ПУЦАЈ, УБИЋЕШ САМО ЧОВЕКА: Пола века од смрти Ел командантеа

ИСКРА на Фејсбуку

Тело Че Геваре дан након убиства (Фото: РТС)

На данашњи дан пре 50 година убијен је Ернесто Че Гевара, један од вођа кубанске револуције. Пред смрт, свом егзекутору је рекао: „Пуцај, убићеш само човека.“ Мало ко је могао да наслути да је то истина – убијају човека, али стварају мит који ће трајати чак пола века.

Пре педесет година, 9. октобар 1967. године, беживотно тело најчувенијег револуционара 20. века лежи на столу. Го је до појаса, у болници вароши Ваљагранде у Боливији. Сви могу да приђу, увере се да је то заиста он и да је заиста мртав.

Кажу да после смрти нису могли да му затворе очи, због чега га је локално становништво поредило са Исусом. У месташцу Ла Игера, где је убијен, и данас се моле светом Ернесту.

Ернесто Гевара де ла Серна био је Аргентинац кога је живот неповратно везао за кубанску револуцију. У својој земљи студирао је медицину, а како је рођен у добростојећој породици, његов животни пут могао је да буде много мање турбулентан.

Још током студија креће са пријатељем на прво путовање по Латинској Америци. Возе се мотором који су звали Ла подероса, што значи моћна, а који је снагу изгубио негде на пола пута. Свуда су сретали беду и обесправљеност.

Када је касније завршио медицину, отишао је на ново путовање, овај пут тамо где се догађала права револуција – у Гватемалу, у којој је демократски изабрани председник Гузман покушавао да земљу врати из руку северноамеричке компаније „Јунајтед фрут“. Победила је компанија.

Ернесто који је тамо и добио надимак Че, што је типична аргентинска узречица, бежи са друговима у Мексико. Тамо упознаје Фидела Кастра и са њим одлази да диже револуцију на Куби на којој влада диктатор Фулгенсио Батиста.

Борба за Кубу – герилска борба 

Борба за Кубу била је герилска борба, у којој је Ернесто Гевара у почетку био лекар, али убрзо постаје Ел команданте, други у хијерархији гериле.

Коначну победу револуционари су постигли 1959. године када је Батиста побегао у Доминиканску републику. Првог јануара, Кастро и Че Гевара победоносно су ушли у Хавану.

Че Гевара, Аргентинац, постаје држављанин Кубе и учествује у грађењу нове државе. Он је једно од најистакнутијих лица револуције. Убрзо постаје министар индустрије и директор народне банке, али и нека врста амбасадора Кубе који путује по свету.

Године 1959. стиже и у Југославију. Најпознатији снимци су они са Бриона, у разговору са Јосипом Брозом, али Че је у Југославији посетио и ПКБ и фабрику „Црвена застава“ и музеј Гаврила Принципа. Занимало га је како је у Југославији организован омладински покрет, савез студената и детаљно се распитивао о радним акцијама.

Из периода успостављања државе, потичу и контроверзе о Че Гевари. Посебно кубанска имиграција која је живела у Америци, говорила је о њему као о машини за убијање, човеку који је био немилосрдан у борбама и који је после успостављања револуционарне власти на Куби био војни командант Хаване, самим тим и утврђења у којима су биле затворене присталице свргнутог диктатора Батисте. Осуђено је око три стотине људи. Егзекуције није лично спроводио, али их је одобравао.

На Куби је бурно. Кастро не прихвата америчка условљавања и земља која живи од извоза шећерне трске Сједињеним Државама остаје без тог прихода, уводе им ембарго.

Принуђени су да се окрену Совјетском савезу и Кини. Америка не посустаје, обучава кубанску имиграцију да свргне револуционаре. Долази до сукоба у Заливу свиња 1961. године у коме комунисти односе победу.

Већ 1962. године Совјети размештају своје пројектиле на Куби. Свет је на ивици нуклеарног рата. Срећом, Руси и Американци постижу договор. Кубанце, наравно, нико није консултовао. Че Гевара постаје критичан и према Совјетима и према Американцима. О томе говори и 1964. године у Уједињеним нацијама.

Као министар индустрије, није био успешан са својим планом брзе индустријализације, јер било је различитих мишљења и међу Кубанцима. Неки су сматрали да земља треба да се оријентише на пољопривреду.

Незадовољан односом према Совјетском Савезу, без Кастровог практичног духа и неслагањем кад је реч о вођењу земље, Че је све удаљенији од Кубе, 1965. године нестаје на две године. Кастро исте године нацији чита његово опроштајно писмо.

Заправо, Че је хтео да кубанску револуцију извезе у свет. Отишао је у Конго, да се бори против убица Патриса Лумумбе, иако га је раније председник Египта Насер упозорио да не изиграва белог Тарзана у црној Африци. И заиста, покушај пропада. Че потом сматра да је погодно тле ипак његова Латинска Америка. Прерушен, са лажним пасошем, као бизнисмен, улази у Боливију.

Када се прочуло да је у Боливији, ЦИА формира специјалан тим који ће са боливијском војском кренути у лов на њега.

Имао је свега 17 герилаца када је ухапшен. Подршка је изостала и од сиромашних Индијанаца који су касније војску довели до њега, али и због КП Боливије која није хтела да се укључи у његову герилску борбу.

Че Гевара је заробљен 8. октобра 1967. године у селу Ла Игера, где је и ликвидиран 9. октобра.

Тело је пребачено да га сви виде у оближњу варош Ваљагранде. За војску то је био начин да докаже да је заиста у њеним рукама, за друге, то је било понижавајуће. У њиховим очима, Че је био мученик. Тако настаје легенда.

Рађање легенде

Комерцијализација његовог лика почела је готово одмах после смрти, а то је чинио иронично, најпре капитализам против кога се борио. Мајице, шоље, капе са ликом Ел командантеа постају нешто што се мора имати.

Смрт Че Геваре уновчили су многи са којима је био у контакту. Породица, пријатељи и они који су учествовали у акцији у Боливији, а од тога што је Че тужно скончао у школи у Ла Игери, то боливијско село и дан данас живи.

Мештанима није било право када се 1997. године појавила информација коју је дао један од официра присутних током Чеовог заробљавања, да су му кости покопане близу аеродрома у месту Ваљагранде.

Пронађена је масовна гробница и установљено је да међу њима јесте Че Гевара. Затим је уз све почасти сахрањен у месту Санта Клара на Куби. На споменику је исписано борбено гесло „Hasta la Victoria Siempre!“ (До коначне победе).

Убрзо, међутим, двојица новинара износе тврдњу да према њиховим истраживањима он није покопан код аеродрома, већ у засебан гроб и да су кости негде у Боливији. И сви су били задовољни. Кастро је сахранио ратног друга, а Боливијци и даље верују да је у њиховим планинама.

Мит се у последњих пола века трансформисао, додуше, онако како се мењао левичарски покрет. Године 1989. срушен је Берлински зид, а почетком 21. века левица, посебно у Латинској Америци, опет се буди.

Познаваоци кубанске револуције кажу да ће нам тек кад прође још која година од смрти Фидела Кастра неке ствари бити јасније, можда и када је реч о Че Гевари.

Данас се сем Кубе и Аргентине Че Геваре сећају и Боливијци, први пут на државном нивоу. Постоји и орден у његову част, који представља борбу против империјализма и промоцију друштвене једнакости и социјализма.

Историја памти и име боливијског војника који је изабран да ликвидира Че Гевару. То је Марио Теран који и данас живи негде у Латинској Америци. Преноси се прича да се ипак предомишљао када је требало да изврши задатак, на шта му је Че рекао:“Пуцај, убићеш само човека.“

Мало ко из групе која је присуствовала његовом смакнућу је вероватно и могао да наслути да ће се оживотворити  истина- убијају човека, али стварају мит који ће трајати чак пола века од тог 9. октобра 1967. године.

РТС, НАТАША ЂУЛИЋ БАНОВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.