ПУШКОВ: Изолација Русије је немогућа мисија (ВИДЕО)

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик

Фото: Спутњик

Америка жели да изолује Русију, јер јој није по вољи руска спољна политика и Путинова владавина. Путин јој није по вољи као председник, али како не може да га смени, с обзиром на ниво подршке и огромну популарност, покушава да изолује Русију, каже у интервјуу за Спутњик Алексеј Пушков, председник Комитета Државне думе за односе са иностранством.

Током боравка у Београду Пушков се срео са Групом пријатељства са Русијом, која броји 127 посланика, што чини већину у српском Парламенту. То је јединствен Парламент у свету где већину посланика чине пријатељи Русије, истиче Пушков.

Он се срео и са председником Србије Томиславом Николићем, премијером Александром Вучићем, државном секретарком Министарства спољних послова Роксандом Нинчић, а састао се и са руководством Скупштине Србије, са представницима Комитета за међународна питања за Косово и Метохију.

— Морам да кажем да су разговори били веома присни по питању међународне и европске политике. То је добар показатељ да Русија и Србија остају веома блиски партнери, које не везују само историјске везе, већ и добри односи у данашњем тренутку (…) — каже Пушков.

Кад је реч о проблемима, познато је да су притисци западних земаља на Београд огромни. Ви сте говорили о томе поводом Турског тока, који је за нас јако важан, али постоји опасност да га задеси иста судбина као и Јужни ток. Грчка је, на пример, слаба карика, па зато Србија мора да ради на диверсификовању извора снабдевања гасом.

— Ја морам да нагласим да Русија није иницијатор одустајања од „Јужног тока“, иако се неки труде да прикажу управо тако. Русија се увек залагала за „Јужни ток“ све док директно нису блокирани сви напори да се то оствари. (…) Не би ме изненадило ако је та одлука донета на предлог САД. (…) Очекујем додатни притисак на потенцијалне учеснике у „Турском току“, али мислим да у овом пројекту имамо нешто другачију ситуацију, управо због тога што Турска није Бугарска. (…) Брисел за Турску није ауторитет, за разлику од Бугарске. Упркос томе што Брисел већ дуже време нуди Турској чланство у ЕУ, у исто време јој га и не даје.

А шта ако јој га управо сада, и због тога — да?

— Не верујем у то. (…)

Неодољиво се намеће питање који су инструменти притисака Америке на Европу. Зашто Европа пристаје да доноси одлуке које јој наносе огрому штету?

— Неоспорно. Европа има један веома озбиљан проблем. Великим бројем земаља Европе управљају проамеричке елите. (…)

Запад је навикао на информациони монопол

Колико видим, сада су и Европа и САД закључиле да им велику опасност представља Спутњик. Чини се да ништа друго и не раде сем што да покушавају да зауставе Спутњик. На пример у Србији, Спутњик је једини руски медиј, а 90 одсто су западни медији и никад се нико није питао шта овде тражи Дојче веле, Глас Америке, али кад је дошао Спутњик сви су почели да се боре да спасу народ од Спутњика. Тако је свуда у свету.

— Запад је јако дуго уживао информациони монопол. Никаквих антитеза западним медијима није било. Сви западни медији су у последње време заузимали идентични став. Осећај је као да постоји неки централни комитет у Бриселу који даје инструкције медијима шта да пишу. Када читаш енглеску или немачку штампу нема разлике у тачкама гледишта. О Русији и Украјини сви пишу идентично. У тим условима подривање информационог монопола и проамеричких медија изазвало је јако велику нервозу. Често можемо да чујемо да ЕУ хоће да започне борбу са руском информационом „пропагандом“, односно са Спутњиком, са каналом РТ и тако даље, иако Русија још увек није комплетирала информациону мрежу у Европи, већ су ово само први кораци и они су довољни да изазову овакву реакцију.

То показује да је Запад навикао на информациони монопол. Таквог монопола, на пример, нема у Кини. У другим деловима земље такође је слаб медијски монопол и они другачије гледају на одређене ствари, међутим, не желе да изгубе Европу. Чак и при толиком монополу, велики део европског јавног мњења не прати те стереотипе који су им наметнути. Према последњем истраживању „Пјур рисерч“ (америчка социолошка компанија у Немачкој), само 30 одсто Немаца сматра да је Русија кривац за дешавања на југоистоку Украјине, а осталих 70 одсто то не сматра.

Машинерија за третирање информације је огромна и постоји веома велико противљење тој пропаганди, наиме људи разумеју да постају објекат пропаганде. У последње време сам често боравио у Француској и давао сам изјаве за француски радио, за француску телевизију, и било ми је интересантно да после погледам коментаре на француским друштвеним мрежама. Осамдесет одсто коментара било је заправо подршка Русији и осуда Запада за антируску политику коју спроводи.

Постоји раздор у јако великом делу јавног мњења и линије коју провлаче западни медији. Западне земље наравно знају за ту поделу и боје се ти који су тренутно тихо противе тој „универзалној“ истини, они могу да устану и постану објекат утицаја РТ и Спутњика, и да постану плен руских медија о дешавањима у свету. За то и постоје одређени услови што је и веома очигледно, јер на пример када су западни медији причали о трагедији која се догодила у Одеси и током које је погинуло више десетина људи, писали су веома безлично као да су се они сами угушили или изгорели и нису наводили ко је кривац. Јасно је да западни медији пишу углавном неистину, чак и они најпрестижнији као што је „Њујорк тајмс“ који је раније уживао славу најистинитије штампе, сад о дешавањима у Украјини пише примитивно игнорисање стварних дешавања у Украјини.

Део јавног мњења у Европи јасно разуме. Постоји опасност да се ти грађани заинтересују за нешто више о позицији Русије информишући се кроз руске медије, односно кроз Спутњик и РТ, и управо одатле произилазе покушаји САД и ЕУ да се супроставе информационој инвазији Русије, а то је заправо реакција на губитак медијског монопола. Иако Запад говори да је толерантан и реалистичан, то није тако. Апсолутно је нетолерантан и у супротности је са идејом о западном виђењу медијске слободе. То је некада било, на Западу су постојале јаке комунистичке партије, постојали су јаки синдикати, и то је све било до епохе неолиберализма. То је било током педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Неолиберализам је унифицирао западни начин размишљања и сада мисле да ће то бити пољуљано. Руски медији управо то и раде и зато се налазе у центру пажње.

Значи — много смо јаки?

— Волео бих у то да верујем, али у сваком случају то је одраз њихове несигурности. Они који вас нападају показују своју слабост и мислим да имамо ослонац у европском јавном мњењу, а то је и низ политичких партија и друштвених организација. Људи се тешко мире са медијском манипулацијом и ако неко сматра да европским јавним мњењем може да се манипулише довека — они греше.

Цео интервју — о односима Србије и Русије, Русије и Сједињених Америчких Држава, притиску САД на европске владе, утицају америчких елита на европске елите, узроцима и природи украјинске кризе и коме она одговара, реакцијама европске јавности на амерички утицај на ЕУ, судбини Турског тока и позицији Турске у новој констелацији односа, погледајте у видеу.

rs.sputniknews.com

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.