О ЛАКЕЈИМА ТУЂИХ МИСЛИ: Западна цивилизација је склопила пакт са ђаволом

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: rs.sputniknews.com

Фото: rs.sputniknews.com

Великог руског писца Фјодора Достојевског веома је мучио такозвани антипатриотизам. Није могао да верује да постоји човек у Русији који може да каже „Ух, баш волим што су нас потукли или побили на Криму“. Ни данас ситуација није много другачија када је реч о прозападној руској или српској интелигенцији, каже професорка књижевности Тања Поповић.

Београдска издавачка кућа „Логос“ недавно је објавила тротомно издање Писама Фјодора Михаиловича Достојевског. На 1.500 страница сакупљена су писма великог руског писца упућена рођацима, пријатељима, сарадницима и издавачима у периоду од 1832. до његове смрти 1881. године.

Рецензент тог издања је професор доктор Корнелија Ичин, а дело су са руског језика превели Мила Стојнић, Људмила Јоксимовић, Ненад Благојевић, Наташа Николић, Гордана и Урош Недић.

О том капиталном издању разговарали смо са професорком на Катедри за светску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду Тањом Поповић.

Ова преписка представља веома вредно сведочанство не само о животу једног од највећих светских писаца, него и о његовом стваралаштву, погледима на свет, политичким и моралним ставовима. Шта је у издању „Логоса“ ново у поређењу са оним што је од преписке Достојевског на српском језику објављено до сада?

— Оно што је раније било објављено рађено је или према неком ранијем совјетском цензурисаном издању или је, заправо, реч о некој врсти цензуре коју је спровела наша издавачка кућа „Рад“, у којој су објављена одабрана писма Достојевског. У овој књизи сабрана су сва писма која су сачувана. Ово ново издање рађено је према последњем капиталном, критичком издању сабраних дела Достојевског која су од 1986. до 1990. године излазила у Москви. У њему је све оно што је раније било избачено — све оно што, говорећи данашњим језиком, није било политички коректно, дакле, свако критиковање социјалиста, западњака, европејаца, свака безобразна или опсцена реч, нешто што не би било добро за уши совјетског читаоца.

Са ким се Достојевски најчешће дописивао?

— Највећи део његове преписке у почетку је везан за његовог брата Михаила Михаиловича Достојевског. Они се дописују док је Достојевски у Санкт Петербургу, потом на робији, а затим док сарађују на издавању часописа „Време“, касније „Епоха“. Следећи најчешћи кореспондент је његова друга жена Ана Григорјевна Сниткина, односно Достојевска (када се већ удала за њега), нарочито од 1966/67. године. Њихов посебан однос није ушао у романе. Достојевски је од своје жене био старији 24 године. О томе је писао својим пријатељима, објашњавајући да је свестан те разлике, али да ће покушати то да надокнади. Њихов однос је касније прерастао у дубоко, емотивно пријатељство које није губило ни снагу ероса.

Време у којем је живео Достојевски представља један веома буран и интересантан период у руској политичкој, књижевној, идејној и културној историји. Колико нам ова писма помажу да сагледамо тај период и како је сам Достојевски доживљавао своје време?

— Био је то врло буран период не само за руску него за целу европску историју. Данас, када читаоци узму у руке ову књигу, могу боље да схвате време у којем живимо. Постоји једна реплика у „Мајстору и Маргарити“ (Михаила Булгакова), када Воланд окупи Московљане у позоришту и каже да се нису много променили, да их је само мало покварила стамбена криза. Људи као људи се не мењају, али је просто дирљиво колико ми наше време и сукобе, не мислим само на Русију и Србију, него на читав свет, нисмо кадри да превазиђемо, све се једно те исто понавља.

Достојевског је неколико ствари у том историјском и политичком погледу веома мучило. Пре свега, нека врста антипатриотизма, а то се превасходно односи на чињеницу да се у више наврата пита како је могуће да постоји човек који може да каже: „Ух, баш волим што смо изгубили Кримски рат“ или „Баш волим што су нас потукли или побили на Криму“. Дакле, можете бити антиратни мислилац као што је био Толстој, али он никада није рекао да воли што Руси гину или што је Русија изгубила. То је дубоко етичко питање. Данас кад погледате, није се ту много тога променило, искрено речено — ни када је реч о прозападној руској, ни о прозападној српској интелигенцији. Код Достојевског је та врста интелигенције најчешће одређивана као „лакејизам“. Говорио је и поводом нихилизма и прихватања социјалистичких идеја, али и поводом писаца који су били либерали, попут Тургењева, Чернишевског, Херцена. Говорио је да је реч о људима који су постали лакеји туђих мисли.

Dostojevski

Достојевски је имао посебан однос и према Русији и према Русији и Европи, а то се такође одлично види у писмима — цео тај круг његових политичких ставова.

— Однос према Европи код њега је, заправо, био двојак. Са једне стране, имате дубоко познавање културе и историје Европе. Занимљиво је у последњим његовим писмима, када су му се читаоци обраћали за савет како да образују децу, он им је правио оно што се сада у књижевној теорији зове „западни канон“ — почев од античке литературе, преко ренесансе, посебно инсистирајући на Шекспиру, а потом Сервантесу, уз савршено познавање енглеске и француске књижевности. У том погледу, он је био дубоко отворен човек када је реч о европској књижевности и уметности. Међутим, када је о политичким ставовима реч, филозофским и политичким тенденцијама на Западу Европе, замерао је управо оно о чему ће касније писати отвореније и очигледније у „Браћи Карамазовима“, а то су хистерични однос према материјалном, жеђ за ситошћу и поседовањем. Он то тумачи на свој дубоко етички и религиозан начин, повезујући ту тежњу са искушавањем Исуса у пустињи 40 дана, када му Ђаво нуди власт над целим светом ако претвори камење у хлеб и нахрани људе. Исус Ђаволу одговара: „Не живи човек само о хлебу, него о речи Божјој“. То је за Достојевског било веома важно — човек не живи само о хлебу, него постоји једна дубља духовна потреба. Када смо код те политичке и економске потребе, он свом Великом инквизитору приписује управо признање да је западна цивилизација пристала не на пакт са Христом него на пакт са Ђаволом, јер је човека хранила и тиме га задовољила, да не би преузела слободу избора у своје руке.

У једном од писама, упућеном Михаилу Бакуњину, Достојевски је написао „Ја не верујем својим убеђењима, а нисам у стању да их изневерим. Смешнији сам од Дон Кихота, он је бар искрено веровао да је витез… Знам да се борим против ветрењача и опет се борим…“ Велики писац је, попут већине својих јунака, стално проживљавао моралне и духовне ломове.

— Он се пре свега мучио са тим што га не разумеју. Све је проживљавао веома дубоко. Врло се секирао када га добро не разумеју. Када хоће да говори у име Христово, у име руске мисли, они га прочитају као да је против православља или против руске нације.

Наравно, једна од кључних ствари када говоримо о делу Достојевског јесте и његов однос према Богу и према моралу уопште. Колико нам ова писма помажу да додатно схватимо тај његов однос?

— Нарочито се то види у последњим писмима која прате настанак „Браће Карамазових“. То је за мене био можда и најузбудљивији и најлепши део, јер он кроз своја писма објашњава како је замислио развој догађаја да би тиме поткрепио своје политичке, и пре свега, религиозне идеје. Раније, када је писао о „Идиоту“, говорио је о христоликој црти главног јунака, а то је, заправо, касније уобличио на један другачији начин — Легенда о Великом инквизитору, заснована на некој врсти експликације атеизма, не може се читати, а да се нема у виду оно што се наводи после ње, а то је Житије старца Зосиме. Достојевски том атеизму супротставља једну врсту дубоког теизма, карактеристичног за православље, пре свега руско, а то је да је човек који је искусио грех и успео да се покаје и да се греха ослободи увек ближи Христовом путу трпљења и патње који води спасењу, него неко ко је од самог почетка био крајње праведан.

rs.sputniknews.com, Валентина Булатовић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.