ток и, штавише, постају веома присни.

Русија постаје велико извозно тржиште за турске пољопривредне производе, а Турска постаје важно тржиште за руску енергетску индустрију. Кулминација добрих односа био је договор о изградњи „Турског тока“, гасовода који је требало да замени од Европске уније неодобрени „Јужни ток“.

Зато турски потез обарања руског авиона над Сиријом, нож у леђа руским напорима у борби против тероризма, како је то рекао руски председник Владимир Путин, делује још чудније и загонетније.

rs.sputniknews.com

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.