НА СТРАТИШТИМА ЈАДОВНОГ И ПАГА: Пут дуг два дана ћутања

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Сваки рат је ђавоља ујдурма. Природа је све уредила да живот на Велебиту подсећа на бајку. Потом су се у тај савршени склад букових шума, животиња и тиркизног неба умешали људи. Једни су били џелати, други жртве. Гротло Шаранове јаме опасано је оградом од ланаца. Оно и даље зјапи, као уклета црна рупа. На његовом дну, леже посмртни остаци хиљада Срба и Јевреја. Слушам свештенике, осећам мирис тамјана, чујем говоре чланова Удружења „Јадовно 1941” и питам се, шта су осећале усташе које су бацале људе везане жицом у дубоке јаме, безданице, у крашким пределима рајске лепоте, претворене у пакао?

Шта су осећале жртве, довођене из свих крајева Независне Државе Хрватске на врхове Велебита, верујући, ваљда, до последњег часа, како је све то део велике представе или неслане шале?

Њихове кости још леже на дну јама. Хоће ли некоме икада пасти на памет да их достојно сахрани? Мушкарце, жене и децу, који су бацани у више од 30 јама. Неки од крашких амбиса, бестрагија и даље су скривени поред шумских стаза и махом последњих седам деценија, југословенске, а потом ни хрватске власти, нису нарочито мариле да их лоцирају и достојно обележе.

Тај путоказ ка ништавилу, тај пут ка јамама, био је већ прочитана судбина за Србе и Јевреје од пролећа 1941. године, када су адвокат пискавог гласа Анте Павелић и његови доглавници у НДХ, одлучили да реше српско питање.

Али, ипак је требало сковати план, организовати логистику, припремити џелате, спроводити усташку стражу, увести возни ред за возове ужаса који су транспортовали жртве најпре до сабирног центра у Госпићу, до дворишта затвора. Потом је требало устројити систем превоза макадамским путем и шумским пролазима, до крашких јама у планини. Неки су одвођени даље, преко Велебита, до мора. Потом су у Карлобагу жртве укрцаване на бродове, који су пловили до камене обале у ували Слана, на острву Паг…

…Ветар је стари провокатор. Покреће сећања, па се она враћају у флеш-бековима. Јованка Кораћ из Плашког сећа се како је њен деда Лазо Грба, чувени млинар, покушао да побегне од судбине. Његови пријатељи су га обавестили да ће бити активиран план за формирање логора смрти Госпић–Јадовно–Паг и да му је, као угледном Србину, боље да бежи из вароши.

– Мој деда је сео у воз, али је на изласку из Плашког, воз стао, због црвеног сигнала. Деда је изашао из воза. Брзо је ухапшен. Усташе су га мучиле око две недеље. Коса му је пре затварања била црна као угаљ. Када га је бака тек накратко видела, коса му је била бела као снег. Бацили су га у једну од јама – каже професорка енглеског језика, госпођа Јованка.

Слушам потом београдског професора Бориса Беговића, економисту, како прича о преговорима с локалном полицијом властима у Госпићу о пријављивању скупа и сигурности ходочасника у организацији Удружења „Јадовно 1941”, да обележе достојно Дан сећања. Заједно са Беговићем и два његова пријатеља, књижевником и професором интерне медицине, колима сам кренуо из Београда и слушао како је један од шефова госпићке полиције, Ивица Павелић, прихватио да обезбеђује сигуран пут ходочасника који су пристизали из Београда, Новог Сада, Бањалуке.

Не без разлога. Прошле године, ходочаснике је дочекала група чувара крижа, поштовалаца лика и дела Анте Павелића који су дуж пута у рукама држали фотографије вође Независне Државе Хрватске и гласно поручивали ходочасницима како би их радо упознали са дном јама на Велебиту.

Угледни професор економије из Београда има своје личне разлоге због којих је постао председник Скупштине београдског огранка удружења „Јадовно 1941”. Али, признаје ми да ни сам није веровао у размере страдања Срба и Јевреја током пролећа и лета 1941. године. Требало је, међутим, да само први пут дође и види систем логора смрти Госпић–Јадовно–Паг… Убеђивао ме је да ћу се са пута вратити као други човек. И да ћу у повратку ћутати. Био је у праву.

То нас, ипак, није спречило да оставимо новац, за њега смо, додуше, добили кафу, на лепо уређеној пумпи дуж аутопута Загреб–Сплит које је донедавно држао генерал Чермак, један од војних стратега у операцији „Олуја”. Очигледно да је генерал Чермак био једнако успешан и у рату, а потом и у бизнису. Чак је прошао лагодно у Хагу.

У Плашко су већ стизали ходочасници. Јованка Кораћ опомиње једног београдског младића који није понео ни џемпер, ни јакну:

– Лика је као Сахара. Као пустиња с много шуме и воде. Дању је 40 степени, а ноћу се температура спушта ка нули!

Лика је, заиста, чудна земља. У древном седишту горњокарловачке епархије одржана је вечерња служба на коју је унет и освештани велики крст донесен из Бањалуке који ће, дан касније, људи укопати у камен острва Паг… Мања група људи доноси и крст освештан у Јерусалиму.

Ујутру устајемо с вестима да су „орлићи” победили Бразил у финалу Светског првенства у фудбалу. Српска заједница у Плашком, у којој другу половину чине Хрвати досељени из централне Босне, слави победу тихо, готово нечујно. Дан сећања на Јадовно потире све остало.

На уласку у Госпић колону чека полицијски џип. Нема демонстраната дуж пута. Нема чувара крижа поред високог, белог крста, подигнутог у част Велебитског устанка, када је адвокат пискутавог гласа, Анте Павелић, одустао од политичких дилова са Београдом и из емиграције подигао буну против краљевине Југославије. Потом је чекао у Риму да га нацисти и фашисти, после априлског слома, поставе на власт у Загребу…

Пењемо се, ћутећи, путем, до јама…

Симпатична припадница хрватске полиције прилази возилу београдске регистрације и љубазно пита ли да имамо обележја која вређају углед Републике Хрватске.

– Која су то обележја? – питају је људи.

– Знате ви, знате.

– Не знамо, одговарају ходочасници. И не добијају одговор.

– Можете их имати, али само у срцу. Не смете их показивати – љубазна је полицијска службеница.

Каква ли су то обележја?

Председник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић држи потресан говор. Његове деде и стриц побијени су на острву Паг. Готово читава лоза Басташића је нестала, као ни не мање од 40.123 људи који су убијени за 132 дана, 1941. године. Убијено је и не мање од 38.010 Срба, на магистрали смрти Госпић–Јадовно–Паг. Неке од јама су и после 74 године, скривене покрај шумских стаза.

– Добро дошли у Јадовно – пише на дрвеној табли, на улазу у комплекс логора који је подигнут као индустрија смрти НДХ.

Не желим да мислим о ономе ко је поставио ту бизарну таблу. Мислим о највећем хрватском песнику Ивану Горану Ковачићу и његовој потресној и истовремено величанственој поеми „Јама”.

Иван Горан Ковачић носио је петокраку и можда га зато нико није желео као светитеља. Али, шта ће то Горану. Сигуран сам даби одбио ту част, да је жив.

Довиђења, Јадовно. Почивај у миру. Узгред, дан касније, дошли су политичари. А са њима, и чувари крижа.

Полицијски џип креће ка мору. Прича о логорима смрти на бледожутом острву Паг, који се као јегуља протеже паралелно са обалом, пажљиво је заташкавана деценијама.

Мирис мора осећа се у подножју Велебита. Али нико не помишља на купање. Прича о каменом острву је једна од последњих југословенских тајни.

Политика

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.