НЕНАПЛАЋЕНО СТРАДАЊЕ: Грци све гласније траже ратну одштету од Немачке

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Грчка је изнова лансирала у медијску и политичку орбиту готово сасвим заборављену, а за Немце крајње неугодну, и поодавно, убеђени су, угашену тему – ратне репарације. Реч је о земљи која је најчешће, а то значи бар неколико пута, „подсећала” Немачку на њене неизмирене обавезе произашле из Другог светског рата.

Не без разлога. И по истраживањима немачких историчара, Грчка је, изузимајући словенске земље, претрпела највећа страдања и губитке у овом рату: само од последица глади, проузроковане немилосрдним пљачкањем свега што се могло узети од стране Вермахта, умрло је 1941. више од сто хиљада људи. Хиљаде цивила ликвидирано је, стрељано или обешено, у знак одмазде за нападе грчких партизана. У Аушвиц је, без повратка, послато 50.000 грчких Јевреја. Уништавана су читава насеља. И, на крају, с повлачењем немачких снага, у ваздух су дигнути сви железнички мостови. У том страшном „инвентарисању” нашао се и (бескаматни) зајам који је грчка централна банка била принуђена да „одобри” нацистима.

На сва грчка подсећања, и захтеве да се о репарацијама бар разговара, уследило је увек реско немачко „најн”. Само једном је, наводно, с те стране стигао бар мали наговештај спремности. По сведочењу једног грчког министра, творац (западно)немачког „привредног чуда” канцелар Лудвиг Ерхард био је спреман да изађе у сусрет грчким захтевима. Нема, међутим, у немачким архивима, углавном већ отвореним, ни трага о томе.

Грци су и пет година после немачког уједињења званично подсетили Берлин на неиспуњене обавезе: преко њихове амбасаде предата је немачком министарству спољних послова нота са захтевом да се, коначно, отворе преговори. Промптно је одбијена, с образложењем да за то више нема правног основа.

Атина се, очигледно, никад није помирила с тим. Пре неку годину формирана је чак комисија стручњака која је требало да испита правне и друге могућности за отварање ове теме. Њен рад је, по свему судећи, „потопила” драматична криза која не престаје да потреса земљу: њеним малерозним лидерима било је очигледно неугодно, и немогуће, у исто време љутити и молити (пре)моћну Немачку, судбински важног партнера. Не само као највећег повериоца.

Охрабрио се да то учини, у свом револуционарном заносу, грчки „Че”: Алексис Ципрас је у току изборне кампање лансирао ову тему као „историјску обавезу”. Говорио је: то је морална обавеза према грчком народу, према историји, према свим другим народима који су се борили и крварили против нацизма. „Наша историјска обавеза јесте да захтевамо од Немачке ратне репарације и враћање принудног зајма који су нацисти узели од окупиране Грчке.”

Подсећање на „историјску обавезу” пратила је и прецизно одређена сума: Немачка дугује Грцима, по новом рачуну, 162 милијарде евра. Астрономска свота. Премала да се покрије још „астрономскији” грчки дуг (преко 330 милијарди евра), али би, неспорно, могла да буде спасоносна, да није – рачун без крчмара.

Опет је, наиме, уследило оно реско немачко „најн”. За нас је, узвратио је сместа немачки министар привреде – уз то вицеканцелар, шеф Социјалдемократске партије, заклети антинациста: раскинуо је с оцем због његове нацистичке прошлости – Зигмар Габријел, та тема дефинитивно скинута с дневног реда окончањем преговора о немачком уједињењу у формацији „4 плус 2”, четири силе – ратне победнице и, тада још постојеће, две немачке државе.

То позивање на „4 плус 2” главни је повод за настанак овог текста. Шта се, у контексту теме „репарације” заиста догађало, и догодило, у овим преговорима, које сам изблиза пратио као тадашњи стални дописник „Политике” из Бона?

Из медија се тада могло запазити да се западнонемачки канцелар Хелмут Кол, који је диктирао силовити темпо немачког уједињења, од часа кад је наслутио Горбачовљево „зелено светло”, грдно прибојавао мировне конференције с много учесника за столом – рачунало се да би могло бити преко педесет „претендената”.

Из више разлога. Такви „гломазни” скупови су обично непредвидљиви, могу дуго да трају, а Колу се журило. Један од важних разлога, по свему судећи, иако се с тим јавно није баратало, биле су – репарације.

У „ваздуху” се осећало да би ова, за Немце крајње деликатна, и неугодна, тема неизоставно била потргнута: на Лондонској конференцији педесетих година остављено је да се о ратном обештећењу одлучује после „мировног уговора” с Немачком.

Покренута је грозничава дипломатска активност да се, по сваку цену, спречи за Немце неповољан „сценариј”. И очигледно успешна, бар кад је реч о „избацивању из игре” идеје о мировној конференцији: Колу и Геншеру је „лакнуло” кад им је саопштено да „велика четворка” жели преговоре у „ужем кругу”.

Остало је да се, такође по сваку цену, „прецртају” бар још две ставке: да се у завршном документу не барата с појмом „мировни уговор” и не спомињу – репарације.

„Шпигл” је недавно, увидом у (још) тајна документа, и дипломатска прегања иза сцене утврдио да то није ишло баш лако, али само с – Москвом. Џорџ Буш (старији) и Франсоа Митеран одмах су прихватили немачке аргументе, учинили су то и Британци – упркос чињеници да је Маргарет Тачер била жестоки противник немачког уједињења. Остало је да Геншер „ломи” тадашњег совјетског шефа дипломатије Грузина Едуарда Шеварднадзеа. И успео је: убедио га је да „мировни уговори” као појам припадају (пра)давним временима.

Оно што је уследило као завршни документ о такозваним спољним околностима немачког уједињења имало је снагу мировног уговора, иако је избегнуто да се тако именује кад је реч о дефинитивној сагласности „четворке” с чином уједињења. Изостанком те речи коначно је скинута, тврде у Берлину, правна подлога за потезање репарација.

Да ли заиста? И у самој Немачкој има оних који верују да је коначно скидање с дневног реда ове теме „правно проблематично”. Грци би, пред затвореним берлинским вратима, могли да се окрену Хагу, Међународном суду правде. Остаје још неизвесно да ли ће Ципрас то учинити с великим (и политички запаљивим) изборним обећањем и – оном „историјском обавезом”.

Политика

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.