ЛАЗАНСКИ У СИРИЈИ: Како радити у рату

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика/Министарство одбране Русије

Фото: Политика/Министарство одбране Русије

„Знам да је ’Политика’ најстарији и најугледнији дневни лист на Балкану и зато ми је посебно драго да сте дошли овде да извештавате за ваше читаоце, за Србију, јер ви сте наши пријатељи”, рекао ми је генерал Игор Конашенков, портпарол Министарства одбране Русије, чим смо слетели у базу Хмејмим крај Латакије. На моје питање о потенцијално опасним ситуацијама у ваздушном простору Сирије, у контексту присуства руских, израелских и америчких авиона, генерал је за „Политику” рекао како постоји стална веза између надлежних израелских и руских инстанци по том питању, као и да је с Американцима постигнут договор, па ни ту не очекује проблеме.

Али, у Сирији има проблема. И за новинаре. Час има, па нема интернета. Исто је и са струјом. У руској војној бази Хмејмим, на аеродрому крај Латакије, прес-центар је једна собица три с три метра у згради цивилног дела аеродрома, четири стола и осам столица, апарат с хладном и топлом водом, кеса с кафом и пластичне чаше. Ниједан компјутер, копир-апарат, факс. Ништа. Када смо сви унели опрему, торбе, камере, стативе, рефлекторе и лаптопове практично смо ходали једни по другима. И таман када уграбиш пола метра простора за писање – нема интернета.

– Зашто нема – огорчено сам упитао руског мајора.

– Нисам ја провајдер – хладно ми је одговорио.

Да је по чину мајор видео сам још на аеродрому „Чкаловски” у Москви. Чим смо стигли у базу Хмејмим, мајор се, као и други официри из пратње, пресвукао у униформу за тропске прилике, а на њој нема ознака чина. Ниједан официр и подофицир руске војске у бази Хмејмим на униформи нема ознаке чина. Субординација је на основу познанства. Поручник познаје капетана, капетан мајора, мајор потпуковника, потпуковник пуковника, пуковник генерала. Зато у пролазу једних поред других практично нико никога војнички ни не поздравља, јер се и не зна ко је ко. У том међусобном опхођењу влада, на први поглед, лежерна ратна атмосфера без много формалности, али испод које је челична дисциплина.

Иначе, свака јединица у бази такорећи је аутономна целина, свака има свој простор ограђен бодљикавом жицом, маскирним мрежама и капијом са својом стражом. Чак и простор где војници, подофицири и официри једу и спавају посебно је ограђен, има своју капију и своју стражу. Између тих мини логора унутар базе су саобраћајнице којима патролирају војници Спецназа и војна полиција. Прсти на обарачу „калашњикова”…

Разлог? У бази Хмејмин су присутни и Сиријци, локални грађевински радници који обнављају објекте и асфалтирају путеве. Припадници војне полиције носе на левом рамену навлаку за ознаком МП.

– Шта ће вам енглески назив на руској униформи – питам мајора.

– Па, ми смо сада у иностранству…

Пре почетка било каквог новинарског рада генерал Игор Конашенков је одржао мало предавање шта можемо да снимамо, а шта не можемо. Крупни планови аеродрома и базе су забрањени јер, како рече генерал, 85 одсто обавештајних информација потиче данас из отворених извора. Није дозвољено ни снимање лица војника, официра и подофицира, посебно не припадника Спецназа. Официре који су с нама стигли у Хмејмим можемо да снимамо. Од технике не можемо да снимамо радаре, оклопне транспортере БТР, ракетни систем „панцир”, хеликоптере на стајанци, ни транспортне авионе. Сваки други транспортни „иљушин 75” имао је са обе стране трупа лансере ИЦ патрона, од хеликоптера Ми-24 и Ми-17 сваки је био опремљен таквим лансерима за ометање ракета категорије „стрела”, „стингер” или још модернијих. Хеликоптери Ми-24 лете скоро непрекидно у борбеној заштити базе, број им се у ваздуху повећава приликом полетања борбених авиона, јер „сухоји” с подвешеним бомбама и ракетама полећу под форсажом, а то је ватрена репатица из мотора идеална за привлачење ракета које се наводе на топлоту из авионских мотора. Зато хеликоптери Ми-24 у бришућем лету претражују терен око базе не би ли уочили неког терористу с противавионском ракетом на рамену. Управо зато су и све куће око базе испражњене, али су потенцијални проблем околна брдашца.

Дакле, лекцију шта смемо да снимамо, а шта не смемо видели смо на делу већ првог дана поподне. Сниматељ Првог канала руске државе телевизије уперио је камеру на један обичан жути булдожер који је иза једне жичане ограде нешто јако плитко копао. Уследио је повик једног од наших пратилаца да се то не сме снимати, сниматељ није порекао рад и генерал Конашенков му је лично пред свим новинарима одузео камеру, рекавши му да је његов посао овде завршен и да убудуће нема с њим никакве сарадње. Врло непријатна сцена. Збуњени сниматељ је само ћутао, његова шефица, звезда Првог канала руске телевизије водитељка чувене емисије недељом „Времја” Ирада Зеиналова, покушала је да се објасни с генералом. Није попуштао. Она је онда окретала неке бројеве на мобилном. Претпостављам Москву. Генерал није хтео ни да чује да се врати камера сниматељу.

Гледао сам то са стране и нисам могао да се отмем утиску да се ради о савршеној представи и лекцији за стране новинаре. Јер, сви су се одједном ућутали, никоме није пало на памет да било шта снима без питања. Ни камером, ни мобилним. Сјајна руска „маскировка”, заправо бриљантна. Сутра је сниматељ Првог канала у рукама опет имао своју камеру…

Није лако радити посао новинара у рату у Сирији. Ако немате солидно војнотехничко знање, можете да пишете о избеглицама и социјално-политичкој драми државе у рату. Неколико руских новинара, који сјајно раде свој посао у Сирији, директно су акредитовани код сиријске војске, знају арапски језик или имају свог „фикса”, односно Арапина који им преводи када су на терену. За рад добијају и до 10.000 евра месечно. За сваки ексклузив посебна тарифа.

На изласку из базе, а ноћ је већ пала, на чек-поинту сиријски војници и руски Спецназ. И један Сиријац у цивилу, вероватно припадник тајне службе јер другачије ту не би ни могао да буде, који се забуљио у прозор комбија крај којег је седила Ирада Зеиналова, звезда Првог канала руске телевизије. Сиријац је зауставио наш комби и нешто рекао нашим пратиоцима. Хоће да се слика с Ирадом. А она поред силних торби и опреме не може ни да изађе из комбија. Али, Ирада је звезда у свему и, хоп, њу ногама напред војници Спецназа кроз прозор извлаче из комбија. Сликање са Сиријцем као доказ како Руси воде рачуна о домаћинима и њиховим жељама у свему. И шта значи бити звезда на руској телевизији.

Мирослав Лазански, Политика

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.